Ne umem da pijem.

A ni ne volim.

Nikad i nisam.

Ako bas „mora“ onda je gutljaj sasvim dovoljan.

Ni više, ni manje.

Samo jednom svratila sam u koktel bar.

I popila više nego što je trebalo.

I to samo zato što sam morala.

Bio je to poslovni sastanak.

Bejah probuđena jako rano, I poslata sa Meseca na Zemlju. U sekundi, bez prethodne najave, zazvonio je alarm. Totalno nemilosrdno za moj nervni sistem. Jutro. Teška glavobolja morila me je. Sunce izlazi, a dan je čudan. Ne ustaje mi se iz kreveta a znam da moram. Čekaju me. I dok su mi se pitanja kao “Zašto baš ja?” i “Mora li baš danas?” vrtela po glavi, uspevam da se pokrenem I koraknem do ormara. Rekoše bela haljina. I skidam jednu od mnogih sa ofingera, na kome nevidljivim flomasterom piše “Obućiću je jednom, nekad, možda”. Pokupih kosu u neobaveznu punđu, mada osetih po pramenovima koji padoše na leđa, da moja kosa jutros I nije nešto poslušna. Ko mari. Ionako ne idem na modnu pistu. Posao je u pitanju. Sredih se još malo, I uzurbano stavljajući sjaj za usne, zaboravih telefon na stolu. Krenuh sa vrata po njega, pa se lupih po čelu, džabe mi, ionako niko ne zna da sam tu. Neće me ni tražiti. Uzeh bele baletanke sa satenskom trakom oko članka, I strčah niz stepenice, uverena da već uveliko kasnim. Ko me zna, neće se čuditi. Tačnost u mom slučaju meri se “nemogućom misijom”. Moguća je samo I jedino pod mnogo čudnim okolnostima.

Na opšte iznenađenje, bela kola ispred mog stana. Preslišah se brzo, nije mi rođendan, nisam ih sebi priuštila, ne mogu biti moja. Slegnuh ramenima I koraknuh tek nekoliko koraka, kada začuh iza sebe povik:

-Gospođice!!!

Okrenuh glavu, misleći se šta je moglo da mi ispadne ako ništa nisam ponela, kada ugledah uglađenog vozača kako maše za mnom.

-Gospođice, molim Vas, poslali su vozilo po Vas, kako ne biste kasnili na sastanak, znate, nemamo puno vremena, da li biste bili ljubazni da uđete?

-Naravno! – osmehnuh se i sedoh u kola.

Dok su ona promicala nekim poznatim I nepoznatim ulicama, razmišljala sam o tako sitnoj pažnji. Priznajem godila mi je. Nije to bila velika stvar poslati kola, ako znaš da osoba koja ti je potrebna može da se zaglavi u saobraćaju I da joj stane tramvaj baš u toj uličici gde joj je svejedno da li da se vraća nazad ili ide napred.  Glavobolja je malo minula kada mi vožač otvori vrata I pruži ruku:

-Izvolite stigli smo..

Osmehom mu se zahvalim na udobnoj vožnji, vidi se da je dugo godina u službi.

Ispred mene stajao je lokal, više nalik na dvorac iz bajki nego na pravu građevinu, svodovi I lukovi, prozori I terase, sve je bilo jako lepo. Uđoh u jedan dugačak hol sa puno vrata. Iako su rekli da odem do kraja pa desno, reših da pokucam na jedna od tih vrata I upitam za pravac, s obzirom da mi je orjentacija u prostoru još jedan minus više. Kucnuh I otvorih vrata ali tamo nije bilo nikog. U velikoj prostoriji stajaše velike, zapravo ogromne police sa raznim teglicama, I tečnostima. Raznih boja, oblika I veličina, odavale su šarenoliki kolaž. Ovo je koktel bar, ništa čudno rekoh sebi, otvorih I druga vrata ali videh isto ili slicno. Shvatih da se tu čuvaju svi potrebni sastojci za goste koji dolaze, jedino mi bi čudno to, što ni na jednoj bočici nije stajao naziv. Ali Bože moj, zar se tajne koktela otkrivaju tek tako? I nastavih do kraja hodnika pa desno. Sačekao me je veliki pult, I jedna barska stolica. Sedoh na nju, naslonih se na bar I uzdahnuh duboko.

-Izvolite, mlada gospođice, šta želite? – zacrvkuta mladi konobar sa krpom preko ruke.

-Dobar dan, pozvana sam na sastanak, rekli su bela haljina na današnji dan, zamislite čak su I kola poslali po mene. Danas sam ja na redu –rekoh pomalo zabrinuto.

-Da znam, ali mene zanima šta želite da popijete? – zbunjen mojim brzim odgovorom reče konobar.

-Ah, da, izvinite malo sam zbunjena… ne znam zaista, uzeću hladan nes, sa časom vode, ali molim Vas nemojte zaboraviti vodu –premda sam u sebi već napravila opkladu da ću mu vodu tražiti 100% najmanje jos dva puta jer će je zaboraviti. Iako gostiju, osim mene nije bilo, nisam znala da li postoji još neki separe, ili bar, ili je ovo jedan jedini. Skrenuh pogled sa svoje leve strane I ugledah jedno ogledalo, u kome se nisam videla, premda znam da sam stajala baš tik isped njega.. Počeh da se pomeram kako bi se lik odrazio u njemu, I dok se “tražih” čuh konobara kako uplašeno izusti:

-Zar ćete jedan ovakav dan zapoceti Nes-om????

-Pa da, zar Vi ne biste? – vratih pitanje.

-Naravno da ne, ovo je jedinstven dan za Vas, kada možete tražiti šta želite, a Vi krećete sa Nes kafom? Jako pogrešno, ali razumem Vas, zato ću ako dozvolite dati sebi za pravo da Vam spremim jedan koktel.

-Koktel?! Ne znam, priznajem nikada ih nisam pila, znate ja jako slabo konzumiram piće, sem vode I ponekog soka..

-Recite mi šta volite? –konobar je bio uporan stavljajući već jako lepu čašu ispred mene.

-Kako mislite šta volim?

-Tako lepo, kažite mi koja su Vam omiljena osećanja, sećanja, bilo šta, da bih znao kakav koktel da Vam spremim.

