- Znaš, izgleda da je ova „nova“ čestica poremetila teoriju relativiteta. Izgleda da je moguće vratiti vreme..

- Unazad? – upita ga, prenuvši se iz svojih misli.

- Pa.. valjda.. Da to zaista može, gde bi ga vratila?

- Vreme? Ne znam.. Ima dosta stvari koje bih ponovo proživela.. Tada mi ti trenuci nisu mnogo značili ali su mi se neminovno urezali u mozak..

- Kao šta, na primer? – bio je uporan.

- Evo, vratila bih vreme na onu noć u školskom dvorištu. Stajala bih duže kod drveta i bolje osmotrila dečka koji je trčao za loptom. Nikad ga više nisam videla da igra fudbal, a opet pamtim taj pokret „driblanja“ koji je izveo, kada mu je ogrlica ispala na crnoj majici.. Bio je u tamnoj trenerci, sav crn, mističan.. Volela bih da sam ga duže posmatrala iza drveta.. – rekla je sve tiše i tiše dok su kola prolazila nepovratno u noć.

- Bezveze, daj reci nešto konkretno, gledaš u nekoga duže nego što jesi.. baš traćenje vremena.. baš bezveze..

- U pravu si, šta ja pričam sa tobom o tome kada ti ne znaš koliko tako male stvari mogu da znače.. Naprosto, volela bih da sam zapamtila svaki detalj tog upoznavanja, trenutak kada sam mu pružila ruku i držala njegovu tih nekoliko trenutaka.. Sećam se, doduše kao kroz maglu, da sam se iznenadila njenom mekoćom naspram savršenog rukovanja, napokon je to bio pravi stisak.. Odmeren.. Volela bih da sam mu tada videla oči.. Sada bih znala šta kriju, kako sijaju, sada bih znala sve. Ne bih se, kao tada, smejala i radovala što je otišao, već bih ga zadržala pričom i pamtila sve ono što je rekao.. Jer pola stvari se i ne sećam… I kada je bio tu ja ga nisam čula.. A znam da je zbog mene te noći stradala njegova trenerka..

- Ti jesi moj omiljeni lik, ali ti nisi pri sebi sad.. Pogledi? Smejanje? Trenerka? Oooo svašta!

- Dobro, kada ja nisam pri sebi gde bi se ti tako „priseban“ vratio? – upita, ljutito pogledavši ga.

- Eto, ja bih se vratio u noć kada sam se prvi put ljudski napio.. E..e..e…  nikad kao tad.

- Sumnjam da si ti ikad od tad i bio trezan.. – nasmeja se ona šeretski.

- Ili onda kada sam smuvao onu plavojku. Bila je bre, riba i po a ja to uradio zbog gajbe piva, jest’ baš me briga za nju..

- Jao!!! Nemoj meni to da pričaš molim te! Znaš da te tvoje „šeme“ ne volim..

- Ma, znam.. da Vi.. princezo „na zrnu graška“ imate sofisticirani ukus.. Da slučajno nemate još neku želju, Visočanstvo? Da li su sva „pogledavanja“ bila u odgovarajućem intervalu? – upitao ju je, podrignuvši od piva koje je cirkao…

- O..o..o..! Sve žabe ovog sveta ti nisu ravne! Životinjo!! Ne znam.. pored tebe teško da nečeg i mogu da se setim.. Volela bih.. eto.. da me nikada nisu probudili u onom belom jugu te hladne noći.. Mojoj je glavi na njegovom ramenu bilo i te kako toplo.. Mada pitanje je bilo da li sam uopšte i spavala.. Možda sam i budna sanjala.. Ko bi ga znao.. -uspela je da samu sebe zamisli.

-Znam ja, lisica si ti a i one su mačke je l’ tako? – umiljavao joj se znajući njenu slabost prema životinjama.

- Ti si medved, druže moj, pijan .. al’  od svog meda.. -kvrcnu ga nežno po glavi.

Zagrlio je flašu kao najdražu ljubu i tiho joj šaputao:

- Draga.. eh.. najdraža moja..

- Ako te Nadežda čuje, bojim se da će ti ta flaša doći glave ali BUKVALNO. Nego, setih se još nečega.. slušaj ovamo… -pokuša da ga otrgne od flaše koju je zagrlio dok je on mumlao:

- Najdraža, bojim se .. da opet ima neku glupost na pameti.. sedi mi na usnu.. da otpijem gutljaj.. lakše ću ćutati..

-..volela bih da igra sa mnom kao one noći. I da mi peva .. na uvo.. eto samo još to bih volela.. ponovo da proživim..

Njegovo strpljenje bilo je pri kraju.. Ustao je demonstrativno i viknuo:

-Ma, idi, begaj.. ja jedva izdržah tvoju priču, ko zna kako su oni, mučeni, podneli tebe.. Sumnjam ja, draga moja, da bi te oni sad gledali, šaputali, plesali i pevali.. Sve su to prazne priče.. Akcija je na ceni, a to tvoje u neolitu ostalo..

- Mislis, u srednjem veku? – upita ga uvređena.

- Ma, to sam i mislio, evo odma’ se naljutila.. Evo.. Sad’ ću ja da ti pevam na uvo, samo da ispijem gutljaj, čekaj…. brzo ćeš ti zaboraviti te nesposobnjakoviće.. Ček.. evo.. Khm.. „Krčmarice, vina amo daj..“ – zaurlao je njegov hrapav glas.

- O neee! Ćuti, berkrijo, čuće te neko.. Psssttt! Vidiš da si pijan, opet će te Nadežda ribati.. a i mene zajedno sa tobom. Ajde pijanduro, polazi kući.. – uhvati ga ispod miške i povuče ka ulaznim vratima zgrade.

- Nisam ja kriv što ti nećeš da piješ sa svojim drugom, pa sve moram sam.. Ej.. ne znaš kakvu rajsku tekućinu propuštaš…

- Ne lupetaj, pivara ima najviše prihoda od takvih kao što si ti.. ajde još koji stepenik i tu smo..

Na vratima stana, pojavi se Nadežda namrgođena kao uragan. Slegnula je ramenima, jer više ništa nije mogla da uradi i predala joj „teret“, nadajući se da će ga ona otrezniti, pošto ona nije umela..

-Ulazi unutra, Gospod te ubio..Jao.. samo da može da se vrati onaj dan, kada mi te Gospod na put naneo, jao .. video bi ti svog Boga..“ – gunđala je Nadežda dok je nesretnik i dalje mumlao, više nego što je pevao, svoju verziju pesme „Krčma u planini“ siguran znak da je mrtav pijan..

Vraćajući se razmišljala je, kako po njenog druga ne bi bilo dobro da „vreme može da se vrati“ jer bi mu opet Nadežda sudila.

A ona je čeznula za tim vremenom, kratkim trenucima, tako blještavim, za nekim noćima, neponovljivim, kada je ljuteći se na sudbinu i Boga, jer nije po njenom, upadala duboko, duboko u nečije srce…

A ona se sećala svega, osim toga.

I ostaće ga večno željna..

Dok je bude.

U redu je..

Mogu ja to..

I laž me guta polako.

Dugo me nije bilo. Ne mojom krivicom, ne bilo čijom, jednostavno nije bilo potrebe da nešto kažem. Taložila sam slike u sebi, misli i razmišljanja tako da me sada svaki delić sebe boli. Napunjene su pregrade duše do maksimuma i jednostavno moraju da se isprazne. Moram ući unutra i napraviti raspored. Nebitno (ako bilo šta što se u duši nalazi može biti nebitno) ide napolje, a ono bitno i suštinski ostaje. Računam da ako se obračunam prvo sa sobom i sa dušom, posle ću lakše sa ostalima. Lakši će snovi biti, lakše ću zaspati.

A znam da opet lažem sebe.

Kako dani prolaze svakodnevno te se setim. Krenu misli da se roje i ja krenem da pričam sa tobom. Iako znam da nisi tu, mada se sve nadam da me čuješ. Da i ja tebi nedostajem bar delic mog nedostajanja tebe. Iako ti šetaš, možda nekim drugim kaldrmama i nekim drugim stazama budućnosti. Iako se možda više ni ne igraš mačke i miša, iako se možda nećemo ni sresti onako u mislima, kao što smo umeli. A možda umemo to još uvek, samo čekamo korak onog preko puta nas.. . Naprosto ostale su one tvoje rečenice urezane u moj mozak, uklesane kao znamenje. Više ih se ne bojim toliko, šta više mislim da sam uspela da ih pobedim. Da pobedim laž u sebi. Sada mogu da ti se osmehnem i kažem: “U pravu si.., tako dobro si u pravu”. Ovde bi više odgovarala neka dobra, sočna psovka ali ja ne psujem, još uvek.

I znam da neće zbog toga lakše biti ni tebi ni meni..

U mojim razgovorima sa tobom, primećujem da ima puno praznog prostora. Premda znam da bi se on ispunio u par rečenica. Jer pravim ljudima više i nije potrebno. Mogli bismo o tim događajima da razglabamo na sate ali suštinski one bi stale u par rečenica. Gole, nage, odavale bi umetnost događaja prethodnih vremena. I znam da bi bilo teško. Da se pogledamo u oči posle sati i sati razgovora. Naprosto, u nama bi stalno bilo pitanje… Da li je moralo ovako?

A nadam se da ti je dobro. Da možda, krišom svratiš da me vidiš, da se u šetnji nekim prevojima ipak mene setiš, da razmišljaš još uvek o onome što smo pričali i onome što nije ostalo ispričano.. Da sam i ja tebi vredela bar upola onoga što si ti meni. Jer biti čovek u današnje vreme je đavola rabota. Biti sve ostalo je mnogo teže. Zato mi je i teško kada te se setim.

Da tu je.. Još uvek me prati Mesec. Naprosto ne mogu bez njega. A volela bih da mogu da ga se oslobodim. Padaju mi na pamet razne destinacije, ali na Zemlji takva ne postoji.. Mada verujem da bih na bilo kojoj drugoj planeti opet bila pod njegovim uticajem. Svesno ili ne. Kada bih nekad, do druge planete stigla.

Do daljnjeg ostajem ovde, među svojima. Još uvek se tešim da je sve moje. Prisvajam i što treba i što ne, samo da osetim pripadnost nekoj normalnoj grupi. Nečemu ispravnom i tačnom u moru ludila.

Izdržaću, uspeću, mogu ja to.. 

I opet lažem sebe.

Jer znam da ne mogu tebe..

Jutarnjim svitanjem ti želim laku noć.

P.S

Ostani bar tu još ovu jesen. Da mogu da svratim. Nemoj me napuštati..

U zimu ću se već nekako snaći…

Samo onda kada je neko izgovori.

Mrzim kada vode računa da me ne povrede. Kada ćute i skrivaju stvari. I umesto da nož zariju brzo i izvade ga još brže oni ćutanjem dopuštaju da me ranjavaju polako i natenane. Da ih ne znam pomislila bih da uživaju u tome.

Blagoslovena prokletstvom zvanim „znanje unapred“ uvek udahem vazduh kada osetim da nadolazi talas izoštrenja. On očisti mutnu sliku i ostavi onu izoštrenu do najsitnijih detalja koji se lepe za mene. Zarivaju te slike svoje kandže pravo u srce i mozak i tu ostaju. Nikada se ne izborim sa njima do kraja. Jer te gamadi nemaju ni početak a ni kraj. Sa njima je najbolje ne sklapati nikakve dogovore. Dozvolim im onoliko prostora da mi ne stoje ni na srcu ni na pameti i trudim se da ih ne vidim.

Blaženi bili ljudi koji ne razmišljaju brze nego što treba.  Koji nemaju tu „falinku“ da nakon prve rečenice čuju još tri naredne koje će uslediti nakon te prve, nepogrešivo i tačno. Koji ne jure unapred. Ispred vremena. Čije vreme teče po taktu.

Jer ako pričamo o vremenu čemu onda uzgredno pominjanje broja i boje? Svaka uzgred spomenuta stvar mora imati neki sled i događaj. I dok ti i dalje pričas o vremenu, ja razmišljam o brojevima i boji. Svaki broj ima svoj razlog. I svaka boja je iznenadna. Kada znam da je veliki jaz između pređašnje i sadašnje teme  i da su ovi podaci umetnuti, sigurno je da treba da mi saopštiš neki iznenadni razlog. A on se ne kaže tek tako. Pogotovu ako znaš mene. I ako znaš da mi ta vest neće dobro doći. Udahni vazduh. Klik, klik, klik…

Slika se sklapa. Pričaš o brojevima, neobazirući sa na mene koja ni ne trepćem. Fali mi jedan deo mozaika. Tražim ga munjevito po sećanju. Odakle izvadi sad tu temu.. Ukraden pogled. Pa da! Znam. Opet ona. Opravdanje pod nos. Da nikad ne pitam odakle je. A verovatno ću. Nesvesno ili slučajno. Da se izbegne svaki mogući problem. A biće. Vrati se u priču.

Čujem da si sad tek stigao do boje. Objašnjavaš i dalje izokola. A ja još uvek stojim i čekam. Ključnu stvar koju znam unapred. Prolaze minuti u kojima ti i dalje pričaš. Ja još uvek čekam. I ne dišem. Ne trepćem. Dve sekunde. Nemoj. Tri. Ne radi to. Demantuj me. Četiri. Ne opet.. Pet. I onda čujem..

Ona meni da broj i boju.

I talas prešao preko slike. Izoštrio i nju i još pet složenih i povezanih u međuvremenu. One se već u miliseknudi lepe za mene sveže okupane, dave me polako. Nemam snage ni da trepnem. Obamrla. Uključujem se na „automatik“. Ne razmišljaj. Diši. Klimni glavom. Premosti. Nastavi.

I taman pomislm gotovo je novi udar je na pomolu. Sekundu pre videh sliku. I opet u krug! O prokleta vrteško! Stani! Zaglavi se! Ja još uvek vrištim od prve „ture“ a ti me i dalje vrtiš!

Nižu se slike i ređaju. Spajaju se. Klik. Nesvesno. Klik. Hvatam informacije i povezujem namerno ostavljene sa strane. Klik. Svaka vrteška će stati. Klik. Pa i ova će. I ja ću sići. Srećna i mirna. Klik. Nema više. Klik.

Neke stvari je najbolje nikad ne saznati.

Neke stvari naprosto nikad ne znati.

Neke stvari je idealno nikada ne videti…

…… unapred.

Sve je zabluda. Moja zabluda.

Sunce je zalazilo nagde oko 17h. Vožnja autobusom nakon teškog dana. Ušavši na zadnja vrata obrela sam se nekako na sredini autobusa. Srećom pa nije bilo gužve. Na prvoj stanici jedna gospođa je ustala i ja sedoh.

Posmatrajući slike kroz prozor koje su se ređale, ličila  sam na otrovanu mačku koja izlazi na sunce da je ogreje, svesna da će ubrzo lipsati. Tako sam se i osećala.

Preko puta mene sedele su majka i ćerka. Lepuškasta devojka sa problemom u govoru i gospođa divnog pogleda. Devojka mi se osmehnula i mahnula mi. Osmehnuh se i ja njoj i pružih joj ruku. Rukovale smo se dok je autobus prolazio nekim ulicama novim i nepoznatim.

Ona je i dalje nastavila da mi se osmehuje dok sam ja „skliznula“ u svoje probleme uozbiljivši se. Trebalo je nastaviti dalje. Nekako.

Devojka je nešto nerazgovetno izgovorila u pravcu mene. Gospođa me je pogledala i na moj upitan pogled, jer devojku nisam razumela kazala  je:

-Rekla Vam je da ste lepši kada se smejete.

Osmehnula sam se devojci od srca i sa suzom u oku zahvalila. Izašli su na sledećoj stanici i devojka mi je ponovo mahnula. Uzvratila sam joj mahanjem i osmehom.

Kada svane novi dan trudim se da budem lepša nego juče. Da se osmehnem više nego dan pre toga. Osmeh je jedina stvar koja vas može učiniti lepim i ne košta mnogo.

Budite i vi lepi!

Ovakvih priča čula sam mnogo. Sve ih prigrlila u svoj zagrljaj iako ni u jednoj nisam učestvovala, bar ne direktno. Za svaku sam našla određeno mesto, ublažila njene ivice, smirila ih da ne bole toliko i ponosno ih čuvam u svojoj duši. Ipak su meni poverene kao najdragocenije zdanje.

Samo nad ovom sam zaplakala u trenutku. Iznenada. I samu sebe sam iznenadila. Ali slika je jednostavno preovladala. Pojavila se odjednom, iznenada, kao mozaik od ono malo izgovorenih reči, dotakla mi dušu, pogodila direktno u srce, ranila zanavek.

„..Iz nekog čudnog razloga sećam se svih životinja. I crne krave, skroz crne koja je davala belo mleko i njenog teleta koje je kasnije postalo mlada krava i opet njenog mladunčeta sa tri boje. Bilo je mnogo slatko. Imalo je podvoljak i bilo baš lepo. Kada smo otišli njih je uzela jedna naša žena udata za Hrvata. A naša.

(Meni u glavi slike mnogih životinja koje su uginule gladne, koje nije imao ko da uzme, a onda još gora slika svih gladnih ljudi, pa gutam knedle i govorim suzama da stanu, da ne lete..)

I psa sam morao da odvežem. Trčao je nesretnik dugo za nama, trčao i onda stao kada je shvatio da nešto nije u redu.

(da je napušten, ostavljen.. leti negde u vazduhu.. lete i moje suze na oči)

Imaćeš ti još pasa i još životinja, kažem, a znam da to nije isto, naprosto moram da lažem.

Sebe samo.

Ne može tako da bude.

Ne sme.

I onda svi moji problemi se minimiziraju, postanu jadni i bedni.

A mene bude sramota.

I slike zaigraju kolo.

Krenu da me muče i proganjaju.

Javi se i strah koji čuči tu u ćošku i kezi mi se u lice.

I onda tako ostanem budna…

Vama želim laku noć…

Da bih sačuvala sebe ubila sam nju.

Nisam mogla biti ja na dve različite strane.

Naprosto nije išlo.

Pribavila sam sebi malo snage tek po koje zrnce i mnogo boli.

Sada moj udah jednak je izdahu.

Kapacitet smanjen ispod granice minimuma.

Svakim udahom osetim kako mi se stomak puni vazduhom – znači živa sam.

Brzo izdahnem vazduh da ne remeti konstantnu bol u utrobi.

Grudni koš, srce i dušu već odavno ne osećam. Jaka bol u desnom predelu javi se kada osetim da nadolazi talas boli. Onda udahnem duboko, čekam da me zapljusne, okupa, zaledi i prođe. Šta ostane posle plime boli bolje da ne objašnjavam.

Dani se vuku, stalno  mislim da je baterija kriva što se kazaljka  ne mrda. A onda shvatim da je to moje vreme. Ostarilo je. Umesto gipkog mladića koji leti i za kim se trči, postalo je  umorni starac iza koga koračam. Polako i dugotrajno.

Noći su još u celoj priči i najlakše. Tada i budna mogu da sanjam. Mrak je odlična pozorišna zavesa, a moje misli vandredni glumci. Samo tada kada gledam u noći predstavu, bol utihne. Valjda je budno prati i on. Kritičar je to opasan. Njegova kritika neumoljivo donosi suze na moje lice i onaj jecaj koji me rasparča. Ne možete zamisliti na koliko majušnih delova atomske veličine se možete raspasti.

