Nikada nisam volela parne brojeve.
Delovali su mi “punačko” nekako deljivo. 
Što sam kasnije shvatila i da jesu.
Neparne sam volela više jer su bili usamljeni, pa sam osećala da ih upotpunjujem onako potajno, da ne budu sami.
I sve lepe stvari su se dešavale na neparne brojeve.
Htela ja to ili ne.
Planirala ili ne.
Ja sam planirani neparni broj.
Koji kada podelite N puta uvek će ostati neki sitni deo, majušan ali ipak dovoljan da to budem ja.
Koji teži nuli – doduše.
Caka nastaje onog trenutka, kada svojim postojanjem upotpunim još jedan neparan broj.
Postajemo parni, deljivi.
Kada me iz takvog skupa, podelite N puta, od mene ne ostaje ništa.
Tada sam ja nula.
Iza mene ostaju parne godine okrugle, reklo bi se potpune.
A tako prazne.
Ispred mene neke nove.
Nadam se neparne.
Sada i da hoćete jedan deo mene – nulom se ne deli ništa.
Samo zato jer to nema smisla.
U nekoj višoj logici možda i ima.
U ovoj, kojom se ja bavim trenutno, sve je odavno postalo besmisleno.