-Zaista ne znam – bih iskrena – tehnički ja još uvek nisam stvarna, probuđena sam jutros jako rano, ustala sa glavoboljom zbog pada sa Meseca, dovežena ovde, čekam Njega da održimo sastanak o mojoj budućnosti, I pojavljujete se Vi I želite da mi napravite koktel koji nikad I ne pijem. Mislim, sve je jako čudno, tako da ne možete očekivati od mene da Vam sada izdikitram šta volim a šta ne, kada ni sama to ne znam!!!- završih vidno iznervirana povišenim tonom.

-U pravu ste, neću Vas forsirati, vidim da ste zbunjeni. Hajde ovako, otićiću po sastojke, a Vi se smirite, pa kada probate koktel možda će Vam biti lakše? U redu? – I dalje nasmejan konobar iscvrkuta svoju repertoar.

-U redu- više zlovoljno izustih, besna što moram da čekam Njega koji kasni, a znam da to tako ne bi trebalo da bude, bar mislim, I što moram da trpim ovog veselog konobara koji ocigledno nije morao da ustane rano, ili se bar naspavao ako je radio noćnu smenu, voljnog da uvek nekome napravi neki koktel “po meri”.

Nestao je na par minuta I vratio se nosivši na staklenom poslužavniku male bočice raznih boja. Bilo je onih I u tečnom stanju, koje su u sebi nosile neko zrnevlje, kockice, neke su sadržale prah, neke bile naizgled prazne, druge opet sadržale šarenoliku paučinu, sve u svemu bile su jako zanimljive za posmatrati.

-Evo mene I Vašeg koktela. Vidim zaintersovale su Vas bočice?-upita konobar podižući neprimetno obrvu na desnoj strani.

-Jesu!- priznajem osmehnuta, kao malo dete opčinjena svim tim šarenilom ispred sebe.

-Da krenemo polako. Uzeću šejker I u njega sipati tamno crveni sok koji će ti dati život. Neka bude otprilike, pa ćemo videti kako I koliko će trajati. Ni jedan koktel ne pravim sa merama, a siguran sam, koliko dugo radim, da ni u jedan nisam stavio iste sastojke. Trudim se da svaki koktel bude jedinstven na svoj način. Elem, stavićemo jednu kockicu žutog sećanja. Dovoljnu da pamtiš ono što budeš zelela, srećno ili ono drugo to ću ostaviti tebi na izbor, staviću I zrnce zelenog razumevanja, crnog straha I narandžaste volje, dodaću I četvritine tuge, milostinje, uzurbanosti, ljubaznosti, srdačnosti, mržnje, gađenja, tuge, I jednu kockicu leda vremena kako bih ublažio to tvoje kašnjenje. U početku ćes sve stizati, a onda vremenom kako se led bude topio moraćeš naučiti da izbaciš nebitno a ubaciš bitno.

-Priznajem da ništa ne razumem od tih sastojaka, ali vidim da jako spretno radite, pa mi je zabavno gledati Vas, dok vadite te sastojke iz teglica I ubacujete. Uzgred hvala Vam, prekraćujete mi ovo čekanje koje se, priznaćete odužilo.

-Nema na čemu, svima u početku bude zabavno, a posle se često lupe po glavi I kažu nešto kao: Eh da mi je ova pamet a ono vreme. A ja sam ih sve, kao I tebe pitao šta žele. Uostalom tako mora biti. Nego, da mi nastavimo, stavićemo malo tananih stvari kao što su istina, razocaranje, izdaja, prevara, a evo malo I nade, vere, mudrosti da ne bude sve tako gorko. Staviću I ovo zrno, tamno kao kafa da bude malo crnog, ali ću zato ubaciti ovaj cvet belila da napravi krem kafu, pitku koja gorči, ili gorku koja se ipak može popiti. Još na vrh kaščice čemera I meda, malo šećera, I uzimamo supenu kašiku za crvenu ljubav, zdravlje, sreću, umerenost, odmerenost, neka bude tu I gordosti, borbe, želje, evo I tri četvrtine plave ljubomore, laži, spletki, videćemo sa čim će se to pomešati. Dodaću još par stvari a ti ćeš ih naknadno prepoznati, kada spoznaš I sve ostalo.. – osmehnuo se meni začuđenoj, svim tim nazivima, bočicama koje su se praznile sa poslužavnika, I bile stavljene na jedan drugi. Šejker se polako punio svim raznobojnim stvarima, mnogima ni dan danas ne znam ime.

Kako se kraj bližio vrhu, konobar uze poklopac zatvori šejker I promućka ga. Uzeo je neobičnu čašu sa pulta, krivudavu I nepravilnog oblika, okvasio spoljnu stranu i potopio je u posudu sa lomljenim kristalima. Mali beličasti kristali, ravni odsjaju zvezda, skupili su se po površini u jedinstven oblik. Beše to iscrtan pejzaž koji se svakim pomeranjem čaše menjao u neki drugi oblik I crtež. Bio je dovoljan I minimalan pokret da se crtež promeni. Konobar je uzeo šejker, otvorio ga I sipao beličastu tečnost u času. Kristali su zasijali a mene sjaj zaslepeo.

-Izvoli, nadam se da će ti se svideti, ako I ne bude, sačekaj da malo odstoji gutljaj u ustima, promeniće ukus zasigurno.

-Hvala Vam, moram da ga probam, jako me zanima kakav je taj Vas koktel, ali pre nego što ga probam da li biste mogli da mi kažete kako se zove?

-Naravno draga moja, krstiću ga sa Luna Morenin koktel. Odgovara?

-Naziv obećava- priznah- uzeh pruženu čašu I otpih gutljaj.

U prvom gutljaju osetih miris nekih dunja na ormaru, I osetih paučinu na starim albumima, videh tugu u pogledu jednog čoveka, osmeh na licu neke devojke, osetih radost zbog nekog dešavanja I suze zbog nekog poraza.

U drugom gutljaju već sam koračala rosnom travom, sunčala se mesečinom u burnoj noći, osetila mraz I jesen, videla sva predela I prostranstva, dodirnula klas žita, I osetila poljubac za dobro jutro.

U trećem gutljaju ljubomora na sebičnost izjedala mi je dušu, nepravednost me je kosila kao bolest drage mi osobe, nemoćnost je uveliko kucala na vrata dok me je nada hrabrila da nastavim dalje, I želja da osvane neko beličasto jutro, odmorno za moje umorne kapke.