Jutro dočeka luđakinju pre nego mene. Ni mrtva a još uvek kvazi živa. Smrt je tako dobra stvar kada ne znate kako živeti. Šteta što mi ne odlučujemo o tome. Samo zora zna kako izgleda molitva sa „Bože samo da preživim još i ovaj dan“.  Samo ona zna kako se gutaju džinovske knedle „na suvo“ i metode kojima uzalud pokušavam da zagrejem noge.

Obamrle. Hladne.

Pipnem ruke one postale Arktik.

U pogledu odavno se topi poslednji ledeni breg, a magla se napolju razdanjava.

Ulične svetiljke se gase, usne su već pomodrele,  zraci sunca pojavljuju se na istoku, pogled se ukočio, dan je svanuo.

Oktobar je došao.

Ja sam, eto, otišla.

Postoje i oni priče o snovima koje te progone. Javljaju se često, nekada su prizvani podsvesnim razmišljanjem a neprizvani umeju biti i te kako teški. Teški- samo za one koji ih sanjaju.

Danima sam uspevala da ih nadjačam. One snove o kojima se ne priča, od njih sam uvek bila jača. Bar sam tako mislila. Ove koji me progone sa njima sam bitku vodila. Da ih potisnem u ćošak. Da ih sakrijem od sebe. Da nestanu. Noću bi se, uprkos mojim višestrukim naporima, vraćali. Jači.  Nespretna u snu, da se na bilo koji način odbranim od misli i razmišljanja, ušetali bi u moje snove i pravili pakao od istih. Budila bih se jutrom umornija nego što sam zaspala. Izbezumljena. Uplasena. Na kraju, videvši da tako ne ide, bar ne daleko, granica ludila bila je na korak od mene, rešila sam da ih prihvatim. Šta više, postali su mi potreba.

Dozivla sam ih i zelela da ih sanjam. Da ih vidim u snu. Bar nekog od njih. Samo sam njega uporno zaobilazila.

Bio je san o kome se ne priča.

Ni sa one druge strane jastuka.

Skoro pa do kraja zabranjena tabu stvar. Ona koja se ne priziva. Samo jedne noći, u moru neprospavanih, preplakanih, buntovnih i bunovnih, polusvesnih noći – poželela sam da se nikada nisam probudila.

Sanjala sam ga.

Nepozvan ušetao je napravivši nezaboravnu noćnu moru. Sve potajne želje, kao po komandi skupio je i sa njima umarširao sigurnim korakom.

Parada ludila.

Ispod stola krila sam desnu ruku, nervozno okrećući burmu. Skidala bih je i ponovo vraćala na prst. Grešna što je imam, a opet grešna što je skidam. Nije mi bilo jasno zašto je burma na mojoj ruci ista kao i na ruci osobe koja je mirno sedela pored mene, naočigled svih ljudi koji su stajali tu ispred i posmatrali nas. Bile su iste. Moja manja, a njegova veća. Zelenkastog sjaja uokvirene zlatom. Jako me je nervirao nakit i loše sam se osećala zbog njega. Nije mi se ni sviđao. Bio je teret na mojim prstima. Koji sam morala neprestano da skidam i da vraćam.

A onda sam pogledala na levu ruku i ugledala mali verenički prsten sa sjajnim kamenom.

Neviđeni šok.

Ljudi neki znani, neki neznani – pogledali su u mene. Istovremeno. Odjednom. Da je zemlja mogla da se otvori večno bih joj bila zahvalna. Brzo sam skinula oba prstena i krenula da ih sakrijem u džep. Pogledala sam u oči osobe pored mene, tražeći podršku, oproštaj jer nakit skidam onako na kvarno, da niko ne vidi, ispod stola, pod budnim okom publike koja je nestremice zurila u mene. Al’ hoces vraga! Uhvatio me je za ruke, naglo okrenuo ka sebi, pogledao ubilačkim pogledom izvadio prstenje iz mog dzepa i vrativši na moje ruke rekao:

Tako treba da bude!

I ljudi su nestali. Mora da ih je zemlja progutala – hvala joj! I strah je u meni nestao jer sam shvatila da ništa drugačije i ne treba da bude. Srećna, napokon dođoh do tako vrednog saznanja, prepustila sam se uzivanju i sreći i probudila…

Da je san potrajao ja ne bih sad ovo pisala.

Srećom pa nije.

Srećom pa ja sad znam kako jedino treba da bude.

Srecom pa još uvek mogu u zemlju da propadnem.

Delovali su mi „punačko“ nekako deljivo.   

Što sam kasnije shvatila i da jesu.

Neparne sam volela više jer su bili usamljeni, pa sam osećala da ih upotpunjujem onako potajno, da ne budu sami.

I sve lepe stvari su se dešavale na neparne brojeve.

Htela ja to ili ne.

Planirala ili ne.

Ja sam planirani neparni broj.

Koji kada podelite N puta uvek će ostati neki sitni deo, majušan ali ipak dovoljan da to budem ja.

Koji teži nuli – doduše.

Caka nastaje onog trenutka, kada svojim postojanjem upotpunim još jedan neparan broj.

Postajemo parni, deljivi.

Kada me iz takvog skupa, podelite N puta, od mene ne ostaje ništa.

Tada sam ja nula.

Iza mene ostaju parne godine okrugle, reklo bi se potpune.

A tako prazne.

Ispred mene neke nove.

Nadam se neparne.

Sada i da hoćete jedan deo mene – nulom se ne deli ništa.

Samo zato jer to nema smisla.

U nekoj višoj logici možda i ima.

U ovoj,  kojom se ja bavim trenutno,  sve je odavno postalo besmisleno.

Moje cveće ne raste u saksijama na mom prozoru, ni u mojoj bašti već u mojoj duši. U raznim kutovima iste možete pronaći one retke vrste starog cveća i neke nove sadnice. I uvek ću vam dati rasad, sa nadom da ćete i vi cvetati i da će i vaše duše biti sigurno sklonište, oaza mira svima onima koji požele u istu da se sakriju.

Nemam ni metre na kvadrat, ni kvadratne metre ograđenog prostora, onog životnog da bih vas u isti pozvala i častila svim i svačim. Imam samo sve livade ovog sveta i sva brda i doline koje će nas primiti čak iako ste iznenadni gosti. Prostranstvo je moj dom. Neograničen i beskonačan. Jer jedino tako mogu da živim. Bez lanca, katanca i vezice ključeva kako bih sačuvala sve što imam.

Nemam ni bazen u kući, ni ceo sprat pod vodom, čak ni vodeni krevet. A svaki potok i svaka reka, pa i more, me dočeka široko u zagrljaj. Igraju se sa mnom i rashlade me u vrele dane. Talasi mi odnose tugu, setu i „poruke u boci“ na drugi kraj sveta. I uvek im kazem hvala na tome.

Nemam ni ptice u dvorištu a ni kanarinca u kavezu,  imam samo prijatelje na nebu koji mi mašu treptajem krila i pozdravljaju pesmom. Imam raspevan dan i pričljivu noć.

Nemam ni skupa kola. U nedostatku vremena da svojim stopalima obiđem određena mesta služim se maštom. Obišla sam tako više mesta koje možete i koje ne možete da zamislite. Bilo je sjajno i uvek se nekima rado vraćam.

Nemam kreditne kartice, bankovne račune, novce i novčanice. Nemam čak ni novčanik. Jedino što mogu da mi ukradu su reči. I nije im neko bogatstvo jer ukrasti tuđu reč nije „nauka“. Napraviti takvu reč da drugi požele da je ukradu jeste sposobnost. Ali opet ne za pohvalu. To je dar, a darovima se ne hvali. Na njima se zahvaljuje.

Nemam prijatelje u brojkama i  “like“-ove na fotografijama. Imam samo bezbroj zvezda koje me prate i jedan odsjaj koji pratim ja. Prijatelji su mi širom sveta gde god je razumevanje i poštovanje onog preko puta tebe. Bilo da su ljudi, bilo da su životinje.

Nemam ni plastične operacije na sebi, ni skupe krpice, ni markirane torbe i cipele. Imam dva oka na koje sam ponosna, osmeh koji volim da pokažem,  telo totalno nesavršeno u moru savršenstva. Ali znam da je samo moje. Jedno i jedinstveno.

Nemam etiketu na sebi, ni cenu. Čak ni šifru pod koju bi ste mogli da me svrstate. Da me ukalupite. Totalno sam vanstandardna. Samim tim ne možete me kupiti, imati posedovati. Na vašu žalost. Možete se igrati sa mnom na mom igralištu, ako umete da budete dete u odelu odraslog čoveka. Daću vam i kantice i pesak. Biću od pomoći kada poželite da sagradite kulu.

Sa mnom je lako..

Ja sam besplatna letka koja se deli slučajnim prolaznicima na kojoj ništa ne piše. A sa koje se može mnogo pročitati ako umete da vidite stvari koje niko ne vidi.

Ako sa tužnim možete suzu da podelite.

Ako siromašni umete sa siromahom  zalogaj hleba da prepolovite.

Ako sa radosnim možete da osmeh da delite.

Nemam ništa čime bih vas navela da pomislite da je moje bogatstvo materijalno. Da ga možete kupiti, zaraditi, dobiti, napraviti, ukrasti ili otuđiti.

Budite sigurni da ako posedujete bar malo ovog MOG BOGATSTVA vi nikada nećete biti siromašni duhom.

Ima li šta bolje od toga?

Priznajem i da sam plakala od nezadovoljstva.

Zašto baš ja, mora li sada – kada sam se taman uhvatila u kolotečinu dešavanja, kada sam napokon uspela da pratim svoj sat i ritam, da mnogo ne razmišljam, da se jednostavno prepustim.

Izgledalo je kao da će mi ta tri dana sve poremetiti.

I jesu, da se ne lažemo.

Najteže za mene je kada ne znam gde idem. Kada treba da otvorim dušu i širom pustim tu „novinu“ da nađe svoje mesto u istoj. Kada treba da se iznenadim. A linija između šoka i iznenađenja je jako tanka. Uspevala sam toliko da zbunim sebe, da ponekada nisam bila sigurna da li sam iznenađena, šokirana ili nešto treće.

A bila sam dirnuta.

Trebao mi je mir a ne taj put. Premda ni sama nisam nikada uspela jasno da definišem kakav je to „mir“ za kojim čeznem. Najbliže rečeno, to je prostor koji je u svojoj tišini dovoljno glasan da se osećam prijatno. Dovoljno tih u isto vreme da svaka moja misao može da se čuje. Nešto što ne opterećuje, samo opušta. Nešto što ne vezuje, već daje svu svoju slobodu. Takav „mir“ nalazila sam u manastirima, u njihovim konacima, dvorištima. U pogledima ljudi i sitnim stvarima. I jako kratko je trajao. Svega trenutak. Nespretna da uhvatim više (možda više nisam ni zaslužila) bivala sam uskraćena za veću radost.

Svi utisci koje sam primala nisu se “taložili”, naprotiv, pronalazili su samo svoje mesto namenjeno u mojoj duši. Neka davna verovanja da dobri ljudi ipak postoje, da sve nije tako crno i da tamo negde sigurno postoji nešto za čim sam žudela. Kada sam „digla“ ruke, nakon dugogodišnje potrage pojavilo se ispred mene.

Nespremna, bila sam posramljena.

Mir za kojim sam tragala, pronašla sam tamo.

Na 1.200m nadmorske visine.

Asfaltirani put koji je vodio negde “ka vrhu” sagrađen je ne od putara, jer to bi bilo nemoguće, već od konja. Natovarena konjska zaprega putovala je kroz šume, a ljudi su išavši za konjem obeležavali put. Životinja je instiktivno znala kuda joj je najlakše da prođe kako bi teret donela do vrha. Njihovim tragom nastao je kolski put, koji su ljudi prelazili za jedan dan, pešaka, da bi sa nadmorske visine sišli u nizinu, gde je bio centar – nekada jedini grad. Mi smo taj put, prešli višečasovnim putovanjem autobusom. Sretali smo ljude koji idu neki uzbrdo, neki nizbrdo, pešaka, nogu pred nogu.

Treba li da napomenem da su ljudi bili zdravi, mršavi,u kondiciji, neopterećeni izgledom, prirodno lepi. Uvek nasmejani, a da se nikada zaista i nije sikdala ta “kriva” linija sa njihovih usana. Dobronamerni. Iskreni. Srdačni i gostoljubivi. Pravi LJudi sa velikim srcem i ogromnom dušom kao prostranstvo kojim sam pešačila.

Vreme se tamo meri Suncem i njegovim pomeranjem, a kilometri vremenom pešačenja. Sati i metri tu jednostavno ništa ne znače. Reklo bi se da vreme stoji, a opet protiče savršenim taktom ni brzo ni sporo. Prema “raspoloženju” planine, predviđa se sutrašnji dan. Ako su na vrhu oblaci –biće kiše. Ako je nebo vedro a vreme mirno bez daška vetra, biće promene u temperaturi. A ako je vetrovito i sveže onda će biti sunčan dan. I sve bi kao što rekoše.

Jedino tu ljudi ćute dok vi pričate i gledaju vas u oči. Slušaju reči, a pogledom skeniraju dušu. Niko se i ne trudi da vas prekine, ma koliko god dugo pričali, niti govori da vas razume, ni da vas shvata. A u njihovom pogledu vidite da se saosećaju sa vama. Ako i nekad nastane tišina (kada se sve teme potroše) ona nije mučna, već prijatna. Ti ljudi, govore kratko, sažeto i sve vam kažu, ako imate uši da čujete. Iz svake njihove reči izlazi prosta mudrost. Ne okićena, ne uvijena, nego rečena takva kakva jeste. Gola. I onda shvatite da se pred golotinjom mudrosti jedino postidite. Još i više ako ste mnogo vremena proveli “skidajući” stvari, ogoljavajući ih da bi do iste mudrosti došli.

Glas im je prijatan. Ni previše glasan, ni previše tih. Umeren. Ti ljudi ne viču, ne povisuju ton, da bi nadjačali onog do sebe, ne grde. Zašto bi? Reči su kod njh isuviše jake, a poštovanje duboko usađeno. Mimo “ne sme” i “ne valja se” dalje se ne ide. I to je tako.

Dogovor i planiranje su “doktorirali” teškim životom, a opet niko ih tome nije naučio. Postoje stvari koje se podrazumevaju. Da vas “svrate” sa puta, da se odmorite, okrepite. Da vas ponude, vodom, kafom, jelom, odmorom. Da nesebično podele sa vama ono malo što imaju, iako vas ne znaju. Da “prozbore” jednu, dve sa ljudima. Da kažu najlepšu reč za onog ko im prvo dolazi u kuću, da kažu najlepše o svima koje znaju, a ako tema izistkuje i nešto loše, to se govori tiho, u strahu da ne čuje zlo. Ispraćaju vas do “odredišta” makar sa vama prešli kilometre i kilometre pešaka. Pozdravljaju se, najlepšim rečima, razmene brojeve telefona i na vas poziv obećaju da će svratit ako tu budu prolazili. I obećanje ispune.

Kuće su ovde udaljene kilometrima jedna od druge. Zaseoci imaju par kuća grupisane blizu jedna druge. To su sve iste porodice. I svi se znaju. Ne bitno je “od kojih ste” zna se da li ste sa ove strane brda ili sa one. Da li ste od ove familije ili pak do neke druge. Znaju se čitavi rodoslovi porodica. Sramota je ako se ne zna od kojih si, gde su ti koreni, ko su tvoji, odakle su. Iako su udaljeni, ovde se vodi racuna o tome “šta će selo da kaže”. Jer dobar glas se daleko čuje, a lošiji još dalje.

Na trenutke se učini da ih je vreme preteklo, mada ovi ljudi imaju većinu stvari kao i bilo koji drugi čovek. Osnovne stvari za život. Ono nestanardno čime se ne hvale a što vidite čim ih upoznate su tradicija i kultura, premda su mnogi neuki i nepismeni. Njihove škole nisu završavane u klupi već na njivi, mudrosti nisu učene iz knjiga već kroz život, ovde i dan danas pružiti ruku znači pružiti sve što imate.

Deca su ovde umiljata, poslušna, vesela. Reklo bi se nemaju briga. U školi se uče osnovni predmeti, čak i engleski a omiljeni predmet dva put sedmično je i “nardoni običaji”. Imaju oni i televizori i video i telefon, i struju. Doslo je sve to “nedavno” a opet najveća radost za tu decu i ono čime će se uvek prvo pohvaliti je novo jagnje u stadu, malo tele koje je jutros krava otelila ili  pile što se izleglo. Nov život.

Bogatstvo ovih ljudi je u njivama, livadama, pašnjacima i šumama. Desetinama hektara istih. Reklo bi se ne zna se čija je čija. Ali se zna. Gaje se i maline i krompir. I samo ovde maline imaju ukus i miris, slatke su i mesnate. Pojedete šaku malina i rastopite se od miline. Hrana je zdrava a voda hladna. Izvire svuda i iznenada. Za one “najbolje” i “najlepše” vode neophodno je da poznajte kraj. Ali budite sigurni da će vam ta voda utoliti žeđ.

I dok su hladan vetar, svež vazduh i vrelo sunce vodili bitku (a u stvari pronašli savršen sklad u temperaturi, i “zlatnu sredinu”) sedela sam, na nadmorskoj visini oko 1.200m, u džemperu (iako je temeperatura bila oko 35stepeni) na jednoj livadi, udaljenoj od svega poznatog. Čitavih dva sata imala sam svoj mir. Stopila sam se sa prirodom, bila deo nje. I ona me je prihvatila. U daljini čula su se zvona medenica, okačena oko vrata stoke, mešajući se sa zvonom crkve i pesmom nekog pastira.

Gazila sam bosa travu, širila ruke i uzimala sve što mi je priroda dala, spoznala sam reč “zdravo”, kako je jesti ukusnu hranu , kako je spavati noću i kako doćekati zoru. Videla najlepši zalazak sunca, osetila svež vazduh, umila se na izvoru, osetila umor u celom telu.

Utvrdila svoja verovanja i dokazala sebi da ipak postoje. Da mnoge “bitne” stvari su u stvari jako nebitne. Da ono što je bitno možda nikad i ne spoznamo. Ja sam videla samo mali deo onog “bitnog”. Možda ni moja duša, ni ja još uvek nisu za više. Ali sada barem znam čemu ću težiti.

Postoje trenuci kada vam suze krenu od lepote, od previše lepote kojoj niste dorasli.

Priznajem i da sam plakala od zadovoljstva.

Priznajem ponovo bih se tamo vratila.

-Ne spavaš?

-Ne. Malo su mi pomerili težište misli, nekim razmišljanjima i sedoh da ih smirim..

-I Marko je tu?

-A mačak, k’o mačak.. Nikad ne spava noću. Usunjao se u zagrljaj i evo ga sad mirno prede. Baš njega briga što Srbija nema more… A ti Meseče? Ni ti ne spavaš?

-Krenuo sam upravo na počinak, teška je bila ova noć, sva u oblacima, jedva se dokopah malo vedrine da ti se javim..

-Nešto da mi kažeš?

-Samo da sam te sanjao.

-Mhm.. Lepo ili i ne baš?

-Sanjao sam neko prostranstvo, kao polje, tako nešto. Naoblačilo se, hoće kiša, sprema se pljusak a vetar duva kao sumanut. Stajasmo ti i ja, sami, svoji, a opet kao i da je bilo ljudi oko nas. Ti si drhtala iz straha i bojala se svaki put kada bi zagrmelo. Htedoh da ti ponudim svoj plašt od mesečine da se ogrneš i sakriješ.

-Pa što nisi?

-Pobegla si.

