Modro tkanje..

Jutrima heklam neprospavane noći tankim koncem mislima o tebi..

I nema te..

Da te bar ima na tren, mesečevim sjajem dušu bih nahranila, a oči usnule od brojanja, tog sitnog veza uz blještav sjaj lagano uspavala.. Ionako sam, za sve ovo vreme, sebi spavaćicu od oblaka sašila..

Umivam se u zracima Sunca, a rane peku na toploti i ječe kao daire..

I nema te..

Ni onih vlasi koje vetar  nežno mrsi,  pa mi se javiš,  da ih prstima razmrsim..

Dodirnuvši ih, upadam u  mreže nebeskih alasa i  pravim  goblene od reči..

Skupljajući latice radnog dana, skidam umorno odelo i nadam se tebi…

I nema te..

A modri konci vukoše se cele noći u  mislima, utkah ih nevešto u jedan cvet i pokrih njime ranu na srcu..

Zatvarajući prozore, nada zadnja umire, gledajući na ulicu gde i dalje..

Nema te..

Da su konci dugi kao beskrajan svemir i da u tkanju potrošim čitavu večnost, ne bih njima pokrila sve rane koje mi ostavi odlaskom…

I nema te Meseče…