U četvrtom gutljaju osetih bakine kolače, morsku so, I masline, čežnju za vrhom I bol od pada, videh život koji se rađa I upoznah hladnoću onog koji odlazi I mnogo drugih osećaja za koje bi mi trebale stranice I stranice da ih ispišem.

Narednih gutljaja se I ne sećam, znam samo da sam bacivši pogled na svoju levu stranu videla odraz u ogledalu I jednu devojku koja je bila spremna na sve što je čeka.

Bejah, tek tako, opijena životom.

Ti nisi moje slatko od kupina,

ni od belih i crvenih trešanja,

što stajaše na vrh police zabranjeno…   

Nisi ni ono od šumskih jagoda,

što nežno krcka između zuba.

Ni od lubendinja onako slatko i sočno.

Ni od malih oraha koje nikad nisam ni jela…

Ali znam da nisi od takvih šećera sazdan.

U tebi je nektar najlepših cvetova,

slatkih trenutaka kao najmedenije srce od čokolade…

Umotan si u preliv od šećerne vune…

I čim te dohvatim, svog ću poljupcima da te pojedem…

Meseče.

Od vrelog kamena te vajah..

Ugrubo…

Da ostavi konture…

Vrelim voskom napravih obline i glatkoću tvoga lika… 

Svaki nerv tvoga bića, danima je urezivan nežnim perom.

Kišu sam na dlanovima skupljala i svu prašinu sa tebe skinula.

Led sam na šaci držala da sjaj nanesem na tebe.

Svi ti se dive i žele te.

Svi te vole i osuđuju me.

Kako ne volim ono što stvorih.

Kako se bahato ponašam nad svojim delom.

Gde će mi duša i srce koje nemam…

Svog „Bacača diska“,  dajem drugima na divljenje,  a svima ću na pitanja pokazati svoje dlanove.

U njima ipak mnogo piše.

U jednoj čudnovatoj šumi, negde ni na nebu ni na zemlji, živele su slobodne tri ptice…

Pevale, uživale svu slobodu, jutarnjeg proleća.

Naredni dan, u leto, delile su jednog crva na tri dela i cvrkutom veselile prolaznike.

Treći dan u jesen, jedna  ptica, tužno je podvila rep, da bi četvrti dan, u belu zimu, napustila čarobnu šumu triju ptica.

Pesma dve ptice u čarobnoj šumi jača je nego ikada.

U svakoj šumi postoje mi i vi. I nikada ne mogu postati svi. Ma koliko god to neko silno želeo. Kao kada u igri „papir, kamen, makaze“ kamen uvek ostaje kamen.

Ovo možda nema smisla, ali u ovoj noći, bez ičega, nešto što nema smisla ipak može biti smišljeno…

Sedela je u maminom krilu naslonivši se tati na rame.

Njih troje, sveto trojstvo, vezano istom pričom.

-Šta si ti mamino? – upita je nežan glas…

- Ja cam mamin Andjeo!!! – odzvanjao je u noći dečiji glasić.

-A šta si tatino? – upitao je tiho čekajući da se seti…

- Ja cam tatino Cunce!!! – kroz ciku je odgovorio dečiji glasic, vodeći računa da je ne pojedu poljupcima kao prošli put…

- A kad padne mrak? – crne oci sijale su, pitajući se da li se seća tajne lozinke…

- Onda budem Mecec…

Ostavljam otisak u tami…

Da me u istoj pronađete…

Udahnete…

I nastavite da se borite…

I nikad ne zaboravite da mi falite…

Ćutanjem biću oslonac…

Mislima saveznik…

A Mesečinom svetlost…

Lunamorena

Zelenavrata

Sad cu ti pricam kako je mojoj buducoj snajki mozda, danas rodjendan. A kad pitam brata, kada ce da je zeni, zive zajedno vec 6-7 godina, on meni kaze: „Meni ce opstina da kaze da je ona moja zena?“ I cvrc, blizanac ga izblizanise, a moja draga, mozda, snajka, bikica, nikako da promeni staus kod ja, da ne bude vise mozda Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.

AUTOR :  ZELENA

*********************************************************************

Ivan B.

Budim se. Pitam se, kakav je ovo bio san.
Ustajem. U kupatilo jutarnje/popodnevno (kako se uzme) umivanje.
Dorucak/Rucak – pa zatim neka vocka obavezno
Ako je lep dan prosetas i odes do nekoga.
ako je ruzan dan – zoves DD da vidis da li imaju neki novi film
odes do njih
vratis se kuci nesto jedes – upalis komp i pocnes citati nesto na net-u
potom gledas mesec i posvecujes mu svoje reci
spava ti se. legnes da spavas

Jedan drugi dan
Budis se. Brzo se umijes i spremas za put
Koferi na stanici i karta u jednom smeru za put negde po Srbiji.
Obilazis grad, upoznajes nove ulice, sokake i lica

Pozz

AUTOR: IVAN B.

*******************************************************************

Dejan Pejčić

Taman sam se spremao da sednem da učim, kad, pogledam, a ono Lunamorenin dan! Crveno slovo, ne radi se…
Oh, well… Onda ću da leškarim ceo dan…

AUTOR: Dejan Pejčić

********************************************************************

Vjerujem – ne vjerujem

Ja bih danas na ovom mjestu stavila citat iz jedne knjige, ako je dozvoljeno:)
Post bi se zvao: vjerujem – ne vjerujem.

“ Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.“…

„CELESTINSKO PROROČANSTVO“ – Dzejms Redfild

AUTOR:  Dollybel

*******************************************************************

Me, myself and sky

Lep dan, ali ti se nije ustajalo iz kreveta… Ima dana kada možeš da se vrtiš po njemu i jednostavno ti se ne ustaje. Ipak, sunce je postalo toliko dosadno, grejalo, je, grejalo i nateralo te da ustaneš. Protežeš se, dlanovima trljaš oči, gledaš na sat…

11:30

„Dobro, nije baš tako kasno…“ – pomisliš.