-Baš neočekivano od mene- rekoh kroz smeh – Što sam pobegla ovog puta? –radoznalost je bila jača.

-Htela si da se sakriješ od pljuska. Tražio sam te, gledao gde si, izvirivao da te nađem, a kiša je padala, navala oblaka na to polje, mogla se meriti prosutim biserima sa jedne ogrlice. Odjednom i iznenada.

-I? Šta je bilo onda? Prosto mi je fascinantno da sam uspela da se sakrijem od tebe koji sve vidiš.. –bejah malo zajedljiva.

-Uspela si.. Nigde te nije bilo. Ljudi oko mene su bili suvi. Ubrzo je i kiša stala. I ti si se vratila. Pokisla kao miš. Do gole kože. I tvoj roze dzemper je bio mokar. Skroz na skroz.

-Roze dzemper? Ti znaš da ja volim dzempere, ali roze to nikad! Nešto nije u tom tvom snu baš kako treba. Uostalom ti si se sigurno dobro ismejao što sam pokisla, premda da je san potrajao – sigurno bi me „izgrdio“ što sam pobegla, a u sebi bi se smejao, meni tako mokroj,  kao miš..

-Nemaš ti pojma, uvređena, svoja.. Moja najveća briga bila je gde ću tako mokru da te sakrijem, da se ne razboliš.. –reče ti i ode.

Jutro je svanjavalo, mirnoću je remetio samo cvrkut ptica …

-Zdravo i tebi Meseče.. Ili bolje da kazem neka ti je vasiona upomoć?

-Ne dočekuju se tako gosti, draga moja, nema potrebe za ironijom.

-Ne dočekuju se, samo ti više nisi gost, ovde, kod mene. Nisi ni stari a ni novi.  Nemaš status za divno čudo. Ni etiketu. Svi te znaju a niko te ne zna. Mora da se  lepo zbog toga osećaš…

-Ti si večers gora od Pelinkovca. Gorka si.

-A ti me probao pa znaš?

-Dovoljno mi je što pričam sa tobom, otrovi se ne probaju.

-Ahm.. Pa šta? Ne nudim ti čašu da bi me se bojao, a ne teram te ni da piješ, tako da nema razloga da brineš.

-Pa ništa, nego, eto, konstatujem da čovek sa tobom ne može normalno da razgovara…

-Sve zavisi.

-..a nedostajala si mi.

-Ko je hteo mogao je da me nađe.

-Može li i sad?

-Zavisi koga traži. Onu „prethodnu“ neće naći. Ona je otišla. Ostala sam samo ja. Ako me trebaš tu sam.

-Opet mudruješ. Sve si to ti, samo sebi zagorčavaš zivot bez razloga… Uzimam te .. Takvu ili onakvu, moja si zvezda sazveždja, pa gorka ili slatka, medena ili čemerna, ko još mari za ukuse..

-Pazi, otrovi se uzimaju u maloj dozi.

-Znam, tebe su mi prepisali kao lek. Uz recept.

-Na koliko sati su me prepisali?

-Jako malo..

-Rekli su ti moguća neželjena dejstva?

-Jesu, malo glavobolje, malo nesanice, malo mučnine (dok svarim neke tvoje rečenice), malo nervoze koju svima moraš da podeliš, malo gorčine, teskobe, i tako… Dugačak je spisak nisam sve stigao da pročitam.

- Onda mu ja vise dodjem kao „depresiv“ nego antidepresiv.. ili lek..

-Tako nekako… Zato su mi i rekli da te uzimam PO POTREBI..

I tebe mi zaklanjaju.

A trebaš mi.

Da me greješ,  glupostima mojim da se smeješ.

I topli svoj  sjaj,  sa mnom da podeliš.

Meseče moj..

Namoćor si ti.

Veliki.

Nadam da ćes se javiti.

Kroz moj prozor u sobu pojaviti.

Ne moraš se prethodno najaviti…

Ionako ja volim  nezvane goste.

One retke, najviše.

Nisam ti nikad  rekla, a mogla bih večeras..

Od svih znakova pažnje, koje od tebe dobih,  znaš li koje su mi najdrže?

One, ispisane nevidljivim slovima, na prvoj stranici svake knjige..

Meseče moj..

I ne ide mi.

Ispunjavaš moje dane polako ali sigurno.

Radost donosiš kada te vidim, makar i u redak i dva.

Tako je mnogo stvari koje sete na tebe.

A ne znam te.

Bar ne onako kako se znaju ljudi.

Znam te tek toliko da sam sigurna da te poznajem bolje nego većina istih.

I da te razumem u potpunosti.

Svake noći preletim okeane i sretnem te.

Na ničijoj zemlji, između jave i sna.

Ti si moje ogledalo na kraju sveta.

Pred njega postiđena stanem i posramljena odem.

Jer prevelika je tvoja snaga kojom me obasipaš.

Prevelika ljubav koju mi nesebično deliš.

I drago mi je što si tu.

Jer upotpunjavaš moje verovanje da dobri ipak postoje.

Ostani zauvek na mom ramenu.

I neka ta večnost ne bude ograničena danima, satima, vremenom.

Želim da znaš da je svaki tvoj osmeh koji ne vidim i moj.

Svaka suza isplakana i moja.

I premda reči zamenjuju rukovanje duša, pružam ti svoju.

Dobronamerno, iskreno i potpuno.

Bori se a i ja ću sa tobom.

Za svaki dan, za svaki minut, za svaki dah..

Iako ovo ne radim nikad sada pravim izuzetak.

Najlepšoj osobi koju sam upoznala.

Koju sam zavolela bez dvoumljenja.

Odavde pa do beskraja.

Tebi.

Gosti, neki bogati poslodavci koji su poštenim radom došli tu gde su sada, drugi vlasncii u ekspanziji, treći „ugledni“ ljudi visokog sloja puni javnih tajni, neki umišljeni „creme de la creme“ društva, peti opet ex bogataši.. Jednostavno „papazijanija na nivou“.  Šta se sve dešavalo na tavkim zabavama znaju delom akteri a onim većim delom zidovi. Da mogu pričali bi jezivije priče i ispovesti nego u „Trenutku istine“.

Srećom po nas, pa ćute.

Iz globalne priče izdvaja se jedan par. Na vratima su se pojavili kada je  zabava bila već u punom jeku. Nikada nisu dugo ostajali, tek toliko da ih vidi svet, da priča krene da „kruži“, tek onoliko da ispoštuju domaćina i pozdrave uvažene goste.

Oboje raskošne lepote, aristokratskog držanja, tamne kose i očiju, srednjih godina, mamili su uzdahe kako starijih tako i onih mlađih. „Eh da mi je on/ona samo jedan dan“ proletalo je kroz mnoge glave a odražavalo se tek u nečijem požudnom pogledu. Ruku pod ruku, koračali su crvenim tepihom, blago osmehnuti.

Njene haljine, jednostavnog kroja, bile su predmet priča mnogih „dama“. On redovno uredan, šarmantan, kavaljer pa gospodin budio je poštovanje kod gospode. Jedina zajednička stvar koja je fascinirala oba pola bila je dijamantska ogrlica na njenom vratu. Iako su se dame utrkivale u nakitu, ta ogrlica  je ostajala uvek nekako „nedostižna“. Da li zbog onoga ko ju je nosio ili stila kojim je nošena, bila je u svakom smislu zabranjena. Različiti kompleti, haljine, toalete nisu menjale nakit. Tu ogrlicu, njena vlasnica nosila je uvek.

Dvanaest ukrasnih cvetova nicali su iz kruga na njenom vratu. Svaki od  12 cvetova sadržao je dijamant različite boje. Dobila ju je od muža kao bračni poklon zajedno sa porukom.

„Život je draga moja, kao ova ogrlica. Ograničena krugom, povezana prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Iz tog vremena cvetaju dvanaest različitih cvetova koji predstavljaju 12 različitih meseci.

Neka ti cvetovi ogrlice budu najlepši buket ljubavi kojim ti ukrašavam vrat.

Znaj i ovo.

Naša ljubav će imati trenutke procvata kao što u proleće, dok su na kalendaru mart, april i maj – priroda cveta. Biće to najlepši trenuci – kada ćemo pamtiti poglede, boje očiju, reči i pokrete onog preko puta nas. Setićemo se i mirisa noći, dodira srca, pevaćemo zajedno sa jutarnjim pticama. I sve će biti lepo, naše, u dvoje. Slusaću tvoj umili glas i pamtiću tonove kojim si rekla određene reči. Imaću svo vreme ovog sveta za tebe. Pa ja sam te čekao ceo svoj život!

Doćiće i leto. Ljubav naša biće zrela i vrela kao letnji dani u junu, julu i avgustu. Hladićemo je nekim koktelom na obali mora, dok u daljini sa galebovima budemo preletali široka prostranstva uživajući u zalascima sunca. Pravićemo planove, temeljiti naše ideje i iste sprovoditi u delo. Brojaćemo zvezde Mesecu. Biće slatka i slasna ta naša ljubav kao kriška lubenice. Čak će i tišina između nas biti puna ljubavi. Topiće se na našim usnama kao sladoled. Hej! Pa mi ćemo se sigurno voleti!

Nemoj da te brine ako u jednom trenutku naša ljubav krene da menja „oblik i boju“ kao priroda u jesen. To je normalno, jer na kalendaru će igru zaigrati septembar, oktobar i novembar. Hladnoća će se sigurno postepeno uvlačiti u naša srca kao Košava koja će duvati Beogradskim ulicama donoseći sneg. Možda preko dana ne osetiš moju toplotu pogledom i verovatno ću kao i svi nemarni muževi zaboravljati one važne datume. Ali uveče ću biti tu da ti ruke ugrejem i poljupcem umirim te suze u kraju oka. Iako mnoge voćke budu ubrane i lišće opadne sa grana,  moja ljubav, ogoljena, biće  jaka i postojana. Znaćes ti već da te volim!

Veruj mi, znam da će doći i tri meseca zime. Decembar, januar i februar lediće nam duh i misli. Ne tako retko i srca. Bićemo stranci željni toplote, okovani ledom. Ni jutarnji čaj sa cimetom, ni kolač sa dunjama, ni ono „evo sada ću“ neće uspeti da nas „otkrave“ i utople. Rećiću ti hvala za pokušaje, a možda ih i prećutim. Biće grešaka sa obe strane i teških reči kao što je i sneg težak granama. Neke će nas pogađati kao ledenice, ranjavati ili će ostaviti modrice. O neke ćemo se sami raseći svaki put kada ih dodirnemo. Ali dušo moja, znaj da posle svake zime dođe proleće i da će se kad tad led otopiti i pupoljci opet procvetati. Vredi za to živeti!

Neka ti sjaj ovih dijamanata bude podsećanje na bledi sjaj u odnosu na moju ljubav prema tebi.

Volim te, sada i uvek..

I u vjeke vjekova…

Tvoj…“

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Došavši kući, sela je za skupoceni stočić, uzela crnu kutiju presvučenu somotom i spustila   dijamantsku ogrlicu sa   dvanaest cvetova.

I dok je muž ravnomerno   hrkao, uživajući u snu, suze   na njenom licu sjale bi istim   sjajem sa ogrlice. Pomešane  sa šminkom, suze su  dobijale  razne boje.

Na  trenutak, nije se  znalo,  da li su  raznobojni  dijamanti , na crnom   somotu ili na njenim grudima.

Padale su tu noć suze u boji.

Napolju je bio jul, vrela topla noć.

Samo je ljubav ovo dvoje ljudi  još uvek bila u januaru..

Zima se baš odužila..

Napisano pod: Za mesečare Tagged: meseci, ogrlica, raskoš, suze u boji ]]> http://lunamorena.wordpress.com/2010/05/20/suze-u-boji/feed/ 18 lunamorena ogrlica 2 Oglrica 3 Ogrlica 4 ogrlica 1 http://lunamorena.wordpress.com/2010/05/01/to-sam-ja/ http://lunamorena.wordpress.com/2010/05/01/to-sam-ja/#comments Sat, 01 May 2010 01:28:48 +0000 Luna Morena http://lunamorena.wordpress.com/?p=822 ]]> Ne očekujte da ću reći sve što želite da pročitate.

Ali znajte da kasnim.

Redovno se izvinjavam, vama, sebi, Tebi..

Samo me On ne čuje.

A kažem mu sve  kao i ovde vama, na srpskom.

A planine između nas..

Urali?

Ne – nisu bas toliko visoki a opet se ne čujemo.

I ne volim buđenja.

Ne volim ni da spavam.

Volim da  ne volim.

Volim i da imam prava.

Iako se za njih ne borim.

Jako sam komplikovana.

Za razumevanje još i teža.

I ne znam šta hoću.

Ali znam šta neću.

Bar nešto.

Ne umem da kažem nista u „jednoj“ rečenici.

Uvek se „objašnjavam“.

Prvo sebi a onda i onome kome pričam.

Moje HOĆU jako je kao i pero na vetru.

Moje NEĆU uvek je jače od mene.

I uvek je Hoću-Neću.

Nikad ne kažem ono što mislim.

Bar ne onda kada treba.

Nemam problem sa drugima.

Uvek imam problem sa samom sobom.

Ne tražim razloge, uvek tržim opravdanja.

Izdajem samo sebe.

Ne tražim da me vole.

Ne znam ni kako bi.

Više volim da me mrze.

Ali neka je sa razlogom.

Ne obećavam puno.

Obećanja ispunjavam, do kraja života..

Nemam rok.

Plašim se svega što možete da zamislite.

A i onog što ne možete.

Namćor sam.

Nema te stvari zbog koje ja ne mogu da se naljutim.

Ali jedna reč je dovoljna da sve zaboravim.

Čak i kako se zovem.

Obožavam reči.

One prave u pravo vreme još i više.

To sam ja.

Lunamorena.

Drago mi je da vas u/poznajem!

Prepustiću se i ja..

Kapetani bele lađe snova, stićiće u luku.. Toliko svega ostaće na njihovim morima.. I njihova putovanja kroz sve i svašta.. Kada se odmore i požele nove plovidbe nadaće se mirnom moru, da ga prigrle kao neko, neku kašmirsku maramu, nežno, oko vrata.. Poželeće i oni neko drugo prostranstvo tek toliko široko da se nikad ne osete usamljeni u svojem postojanju..

Poželeću i ja..

A neki ratnici u nekim vekovima sigurno se sada bore jedni protiv drugih u istim noćima u kojima mene nemir stiže.. I krv se proliva.. I suze isto.. Nema razlike u boli.. Srušiće se mostovi nekih „povezanih veza“ i ratne igre će prestati. I svetli mačevi časti  će se spustiti a ono što će ostati – nije „nežnost“ svakako..

Ostaću i ja..

Jer noći su moja jutra.

Previše crna da bih u njima uživala.

Previše teška da bih ih sa lakoćom nosila.

Previše moja, da bih ih tebi dala.

Možda su crna jutra, ono što sam ja..

Život ste mi uništili!

Dosta mi je vaših nadanja, želja i ispravnih puteva.

Dobronamernih saveta i kompleksa uvijenih u „ne ponavljaj moje greške“.

Od „necu da se mešam“ i „odluči sama“ rečenica.

Vrištim u sebi jer ih znam napamet!

Gnušam se jednoličnosti koju toliko dugo gledam kao seriju u kojoj se jedna epizoda vrti u krug. Kanali su možda različiti ali sadržaj sam odavno naučila napamet. Toliko sam bila dokona da sam ga čitala otpozadi, unapred, svaku reč, pa svaku drugu, između redova pa svaki pasus! Sve znam jer nema iznenađenja! Sve i da je bilo „pokušaja“ iskakanja shvatila sam da se srž ne menja.

Da su to sve lažne provere da li sam tekst shvatila a jesam..

Ništa vam nije jasno?

Gledate me bledo jer mislite da ne znam šta je život i da je sve ovo govor „nezrele osobe“ u meni.. Kako vas vise ne mrzi da igrate tu igru? Vi živite za mene? Da mene vidite uspešnu? Mislite li da je meni lepo da znam da vam zivot zavisi od mog uspeha? Da strepim i drhtim od toga da budem „drugorazredna osoba“?

Zar je neuspeh toliko loš?

Zar se i od njega ne može mnogo naučiti?

Ne, ne, ne morate sad reći to čuveno: Pa ti budi loša ako želiš..

Jer svoje želje nikad nisam ni rekla a još manje sprovela u delo..

Pitam se kako žive u tom ćošku. I svako proleće se pitam hoće li procvetati nakon teške zime.

A ne morate sad ni reci tu konstataciju: Mi ne znamo šta ti hoćeš od nas, što ti već nismo pružili, verovatno ni ti ne znaš šta hoćeš…

Znam šta hoću! I znam sve i da Vam kažem vi to nećete razumeti. Ne zato što ne možete. Već jer ne želite.

Isuviše je teško pustiti nešto u šta ste toliko godina ulagali i gledati da propada.

Eto tu je greška!

Vi ste gradili kulu dugo godina, bila je moderna, atraktivna, lepa. Niste arhitekte, pa niste obratili pažnju da nije u skladu sa „vremenom“. I zastarela je. Da li zbog loše gradnje ili promenjenog ukusa ona vise nije ono što je nekad bila. Pustite je da miruje. Čemu nadogradnja na lošem temelju? Čemu nadnja da se stvari mogu ispraviti naknadnim znanjem? Neka je kupe i renoviraju! Neka je sruše do temelja i izgrade nešto novo!

Nemojte mi sad one priče „krivi su drugi“ i „eh da je drugo vreme ti sad ne bi mislila o glupostima“.

Zašto ceo život drugi moraju biti krivci za sadašnjost i prošlost?

Zašto prošlost u čijem stvaranju ste i vi učestvovali ne ostane ono što jeste – prošlo vreme.. Zašto se u sadašnjosti ne borite za budućnost nego se interesujete šta će se to desiti i slepo verujete pa sve i da vas lažu? Zašto sve radite naopako?

Jer to neko drugi tako hoće?

E pa da vam kažem i ovo!

Krivi ste samo vi! Jer ste to dopustili!

Nije mi samo jasno zašto ne stanete pred ogledalo i priznate sve one greške.

Očigledne.

One prave.

Ne one kojima meni mažete oči. Ili bar mislite da to radite.

Zašto ne priznate sebi da iz straha koji sad meni zamerate niste okrenuli leđa i otišli?

Da vas je sprečio isti nedostatak odgovornosti koji meni sad prepisujete, da ste hladnokrvno ubili svoju želju misleći da radite pravu stvar, kao što sad ubijate moju iz najbolje namere… Zasto jednom umesto toga „za sve smo mi krivi“ ne kažete krivi smo iz konkretnog razloga, jednog, dva, tri.  Nemojte mi reći da nije imao koda vas posavetuje, jer znam da su vas stitili od nekih drugih grešaka.

To je bilo pogrešno- rećiće te.

I eto ga začarani krug.

Mi nikad ne grešimo u onome od čega su nas štitili.

Uvek se javljaju nove greške. A na njima nemate ni vi iskustva i od njih zazirete i bezite onim rečenicama koje paraju mozak.. „ko zna zašto je to dobro“, „nije ni prvo ni poslednje“, „bice ih još“… koje ničemu ne služe i nikakvu pouku ne donose od tišine koja više znači.

Šta ti više hoćeš od nas?-upitaće te me..

