Nikada nisam volela parne brojeve.

Delovali su mi “punačko” nekako deljivo.   

Što sam kasnije shvatila i da jesu.

Neparne sam volela više jer su bili usamljeni, pa sam osećala da ih upotpunjujem onako potajno, da ne budu sami.

I sve lepe stvari su se dešavale na neparne brojeve.

Htela ja to ili ne.

Planirala ili ne.

Ja sam planirani neparni broj.

Koji kada podelite N puta uvek će ostati neki sitni deo, majušan ali ipak dovoljan da to budem ja.

Koji teži nuli – doduše.

Caka nastaje onog trenutka, kada svojim postojanjem upotpunim još jedan neparan broj.

Postajemo parni, deljivi.

Kada me iz takvog skupa, podelite N puta, od mene ne ostaje ništa.

Tada sam ja nula.

Iza mene ostaju parne godine okrugle, reklo bi se potpune.

A tako prazne.

Ispred mene neke nove.

Nadam se neparne.

Sada i da hoćete jedan deo mene – nulom se ne deli ništa.

Samo zato jer to nema smisla.

U nekoj višoj logici možda i ima.

U ovoj,  kojom se ja bavim trenutno,  sve je odavno postalo besmisleno.