Istuširaš se. Doručkuješ, pogledaš mejl i blogove uz kafu, ali posle par minuta izađeš iz Mozille. Razmišljaš o onome što te muči već dva meseca i da li da to konačno nekome ispričaš… Odjednom ustaješ sa stolice i kao hipnotisana obuvaš patike…

Ključ je već van brave, dok se kao devojčica sjuruješ niz stepenice. Zaboravila si da uymeš pare iz fioke, pogledaš novčanik – ipak će biti dovoljno onoliko koliko je u njemu. Usput svratiš da kupiš gumene bombone i pičiš ka Knezu…

Prilaziš šetalištu iz ulice na kraju koje je knjižara „Akademija“. Pažnju ti privlači knjiga s naslovom «Drugi poljubac Gite Danon». Jergovićeva… Razmišljaš da li da je kupiš i ulaziš u knjižaru. Ljubazna prodavačica pita da li je potrebno da ti pomogne…

- Ova knjiga iz izloga… Da li biste mogli nešto da mi kažete o njoj?
- «Gita Danon», a – da. Da vidimo, razlog zbog koga bi baš ovu knjigu trebalo da pročitate… Mogu da Vam kažem samo jedno: pripovedač. Malo je danas takvih. Nisam čitala baš ovu, ali me druge njegove knjige oduševljavaju. Delujete mi kao student, evo, ako želite, uzeću na svoje ime i dobićete popust. U ostalom, i nije skupa…

Deluje iskreno, ali znaš kakvi su već trgovci slatkorečivi…

«Ma dobro, 300 dinara stvarno nije tako puno.» – razmišljaš u sebi.

Napolju nikad veća gužva. Stojiš na vratima «Akademije», čije izloge još uvek krase posteri za film «Nadzirači». Razmišljaš da li da se spustiš do Kališa, ili da kreneš ka bulevaru… Noge same idu desno. Kupuješ kokice i nastavljaš.

Dečko i devojka, metalci, sa gomilom pirsinga na licu, traže ti 15 dinara. Za pivo. Par metara dalje, neki čovek izvodi «Hotel California» na gitari. Ostavljaš mu sitninu. Čuješ neko cijukanje, kad ono – s tvoje desne strane kevću kučići igračke. Toliko su ti slatki da zastaješ i uzimaš jedno u ruke i maziš ga kao da je pravo. Odlučuješ da uskoro kupiš jedno drugarici za rođendan. Svraćaš do apoteke po kapi za nos, jer te malo muči polenska kijavica. Tri devojke koje idu idspred tebe privlače pažnju prolaznika. Plavuša u sredini je na visokim štiklama i nosi izazovan šorcić. Svi se okreću, ali ti razmišljaš kako je samo uspela tako da pocrni, a tek je sredina maja.

«Čoveče, pa kakva će tek biti na leto, upropastiće kožu u solarijumu! Zato ja nikad ne idem u solarijum.»

Jedno Ciganče ti nudi najnoviji «Singidunum weekly», daješ i njemu neku sitninu. Kod Sremske zastaješ, videla si zanimljive patike u izlogu. Svraćaš i do pekare «Toma», kupuješ 100 g žu žua sa sirom i ne veruješ sama sebi da si i dalje gladna!

Zvoni ti telefon. «O, ne. Opet ona!» – mrmljaš sebi u bradu.

- Halo, gde si? Je l’ ideš danas na predavanja?
- Ne, danas je moj slobodan dan.
- Tek tako?
- Tek tako.
- Dobro, hoćeš onda da se nađemo negde u gradu i odemo na kafu?
- Ja sam već u gradu… – odgovaraš smušeno, jer je ovo samo tvoj dan i nisi ni za kakvo društvo.
- Šta to znači, da dođem? Tu sam za pola sata… – navaljuje ona.
- Ali ja neću biti ovde za pola sata…
- Znači imaš već nešto dogovoreno?
- Tako nekako…
- Dobro, onda izvini što postojim.
- Izvini ti, ali danas sam stvarno u nekom čudnom raspoloženju.
- Vidim, ne zameram ti. Nije ti prvi put. Čujemo se.
- Ćao.

Crkva Svetog Marka danas ti izgleda nekako neobično.

«Da li da pređem ulicu, ili da upadnem u Springfield da vidim šta je na rasprodaji?»

Poslednje pare daješ za jednu crnu majicu kratkih rukava, ali nije ti žao.

Prelaziš preko, ostalo ti je taman toliko novca da kupiš nekoliko sveća. Prekrstiš se, upališ sveće, pomoliš i izlaziš iz crkve. Osećaš vibraciju telefona, poruka. Vraćaš telefon u torbicu, i ugledaš 50 dinara. Vraća ti se osmeh na lice, opet prelaziš ulicu i u pekari preko puta Taša kupuješ rolnicu sa višnjama. Vraćaš se nazad u park i odsutno posmatraš decu koja se voze na rolerima, dekice koje igraju šah, parove koji se drže za ruke, devojku koja džogira, mladića koji šeta psa…

«Danas mi je baš lepo. Just me, myself and sky!»

AUTOR: Gil-galad

********************************************************************

______________________________

_________________________________

________________________________________

_____________________________________________________________

____________________________________________________________

____________________________________________________________

Ovo je #Lunamorenin dan#

Svako može dopuniti linije kako želi.

Jer svako ima svoje mesto na ovom blogu koje nije ograniceno samo komentarima.

Danas uređujte ovaj post umesto mene…

Let see šta će biti ….

Ako ste ikada upoznali nekog kome ni ceo svemir ne bi bio dovoljan onda znate o kome pričam. O osobi kojoj je ponekad tesno ne samo u sebi, u sobi u kojoj je, u gradu, zemlji I državi, kontinentu, planeti, već bi I svemir menjala.

Bilo je I onih koji su je gledali sa strane I govorili da je skrenula. Bela košulja. Predlagali su. I onih koje je zadivljavala stalnim promenama raspoloženja, humora, misli i ubeđenja.
Svi su je doživljavali na svoj način.

Ja na svoj.

Ne sećam je se od vajkada. Recimo da znam tek po neku stvar koju je volela. U početku njenu pažnju zaokupljali su puževi, trava i cveće, zemlja jer nas hrani. Obožavala je da strči niz strmu livadu dok joj vetar mrsi kosu. “Zauvek osećaj potpune slobode“. Redovono isprljane odeće uzivala je u prirodi. Ležala na travi da bi čula šta joj zemlja kaže. Gledala mrave kako marljivo rade. Smejala sam joj se kako može biti dete u toliko velikoj meri…

Onda je počela da priča o Suncu, lepoti neba i oblaka. Fascinirana prostranstvom. Nije dugo potrajalo već je bila zaokupljena mrakom i zvezdama. Volela je strah dok se šunjala sa mačkama noću. Hvatala je svice, ali samo da bi ih držala na dlanu. Nikad ih nije stavljala u kutiju jer čemu ? Osećaj dok joj dlan svetli, bio je mnogo bolji.