Da skinte maske, da budete iskreni prema sebi prvo a onda i prema meni. Da stvari zovete svojim pravim imenom. Da prekinete da se vraćate unazad jer ovaj život nije retrospektivan.  Da prekinte da ispravljate krive puteve i izigravate Bogove, jer ni vi ne znate sve.. Kao ni ja. Da učite svakim danom nešto novo, kako bi tekst bio bar malo promenjen, a ne da stečeno znanje vrtite u krug misleći da sa njim možete svaku rupu popuniti..

Jer ne možete..

Ali vi me i dalje bledo gledate..

Treba li da crtam da mi ponestaje vazduha?

Da ne mogu da dišem?

Da dobijam artimije od pogrešnih pitanja, premalo razumevanja i nimalo kompromisa? Znam, sve i da ćutite..

Opet ću ispasti teška za razumevanje i ćutljiva i povučena a sve sam vam u lice bacila!

I umesto da me shvatite vi ćete da kopate i rovarite po rečima tražeći neku skrivenu suštinu, dobićete je verovatno, samo što ja to nisam htela da kažem..

Sada ćete dići ruke od svega, od mene, pustiti me da radim šta hoću, obavezno podvlačeći da vas to- što ja radim ne zanima, da imam „odrešene ruke“..

I taman kada počinjem da ih gledam, premda osećam da sam još uvek vezana, nastavićete u istom ritmu dodajući i ton očajanja i besa, možda i po neku suzu..

..jer vi ste sve uradili za mene što ste znali i umeli, drugi nisu ni pola imali što sam imala ja (a meni se želdac grči, jer ja bih svakog trenutka svoje sve dala za njihovo ništa), verovatno ću kada lupim glavom se opametiti a možda tada bude kasno (a meni srce usporava ritam, jer svaki put do sada sam lupala glavom i bilo je kasno ali samo po mene, samu sebe sam ubijala da li ista „kasnije“ može da bude nego kada shvatite da je od vas ostala senka i to sve iz dobre namere) i na kraju teatralno kao da ništa drugo ne postoji izgovara se to SLOBODNA SI..

A ja odavno na podu, zgrčena u samoj sebi ležim..

Ni vazduha ni otkucaja..

Ucenjena slobodom, a krila odrezana, lancima okovana i lisicama vezana..

I onda krećem da udaram glavom o zid a znam da je kasno..

Naredni put ću ih zaustaviti kod prve reči i rećiću…

Dosta je bilo!

Zivot ste mi uništili!

Neću više da budem ničija marioneta pa zar vi mislite…

* * * * *

Umesto toga pogledala ih je i nekim tuđim glasom rekla:

U REDU.. NEKA BUDE KAKO VI KAŽETE…

Obično su zatvorenog tipa,  ne daju ti nista drugo osim odgovora. 

Samo što ti retko  znaš da li si na svoje pitanje dobio dobar odgovor, sve i da ga dam.

Moraš biti jako vešt pa me „ispitati“ bez da primetim i da mi ukradeš istinu pitanjem.

A misliš li da ja kažem sve što mislim?

Evo pitah te jedno pitanje.

I tvoj odgovor može biti prost.

A možeš  ćutati.

Ćutanje mi više prija.

Jer da me znaš i poznaješ nikada me ništa ne bi pitao…

Ovako se osećam kao osuđenik, a nisam nikakav zločin počinila..

Nije ni on, a ipak bi ćutao jer me zna.

Ti i dalje nastavljaš…

Zašto, zbog čega, da li mislim, da li hoću, da li neću, volim li ili ne..

Ne čuješ me.

Razumem ja tvoju tremu, ipak nije ti lako da sediš sa mnom, unosim ti nervozu svojim mirom,  pometnju svojim pogledom koji prodire malo dublje u tvoje oči i čita ono što ni ti nećeš sam sebi da priznaš.

Nije lako razumem te u potpunosti.

Nemam ja lek protiv same sebe.

Takva sam.

Nije neko opravdanje ali eto..

Ne, nije stvar da želim da odeš.

Naprotiv, znam da kroz ovaj deo „upoznavanja“ moram da prođem, kad tad.

Mrsko mi je da nabrajam činjenice o sebi i da pričam šta volim a šta ne jer pola stvari nećeš zapamtiti.

Zurićeš u moj deklote, premda je košulja zakopčana do grla.

I ne moraš mi ugađati, nisam ja razmažena, ne moraš ni paziti šta pričaš jer tako više dolazi do izražaja ono što želiš da prećutiš.

Najbolje je da ništa ne radiš..

Najbolje je da ja sad odem…

Neću ti reći da nisi kriv da sam kriva ja, niti bilo šta slično.

Kriv si jer nisi on.

Kriva sam i ja- jer ga uporno tražim u tebi.

Po ko zna koji put…

Odoh.

A ni ne volim.

Nikad i nisam.

Ako bas „mora“ onda je gutljaj sasvim dovoljan.

Ni više, ni manje.

Samo jednom svratila sam u koktel bar.

I popila više nego što je trebalo.

I to samo zato što sam morala.

Bio je to poslovni sastanak.

Bejah probuđena jako rano, I poslata sa Meseca na Zemlju. U sekundi, bez prethodne najave, zazvonio je alarm. Totalno nemilosrdno za moj nervni sistem. Jutro. Teška glavobolja morila me je. Sunce izlazi, a dan je čudan. Ne ustaje mi se iz kreveta a znam da moram. Čekaju me. I dok su mi se pitanja kao “Zašto baš ja?” i “Mora li baš danas?” vrtela po glavi, uspevam da se pokrenem I koraknem do ormara. Rekoše bela haljina. I skidam jednu od mnogih sa ofingera, na kome nevidljivim flomasterom piše “Obućiću je jednom, nekad, možda”. Pokupih kosu u neobaveznu punđu, mada osetih po pramenovima koji padoše na leđa, da moja kosa jutros I nije nešto poslušna. Ko mari. Ionako ne idem na modnu pistu. Posao je u pitanju. Sredih se još malo, I uzurbano stavljajući sjaj za usne, zaboravih telefon na stolu. Krenuh sa vrata po njega, pa se lupih po čelu, džabe mi, ionako niko ne zna da sam tu. Neće me ni tražiti. Uzeh bele baletanke sa satenskom trakom oko članka, I strčah niz stepenice, uverena da već uveliko kasnim. Ko me zna, neće se čuditi. Tačnost u mom slučaju meri se “nemogućom misijom”. Moguća je samo I jedino pod mnogo čudnim okolnostima.

Na opšte iznenađenje, bela kola ispred mog stana. Preslišah se brzo, nije mi rođendan, nisam ih sebi priuštila, ne mogu biti moja. Slegnuh ramenima I koraknuh tek nekoliko koraka, kada začuh iza sebe povik:

-Gospođice!!!

Okrenuh glavu, misleći se šta je moglo da mi ispadne ako ništa nisam ponela, kada ugledah uglađenog vozača kako maše za mnom.

-Gospođice, molim Vas, poslali su vozilo po Vas, kako ne biste kasnili na sastanak, znate, nemamo puno vremena, da li biste bili ljubazni da uđete?

-Naravno! – osmehnuh se i sedoh u kola.

Dok su ona promicala nekim poznatim I nepoznatim ulicama, razmišljala sam o tako sitnoj pažnji. Priznajem godila mi je. Nije to bila velika stvar poslati kola, ako znaš da osoba koja ti je potrebna može da se zaglavi u saobraćaju I da joj stane tramvaj baš u toj uličici gde joj je svejedno da li da se vraća nazad ili ide napred.  Glavobolja je malo minula kada mi vožač otvori vrata I pruži ruku:

-Izvolite stigli smo..

Osmehom mu se zahvalim na udobnoj vožnji, vidi se da je dugo godina u službi.

Ispred mene stajao je lokal, više nalik na dvorac iz bajki nego na pravu građevinu, svodovi I lukovi, prozori I terase, sve je bilo jako lepo. Uđoh u jedan dugačak hol sa puno vrata. Iako su rekli da odem do kraja pa desno, reših da pokucam na jedna od tih vrata I upitam za pravac, s obzirom da mi je orjentacija u prostoru još jedan minus više. Kucnuh I otvorih vrata ali tamo nije bilo nikog. U velikoj prostoriji stajaše velike, zapravo ogromne police sa raznim teglicama, I tečnostima. Raznih boja, oblika I veličina, odavale su šarenoliki kolaž. Ovo je koktel bar, ništa čudno rekoh sebi, otvorih I druga vrata ali videh isto ili slicno. Shvatih da se tu čuvaju svi potrebni sastojci za goste koji dolaze, jedino mi bi čudno to, što ni na jednoj bočici nije stajao naziv. Ali Bože moj, zar se tajne koktela otkrivaju tek tako? I nastavih do kraja hodnika pa desno. Sačekao me je veliki pult, I jedna barska stolica. Sedoh na nju, naslonih se na bar I uzdahnuh duboko.

-Izvolite, mlada gospođice, šta želite? – zacrvkuta mladi konobar sa krpom preko ruke.

-Dobar dan, pozvana sam na sastanak, rekli su bela haljina na današnji dan, zamislite čak su I kola poslali po mene. Danas sam ja na redu –rekoh pomalo zabrinuto.

-Da znam, ali mene zanima šta želite da popijete? – zbunjen mojim brzim odgovorom reče konobar.

-Ah, da, izvinite malo sam zbunjena… ne znam zaista, uzeću hladan nes, sa časom vode, ali molim Vas nemojte zaboraviti vodu –premda sam u sebi već napravila opkladu da ću mu vodu tražiti 100% najmanje jos dva puta jer će je zaboraviti. Iako gostiju, osim mene nije bilo, nisam znala da li postoji još neki separe, ili bar, ili je ovo jedan jedini. Skrenuh pogled sa svoje leve strane I ugledah jedno ogledalo, u kome se nisam videla, premda znam da sam stajala baš tik isped njega.. Počeh da se pomeram kako bi se lik odrazio u njemu, I dok se “tražih” čuh konobara kako uplašeno izusti:

-Zar ćete jedan ovakav dan zapoceti Nes-om????

-Pa da, zar Vi ne biste? – vratih pitanje.

-Naravno da ne, ovo je jedinstven dan za Vas, kada možete tražiti šta želite, a Vi krećete sa Nes kafom? Jako pogrešno, ali razumem Vas, zato ću ako dozvolite dati sebi za pravo da Vam spremim jedan koktel.

-Koktel?! Ne znam, priznajem nikada ih nisam pila, znate ja jako slabo konzumiram piće, sem vode I ponekog soka..

-Recite mi šta volite? –konobar je bio uporan stavljajući već jako lepu čašu ispred mene.

-Kako mislite šta volim?

-Tako lepo, kažite mi koja su Vam omiljena osećanja, sećanja, bilo šta, da bih znao kakav koktel da Vam spremim.

-Zaista ne znam – bih iskrena – tehnički ja još uvek nisam stvarna, probuđena sam jutros jako rano, ustala sa glavoboljom zbog pada sa Meseca, dovežena ovde, čekam Njega da održimo sastanak o mojoj budućnosti, I pojavljujete se Vi I želite da mi napravite koktel koji nikad I ne pijem. Mislim, sve je jako čudno, tako da ne možete očekivati od mene da Vam sada izdikitram šta volim a šta ne, kada ni sama to ne znam!!!- završih vidno iznervirana povišenim tonom.

-U pravu ste, neću Vas forsirati, vidim da ste zbunjeni. Hajde ovako, otićiću po sastojke, a Vi se smirite, pa kada probate koktel možda će Vam biti lakše? U redu? – I dalje nasmejan konobar iscvrkuta svoju repertoar.

-U redu- više zlovoljno izustih, besna što moram da čekam Njega koji kasni, a znam da to tako ne bi trebalo da bude, bar mislim, I što moram da trpim ovog veselog konobara koji ocigledno nije morao da ustane rano, ili se bar naspavao ako je radio noćnu smenu, voljnog da uvek nekome napravi neki koktel “po meri”.

Nestao je na par minuta I vratio se nosivši na staklenom poslužavniku male bočice raznih boja. Bilo je onih I u tečnom stanju, koje su u sebi nosile neko zrnevlje, kockice, neke su sadržale prah, neke bile naizgled prazne, druge opet sadržale šarenoliku paučinu, sve u svemu bile su jako zanimljive za posmatrati.

-Evo mene I Vašeg koktela. Vidim zaintersovale su Vas bočice?-upita konobar podižući neprimetno obrvu na desnoj strani.

-Jesu!- priznajem osmehnuta, kao malo dete opčinjena svim tim šarenilom ispred sebe.

-Da krenemo polako. Uzeću šejker I u njega sipati tamno crveni sok koji će ti dati život. Neka bude otprilike, pa ćemo videti kako I koliko će trajati. Ni jedan koktel ne pravim sa merama, a siguran sam, koliko dugo radim, da ni u jedan nisam stavio iste sastojke. Trudim se da svaki koktel bude jedinstven na svoj način. Elem, stavićemo jednu kockicu žutog sećanja. Dovoljnu da pamtiš ono što budeš zelela, srećno ili ono drugo to ću ostaviti tebi na izbor, staviću I zrnce zelenog razumevanja, crnog straha I narandžaste volje, dodaću I četvritine tuge, milostinje, uzurbanosti, ljubaznosti, srdačnosti, mržnje, gađenja, tuge, I jednu kockicu leda vremena kako bih ublažio to tvoje kašnjenje. U početku ćes sve stizati, a onda vremenom kako se led bude topio moraćeš naučiti da izbaciš nebitno a ubaciš bitno.

-Priznajem da ništa ne razumem od tih sastojaka, ali vidim da jako spretno radite, pa mi je zabavno gledati Vas, dok vadite te sastojke iz teglica I ubacujete. Uzgred hvala Vam, prekraćujete mi ovo čekanje koje se, priznaćete odužilo.

-Nema na čemu, svima u početku bude zabavno, a posle se često lupe po glavi I kažu nešto kao: Eh da mi je ova pamet a ono vreme. A ja sam ih sve, kao I tebe pitao šta žele. Uostalom tako mora biti. Nego, da mi nastavimo, stavićemo malo tananih stvari kao što su istina, razocaranje, izdaja, prevara, a evo malo I nade, vere, mudrosti da ne bude sve tako gorko. Staviću I ovo zrno, tamno kao kafa da bude malo crnog, ali ću zato ubaciti ovaj cvet belila da napravi krem kafu, pitku koja gorči, ili gorku koja se ipak može popiti. Još na vrh kaščice čemera I meda, malo šećera, I uzimamo supenu kašiku za crvenu ljubav, zdravlje, sreću, umerenost, odmerenost, neka bude tu I gordosti, borbe, želje, evo I tri četvrtine plave ljubomore, laži, spletki, videćemo sa čim će se to pomešati. Dodaću još par stvari a ti ćeš ih naknadno prepoznati, kada spoznaš I sve ostalo.. – osmehnuo se meni začuđenoj, svim tim nazivima, bočicama koje su se praznile sa poslužavnika, I bile stavljene na jedan drugi. Šejker se polako punio svim raznobojnim stvarima, mnogima ni dan danas ne znam ime.

Kako se kraj bližio vrhu, konobar uze poklopac zatvori šejker I promućka ga. Uzeo je neobičnu čašu sa pulta, krivudavu I nepravilnog oblika, okvasio spoljnu stranu i potopio je u posudu sa lomljenim kristalima. Mali beličasti kristali, ravni odsjaju zvezda, skupili su se po površini u jedinstven oblik. Beše to iscrtan pejzaž koji se svakim pomeranjem čaše menjao u neki drugi oblik I crtež. Bio je dovoljan I minimalan pokret da se crtež promeni. Konobar je uzeo šejker, otvorio ga I sipao beličastu tečnost u času. Kristali su zasijali a mene sjaj zaslepeo.

-Izvoli, nadam se da će ti se svideti, ako I ne bude, sačekaj da malo odstoji gutljaj u ustima, promeniće ukus zasigurno.

-Hvala Vam, moram da ga probam, jako me zanima kakav je taj Vas koktel, ali pre nego što ga probam da li biste mogli da mi kažete kako se zove?

-Naravno draga moja, krstiću ga sa Luna Morenin koktel. Odgovara?

-Naziv obećava- priznah- uzeh pruženu čašu I otpih gutljaj.

U prvom gutljaju osetih miris nekih dunja na ormaru, I osetih paučinu na starim albumima, videh tugu u pogledu jednog čoveka, osmeh na licu neke devojke, osetih radost zbog nekog dešavanja I suze zbog nekog poraza.

U drugom gutljaju već sam koračala rosnom travom, sunčala se mesečinom u burnoj noći, osetila mraz I jesen, videla sva predela I prostranstva, dodirnula klas žita, I osetila poljubac za dobro jutro.

U trećem gutljaju ljubomora na sebičnost izjedala mi je dušu, nepravednost me je kosila kao bolest drage mi osobe, nemoćnost je uveliko kucala na vrata dok me je nada hrabrila da nastavim dalje, I želja da osvane neko beličasto jutro, odmorno za moje umorne kapke.

U četvrtom gutljaju osetih bakine kolače, morsku so, I masline, čežnju za vrhom I bol od pada, videh život koji se rađa I upoznah hladnoću onog koji odlazi I mnogo drugih osećaja za koje bi mi trebale stranice I stranice da ih ispišem.

Narednih gutljaja se I ne sećam, znam samo da sam bacivši pogled na svoju levu stranu videla odraz u ogledalu I jednu devojku koja je bila spremna na sve što je čeka.

Bejah, tek tako, opijena životom.

ni od belih i crvenih trešanja,

što stajaše na vrh police zabranjeno…   

Nisi ni ono od šumskih jagoda,

što nežno krcka između zuba.

Ni od lubendinja onako slatko i sočno.

Ni od malih oraha koje nikad nisam ni jela…

Ali znam da nisi od takvih šećera sazdan.

U tebi je nektar najlepših cvetova,

slatkih trenutaka kao najmedenije srce od čokolade…

Umotan si u preliv od šećerne vune…

I čim te dohvatim, svog ću poljupcima da te pojedem…

Meseče.

Ugrubo…

Da ostavi konture…

Vrelim voskom napravih obline i glatkoću tvoga lika… 

Svaki nerv tvoga bića, danima je urezivan nežnim perom.

Kišu sam na dlanovima skupljala i svu prašinu sa tebe skinula.

Led sam na šaci držala da sjaj nanesem na tebe.

Svi ti se dive i žele te.

Svi te vole i osuđuju me.

Kako ne volim ono što stvorih.

Kako se bahato ponašam nad svojim delom.

Gde će mi duša i srce koje nemam…

Svog „Bacača diska“,  dajem drugima na divljenje,  a svima ću na pitanja pokazati svoje dlanove.

U njima ipak mnogo piše.

U jednoj čudnovatoj šumi, negde ni na nebu ni na zemlji, živele su slobodne tri ptice…

Pevale, uživale svu slobodu, jutarnjeg proleća.

Naredni dan, u leto, delile su jednog crva na tri dela i cvrkutom veselile prolaznike.

Treći dan u jesen, jedna  ptica, tužno je podvila rep, da bi četvrti dan, u belu zimu, napustila čarobnu šumu triju ptica.

Pesma dve ptice u čarobnoj šumi jača je nego ikada.

U svakoj šumi postoje mi i vi. I nikada ne mogu postati svi. Ma koliko god to neko silno želeo. Kao kada u igri „papir, kamen, makaze“ kamen uvek ostaje kamen.

Ovo možda nema smisla, ali u ovoj noći, bez ičega, nešto što nema smisla ipak može biti smišljeno…

Sedela je u maminom krilu naslonivši se tati na rame.

Njih troje, sveto trojstvo, vezano istom pričom.

