Bilans stanja…

Imam ranu na grudima… Otvorenu. Zjapi i jede me kad ikad u nesanici ili u dubokom snu. Javlja se samo da mi kaže da joj je soli malo, da dosolim. Zaboli na promenu vremena, dok nekim mostovima duvaju čudni vetrovi… Osamljeni kao što je i ova rana na mojim grudima… I kada se zora radja i kada mrak pada ona je uvek tu, da mi poželi dobar dan ili laku noć… Ironično. Jer zna da moja ni jedna noć nije laka…

Imam jednu sudbinu sa kojom zore dočekujem, koja ide sa mnom i leči me, kojoj se predajem kada me svi napuste. Pokazuje mi put i zadnjim trzajem mi pokrene zupčanike moje mašine… Dok rad ne preuzmu neki talasi dalekih mora, iza sedam gora… Nalazi se u prašumi moje duše i pustinji moga srca, pojavi se kad i kovitlac misli da mi javi da nastavim dalje…

Imam jednu senku nastalu od zrnca svih pesčanih satova ovog sveta koja me opominje da ne lažem sebe… Da sve nestaje istog trenutka kada se i stvori. Trajanje je proporcionalno određeno stvaranjem. A taj ključ je malo kome poznat. Ne pojavljuje se često ta sena koju imam. Pojavi se zrnce, ponesem ga sa sobom u kosmose i vratim na mesto postojanja. Ta senka se bas kao i svi peščani satovi ovog sveta troši. Više nema prvobitan oblik, ali i te kako ima stalnu zamisao. Da me podseti da sve teče – sa mnom ili bez mene…

Imam jednu sliku… Nedocrtanu. Koja ostaje da boli u tišini onako osamljena na stalku života. Osenčenu. Naznačenu senkama koje me muče u besanim noćima. Neobojenu. Kao što ni nebo se već duže vreme ne boji tvojom svetlošću. Imam tu sliku kojoj fali i početak i kraj, koja lebdi negde i čeka moje prste da je završe. Da je oboje u belo i ostave da je prekrije neki novi crtež. Ili da je prekriju crnom kao još jedan portret lošeg sećanja.

Imam novčić sa dve strane – na kojima baš ništa ne piše. Ni pismo. Ni glava. Olakšava mi moja dvoumljenja, trenutke biranja i odabira, jer u zavisnosti od strane i mog trenutnog raspoloženja uradim stvari onako kako hoću. A udeo u izboru, prepišem sreći, kocki, sudbini… I sve se odvija mnogo lakše bez trunke kajanja. Jer ipak ja na to ne utičem…

Imam konstantne stvari. Svemir u sebi. Samoću u danu. Tišinu u travi. Šušanj u moru. Cveće na nebu. Sveće u noći. Suzu u ledu. Žar na dlanu. Lepotu u pogledu. Istinu u kutiji. Sreću u trenutku. Laž na videlu. Imam sve što ne treba i ono što nikad i neće trebati.

Imam plakar maski raznih boja i dezena, sa šljokicama i bez njih. Obojene stoje složene jedna do druge. Tanani su njihovi krojevi. Svilenim koncem napravljeni. Nevidljivim značenjem oslikani. One su moj „make up“  za ovaj  svet. Neke su rogobatne, neke jednostavno ruzne, treće su strašne i mračne, a neke kao „zvončica“ vesele. Ima i teških i lakih. I onih koje se lako skidaju i stavljaju i one za koje treba dugačka priprema. Plakar jos uvek nije pun…

Imam reč zarobljenu u grlu koja stoji nepomično i sudeći po vremenu stajanja nikad je neču izgovoriti. Kako vreme prolazi sigurna sam da će ostati zarobljena tu, uopšte ko sam ja da joj sudim, možda joj je tu lepo, pa umesto „zarobljena“ stavljam „ušuškana“ tankim nitima mog grla… Ne znam ni kako zvuči, ni koliko slova ima, ni da li se izgovara u jednom dahu ili ju je potrebno razložiti. Ne znam…Zatreperi nežno u napadima ljutnje i sreće kada krećem iz krajnosti u krajnost  Ne znam ništa više o njoj… A kako vreme prolazi sumnjam da ću i saznati.

Imam jednu beskonačnost, više planeta, i more zemalja, imam i jednu samo jednu plažu, planinu, pustinju. Imam i par reka, jedno more, jedan brod i svetionik. Imam i par livada, nekoliko šuma i prašumu. Imam sve što žele mnogi.

Imam sebe…

Samo mi ti fališ…