Kako je vreme odmicalo drveće je postalo njen omiljeni prijatelj. Ni dan danas ne znam odakle joj tolika snaga u malom biću da se penje na tolika stabla. Savladala ih je sve. Da je tu upitala bih je da li je ikad gledala gore ili se samo pela želeći da vidi pogled sa vrha.

Čula sam od drugih ljudi da je jedno vreme volela da se ljulja. Dugo i visoko. Tu je jela, učila, a onda postavila šator da bude blizu svoje ljuljaške. Kako ništa dugo nije potrajalo već je lišće bilo u njenim rukama. Jesen i eto ti nove opsesije. Sve manje aktivnosti spolja izazvalo je jednu veliku unutra. Lutala je mislima tamo gde nije mogla stopalima.

Pričala mi je da je sa Alisom u Zemlji Čuda popila čaj. I da je Zver ipak samo dobra cica-maca. Hvalila se da je i ona probala staklenu cipelicu samo što joj se nije svidela. Obećala je patuljcima da će napraviti specijalan autobus za njih da ne idu pešaka. Bila je dete još uvek.

Brojala je zatim pahulje koje su padale. Hvatala ih na dlan da ne umiru pod stopalima. Sigurna da toplota ipak jeste bitna stvar kad neko umre. Pravila je ledeni grad, od snega i od sebe. Grejala se toplim cajem od cimeta i meda, ušuškana u uglu sobe, na bakinoj fotelji. Volela je dugo vremena to mesto. Valjda jer je bilo bakino.

Onda je dugo nisam videla. Rekli su mi da je tad i te kako bila srećna. Malo više odsutna mislima, malo više povučena i svoja nije lako objašnjavala šta je fascinira. Rekli su mi da me je pozdravila i rekla da pokušava da sve što oseća da pretoči u reč. Ali da nikad nije verovala da će joj upravo to faliti.

I onda je krenula čuvena opsesija knjigama. Jurila je reči u tišini. Kada sam je pitala čemu sve to rekla mi je da je to beg u sigurne kule njenog grada. I šta je meni drugo preostalo nego da joj verujem. Bila je srećna kada bi se osmehnula.

Stvari koje je volela sada su bivale ređe.. Školjke i putovanja, pesak i more, mada ju je ono stalno plašilo. Zbog dubine i beskonačnosti. Nije volela plavu boju. Visina i mravi su prestali da je fasciniraju. Sada ih se bojala.

Onda je počela da posmatra ljude. Diskretno u prevozu, na ulici. Da smišlja price o njima u sebi. Mislim da sve što je radila bilo je da prekrati vreme. Da učini sebi dan lakšim. Jer za nekog kom se “dan” meri svetlosnim godinama verujem da 24h i nije neko vreme… A opet je teško.

Na kraju kada sam je srela jutros pitah je I ŠTA ĆES SAD? Slegnula je ramenima. Nije znala. Rekoh joj da ću joj napisati priču i podsetiti je na sve što je volela. Suze su joj krenule niz obraze.
- Ne sećam se više… Sve što sam radila bilo je kratkog veka. Svu svoju dušu i srce bezbroj puta sam davala iznova i iznova ne tražeći ništa za uzvrat. Ako mi kažeš da sam bila srećna evo verujem ti.. ali ja se ne sećam…

Gledala sam je dok je odlazila nakon kratkog pozdravljanja, i videh da sad voli nešto čemu još nije pronašla ime. Pogled joj beše dalek i prazan premda me je gledala u oči kao i uvek. Sigurna sam da je zamenila svemir nekim novim. Žao mi je samo što ne verujem da ću je razumeti kada počne da mi priča, a sigurna sam da traga za pravim rečima da mi ga opiše.

Igraćemo se.

U redu.

Sve je dozvoljeno.

Uostalom ko nam još danas može bilo šta zabraniti.

Stavi svoju masku od papira, i ja ću svoju  - specijalno napravljenu za tebe.

Prišunjaću se kao i gledati tačke.

Najslabiju znam.

Najjače nema.

U ruci mi strela, u srcu bes i ljutnja, pa da vidimo ko će da pobedi.

Dajem ti šansu da sam skineš svoju masku i pokažeš se u pravom svetlu.

Ostavljam ti i mogućnost da nastaviš sa svojom farsom.

Liberalna sam ja kad ikad…

Pitaš se šta dobija pobednik? Pitam ja tebe sa čim odlazi gubitnik, a uostalom rećićeš mi to kad osetiš jer znaj moj špil još uvek ima jake karte.

Blef ti nikad nije bio jača strana. Kvarne igre igraš, no dobro tvoj izbor..

****************************************************************

A kada kiše budu pale, nečije suze u nepovrat otišle, skini masku od papira, jer će se boje razlivene sliti u tvoju dušu..

Nije mi žao boja, ni papira..

Žao mi je, što se nadam da će ti se duša obojiti..

Crno je ipak samo crno.

Kupi me, nisam skupa..

Pogledom, tim parom dobrih očiju..

Jednim stolom u uglu jednog malog sveta..

Baci neku hranu pred mene kao pred gladnog psa..

Napoj me pićem, tamnim, kao krv u mojim venama..

Licitiraj me, onako baš jeftino..i dopusti da se predam užtiku postepeno..

Kupi me.. jer još uvek stoji FREE na mojoj kartici..

Zakupi me na par dana, meseci, godina, na par večnosti zar je bitno?

Okupiraj moju misao i reč, tek toliko da je slobodna u okovima..

Budi moj u svojem JA..

Fasciniraj me svojom tišinom… da jecam u sebi što nisam tvoja..

Jer nećeš da me kupiš..

A znam da…

Garantovano  i ovog puta nemaš novca.