-Šta si ti mamino? – upita je nežan glas…

- Ja cam mamin Andjeo!!! – odzvanjao je u noći dečiji glasić.

-A šta si tatino? – upitao je tiho čekajući da se seti…

- Ja cam tatino Cunce!!! – kroz ciku je odgovorio dečiji glasic, vodeći računa da je ne pojedu poljupcima kao prošli put…

- A kad padne mrak? – crne oci sijale su, pitajući se da li se seća tajne lozinke…

- Onda budem Mecec…

Ostavljam otisak u tami…

Da me u istoj pronađete…

Udahnete…

I nastavite da se borite…

I nikad ne zaboravite da mi falite…

Ćutanjem biću oslonac…

Mislima saveznik…

A Mesečinom svetlost…

Lunamorena

Sad cu ti pricam kako je mojoj buducoj snajki mozda, danas rodjendan. A kad pitam brata, kada ce da je zeni, zive zajedno vec 6-7 godina, on meni kaze: „Meni ce opstina da kaze da je ona moja zena?“ I cvrc, blizanac ga izblizanise, a moja draga, mozda, snajka, bikica, nikako da promeni staus kod ja, da ne bude vise mozda Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.

AUTOR :  ZELENA

*********************************************************************

Ivan B.

Budim se. Pitam se, kakav je ovo bio san.
Ustajem. U kupatilo jutarnje/popodnevno (kako se uzme) umivanje.
Dorucak/Rucak – pa zatim neka vocka obavezno
Ako je lep dan prosetas i odes do nekoga.
ako je ruzan dan – zoves DD da vidis da li imaju neki novi film
odes do njih
vratis se kuci nesto jedes – upalis komp i pocnes citati nesto na net-u
potom gledas mesec i posvecujes mu svoje reci
spava ti se. legnes da spavas

Jedan drugi dan
Budis se. Brzo se umijes i spremas za put
Koferi na stanici i karta u jednom smeru za put negde po Srbiji.
Obilazis grad, upoznajes nove ulice, sokake i lica

Pozz

AUTOR: IVAN B.

*******************************************************************

Dejan Pejčić

Taman sam se spremao da sednem da učim, kad, pogledam, a ono Lunamorenin dan! Crveno slovo, ne radi se…
Oh, well… Onda ću da leškarim ceo dan…

AUTOR: Dejan Pejčić

********************************************************************

Vjerujem – ne vjerujem

Ja bih danas na ovom mjestu stavila citat iz jedne knjige, ako je dozvoljeno:)
Post bi se zvao: vjerujem – ne vjerujem.

“ Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.“…

„CELESTINSKO PROROČANSTVO“ – Dzejms Redfild

AUTOR:  Dollybel

*******************************************************************

Me, myself and sky

Lep dan, ali ti se nije ustajalo iz kreveta… Ima dana kada možeš da se vrtiš po njemu i jednostavno ti se ne ustaje. Ipak, sunce je postalo toliko dosadno, grejalo, je, grejalo i nateralo te da ustaneš. Protežeš se, dlanovima trljaš oči, gledaš na sat…

11:30

„Dobro, nije baš tako kasno…“ – pomisliš.

Istuširaš se. Doručkuješ, pogledaš mejl i blogove uz kafu, ali posle par minuta izađeš iz Mozille. Razmišljaš o onome što te muči već dva meseca i da li da to konačno nekome ispričaš… Odjednom ustaješ sa stolice i kao hipnotisana obuvaš patike…

Ključ je već van brave, dok se kao devojčica sjuruješ niz stepenice. Zaboravila si da uymeš pare iz fioke, pogledaš novčanik – ipak će biti dovoljno onoliko koliko je u njemu. Usput svratiš da kupiš gumene bombone i pičiš ka Knezu…

Prilaziš šetalištu iz ulice na kraju koje je knjižara „Akademija“. Pažnju ti privlači knjiga s naslovom «Drugi poljubac Gite Danon». Jergovićeva… Razmišljaš da li da je kupiš i ulaziš u knjižaru. Ljubazna prodavačica pita da li je potrebno da ti pomogne…

- Ova knjiga iz izloga… Da li biste mogli nešto da mi kažete o njoj?
- «Gita Danon», a – da. Da vidimo, razlog zbog koga bi baš ovu knjigu trebalo da pročitate… Mogu da Vam kažem samo jedno: pripovedač. Malo je danas takvih. Nisam čitala baš ovu, ali me druge njegove knjige oduševljavaju. Delujete mi kao student, evo, ako želite, uzeću na svoje ime i dobićete popust. U ostalom, i nije skupa…

Deluje iskreno, ali znaš kakvi su već trgovci slatkorečivi…

«Ma dobro, 300 dinara stvarno nije tako puno.» – razmišljaš u sebi.

Napolju nikad veća gužva. Stojiš na vratima «Akademije», čije izloge još uvek krase posteri za film «Nadzirači». Razmišljaš da li da se spustiš do Kališa, ili da kreneš ka bulevaru… Noge same idu desno. Kupuješ kokice i nastavljaš.

Dečko i devojka, metalci, sa gomilom pirsinga na licu, traže ti 15 dinara. Za pivo. Par metara dalje, neki čovek izvodi «Hotel California» na gitari. Ostavljaš mu sitninu. Čuješ neko cijukanje, kad ono – s tvoje desne strane kevću kučići igračke. Toliko su ti slatki da zastaješ i uzimaš jedno u ruke i maziš ga kao da je pravo. Odlučuješ da uskoro kupiš jedno drugarici za rođendan. Svraćaš do apoteke po kapi za nos, jer te malo muči polenska kijavica. Tri devojke koje idu idspred tebe privlače pažnju prolaznika. Plavuša u sredini je na visokim štiklama i nosi izazovan šorcić. Svi se okreću, ali ti razmišljaš kako je samo uspela tako da pocrni, a tek je sredina maja.

«Čoveče, pa kakva će tek biti na leto, upropastiće kožu u solarijumu! Zato ja nikad ne idem u solarijum.»

Jedno Ciganče ti nudi najnoviji «Singidunum weekly», daješ i njemu neku sitninu. Kod Sremske zastaješ, videla si zanimljive patike u izlogu. Svraćaš i do pekare «Toma», kupuješ 100 g žu žua sa sirom i ne veruješ sama sebi da si i dalje gladna!

Zvoni ti telefon. «O, ne. Opet ona!» – mrmljaš sebi u bradu.

- Halo, gde si? Je l’ ideš danas na predavanja?
- Ne, danas je moj slobodan dan.
- Tek tako?
- Tek tako.
- Dobro, hoćeš onda da se nađemo negde u gradu i odemo na kafu?
- Ja sam već u gradu… – odgovaraš smušeno, jer je ovo samo tvoj dan i nisi ni za kakvo društvo.
- Šta to znači, da dođem? Tu sam za pola sata… – navaljuje ona.
- Ali ja neću biti ovde za pola sata…
- Znači imaš već nešto dogovoreno?
- Tako nekako…
- Dobro, onda izvini što postojim.
- Izvini ti, ali danas sam stvarno u nekom čudnom raspoloženju.
- Vidim, ne zameram ti. Nije ti prvi put. Čujemo se.
- Ćao.

Crkva Svetog Marka danas ti izgleda nekako neobično.

«Da li da pređem ulicu, ili da upadnem u Springfield da vidim šta je na rasprodaji?»

Poslednje pare daješ za jednu crnu majicu kratkih rukava, ali nije ti žao.

Prelaziš preko, ostalo ti je taman toliko novca da kupiš nekoliko sveća. Prekrstiš se, upališ sveće, pomoliš i izlaziš iz crkve. Osećaš vibraciju telefona, poruka. Vraćaš telefon u torbicu, i ugledaš 50 dinara. Vraća ti se osmeh na lice, opet prelaziš ulicu i u pekari preko puta Taša kupuješ rolnicu sa višnjama. Vraćaš se nazad u park i odsutno posmatraš decu koja se voze na rolerima, dekice koje igraju šah, parove koji se drže za ruke, devojku koja džogira, mladića koji šeta psa…

«Danas mi je baš lepo. Just me, myself and sky!»

AUTOR: Gil-galad

********************************************************************

_________________________________

________________________________________

_____________________________________________________________

____________________________________________________________

____________________________________________________________

Ovo je #Lunamorenin dan#

Svako može dopuniti linije kako želi.

Jer svako ima svoje mesto na ovom blogu koje nije ograniceno samo komentarima.

Danas uređujte ovaj post umesto mene…

Let see šta će biti ….

Bilo je I onih koji su je gledali sa strane I govorili da je skrenula. Bela košulja. Predlagali su. I onih koje je zadivljavala stalnim promenama raspoloženja, humora, misli i ubeđenja.
Svi su je doživljavali na svoj način.

Ja na svoj.

Ne sećam je se od vajkada. Recimo da znam tek po neku stvar koju je volela. U početku njenu pažnju zaokupljali su puževi, trava i cveće, zemlja jer nas hrani. Obožavala je da strči niz strmu livadu dok joj vetar mrsi kosu. “Zauvek osećaj potpune slobode“. Redovono isprljane odeće uzivala je u prirodi. Ležala na travi da bi čula šta joj zemlja kaže. Gledala mrave kako marljivo rade. Smejala sam joj se kako može biti dete u toliko velikoj meri…

Onda je počela da priča o Suncu, lepoti neba i oblaka. Fascinirana prostranstvom. Nije dugo potrajalo već je bila zaokupljena mrakom i zvezdama. Volela je strah dok se šunjala sa mačkama noću. Hvatala je svice, ali samo da bi ih držala na dlanu. Nikad ih nije stavljala u kutiju jer čemu ? Osećaj dok joj dlan svetli, bio je mnogo bolji.

Kako je vreme odmicalo drveće je postalo njen omiljeni prijatelj. Ni dan danas ne znam odakle joj tolika snaga u malom biću da se penje na tolika stabla. Savladala ih je sve. Da je tu upitala bih je da li je ikad gledala gore ili se samo pela želeći da vidi pogled sa vrha.

Čula sam od drugih ljudi da je jedno vreme volela da se ljulja. Dugo i visoko. Tu je jela, učila, a onda postavila šator da bude blizu svoje ljuljaške. Kako ništa dugo nije potrajalo već je lišće bilo u njenim rukama. Jesen i eto ti nove opsesije. Sve manje aktivnosti spolja izazvalo je jednu veliku unutra. Lutala je mislima tamo gde nije mogla stopalima.

Pričala mi je da je sa Alisom u Zemlji Čuda popila čaj. I da je Zver ipak samo dobra cica-maca. Hvalila se da je i ona probala staklenu cipelicu samo što joj se nije svidela. Obećala je patuljcima da će napraviti specijalan autobus za njih da ne idu pešaka. Bila je dete još uvek.

Brojala je zatim pahulje koje su padale. Hvatala ih na dlan da ne umiru pod stopalima. Sigurna da toplota ipak jeste bitna stvar kad neko umre. Pravila je ledeni grad, od snega i od sebe. Grejala se toplim cajem od cimeta i meda, ušuškana u uglu sobe, na bakinoj fotelji. Volela je dugo vremena to mesto. Valjda jer je bilo bakino.

Onda je dugo nisam videla. Rekli su mi da je tad i te kako bila srećna. Malo više odsutna mislima, malo više povučena i svoja nije lako objašnjavala šta je fascinira. Rekli su mi da me je pozdravila i rekla da pokušava da sve što oseća da pretoči u reč. Ali da nikad nije verovala da će joj upravo to faliti.

I onda je krenula čuvena opsesija knjigama. Jurila je reči u tišini. Kada sam je pitala čemu sve to rekla mi je da je to beg u sigurne kule njenog grada. I šta je meni drugo preostalo nego da joj verujem. Bila je srećna kada bi se osmehnula.

Stvari koje je volela sada su bivale ređe.. Školjke i putovanja, pesak i more, mada ju je ono stalno plašilo. Zbog dubine i beskonačnosti. Nije volela plavu boju. Visina i mravi su prestali da je fasciniraju. Sada ih se bojala.

Onda je počela da posmatra ljude. Diskretno u prevozu, na ulici. Da smišlja price o njima u sebi. Mislim da sve što je radila bilo je da prekrati vreme. Da učini sebi dan lakšim. Jer za nekog kom se “dan” meri svetlosnim godinama verujem da 24h i nije neko vreme… A opet je teško.

Na kraju kada sam je srela jutros pitah je I ŠTA ĆES SAD? Slegnula je ramenima. Nije znala. Rekoh joj da ću joj napisati priču i podsetiti je na sve što je volela. Suze su joj krenule niz obraze.
- Ne sećam se više… Sve što sam radila bilo je kratkog veka. Svu svoju dušu i srce bezbroj puta sam davala iznova i iznova ne tražeći ništa za uzvrat. Ako mi kažeš da sam bila srećna evo verujem ti.. ali ja se ne sećam…

Gledala sam je dok je odlazila nakon kratkog pozdravljanja, i videh da sad voli nešto čemu još nije pronašla ime. Pogled joj beše dalek i prazan premda me je gledala u oči kao i uvek. Sigurna sam da je zamenila svemir nekim novim. Žao mi je samo što ne verujem da ću je razumeti kada počne da mi priča, a sigurna sam da traga za pravim rečima da mi ga opiše.

U redu.

Sve je dozvoljeno.

Uostalom ko nam još danas može bilo šta zabraniti.

Stavi svoju masku od papira, i ja ću svoju  - specijalno napravljenu za tebe.

Prišunjaću se kao i gledati tačke.

Najslabiju znam.

Najjače nema.

U ruci mi strela, u srcu bes i ljutnja, pa da vidimo ko će da pobedi.

Dajem ti šansu da sam skineš svoju masku i pokažeš se u pravom svetlu.

Ostavljam ti i mogućnost da nastaviš sa svojom farsom.

Liberalna sam ja kad ikad…

Pitaš se šta dobija pobednik? Pitam ja tebe sa čim odlazi gubitnik, a uostalom rećićeš mi to kad osetiš jer znaj moj špil još uvek ima jake karte.

Blef ti nikad nije bio jača strana. Kvarne igre igraš, no dobro tvoj izbor..

****************************************************************

A kada kiše budu pale, nečije suze u nepovrat otišle, skini masku od papira, jer će se boje razlivene sliti u tvoju dušu..

Nije mi žao boja, ni papira..

Žao mi je, što se nadam da će ti se duša obojiti..

Crno je ipak samo crno.

Pogledom, tim parom dobrih očiju..

Jednim stolom u uglu jednog malog sveta..

Baci neku hranu pred mene kao pred gladnog psa..

Napoj me pićem, tamnim, kao krv u mojim venama..

Licitiraj me, onako baš jeftino..i dopusti da se predam užtiku postepeno..

Kupi me.. jer još uvek stoji FREE na mojoj kartici..

Zakupi me na par dana, meseci, godina, na par večnosti zar je bitno?

Okupiraj moju misao i reč, tek toliko da je slobodna u okovima..

Budi moj u svojem JA..

Fasciniraj me svojom tišinom… da jecam u sebi što nisam tvoja..

Jer nećeš da me kupiš..

A znam da…

Garantovano  i ovog puta nemaš novca.

Imam jednu sudbinu sa kojom zore dočekujem, koja ide sa mnom i leči me, kojoj se predajem kada me svi napuste. Pokazuje mi put i zadnjim trzajem mi pokrene zupčanike moje mašine… Dok rad ne preuzmu neki talasi dalekih mora, iza sedam gora… Nalazi se u prašumi moje duše i pustinji moga srca, pojavi se kad i kovitlac misli da mi javi da nastavim dalje…

Imam jednu senku nastalu od zrnca svih pesčanih satova ovog sveta koja me opominje da ne lažem sebe… Da sve nestaje istog trenutka kada se i stvori. Trajanje je proporcionalno određeno stvaranjem. A taj ključ je malo kome poznat. Ne pojavljuje se često ta sena koju imam. Pojavi se zrnce, ponesem ga sa sobom u kosmose i vratim na mesto postojanja. Ta senka se bas kao i svi peščani satovi ovog sveta troši. Više nema prvobitan oblik, ali i te kako ima stalnu zamisao. Da me podseti da sve teče – sa mnom ili bez mene…

Imam jednu sliku… Nedocrtanu. Koja ostaje da boli u tišini onako osamljena na stalku života. Osenčenu. Naznačenu senkama koje me muče u besanim noćima. Neobojenu. Kao što ni nebo se već duže vreme ne boji tvojom svetlošću. Imam tu sliku kojoj fali i početak i kraj, koja lebdi negde i čeka moje prste da je završe. Da je oboje u belo i ostave da je prekrije neki novi crtež. Ili da je prekriju crnom kao još jedan portret lošeg sećanja.

Imam novčić sa dve strane – na kojima baš ništa ne piše. Ni pismo. Ni glava. Olakšava mi moja dvoumljenja, trenutke biranja i odabira, jer u zavisnosti od strane i mog trenutnog raspoloženja uradim stvari onako kako hoću. A udeo u izboru, prepišem sreći, kocki, sudbini… I sve se odvija mnogo lakše bez trunke kajanja. Jer ipak ja na to ne utičem…

Imam konstantne stvari. Svemir u sebi. Samoću u danu. Tišinu u travi. Šušanj u moru. Cveće na nebu. Sveće u noći. Suzu u ledu. Žar na dlanu. Lepotu u pogledu. Istinu u kutiji. Sreću u trenutku. Laž na videlu. Imam sve što ne treba i ono što nikad i neće trebati.

Imam plakar maski raznih boja i dezena, sa šljokicama i bez njih. Obojene stoje složene jedna do druge. Tanani su njihovi krojevi. Svilenim koncem napravljeni. Nevidljivim značenjem oslikani. One su moj „make up“  za ovaj  svet. Neke su rogobatne, neke jednostavno ruzne, treće su strašne i mračne, a neke kao „zvončica“ vesele. Ima i teških i lakih. I onih koje se lako skidaju i stavljaju i one za koje treba dugačka priprema. Plakar jos uvek nije pun…

Imam reč zarobljenu u grlu koja stoji nepomično i sudeći po vremenu stajanja nikad je neču izgovoriti. Kako vreme prolazi sigurna sam da će ostati zarobljena tu, uopšte ko sam ja da joj sudim, možda joj je tu lepo, pa umesto „zarobljena“ stavljam „ušuškana“ tankim nitima mog grla… Ne znam ni kako zvuči, ni koliko slova ima, ni da li se izgovara u jednom dahu ili ju je potrebno razložiti. Ne znam…Zatreperi nežno u napadima ljutnje i sreće kada krećem iz krajnosti u krajnost  Ne znam ništa više o njoj… A kako vreme prolazi sumnjam da ću i saznati.

Imam jednu beskonačnost, više planeta, i more zemalja, imam i jednu samo jednu plažu, planinu, pustinju. Imam i par reka, jedno more, jedan brod i svetionik. Imam i par livada, nekoliko šuma i prašumu. Imam sve što žele mnogi.

Imam sebe…

Samo mi ti fališ…

Čekaću te bez pitanja, kada I da li ćeš doći…

I kada ne budemo imali ni  minutu vremena da se  pogledamo I nađemo neku  davnu ili novu „sebe“ u  očima onog preko puta nas,  ja ću znati da si tu…

Neću se ni pitati da li se  sećaš, boja onih haljina sa  modne revije, koju  organizovasmo nesvesni  svojih mogućnosti ali itekako svesni svojih želja..

Od svojih želja sam davno odustala kao I od mnogo drugih stvari, ali tebi želim ostvarenje svakog sna, jer ti to možeš!

Vreme ne može, sve i da hoće, da izbriše onaj optimizam naspram mog večitog pesimizma…

U sećanju će, čak i da sve izbledi, ostati jedna kutija, plava kao nebo, u kojoj beše Viktor Igo…

I ona dva sedišta, radio stanica, ostaće upisani u samo jednoj noći..

Ili ih je bilo mnogo više..

Jedno „T.D“ i poljubac na belom papiru, kada svi gledaše od koga ruže stigoše, odolevaće vremenu sve dok ne sklopim oči…

A i duže…

Uzvracam recima MOJOJ TEBI za sve ovo vreme!

I jos mnogo vremena!

S.R.Z.T.T.B.

Svaka „kula od peska“ urušena,

Svaka želja kao sidro,  na dno bačena.. 

Ni tišina više prostor ne ispunjava.

Ostaje samo nemir na duši, da kolo vodi beskonačnim putem…

A kraj se zna, samo se razlog čeka..

Ako svaki uzrok ima posledicu, da li svaka nada ima nemoć?

I nema te..

Da te bar ima na tren, mesečevim sjajem dušu bih nahranila, a oči usnule od brojanja, tog sitnog veza uz blještav sjaj lagano uspavala.. Ionako sam, za sve ovo vreme, sebi spavaćicu od oblaka sašila..

Umivam se u zracima Sunca, a rane peku na toploti i ječe kao daire..

I nema te..

Ni onih vlasi koje vetar  nežno mrsi,  pa mi se javiš,  da ih prstima razmrsim..

Dodirnuvši ih, upadam u  mreže nebeskih alasa i  pravim  goblene od reči..

Skupljajući latice radnog dana, skidam umorno odelo i nadam se tebi…

I nema te..

A modri konci vukoše se cele noći u  mislima, utkah ih nevešto u jedan cvet i pokrih njime ranu na srcu..

Zatvarajući prozore, nada zadnja umire, gledajući na ulicu gde i dalje..

Nema te..

Da su konci dugi kao beskrajan svemir i da u tkanju potrošim čitavu večnost, ne bih njima pokrila sve rane koje mi ostavi odlaskom…

I nema te Meseče…

… Priznaću ti, namerno je bilo… Jer kada su svi sklopili snene oči, i u tami ukrali od tebe poslednju svetlost, koju će poneti „over the rainbow“ ja sam ostala budna. Brojala trenutke i sekunde kako me san ne bi prevario kao do sada.. Brojala sam unazad i unapred, sve parne i neparne, sabirala i oduzimala vadila te „nepotrebne“ integrale samo da bih misli održala budnim.

… Priznaću ti, nije bilo lako… I kada mi se kvadratni koren iz limesa nekog razlomka učini da teži beskonačnosti, osetih da te je san prevario. Pre mene.. I da si usnio.. A zora je već koračala da te zameni…  Prišunjah se polako do prozora svog pogleda i videh te na nebu.. Zvezde su se pritajile da te ne bi probudile.  Skoro da i ne dišu…

… Priznaću ti, zanemeh od lepote… Kada sam ugledala taj trenutak, neprocenjive vrednosti, trenutak kada te je san prevario, ali onaj kao vihor lagan. Gde se možeš svakog trenutka probuditi, i znati da sam te gledala, ja, kradljivac, neprocenjivih vrednosti stajala sam kod okna, tog starinskog, prozora…

… Priznaću ti, dvoumila sam se… I to ne minutu ili dve.. . Skoro čitave hiljade sekundi dvoumila sam se, da li da te probudim… Ili da probudim sebe.. I vreme je odmicalo a ja bivala sve bliža tebi… Nemo gledajući tu mirnoću i dobrotu kako spava…

… Priznaću ti, svašta sam ti rekla… Ali jedino i samo u sebi… Da te volim, da si mi nedostajao, da želim da večno ostaneš tako nežan, dalek, miran, uspavan…  I prizivala te da se probudiš, da me pogledaš i zagrliš, da me uzmeš gore, natrag na nebo, u zagrljaj, i da usnimo zajedno… Sigurna da se nećeš ljutiti što prekrših „pravilo“.. da se tuđi san ne dira…

… Priznaću ti, nije moja  krivica… One mačke,  nemirne i voljene,  napravile su buku..  Trepnula sam i tebe više  nije bilo.. Znam.. video si  me.. Možda se i  naljutio..  Ali zar to može izmeniti  lepotu te večeri.. Ne javljaš  se već poduže vreme..  Znam, ljut si na mesečevo  dete…

Priznajem, pogrešila sam,  priznajem, mislila sam da ako.. priznajem i što jesam i što nisam… eto, sve priznajem… I molim te  ne oduzimaj mi tu radost da te bar kada uspem da izvadim neki koren iz nekog tamo limesa ipak pogledam dok snivaš, na nebu.. dopusti mi bar da se nadam da ću jednom, nekad ili samo eto možda uspeti da usnim u tvom zagrljaju.. kao one mačke, koje umorne ipak zaspaše…

Dubok naklon, pomalo zajedljiv, poneki iskren..

Mesec je skinuo svoj zlatni „plašt“ i ogrnuo Vas…  

Zato po noći sijate..

Znam Vas,  jer igrasmo u istom karnevalu života, pod drugim maskama, ali sam Vas prepoznala…

Ko još može prikriti radost kada Vas ugleda…

Makar i u karakterima.

Htedoh Vam reći,  nevešto, ali od srca…

Neka svaka naredna „recka“ bude u inat ili iz inata!

Nema lepih želja…

A ja Vam  želim „ništa“.  

Baš čudno.

Ali nije…

Kada stavite na tas sve one „želje“ koje će Vam iz poštovanja poželeti,  sve one koje će mimo srca preko usana preći, gde ne postoji razlika da li je čaša do pola puna ili do pola prazna, moje „ništa“ ipak ima svoju težinu.

Parafraziram ali sa razlogom!

Ako ja kažem „ništa“ da li to znači da je moje srce mirno???

Podižem i ovu čašu u Vaše zdravlje!!!

Obasjane mesečinom..

Stoji i broji dane, godine, mesece, broji vreme…

Težak posao? Ne bih rekla..

Jednoličan? Još manje…

Za isvesno vreme koje bude prošlo i koje ne uspe da prebroji, počeće i da kuca..

Jednako mom srcu večeras…

Jednako nekim novim nadama, željama, mislima, osećanjima..

Uhvaćenim ili propuštenim..

Ko to zna…

A ja se svakim sekundom zahvaljujem na  kutiji.

Biće to moja „emotivna biblioteka“…

Kolačiće ću čuvati bar neko vreme…

Meseče, sačekaj još koje veče..

Pa ću ih sa tobom podeliti…

Stavila je i poslednji ukras na jelku dok su lampice naizmenično bojile tamu te sobe raznim bojama. Neki mir dubina i spokoj tišine ispuniše prostoriju, a toplota od kamina učini atmosferu toplom..

Šta će poželeti kada se kazaljke poklope? Zdravlje za sebe i najmilje i ujedno svima onima kojima je ono najpotrebnije… Radost i osmeha više sebi i drugima, ili sitnice bez kojih ne mogu, da li će im poželeti toplu ruku, osmeh i zagrljaj, ili malu igračku, cveće i proleće? Možda ono „želim vam sve što vas čini srećnim“… A možda samo jedno nebo, jedan Mesec i jednu zvezdu…

Recimo da bi njen spisak želja, svima onima koje je upoznala, i svima onima koje tek treba da upozna izgledao po naosob ovako:

„Zemljaku“ želim čitavo prostranstvo vremena, ideja, misli kako bi sve svoje ispunio…I jednan minut, koji bi umesto 60 sekundi trajao čitavu jednu večnost…

Starlight-u želim šahovsku mapu ciljeva i uspeha, gde je ne bitno da li je crno ili belo, gde sve dobija.. I jednu zvezdu Danicu, da tvoj sjaj upotpuni… Poželeću ti i svemir reči, i beskraj konca, da ih nižeš i kačiš kao suve smokve za zimu.. Neka budu krckave i slatke, neka odišu životom kao i ti..

Arčhibaldu – Zvončicu, da mu noćima posipa snove i utopli ih kada se inje hvata po šumi, jer i Petar Pan mora usniti jednom .. A snove? Čuvaće ti ona „tvoja“, „jedina“ uostalom znaš ti koja…

Laluve – želim detelinu sa četiri lista, svaka strana neka nosi boju da po potrebi oslika portret onako kako svetlost bude padala i njoj ta boja trebala… Tri su osnovne, a četvrta neka bude samo tvoja…

Samo nečijoj, maloj zaljubljenoj devojčici želim večno detinjstvo, puno osmeha, nade, čuda i čarolija! Da staklenim cipelicama utisne na ledu – žar života, i da uz pomoć čarobnog praha sa krila vila odleti u zagrljaj onih koji je vole i tu ostane zauvek..

Tragu pera ili Razzlogu – ću poželeti nepregledna prostranstva duge.. Neka se slivaju i dušu pune mirisnim notama.. Hvataj ih u letu kao jato leptira, i lepi ih u herbarijume svojih „albuma“ kako bih ponekad prešavši prstima preko njih čula osećanja….

Maladict-u ću poželeti beskrajne korake ispunjene osećanjima koje hodaju po zamišljenim linijama u zanosu nota nekih davnih pesama, u žaru dodira, pogleda, gde se razumevanje čita iz očiju, a dlanom drži pravac aviona koji leti na naizmernim visinama, daleko, daleko u tačku savršenstva…

Spartaku – hrabrom junaku, želim borbe osmehom izvojevane, sa žarom dobijene, uz večnost prepričavane.. Jednog keca u rukavu neka se nađe… I neka te na kraju osvoji, dama herc, jednim pogledom, jednim osmehom a posle neka se pogledi i osmesi nižu kao đerdani oko njenog vrata…

Zelenoj želim slobodu… Kao konji vrani ravnicom raspušteni, neka tvoja kosa kao njihova griva leti.. a misli neka neuhvatilje budu kao topot horde nebeskih jahača…

Porots-u želim odraz u ogledalu, neka spozna trajanje tog trenutka kada noge utrne, jer more je duboko, a vrednosti se obično na dubinama pronalaze… Zaronićemo zajedno, uz Mesečinu pronaći zagubljeno… Ti budi kapetan, a ja ću mornar, lađe koju bure tek treba da prate, ali i ti i ja znamo da nas na dno odneti neće…

Ja bre-u bih poželela fenjerđžije da osvetle puteve kojim hodiš, trubadure i fanfare da osmeh osenče tonom, kule i gradove da hitre noge umiri svoje, polja, brda i doline da buket od specijalnih travki napravi svoj…i par tačkica da prati ovu jednu tvoju u pogledu….

Alonsu u noći kada se kazaljke poklope poželeću haljinu od beline satkanu, u čiju postavu će jeleni utkani biti, hitri i hrabri što kroz šumu beže, oko rukava krzno meko da po potrebi utone i odmori svoje usnule oči, i šešir sa sto i jednom tajnom, dovoljnom da radoznalost svoju umiri…

Svim zvezdama koje obasjavaju ovu noć i mnoge predhodne neprospavane, koji mesečare, budni sanjaju, ili u snu pričaju poželeću samo noći … Mirne, ne-mirne, lake ili teške na njima je da odluče..

I tri želje za sve na ovom svetu:

- za sve princeze, vitezove, anđele čuvare I dobre vile jednog dvorca blizu neba poželeću da svoje snove ne sanjaju, već da ih ostvare…
- za one koji su ostavljali otiske u tami, poželeću puno tamnih noci kako bi pronašli iskre sebi ravne.
- treca će biti upućena lovcima na sve I svašta, da ne skidaju prah sa krila leptira, jer bez praha ni prašina ne postoji…

SREĆNI PREDSTOJEĆI NOVOGODIŠNJI

I BOŽIĆNI PRAZNICI

MESEČARI MOJI!!!

Želiš li da sanjaš otvorenih očiju, a opet da sve bude bajkovito i nestvarno?

Da budeš šta god poželiš jer ipak je ovo svemoguće, a opet tako lično..

Da se vratiš kroz vreme i opet budeš svoj sa puno ideja i misli..

Da uhvatiš nit satkanu od nota, jer reči čitamo a note gledamo..

Ovako izgleda kada neko note oseća…

Srećo – jesi ok?
Jesam – rekoh, mada i nisam bila.
Ala ti verujem… Šta je sad? –insistirala si…
Besna sam. Svašta mi pada na pamet i bolje da me prodje do sutra bolje za mnoge…
I za mene pretpostavljam. Hajde ti blago meni uzmi one tablete za pamćenje i u krevet na spavanje jutro je pametnije od noći.
Ne mogu da spavam. Popila sam ih jos danas…
Ma drmni još koju…Ej I love you, love you, love you.. ti si ostvarenje mog sna!
Kakve si ti košmare onda sanjala?
Što bi rekao moj drug – važno je da smo mi svi ljudi i to je sve čovečanski…
Ovo me podseca na Marinu, Vasilisa i Grčku… Jao kad ce ta knjiga poludeću ako uskoro ne izađe…
Eto, jel ti se sad čini da si grešila za njega, da je on možda pravi za nju?
Pazi sedim i razmišljam…Možda jesam, a opet možda I nisam. Uvek stoji kao lapmpica – ne moguće da je savršen. A deluje.. Nešto mora da fali vreme će pokazati šta.. Svi su savršeni na početku…
JAOOOOOOOOOOOOOOOO! ‘Ebalo vas to što fali… (grrrrrrrrr)! Vi ne umete da budete srećni ni na 1 sekund. Odmah tražite sta ne valja… Ma odustajem!
Dobro kako god.. Odustajem i ja!
Vidiš zanimljivost – mi se svi volimo a ne razumemo se…
Upravo razmišljam šta fali i ne znam. Kad uporedim one koji imaju sve a nemaju ljubav mi smo kao „srećne“ ??? Aha.. A opet i mi imamo probleme…
Šta je onda zlatna sredina?
Ne znam. Mi bar imamo savršen dan. Valjda je to nekad dovoljno u životu. Zlatna sredina je PROSEČNOST.
Mene trenutno muči jedan problem filosofske prirode a to je..Imam jednu stranu koja veruje u bajke, u ljubav ‘na kartonu’, u siromaštvu, ali ljubav na prvom mestu. I drugu stranu koja kaže imaću udobnost ali biću lišen ljubavi. Jednačina sa dve različite strane, u odnosu čega ima više, izgleda ovako:
UDOBNOST + ljubav = LJUBAV + udobnost
Sad nađi ti meni tu sredinu???
Rekoh ti – sredina je prosecnost. Nađeš nekog ko odprilike zadovoljvava tvoje ljubavne potrebe, nađeš posao, neki stan ili kuću. Imaš dovoljno da bi bio neki ‘srednji’ sloj. Prosečnost, kompromis, ne traženje ničeg višeg. To je ispunjenje nekih tvojih najnižih kriterijuma i stavova.
Zar to nije dno dna?
Ne. To je sredina!! Ma ne znam… Ne mogu ni da prihvatim ovo što sama pričam. To je previše suvoparno, sterilno, jednolično, da čujem tebe… Šta ti mislis?
Razmišljam upravo kroz par godina šta će biti sa svima nama. Kad se umešaju malo veća pitanja kao što su kuća, posao deca, karijera,… Svakako da će se pokazati neka ‘nova’ lica . Upitaćemo se:  ’Ko je sad ovo?’ Doći će do razdvajanja i onda ide to o čemu ti pričaš – spustićemo kriteriijume jer cemo morati… Biće i mlađih i lepših, otkud znam snalažljivijih a nad glavama će nam stajati, ko zna ko sa onim „što se ne udaš, završila si fax, imaš posao“ pitanjima.. A mi ćemo šta??? Tragati za pravom ljubavi?
Hmm.. Ne! Kresnuću se sa nekim, zatrudneti, roditi dete i biti srećna samohrana majka. Ostali mogu da se ‘ebu sa tim ‘udaj se’ i sranjima…
Onda si spala na dno! Nisi ono najmanje ostvarila – porodicu svom detetu.
Nisam promašena osoba ako se ne udam ! Kuc kuc...- udari ti par puta o ogledalo..
Nisi, ali tvoje dete će svakako biti „drugačije“ od ostale dece. Biće uskraćeno za mogućnost da shvati šta u životu znači prava ljubav i porodica.
Posebnost je nekad vrlina! Što bi ono bilo drugačije? Neće!! Ja ću u svom detetu uživati… Stizaću da budem majka, otac, drug, drugarica svom detetu i poslovna samostala samosvesna žena. Ako mi neko kaže da je to teško i neizvodljivo – klepicu ga!!!
To je tačno – ti si uvek bila luđa od ostalih.. ali to je teško i neizvodljivo…
Kad mi digneš moje filosofske živce i teraš me da razmišljam o stvarima 10 godina unapred dođe mi da te ….uh..
Vratimo se na početak. Naćićemo ljubav pa makar i na kartonu…Elem Cigana ima.. kartona ima.. voleće neko i nas -  neće nas terati da budemo samo domaćice vezane za kuću i decu..
Nemam ja ništa protiv da budem domaćica ali da mi to ne bude jedina odrednica. Pored toga sam sposobna da budem majka, supruga, prijateljica, kuma, žena od karijere imam mnogo društvenih uloga.. I setih se!
znaš sta je zlatna sredina? Sofijin brak (knjiga „Kao da se ništa nije dogodilo – Marija Jovanović)- eto ti primer!
Da tačno Aleksa! (Muž Sofijin) mada on je bio dobar ali pogrešan..
Jesi li ti znala da tako ‘prosečni’ momci budu nesrećni, u neku ruku, sa ženama koje nisu ‘prosek’. Oni bi bili srećnji, sa nekom, isto tako prosečnom
ženicom, jer imaju donekle iste poglede na život. Mada ima i momaka koji puste tako cure da napreduju. I to samo oni koji su dovoljno jaki da priznaju da uz sebe imaju izvanrednu ženu..
Jedno nepristrasno pitanje ali iskreno. Ko je ‘jači’, po tebi, on ili ja? – upitah te.
Ti imaš potrebu za ‘hranjenjem’ mozga, on to razume jer je i sam nekad težio tome, ali sad je on dovoljno realan i spreman za svakodnevni život. Mislim da se vi u tom smislu nadograđujete.
Šta se desi u jednom coveku pa postane realan? Zašto prestane da „hrani mozak “ ili mašta?
Kad te život ošine iznova, iznova, iznova onda ‘okreneš ploču’. Ti ne izgubiš potrebu za tim hranjenjem mozga – samo je potisneš kako bi imao normalan, prosečan život. To nije izgubljeno samo se javlja kad sediš sa prijateljima, na večeri kod nekog u stanu, i onda počinje…
Čime da se bavim??? Politikom? Kursom dinara? Vremenskom prognozom? Političarima? Tračevima? Muzičarima?
Da.
Ali to nisam ja…
Nisam ni ja ali ćemo delom kroz život postati. Izvanrednost se čuva samo za izvesne trenutke a nije ti svakodnevni život. Eto suštine.
Ne želim još uvek da odrastem! Šta treba da dodjem i da kukam o deviznim rezeravama Srbije koje su otišle u „da ne kažem gde“ zbog skoka kursa dinara i neuravnoteženog stanja? Lepo zvuci zar ne? Ipak to znam bez da otvorim “24h“ i gledam u onaj Tv koji ljudima samo ispere mozak bolje od bilo koje mašine za veš. Njih treba da čujem kako pričaju da je siromaštvo u narodu??? Ne moram! Mogu samo da bacim pogled krišom u novčanik čoveka na kasi ili da ga pogledam kako se znoji kad treba da plati – pa će mi sve biti jasno i čemu sve to? Mogu li JA to da promenim? Ne mogu..
Što to meni pričaš – ne dam dete u sebi sećaš se? On jeste izvanredan – potvrda ti je onaj komentar kod tebe koji je ostavio.. Kažem ti izvnrednost je u trenucima…
Zašto je onda potiskuje? Kada oboje razumemo? Šta? Neće ga razumeti svet? Kako da ispravim to – da sebe ne povredim, da se ne izgubim, da se u svet prilagodim i ljudima oko sebe pomognem da me shvate bez da prethodno „nadograđuju“ mozak???
Onako kao što si meni rekla. Praviš se malo luda malo glupa. Ne možeš zar ne?
Ne mogu!
Radim to jedan dan i već mi gori pod nogama.. Što mi mislimo da nismo kao drugi? Kako prepotentno od nas!!!
Ulagale smo mnogo više nego drugi i mnogo više žrtvovale nego ostali…
Slušaj svoj savet – spusti se na nivo da te normalni i obični ljudi razumeju.
Prodajem sebe. Onako svojski prodajem sebe samo mi reci šta dobijam za uzvrat?
Ako si srećnik dobijaš pravu ljubav, čoveka koji moze da parira tebi, ako nisi, utopiš se u sredinu – kao kameleon..
Manje razmišljaj, promišljaj.. 
Živi jednostavno.
Živi život.
Ne zamišljaj ga unapred previše
Ne razmišljaj o stvarima..
Počni da ih osećaš.
Jednog dana..
Ima vremena..
Sutra je novi dan.
Kurs će skočiti.
Država podivljati.
Kučići i opet lajati.
Ljudi psovati…
A ti i ja ćemo nekog ne znato prilagođavati i sami sebe polako uništiti.
Ti ovo prepiši slobodno pesimizmu..
Meni jedino treba da budem spontanija a tebi da mnogo manje misliš ko koga menja, dopunjava… Udahni život! Treba da se bolje snalaziš u svakodnevnim obavezama a tebi niko ne brani da u nekom svom krugu budes vanredna… odoh… a ti ostani pa još malo razmisljaj… – reče I ostavi me..