Imam ranu na grudima… Otvorenu. Zjapi i jede me kad ikad u nesanici ili u dubokom snu. Javlja se samo da mi kaže da joj je soli malo, da dosolim. Zaboli na promenu vremena, dok nekim mostovima duvaju čudni vetrovi… Osamljeni kao što je i ova rana na mojim grudima… I kada se zora radja i kada mrak pada ona je uvek tu, da mi poželi dobar dan ili laku noć… Ironično. Jer zna da moja ni jedna noć nije laka…

Imam jednu sudbinu sa kojom zore dočekujem, koja ide sa mnom i leči me, kojoj se predajem kada me svi napuste. Pokazuje mi put i zadnjim trzajem mi pokrene zupčanike moje mašine… Dok rad ne preuzmu neki talasi dalekih mora, iza sedam gora… Nalazi se u prašumi moje duše i pustinji moga srca, pojavi se kad i kovitlac misli da mi javi da nastavim dalje…

Imam jednu senku nastalu od zrnca svih pesčanih satova ovog sveta koja me opominje da ne lažem sebe… Da sve nestaje istog trenutka kada se i stvori. Trajanje je proporcionalno određeno stvaranjem. A taj ključ je malo kome poznat. Ne pojavljuje se često ta sena koju imam. Pojavi se zrnce, ponesem ga sa sobom u kosmose i vratim na mesto postojanja. Ta senka se bas kao i svi peščani satovi ovog sveta troši. Više nema prvobitan oblik, ali i te kako ima stalnu zamisao. Da me podseti da sve teče – sa mnom ili bez mene…

Imam jednu sliku… Nedocrtanu. Koja ostaje da boli u tišini onako osamljena na stalku života. Osenčenu. Naznačenu senkama koje me muče u besanim noćima. Neobojenu. Kao što ni nebo se već duže vreme ne boji tvojom svetlošću. Imam tu sliku kojoj fali i početak i kraj, koja lebdi negde i čeka moje prste da je završe. Da je oboje u belo i ostave da je prekrije neki novi crtež. Ili da je prekriju crnom kao još jedan portret lošeg sećanja.

Imam novčić sa dve strane – na kojima baš ništa ne piše. Ni pismo. Ni glava. Olakšava mi moja dvoumljenja, trenutke biranja i odabira, jer u zavisnosti od strane i mog trenutnog raspoloženja uradim stvari onako kako hoću. A udeo u izboru, prepišem sreći, kocki, sudbini… I sve se odvija mnogo lakše bez trunke kajanja. Jer ipak ja na to ne utičem…

Imam konstantne stvari. Svemir u sebi. Samoću u danu. Tišinu u travi. Šušanj u moru. Cveće na nebu. Sveće u noći. Suzu u ledu. Žar na dlanu. Lepotu u pogledu. Istinu u kutiji. Sreću u trenutku. Laž na videlu. Imam sve što ne treba i ono što nikad i neće trebati.

Imam plakar maski raznih boja i dezena, sa šljokicama i bez njih. Obojene stoje složene jedna do druge. Tanani su njihovi krojevi. Svilenim koncem napravljeni. Nevidljivim značenjem oslikani. One su moj „make up“  za ovaj  svet. Neke su rogobatne, neke jednostavno ruzne, treće su strašne i mračne, a neke kao „zvončica“ vesele. Ima i teških i lakih. I onih koje se lako skidaju i stavljaju i one za koje treba dugačka priprema. Plakar jos uvek nije pun…

Imam reč zarobljenu u grlu koja stoji nepomično i sudeći po vremenu stajanja nikad je neču izgovoriti. Kako vreme prolazi sigurna sam da će ostati zarobljena tu, uopšte ko sam ja da joj sudim, možda joj je tu lepo, pa umesto „zarobljena“ stavljam „ušuškana“ tankim nitima mog grla… Ne znam ni kako zvuči, ni koliko slova ima, ni da li se izgovara u jednom dahu ili ju je potrebno razložiti. Ne znam…Zatreperi nežno u napadima ljutnje i sreće kada krećem iz krajnosti u krajnost  Ne znam ništa više o njoj… A kako vreme prolazi sumnjam da ću i saznati.

Imam jednu beskonačnost, više planeta, i more zemalja, imam i jednu samo jednu plažu, planinu, pustinju. Imam i par reka, jedno more, jedan brod i svetionik. Imam i par livada, nekoliko šuma i prašumu. Imam sve što žele mnogi.

Imam sebe…

Samo mi ti fališ…

Pruzila nam se mogucnost da Filip dobije pravu sobicu samo za njegove mastarije ali nam je potrebna i Vasa pomoc!

Jednostavno je, samo idite na link:

http://www.pampers.rs/profile/6437

i dajte svoj glas Filipu, ostavljanjem broja mobilnog telefona bice vam poslat KOD koji je potrebno ukucati u prikazano polje (naravno nista se ne placa)

i time ste po pravilniku nagradne igre ucestvovali u glasanju.

Jedan broj mobilnog telefona je jedan glas u tekucoj nedelji.

Svake predstojece sedmice, mozete da glasate opet sa istih brojeva mobilnih telefona i time povecate nase sanse da osvojimo pomenutu nagradu.

Takmicenje traje do 19 aprila, i do tada ste u mogucnosti da glasate.

Mi smo vam zahvalni na pomoci, a Filip bi Vam sigurno rekao, da zna sta ste ucinili za njega, H`ALA

Grupa na Face Book-u

Čekaću te ovde, tamo, na onom istom mestu gde razmenismo reči večnosti, u tišini jedne male sobe, u prostranstvu jednog zelenila pored reke, u buci neka dva grada, udaljena kilometrima ili samo pola sata, jedan od drugog a u hitnim slučajevima tako blizu…

Čekaću te bez pitanja, kada I da li ćeš doći…

I kada ne budemo imali ni  minutu vremena da se  pogledamo I nađemo neku  davnu ili novu „sebe“ u  očima onog preko puta nas,  ja ću znati da si tu…

Neću se ni pitati da li se  sećaš, boja onih haljina sa  modne revije, koju  organizovasmo nesvesni  svojih mogućnosti ali itekako svesni svojih želja..

Od svojih želja sam davno odustala kao I od mnogo drugih stvari, ali tebi želim ostvarenje svakog sna, jer ti to možeš!

Vreme ne može, sve i da hoće, da izbriše onaj optimizam naspram mog večitog pesimizma…

U sećanju će, čak i da sve izbledi, ostati jedna kutija, plava kao nebo, u kojoj beše Viktor Igo…

I ona dva sedišta, radio stanica, ostaće upisani u samo jednoj noći..

Ili ih je bilo mnogo više..

Jedno „T.D“ i poljubac na belom papiru, kada svi gledaše od koga ruže stigoše, odolevaće vremenu sve dok ne sklopim oči…

A i duže…

Uzvracam recima MOJOJ TEBI za sve ovo vreme!

I jos mnogo vremena!

S.R.Z.T.T.B.

I svaki pokušaj biva uzaludan,

Svaka „kula od peska“ urušena,

Svaka želja kao sidro,  na dno bačena.. 