Zora je svanjavala.. I jutro se budilo…
Hvala ti za neprospavanu noć……

- A kojim ti morem ploviš? – upita me Mesec…

Nebo je oblačno,  to more nije mirno, pa se Mesec kad ikad pojavi i ugledam mu svetlost koja me ogreje, na sekunde, pa opet zaroni u novi talas oblaka.. Ali tu je.. I smiruje moj haos misli..

- Nesigurnim.. Koračam, nesigurno, ne umem da kažem ono što mislim, grešim, iz dobre namere pravim loše, a onda se kajem, ali šta to vredi. Taj začarani krug odviše dobro poznajem, i kada se zavrti ne umem da stanem… Umesto da puste da prođe i da stanem, oni ga zavrte još više.. Ali kriva sam ja.. Kao I Uvek…

Nasmejao si se, valjda si video malo više od mene, shvativši da ta jednačina ovog puta ima samo jedan uređeni skup.. Možda će  i ono težiti nemogućnosti, premda da ono jedinstveno ipak  ne može biti jedno od mogućih rešenja.. Ipak nisam deljiva    sa dva.. Da jesam, ko zna kako bi jednačina izledala…

Dok sam se pela Balkanskom, ka Zelenom vencu i dalje ka Knezu, načuh iza sebe jedan uzvik.. Neka slova ženskog imena se javiše „Evo me ovde..“ i ja nastavih i ne razaznah da li je . anja… ili mi fali neko slovo kao T, S, M ili V… Opet jednačina sa više nepoznatih, a ja umorna od rešavanja onih u sebi i ostavih je onako da teži beskonačnosti..

Koraknuh na prvu kockicu Kneza i prođe mi kroz glavu da ipak kada bi celu zemaljsku kuglu otvorili i rasekli na „kockice“ možda bi od nje mogla da se napravi neka Zemaljska – Mihajlova ulica, kao ova.. Imala bi možda baš toliko kockica ili jednu manje ili jednu više.. Ko zna..

Znam samo NJU koja dobro stoji sa geografijom.. NJU o kojoj vam nikad nisam pričala.. I da me pitate zašto ne znam.. Nisam ni tebi Meseče, ali sačekaj da dodjem do one klupe pa ću ti reći..

- Ko je ona? Odakle je? Ima li ime? Pričaj mi, devojčice moja, o NJOJ…

- Neću te držati u neizvesnosti, dosta je bilo, hladno je večeras, ali biće mi toplo čim je se setim.. Znaš.. Pričaše mi o prijateljstvu iskrenom i čistom kao kap usijane lave koja hlađenjem postaje jaka kao kamen. O predstavi koju igraše dve osobe čije su uloge nekako se prećutno sklopile. O NJOJ pričljivoj i veseloj, povučenoj a tihoj… Kada su mi je opisivali, jer slušah dugo o njoj, pre nego što smo se upoznale, imala sam utisak da je strašno nadmena. Svoja i uobražena. Zamišljah je kao smeđokosu, privlačnu ili bolje da kažem atraktivno privlačnu, koja više pleni radoznalošću nego lepotom.. Rekli su mi da je pričljiva a ja objašnjavah to sebi kao verovatnoću da rečima nadomesti sve svoje mane i nedostatke. Sklapah pogrešne puzzle i dobih izopačenu sliku… Jasno mi je bilo da sam upala pod zagrljaj spletkarenja sa predrasudama, a odatle malo šta je moglo dobro ispasti.. Pa makar i jedan portret.. pod slabim svetlom…

Dođoh do Kalemegdana, malo ljudi šetalo je svoje kućne ljubimce, a ja sedoh na klupu, i dopustih da mi Košava zamrsi kosu, produva misli i dobaci ih do tebe..

- Ovde smo se upoznale.. Pomalo sa nestrpljenjem očehivah tu lavicu računajući da ipak neću postati njen plen.. Da ću uspeti ako ne da joj se pokorim bar da se suprotstavim.. Kakve nebuloze- priznaćes..

- Da se kladimo da te je ostavila bez teksta? – zapita me ti onako smeškajući se na kvarno, jer si znao da sa slabim karatama igram a ulog.. može se reći da je bio pozamašan..

- Hajde, kladim se na sve što imam.. Evo ulažem i poslednje, pa kad izgubim znaću da nije bilo šanse da dobijem.. Što u ovom slučaju i nije.. Da! Tačno je. Ostavila me je bez teksta..

Pojavila se u farmerkama, teksas jakni, jednostavnoj majici, i belom torbicom, eto malom, minijaturnom, a opet imala je sve što joj je trebalo.. Njen pogled i tu nesigurno pruženu ruku neću nikad zaboraviti.. Pogled je odlutao iza svodova blago povijenih šiški, tek toliko da ne bude napadno, a ruka bi ispružena sa strahom da li ću uzvratiti ili ne.. Eto kupila me je tim.. Uzvratila sam i onda počela da slažem prave kockice..

Po prvi put svatih šta znači lepota jednostavnosti. Skromnost u kojoj nije bilo mesta pretvaranju, iskrenost bez imalo laži i tek pomalo naivnosti davalo je utisak jednog krhkog i nežnog bića..

Bunila se, kad bi joj pominjali ajkule i vukove, kaže životinje voli, a ne i njih.. Pričala mi je razne zanimljivosti o njima.. Znala je kako se delfini ponašaju na dnu mora, šta rade mravi, kako to kitovi hrane svoje mlade, kako ih čuvaju, i znam da je sve emisije budno pratila učestvujući tek po nekim upitnim pogledom tih lepih obrva i blagom nevericom.. Tražile smo reči one dugačke, „filozofske“ koje bi se retko upotrebljavale.. Rariteti, apstraktnost i  subjektivnost naspram  nihilizma i ništavila, pa  dodajući time još  rekvijem, senzibilizam  može se reći da je naš  „rečinik“ često bio  obogaćivan novim  „izrazima“ kojima smo  tražili mesta i  ekvivalente. Sasvim  lako kao lahor uklopili  smo se.. Osmeh je krila  u rukav jakne,  stavljajući je na pune usne a on je uprkos svemu ipak odjekivao po nekim notama davno odsviranim.. Od lavice dobih jedno mače čežnjivog pogleda, koje poželeh da sakrijem pod kaput..Tiha i povučena suzdržavajući se suvišnih komentara u društvu, „među svojima“ bivala je i te kako pričljiva, pokušavajući ne da nas zaseni ili prekrije, samo da se oslobodi svih viška informacija koje je upijala sa raznih strana..

- A problemi?

- Bili su i oni tu moj meseče.. Koliko tas ide na dobro, toliko je preokrenut na onu drugu stranu.. Često premeštana kao nežna biljaka iz saksije, postala je krha i osetljiva na promene… Nosivši breme zvano „domaćica u kući“ odlično je igrala ulogu i „sestre“, „majke“, „studenta“, „uzora“, „drugarice“, „prijatelja“, znala je da radi, studira, uči, sprema, kuva.. Umorna kad ikad od svega begala bi između ta četiri zida, okružena nekim svojim notama, koje su znale da smire taj nemir od pucanja.. Muzika koju je primala spolja, umela je da smiri neku unutra.. Premda i nisu morale biti istog „žanra“… Ponekad odlutalog pogleda,  znala je da se zagleda i otplovi morem bez kompasa.. Vraćala se u stvarnost samo sebi znanim putevima..  Samo par linija na čelu bi se ocrtale kao znak da ipak nešto nije u redu, ali mogla je da stavi taj zanosan osmeh..

Šalila sam se sa njom da je razmažena, ne govorivši joj da se život surovo poigrao.. Pričala joj da je nezrela, iako sam znala da joj nisam ni primaći.. Htela sam da je zaštitim a znala sam da ne umem.. i ne mogu… Ostah kraj nje, ne požalivši ni jednog trenutka što sam bila među retkima, koji je upoznaše do kraja.. Uostalom sećaš se Meseče, da sam ti rekla da je staviš gore.. Među zvezde i da brineš o njima kao što brineš o meni..

- Da znam.. Sad je se sećam.. Ali ti si imala i par želja za nju, i neke sam ispunio.. Sećaš se?

- Da znam.. Poželeh joj da bude srećna… Da joj se ispuni ono o čemu sanja.. Poželeh joj osobu na koju će moći da se osloni, i podeli taj „tas tereta“.. Uostalom, ne mora ga ni deliti.. Samo da bude tu.. Da kada mi ne možemo, pobrine se za nju.. Da je sačuva.. Od svega što može… Onog ko će videti sve dobro što poseduje, da lepota kojom zrači spolja, nije ništa naspram one unutra, u dubini duše.. Da je voli.. Odavde pa do tebe i natrag…

- Jesi prebrojala zvezde ove večeri, sanjalice moja? Jesi videla da li neka fali.. I zašto su ti se ocrtale te crte kod čela, a lice poprimilo taj ozbiljan oblik?

- Baš zato što sam ih prebrojala.. Malo je onih koje čuvamo ti i ja.. Za koje se ja molim i za koje te molim.. Malo je onih koji mogu da mi uđu u srce i tu ostanu… Ali nje večeras nema.. Nema je..

- Jesi sigurna? Pogledaj malo bolje..

Pogledah na nebo i stvori se magla..
Na tren vreme je stalo, i ja ugledah neko more, neki pesak, masline i plavu uniformu.. Jedan sirtaki u daljini..
I neko ko je govorio: Welcome to Greece!
Nizale su se meni malo neznane zgrade, građevine, zatim neki strani jezik koji izgovaraše slatko i brzo neki brodovi, pučine i školjke, nepospavana noć, nestrpljenje i onda …
U daljini ugledasmo u toj uniformi te iste oči koje ispratismo na autobus dugo mašući, zažarene, a opet nostalgične.
Zagrljaj.
Šestoro ruku a možda i više..
Uz jedno „Dugo se nismo videli.. Nedostajala si nam..“
I tek po neka suza nazirala se u krajičku oka..
„Donele smo ti nešto..“
Utrkivanje ko će pre.. Presrećne što nas vidi, pružila je dlan na koji joj pade par gumenih bombona raznih boja..
„ Ovakvih ovde nemaju…“ i ugledah je kako se smeje, grli nas i plače…
I znamo da je srećna.. I mi smo…

I sat na Kalemegdanu otkuca tačno 22h.. Trepnuh a slika nestade.. i magla se razbistri.. Ne znadoh da li sanjam ili ne..Ustadoh jer, misli mi, kao i kosa, odavno već bejahu „zamršene“. Pogledah po nebu, ali te ne videh..

Jedino jedna suza ostade na toj klupi..

Ali i dalje brojim zvezde na nebu…

Jedna fali..

Znam da si je poklonio jednom momku da je zakači na rever…

I treba.. Samo te molim:

„Neka joj čuva taj sjaj u očima…“

Elem.. Reših da spojim korisno i pametno, ja, ovako „priglupa“ za neke stvari, ali rekoh biće optimistički, pa tako reših da napišem onima koji ne znaju kako izgleda jedan SAVRŠEN DAN…

Za jedan takav dan, nije vam potrebno ništa komplikovano za divno čudo. Treba vam samo jedna osoba, eventualno iznajmljena sobica, ili neka vaša još bolje, uštedećete 100 evra ako ste ekonomista ili materijalista. Potrebno je da vam se neko najavi da će doći onako planirano-neplanirano, da ste sa masnom kosom, u totalnom out-u, i da je ta osoba isto u takvom out-u…

Opet počinjem bajku, ali recimo da vam konkretizovano – pošto ste to tražili da prekinem da zavijam i uvijam i da lajem na Mesec, nego da bacim karte na sto treba vrlo malo.

Nabrojano to izgleda ovako:

-treba vam par raznih voćki onih zimskih, koje stoje u prozoru, u mom slučaju jedinom frizideru koji imam, a napolju ciča zima, srećom pa radi grejanje, da ih uzmete oljuštite na plastični tanjir, obavezno plastičan jer ta osoba se ježi na taj tanjir. Premda se uvek na kraju osmehne, valjda zato što se seti da drugi nema.. napravite voćnu salatu, bez posebnih sastojaka i preliva, samo voće i dve isto tako plastične viljuške, jer kad je bal nek je s’ muzikom…

- trebaju vam dve šolje za kafu bez tacni, može crne one DE LUXE (grand kafe), a može i neke druge.. U njih sipate Nescafe 3in1 ne bitno je koji, u ovom slučaju je to Mid (od Midle-srednje jaka kafa) i smućkate to ako ste početnik kao ja neće ispasti nešto ali ipak biće savršena za prvi put…

-treba vam i jedan gazirani sok, malo domaće hrane, ako se ostane do kasno, za one koji me ne razumeju, pršuta bilo kakva od koje god „sorte“ dobro je došla i zabava je tu…

Zagrlite tu osobu, jer je dugo niste videli i potražite u njenom pogledu ono što takođe odavno niste videli, tačkice ili ne .. svejedno je.. Sednete, zapravo neko se izvali na krevet, oslobodi svih „muka“ i jakni i zabava počinje..

Nema stida što ja nemam mnogo, ni sramote što opet nemamo mnogo, a znam da bi mnogi nam zavideli na tom malom što imamo.. I znam da je ta voćna salata koju smo danas jeli, i ta kafa koju mi po ko zna koji put spremaš nešto što ću doživotno pamtiti, ili bar onoliko koliko me sećanje služi.. Dok ne nestane ovih mojih „vitamina“ za poboljšanje pamćenja…

Savršen dan za one koji ne znaju, uopšte ne mora biti planiran, osmišljen, proračunat, može se desiti u trenutku, spontano, a opet da bude bolji od svih mogućih planiranih..

Za laku noć dobijete knjigu i posvetu na njoj:

“ Veliki uslov tebe i mene je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge.“  A ja dodajem.. Da mogu i da znam sem velikog HVALA dala bih Bogu još svašta, što mi pruži mogućnost da te imam..

„Imam“ znači „upoznam, znam, poznajem“..

Bleso jedna…

IMADOH DANAS JEDAN SAVRŠEN DAN.. NI JEDNOM SE VIŠE NEĆE PONOVITI, ALI ĆU SE TRUDITI DA BUDE PONOVLJEN.. BAR ŠTO SE ONOG SAVRŠENOG DELA TIČE..

Eto mislim da je ovo bilo pozitivno.. Zar ne?

Tada smo se prvi put videli Mesec I ja…. Okrenula sam glavu ka prozoru, dok je automobil jurio kroz noć, pokušavajući da sakrijem pogled pun suza od tate koji me je kad ikad gledao na retrovizoru.. Ugledala sam ga na nebu, bio je žut kao dukat koji mi je falio, okrugao I lep.. Rekoh mu u sebi više kao molitvu nego kao želju, da ne zelim da budem tu, da ću zapamtiti taj dvocifreni decembar ali da me uzme sebi, ili probudi ako sanjam.. .. I uzeo si me daleko od tog mesta, a poslednje što sam čula bile su reči mojih koje su onako isprekidane se čule negde u daljini… „bolje sad nego kasnije..“ i „.. bilo je lepo dok je trajalo…“ i jedno „… nikad više…“ čega se poslednjeg sećam..  

Onda se sve dešava nejasno za mene, a sledeća slika, kao na slajdu života je, da sam pala na krevet legavši prvi put „naopako“ što će mi kasnije postati praksa. Pokušala sam da zagrlim krevet misleći da ću taj neizdrživ bol ugušiti, da neću dozvoliti da me preraste. Nisam uspela.. Ta decembarska noć odnela je deo mene..

Posle toga se više ničeg ne sećam.. Ni kako sam ustala, ni da li sam zaspala, ni da li sam ostala tu zrobljena.. Posle se samo nagađa, ulepšava, prepričava, kako kome odgovara.. Više ne znam šta je bilo sa mnom od tog trenutka..

Sa ove distance vremena, garantujem da je neki deo mene zaspao zajedno sa tim decembarskim danom. I da se nikad više nije probudio.. Lepa smrt, rećiće neki, umreti pored onog koga voliš.. Još uvek u meni raste nada da ću taj deo izgubljene sebe oživeti.

Trebalo je po solidno vremena dok sam se pronašla u izgubljenom vrtlogu. . Kako je stigao januar, veoma brzo nisam ni stigla da se oporavim, na vrata je zakucao februar, pa mart i proleće, april, maj, su proeleteli kao laste, jun, jul, avgust, zar je vreme pomicalo, pre će biti jurilo, septembar a ja sam još uvek na nekom novom mestu tragala za sobom, oktobar ni tu se nisam pronašla, novembar.. već sam odustala, dok nije osvanuo decembar.. i tada sam shvatila.. da uzalud bežim I jurim.. Čekao me je taj osećaj sakriven u jednom danu dvocifrenog broja.. I vratio se kroz vrtlog vremena, a sve suze taložene tih dana su pale… Duša ih je bila puna I prepuna, a opet nije bilo mogućnosti da se zaustave. Zbog javnosti I mesta one su presušile na licu, ali su nemilosredno padale na dušu. I nikad nisu prestale..

Osmeh mi je sijao svih dana.. Do pojave 1. decembra.. i onda se sećanje vratilo, i ona ja koja još uvek naopako spava na krevetu, čeka da se probudi.. Neće je probuditi princ na belom konju, ni oluja vetrova koja se sprema, čak ni hladna košava ni trepet čvoraka, ni proleće, ona spava tako već dobrih 9 godina.. Ne znam šta bi bilo sa mnom da je probudim. Da li bih joj se vratila i postala ona stara, ili bih opet ostala ista, a nju bih ljubomorno čuvala..