Ni tišina više prostor ne ispunjava.

Ostaje samo nemir na duši, da kolo vodi beskonačnim putem…

A kraj se zna, samo se razlog čeka..

Ako svaki uzrok ima posledicu, da li svaka nada ima nemoć?

Jutrima heklam neprospavane noći tankim koncem mislima o tebi..

I nema te..

Da te bar ima na tren, mesečevim sjajem dušu bih nahranila, a oči usnule od brojanja, tog sitnog veza uz blještav sjaj lagano uspavala.. Ionako sam, za sve ovo vreme, sebi spavaćicu od oblaka sašila..

Umivam se u zracima Sunca, a rane peku na toploti i ječe kao daire..

I nema te..

Ni onih vlasi koje vetar  nežno mrsi,  pa mi se javiš,  da ih prstima razmrsim..

Dodirnuvši ih, upadam u  mreže nebeskih alasa i  pravim  goblene od reči..

Skupljajući latice radnog dana, skidam umorno odelo i nadam se tebi…

I nema te..

A modri konci vukoše se cele noći u  mislima, utkah ih nevešto u jedan cvet i pokrih njime ranu na srcu..

Zatvarajući prozore, nada zadnja umire, gledajući na ulicu gde i dalje..

Nema te..

Da su konci dugi kao beskrajan svemir i da u tkanju potrošim čitavu večnost, ne bih njima pokrila sve rane koje mi ostavi odlaskom…

I nema te Meseče…

… Priznaću ti, bila sam to ja… Dok si sijao svom svojom površinom i obasjavao ko zna koje predele, svi su te gledali i divili ti se… Ćutala sam. Ne zato što mi reči behu oduzete od lepote koju poseduješ, niti zato što ne pronađoh pravu da njome iskažem sve što želim, a htela sam, već zato što spremah opak plan.

… Priznaću ti, namerno je bilo… Jer kada su svi sklopili snene oči, i u tami ukrali od tebe poslednju svetlost, koju će poneti „over the rainbow“ ja sam ostala budna. Brojala trenutke i sekunde kako me san ne bi prevario kao do sada.. Brojala sam unazad i unapred, sve parne i neparne, sabirala i oduzimala vadila te „nepotrebne“ integrale samo da bih misli održala budnim.

… Priznaću ti, nije bilo lako… I kada mi se kvadratni koren iz limesa nekog razlomka učini da teži beskonačnosti, osetih da te je san prevario. Pre mene.. I da si usnio.. A zora je već koračala da te zameni…  Prišunjah se polako do prozora svog pogleda i videh te na nebu.. Zvezde su se pritajile da te ne bi probudile.  Skoro da i ne dišu…

… Priznaću ti, zanemeh od lepote… Kada sam ugledala taj trenutak, neprocenjive vrednosti, trenutak kada te je san prevario, ali onaj kao vihor lagan. Gde se možeš svakog trenutka probuditi, i znati da sam te gledala, ja, kradljivac, neprocenjivih vrednosti stajala sam kod okna, tog starinskog, prozora…

… Priznaću ti, dvoumila sam se… I to ne minutu ili dve.. . Skoro čitave hiljade sekundi dvoumila sam se, da li da te probudim… Ili da probudim sebe.. I vreme je odmicalo a ja bivala sve bliža tebi… Nemo gledajući tu mirnoću i dobrotu kako spava…

… Priznaću ti, svašta sam ti rekla… Ali jedino i samo u sebi… Da te volim, da si mi nedostajao, da želim da večno ostaneš tako nežan, dalek, miran, uspavan…  I prizivala te da se probudiš, da me pogledaš i zagrliš, da me uzmeš gore, natrag na nebo, u zagrljaj, i da usnimo zajedno… Sigurna da se nećeš ljutiti što prekrših „pravilo“.. da se tuđi san ne dira…

… Priznaću ti, nije moja  krivica… One mačke,  nemirne i voljene,  napravile su buku..  Trepnula sam i tebe više  nije bilo.. Znam.. video si  me.. Možda se i  naljutio..  Ali zar to može izmeniti  lepotu te večeri.. Ne javljaš  se već poduže vreme..  Znam, ljut si na mesečevo  dete…

Priznajem, pogrešila sam,  priznajem, mislila sam da ako.. priznajem i što jesam i što nisam… eto, sve priznajem… I molim te  ne oduzimaj mi tu radost da te bar kada uspem da izvadim neki koren iz nekog tamo limesa ipak pogledam dok snivaš, na nebu.. dopusti mi bar da se nadam da ću jednom, nekad ili samo eto možda uspeti da usnim u tvom zagrljaju.. kao one mačke, koje umorne ipak zaspaše…

… Kada ste se rodili,  zvezde su Vam se poklonile..

Dubok naklon, pomalo zajedljiv, poneki iskren..

Mesec je skinuo svoj zlatni „plašt“ i ogrnuo Vas…  

Zato po noći sijate..

Znam Vas,  jer igrasmo u istom karnevalu života, pod drugim maskama, ali sam Vas prepoznala…

Ko još može prikriti radost kada Vas ugleda…

Makar i u karakterima.

Htedoh Vam reći,  nevešto, ali od srca…

Neka svaka naredna „recka“ bude u inat ili iz inata!

Nema lepih želja…

A ja Vam  želim „ništa“.  

Baš čudno.

Ali nije…

Kada stavite na tas sve one „želje“ koje će Vam iz poštovanja poželeti,  sve one koje će mimo srca preko usana preći, gde ne postoji razlika da li je čaša do pola puna ili do pola prazna, moje „ništa“ ipak ima svoju težinu.

Parafraziram ali sa razlogom!

Ako ja kažem „ništa“ da li to znači da je moje srce mirno???

Podižem i ovu čašu u Vaše zdravlje!!!

… Stoji na trospratnici jedne žute zgrade…

Obasjane mesečinom..

Stoji i broji dane, godine, mesece, broji vreme…

Težak posao? Ne bih rekla..

Jednoličan? Još manje…

Za isvesno vreme koje bude prošlo i koje ne uspe da prebroji, počeće i da kuca..

Jednako mom srcu večeras…

Jednako nekim novim nadama, željama, mislima, osećanjima..

Uhvaćenim ili propuštenim..

Ko to zna…

A ja se svakim sekundom zahvaljujem na  kutiji.