Glupo je što to vas pitam. Vi ne znate ni ko je “ona” a ni ko sam uostalom sadašnja ja.. Da vam pojasnim? Ne sećam se.. kao da sam tu noć kada ugledah Mesec na nebu postala senilna za jednu čitavu večnost pre toga.. U glavi je posle toliko godina odzvanjala samo jedna melodija.. Nezna kao pero, golicava, i puna energije… onako za laku noć jer su sve noći do tada bile „lake“…

Mogla sam samo da osetim drhtaj srca i neku poletnu nadu kada bih je čula.. Uhvatih je samo jednom u snu posle toliko godina, pred kraj, zadnji ton, i sećanje se pojavilo, izgubljena amnezija probudila, ali bila je previše kratka da bih se setila na javi… Probudila sam se naglo, suznog lica, pokušavši da oživim tu melodiju, ali nije navirala nikao na pamet…

Danas sam tražeći nešto na internetu ponovo čula taj ton.. početni.. i sećanje se odmotalo.. Lakše ili teže? Ne znam.. znam da je slušam već ceo dan, da je osećaj tu i ne prolazi, čak ni posle 1000 puta.. Reči se okreću, poklapaju sa mojim sećanjem, alii još uvek ne osećam da se ona devojka probudila.. Možda je njen san prviše jak, da bi osetila tako mali trzaj mog srca.. A možda kada bih napravila taj korak u prošlost i uspela da uplovim u paralelni svet, uspela da je zagrlim i probudim.. Tako male kockice su potrebne da se sklope..

Samo jedno „Omogućiću ti ako još uvek želiš“ i moje „Da, najviše na svetu!“ i znam da bi se probudila.. Možda bi joj lice bilo suzno od suza koje je isplakala na tom krevetu dok je „naopako“ ležala, možda bi bila malo starija, ili mlađa u odnosu na pravu ja.. a možda bi bila ona ista koje se ne sećam.. Ali znam da bih bila i te kako srećnija..

Sve u svemu decembar je čudan mesec…Videh te prijatelju moj… Ćutiš, možda spremaš novu lekciju za mene, ali te molim ostavi je za Novu godinu.. Pusti me da se nadam ovih 26 i kusur dana da će me neko pitati ŽELIM LI OPET …

A ako me ne pitaju..

Tu je naredni decembar..

I neki novi..

Uostalom možda se jednom I ponovi ono što se desilo …

• …once upon a December…
• (kliknite da biste  doživeli tu melodiju)

A neke „zvezde“ svima nama u srcu…

Hvala svim ljudima koji su pomogli i svojim prisustvom upotpunili ovaj dogadjaj…

Za one koji su propustili evo kratkog pregleda.. i ocekujemo vas naredne godine…

humanitarna-revija-za-decu-sa-posebnim-potrebama

Evo dobro sam.

Ili barem tako treba da piše.

Nisam umorna.

I to valjda tako treba da piše.

Radujem se što ću se opet ujutru u ogledalo pogledati..

Što ću moći da se osmehnem kada te vidim, onako kako oduvek želim, odmornu i nasmejanu..

U kombinaciji meni omiljenih boja..

Da znam, smejaću se osmehom najlepšim kada ih vidim.

Kada prođu pored mene.

Znam da su male šanse da ću ikada imati drugu priliku. I ovu sam izgubila, a valjda je to tako moralo biti..

Ovo je prvo i jedino pismo koje ću napisati..

I jedino koje ću moći da sačuvam za stare dane..

Kako je grozno kada u isto vreme i želiš i ne umeš to da kažeš..

A još gore kada se rečima igraš..

Eto..

Sada treba verovatno da piše…

S ljubavlju.. tvoja.. a opet ako je meni.. onda moja… i opet ničija.. ali neka stoji…

… samo…

JA

Tog dana, videli su neki, jednu devojku na klupi ispred kockastog pločnika..
Videh je i ja .. 
Sedela je na sredini. Više u „svemiru“, nego tu gde jeste. Neki su uragani mislima kovitlali, jer lice joj poprimi uplašeni oblik. Zagledana u te trepavice koje se nisu pomerale,  lice izmučeno a opet mlado, natera me na pomisao da je lepa dok se smeje.. Šušnulo je lišće koje kupiše oko nje i ona se pomeri.. Trepnula je.. Videh da je sagla glavu.. Uzdah joj se ote iz grudi i potrese neki tihi jecaj to mlado telo.. Rukavom tog belog pletenog džempera, obrisa krajičke oka.. premda nisam videla suze.. Držala je još malo ruke na očima i onda na licu se pojavi neki osmeh.. Facijalni grč, rekla bih pre..

Poljubi jednu devojku u obraz, što se približavala, duge kose…
Podseti me ta devojka na „Преступление и наказaние“.

Na onu koja se mučila više za druge nego za sebe. Koja je prodajući sebe davala drugima, da ih spasi.. Opisana kao lepa, duge plave kose i plavih očiju u mislima mi se javljala kao mršava, visoka, crne kose i sa crnim očima.. Plavima nikad vična nisam..

Otišle su obe i ne znam šta se dalje zbivalo..

Priznajem volela bih da znam šta je videla.. – rekoh više za sebe u sebi dok hodah na putu do stana..

- Da li bi volela? – pojavi se ti tu negde ispred mene osvetljavajući mi put.. Meseče moj..
- Bih, zaista bih.. pričaj mi.. dug je put do kuće..
- Gledaj kuda ideš, da se ne sapleteš kada odlutaš u mislima, i razmisli o priči koju ću ti ispričati..
- A kako ti znaš šta se desilo kada je bio dan? – začudih se..
- Sunce me je srelo u popodnevnim časovima i jutarnjom rosom umilo moje pospane oči, rekavši mi novosti.. Ipak ja sve znam..
- Hajde, slušam i ne prekidam ne brini… – nestrpljivo izgovorih sa osmehom…

… Sedela je ona tačno tako, u belom džemperu, starinskom, dobila ga je od bake, kao ručni rad, a oduvek je volela te mekane stvari sa okovratnikom u vidu rolke, u koje može da utone, da je zagrle, da se oseti nekako detinje malo, naspram svih briga velikih.. Eto zato je nosila taj beli džemper, pomalo demodiran, pomalo stari, a pomalo njen. U mislima se vratila u isto tako jedan oktobarski dan i te rečenice „Eto to je tvoj….“ koju joj došapnuše. Do srži ubeđena da to ne može biti njeno, jer nije to želela, a opet sve se desilo kao što joj reče neko u toj rečenici.. Pitala se dok je lutala mislima zašto su te kockice baš takve i zamislila se… Nije umela da trepne kada odluta tim prostranstvima.. I onda se desilo to što ju je uplašilo. Osetila je..
Kao déjà vu pojavila se slika u osećajima davno poznata ali znana u tančine da nije morala dva puta da se zapita šta je…

Osećaj koji nije samoća, ni odbačenost, ni preterana prihvaćenost.

Samo vapaj tišinom za pomoć, lupnjava o zidove pogledom, krici koje je ispuštala u sebi..

Kada nema ko bisere da broji..
Tačkice u očima da vidi..
Prepozna u spektru boje očiju, toga dana..

To tiho NE koje je izgovorila poistovetilo se sa šuškanjem lišća pa je izgledalo kao trzanje..
Bilo je to NE, nad krugom koji se opet vrti, početkom dobro znanim.
NE opet, NE meni, NE sada…
Zažmurela je, jer je prepravi nešto vrelo, što se odvajalo od tih tačkica u očima. Nađoše suze večni mir u tom belom đžemperu…

Posle završenih obaveza našla se u prevozu.. Toliko loših vesti toga dana.  I onaj osećaj koji je nije napuštao…Znala je da ako ostane sama neće  podneti. Morala je da ode do njega.
Ušla je u prevoz, sela i počele su .. Jedna za drugom..
Plakala je u tišini na opšte čuđenje svih putnika. Nije je bilo briga šta  misle.
Sredila se malo pre nego što je pozvonila na njegova vrata. Videvši je,  uspeo je samo da prozbori jedno ->>Šta je bilo?<< i zagrli je..

Sklupčana u njegovom zagrljaju, suznih očiju, posle izvesnog vremena uspela je da dođe do daha… Pokušala je da uobliči taj osećaj i objasni mu zbog čega se to „svet srušio“, ali nije uspeo da shvati.. On je za razliku od nje znao osećaj koji će neminovno doći.. Znao je kako će reagovati, kako će odglumeti tu predstavu htela ona to ili ne. Znao je kako izgleda kada ona ruši ono što je stvorila. Nije samo znao zašto to radi…

I u toj sobi, do kraja večeri ona je uspela da napravi nisku bisera, na nevidljivom koncu, a on da potrši zadnji atom snage da je shvati, ili uteši bar malo… Eto ti priče..

- Ne razumem je, rekoh, zašto to radi? Ako nešto voli neka se za to bori, ako joj nešto treba, neka uzme, ako nešto želi neka osvoji.. U čemu je problem, osećaj kao osećaj zar je bitno? I šta će odglumeti? Zašto lagati samu sebe? Ne razumem je, priznajem…

- Znaš, kada izgubiš titulu koju si nosio godinu dana, onda sve ostalo je manje bitno. Kada te odlikuju oni zbog kojih se boriš, kada izdvajajući sebe i njih izdvajaš sa sobom iz mase drugih, kada ih učiš da budu sebi bitni jer i arogancija ima lepotu, kada brineš o svima njima u mnogim neprospavanim noćima, čak i onda kada ni oni sami nisu svesni tvog nespavanja… Oni koji je ne razumeju, ne znaju šta znači moliti se svako veče Bogu i moliti ga „da sačuva sve ono što volim i što mi je srcu milo“…

Ne znaju oni..
Ne znaš ti..
I nikad i nećes…

Postoje noći od kojih naglo osediš, one posle kojh naglo padneš ili ustaneš..

Ima i onih koje pamtiš po dobrim stvarima ili lošim.

Ima i onih posle kojih više nisi kao što si nekad bio-reče ti sve tiše da ove poslednje reči jedva raznadoh.

- A samo.. -htedoh da kažem i ne dade mi priliku.. Zašao si za oblake.. Zaspao.. Samo jedno pitanje htedoh da ti postavim.. Neka ga.. Neka stoji..

I posle nas rode će opet leteti, shvatili mi to ili ne..

Pogledajte i pridružite se!

Ono što sigurno znam je da je ovo treća humana revija organizovana.

Ono što sigurno znam je da je sav novac, otisao u ruke te dece kojoj je potrebna pomoć…

Ono što sigurno znam je da ovakve akcije veoma teško napraviti, ali znam da svi vi nekada odete i popijete bar jedno piće. .

A to jedno, njima će značiti mnogo, ako budte baš u to vreme tu na tom mestu, uživali u prelepim frizurama, venčanicama, odelima i lepoj muzici…

Vama lep provod, a njima mnogo sreće i osmeha na licu…

Ja idem a Vi??

P.S.. I ta deca nisu „različita“ od ostale..

I oni osećaju ljubav i pažnju i dobrotu…

Različitim ih čine mali ljudi koji ih gledaju sa „visina„…

Znaš, ubila sam bubašvabu. Po prvi put-sama.
Da..
Pojavila se još jedna..
Pa eto, mogla sam, valjda je to prestiž nas „bogatih“.
Gorčina?
Osećaš neku gorčinu u meni..
Ma kakvi, to je samo opor ukus nekog lošeg vina.. Jer znaš – teško je nanizati ogrlicu. Skupila sam dovoljno „školjki“ u pustinji života, utrošila ne malo, ne mnogo, ali recimo dovoljno svega. Jer više od dovoljno ja nemam čak i da hoću.

Nisam te čula. Pitaš me: Da li ću zatvoriti odštkrinuta vrata?

Hoću.. ali ne onako kako očekuješ. Ne radim više predvidive stvari. Zatvoriću ih treskom. Da vidim da li će ogrlica popustiti. Jer ako se raspe, neću je skupljati veruj mi.. Mogu se samo okrenuti i zgaziti školjke.. Zgaziću svoj trud, jer nisi ih ti brušila i nizala. Lepila kada napraviš veći otvor nego što treba. Držala te male školjke kao kapi vode na dlanu. Ništa nisi uradila…

Znaš, ona koprena prijateljstva na tavanu koja je žigosala mnoge moje „poglede“ i „pravce“, odavno je pojedena, od strane moljaca. Pojeli su niti a ja nove nemam zamisli. I čarobni prah sam potrošila. Ne postoji ništa čim bih je mogla „obnoviti“.

Utkala sam već odavno, svu svoju dušu.
Da znam… da ne znaš kada se to desilo. Tu pukotinu sam davno predvidela i nastavila je.. da ne osetiš… A opet svako „ušiveno“ mesto kad tad puca..

Stavila sam i poslednji zlatnik na vrtešku i čekam da stane pa da siđem. I postanem prosjak. Moliću za toplotu Sunca i lepotu dana. Za suze u očima da olakšam svoju dušu u noćima punog Meseca.

Sećaš se Raskoljnikova?

Eto..

Odatle si mi poznata bila sve ovo vreme.

Setih se pre neku noć.

I nije bilo pitanja zašto je moralo tako i jesi li to baš ti…

Jesi. 

Da se nadam???

Nadala se ja ..

Više i od tebe i svih vas pozitivistički nastorjenih.

Koje nas, pesimiste, smatrate budalama, ali ne onim pozitivnim. Već eto tako samo budalama. Sada se, po prvi put, više ne nadam..

Idem.. Čućemo se…

Znam da znaš da kada kažem „Čućemo se“ mislim..

Nekad.. Možda…

Spustih slušalicu..

.. Ne zaboravi one otiske u snegu koji polako dolazi, a znaj biće prvi bez mene, one koju si znala ili upoznala. Vremenom ćes se navići. Ne opraštam se. Daleko od toga. Samo te molim ne zaboravi neke jednačine pa makar naši prsti zaboravili kako dodir izgleda, a oči koje su boje vetra.. I one zvukove iz predgrađa duše, nemoj zaboraviti.. Sve ostalo stavi u kutiju na tavan. Znam da će ih miševi i moljci izjesti. Pa šta… Neka na kutiji ne piše ništa. Ipak će to biti moje drugo ime od danas. .

I ništa je nešto kad nemaš ništa..

Ne brini za mene. Do kraja ove godine svešću svoj bilans na NULA. Do tada ću se verovatno izdeliti na toliko prostih delova, da ću ipak u nekoj beskonačnoj unutrašnjoj borbi morati doći do jedan.

Jednačina glasi:

Nule stavljene iza jedinice povećavaju vrednost..

-Razmotrili smo Vaš (persirali su osobi daleko mlađoj, ali uglađenost je uglađenost pa da je i sto puta mlađa) CV i radni opis koji ste ostavili, kao što znate ušli ste u uži izbor.

-Da, znam – rekoh samouvereno iako su možda ocekivali nesto tipa:

„Zahvalna sam Vam na pruženoj šansi.“

- Zaista je bilo teško izabrati najbolje, istina, selekcija će biti završena tek nakon razgovora, ali ima jedno pitanje koje bih Vam postavio.

- Slušam Vas…

- Zašto bas Vi a ne neko drugi?  I da.. Zamolio bih Vas da preskočite uvod o Vašoj zahvalnosti i da mi konkretno odgovorite – rekao je poslodavac sa „facijalnim grčom“ na licu koji je predstavljao osmeh, vrlo oštrim tonom misleći da će me uplašiti.

Nisam trepnula. Naprotiv. Uzvratih osmehom. Ali iskrenim. Jer sa njima ili bez njih ja ću uspeti. U to sam sigurna. Njihovo će zadovoljstvo biti ako me budu imali u timu, ne moje, što sa njima sarađujem.

- Nisam ni imala nameru da Vam držim standardne „uvodne govore“. Odgovor je vrlo prost, rekoh sigurnim glasom, ako me nešto pitate a ja ne znam rećiću NE ZNAM…

Podigao je glavu i obrva iznad desnog oka pretvorila se u znak pitanja. Verovatno se pitao zašto bi njemu trebao neko tako „prost“. Trebala mi je ta dramska pauza i sa istim glasom, kao da se ništa nije dogodilo nastavih:
… ali ću zato prevrnuti nebo i zemlju da saznam odgovor na postavljeno pitanje. Tako ja radim.

Ovog puta to je bio osmeh. Sagao je glavu, ipak je bio vidno oduševljen, propuštenu emociju će kasnije platiti. Nakašljao se, pogledao me:

-Vrlo impresivno. Imate li Vi nekih pitanja?

-Kada počinjem da radim? – izgovorih u jednom dahu, onako jednolično hladno..

Nije bio iznenađen. Uzalud je bilo i pitanje otkud tolika sigurnost. Shvatio je da sam lišena emocija i laži. Da sve može biti samo crno i belo. Da vreme ne gubim.

- U pola osam. Delićete letke po gradu – reče i pruži mi ponovo ruku..

Otpozdravih.

-Do sutra.

Uhvatih kvaku i zakoračih.

Ništa na ovom svetu nije toliko prosto, da ne mogu da ga zakomplikujem.

Obrnuto, u mom slučaju ne važi.

Ne bi li pokušao da shvatiš značaj jedne sekunde I paučine vremena ušuškane u okvire časovnika? Da zaustaviš vreme I učiniš da ta noć traje duže? Možda bi uhvatio kojeg svica u noćnoj tami a možda I par hiljada cvetova na nebu.. Sigurno bi uspeo da napraviš origami pokreta u malom svemiru svoje sobe.. A možda bi ćutao I tišini prkosio ravnomernim otkucajim srca bez ikakvih nadanja, hladne krvi, smirenih misli onako aristokratski…

Da li bi uzeo da mirišeš cveće I prisećaš se ukusa onih kolača što su ih iznosili pred slavu sve šarene I lepe, a nama, deci, je bilo zabranjeno da ih diramo dok ne odu gosti. Ili bi se setio bakinih dunja na ormaru ili onog slatkog od belih trešanja..

Verujem da bi sladak med pokusao da se zalepi na tvoje prste, a šećerne vunica da zakloni plavetnilo jednog neba..

Stao  bi možda, kraj prozora gledajući neku zoru koja svanjava tek eto da bi neko rekao „Sutra je novi dan..“

Ili sklapao reči do beznađa i natrag u potrazi za onom koja bi ovekovečila sve što si prošao u životu ubeđen u to da ništa jednostavno nije prava reč…

U toj noći da li bi imalo mesta za strahove sve kroz život što si poneo, da se pojave iz tmine I nasmeju se u lice.. ili bi pamtio samo lepe stvari?

Da li bi gledao stare fotografije u kutijama na tavanu, sklapao nove, neke sasvim nerealene, imao snage da maštaš do svemira? Prelistao one knjige čije rečenice i dan danas pamtiš, bez kojih ne možeš da zaspiš a ni da se probudiš, da saznaš zašto su neke planine ipak tako visoke…

Sigurno bi u jednom trenutku uzeo da pogledaš vesti, da vreme prekratiš, jer sporo teče ta jedna noć..

A možda bi u noćnoj tami prigrlio toplotu nečije duše, otvorene toliko dugo, uz jedno:

-Shvatih .. da mi značiš…

Hiljade mogućnosti otvorene kao karte pansijansa na stolu života..

I jedan potez..

Šta bi se desilo kada bi imao one nigth only?