Biće to moja „emotivna biblioteka“…

Kolačiće ću čuvati bar neko vreme…

Meseče, sačekaj još koje veče..

Pa ću ih sa tobom podeliti…

Stavila je i poslednji ukras na jelku dok su lampice naizmenično bojile tamu te sobe raznim bojama. Neki mir dubina i spokoj tišine ispuniše prostoriju, a toplota od kamina učini atmosferu toplom..

Šta će poželeti kada se kazaljke poklope? Zdravlje za sebe i najmilje i ujedno svima onima kojima je ono najpotrebnije… Radost i osmeha više sebi i drugima, ili sitnice bez kojih ne mogu, da li će im poželeti toplu ruku, osmeh i zagrljaj, ili malu igračku, cveće i proleće? Možda ono „želim vam sve što vas čini srećnim“… A možda samo jedno nebo, jedan Mesec i jednu zvezdu…

Recimo da bi njen spisak želja, svima onima koje je upoznala, i svima onima koje tek treba da upozna izgledao po naosob ovako:

„Zemljaku“ želim čitavo prostranstvo vremena, ideja, misli kako bi sve svoje ispunio…I jednan minut, koji bi umesto 60 sekundi trajao čitavu jednu večnost…

Starlight-u želim šahovsku mapu ciljeva i uspeha, gde je ne bitno da li je crno ili belo, gde sve dobija.. I jednu zvezdu Danicu, da tvoj sjaj upotpuni… Poželeću ti i svemir reči, i beskraj konca, da ih nižeš i kačiš kao suve smokve za zimu.. Neka budu krckave i slatke, neka odišu životom kao i ti..

Arčhibaldu – Zvončicu, da mu noćima posipa snove i utopli ih kada se inje hvata po šumi, jer i Petar Pan mora usniti jednom .. A snove? Čuvaće ti ona „tvoja“, „jedina“ uostalom znaš ti koja…

Laluve – želim detelinu sa četiri lista, svaka strana neka nosi boju da po potrebi oslika portret onako kako svetlost bude padala i njoj ta boja trebala… Tri su osnovne, a četvrta neka bude samo tvoja…

Samo nečijoj, maloj zaljubljenoj devojčici želim večno detinjstvo, puno osmeha, nade, čuda i čarolija! Da staklenim cipelicama utisne na ledu – žar života, i da uz pomoć čarobnog praha sa krila vila odleti u zagrljaj onih koji je vole i tu ostane zauvek..

Tragu pera ili Razzlogu – ću poželeti nepregledna prostranstva duge.. Neka se slivaju i dušu pune mirisnim notama.. Hvataj ih u letu kao jato leptira, i lepi ih u herbarijume svojih „albuma“ kako bih ponekad prešavši prstima preko njih čula osećanja….

Maladict-u ću poželeti beskrajne korake ispunjene osećanjima koje hodaju po zamišljenim linijama u zanosu nota nekih davnih pesama, u žaru dodira, pogleda, gde se razumevanje čita iz očiju, a dlanom drži pravac aviona koji leti na naizmernim visinama, daleko, daleko u tačku savršenstva…

Spartaku – hrabrom junaku, želim borbe osmehom izvojevane, sa žarom dobijene, uz večnost prepričavane.. Jednog keca u rukavu neka se nađe… I neka te na kraju osvoji, dama herc, jednim pogledom, jednim osmehom a posle neka se pogledi i osmesi nižu kao đerdani oko njenog vrata…

Zelenoj želim slobodu… Kao konji vrani ravnicom raspušteni, neka tvoja kosa kao njihova griva leti.. a misli neka neuhvatilje budu kao topot horde nebeskih jahača…

Porots-u želim odraz u ogledalu, neka spozna trajanje tog trenutka kada noge utrne, jer more je duboko, a vrednosti se obično na dubinama pronalaze… Zaronićemo zajedno, uz Mesečinu pronaći zagubljeno… Ti budi kapetan, a ja ću mornar, lađe koju bure tek treba da prate, ali i ti i ja znamo da nas na dno odneti neće…

Ja bre-u bih poželela fenjerđžije da osvetle puteve kojim hodiš, trubadure i fanfare da osmeh osenče tonom, kule i gradove da hitre noge umiri svoje, polja, brda i doline da buket od specijalnih travki napravi svoj…i par tačkica da prati ovu jednu tvoju u pogledu….

Alonsu u noći kada se kazaljke poklope poželeću haljinu od beline satkanu, u čiju postavu će jeleni utkani biti, hitri i hrabri što kroz šumu beže, oko rukava krzno meko da po potrebi utone i odmori svoje usnule oči, i šešir sa sto i jednom tajnom, dovoljnom da radoznalost svoju umiri…

Svim zvezdama koje obasjavaju ovu noć i mnoge predhodne neprospavane, koji mesečare, budni sanjaju, ili u snu pričaju poželeću samo noći … Mirne, ne-mirne, lake ili teške na njima je da odluče..

I tri želje za sve na ovom svetu:

- za sve princeze, vitezove, anđele čuvare I dobre vile jednog dvorca blizu neba poželeću da svoje snove ne sanjaju, već da ih ostvare…
- za one koji su ostavljali otiske u tami, poželeću puno tamnih noci kako bi pronašli iskre sebi ravne.
- treca će biti upućena lovcima na sve I svašta, da ne skidaju prah sa krila leptira, jer bez praha ni prašina ne postoji…

SREĆNI PREDSTOJEĆI NOVOGODIŠNJI

I BOŽIĆNI PRAZNICI

MESEČARI MOJI!!!

Želiš li da uploviš u sigurnu luku, tamo gde te mora i bure ne mogu odvesti u daljinu?

Želiš li da sanjaš otvorenih očiju, a opet da sve bude bajkovito i nestvarno?

Da budeš šta god poželiš jer ipak je ovo svemoguće, a opet tako lično..

Da se vratiš kroz vreme i opet budeš svoj sa puno ideja i misli..

Da uhvatiš nit satkanu od nota, jer reči čitamo a note gledamo..

Ovako izgleda kada neko note oseća…

Sedeli smo jedna naspram druge. Ja i ono moje drugo „JA“ koje me gledaše ispred ogledala.. Iste, sa dve različite tačke „vremena“… Pogledala si me i upitala:

Srećo – jesi ok?
Jesam – rekoh, mada i nisam bila.
Ala ti verujem… Šta je sad? –insistirala si…
Besna sam. Svašta mi pada na pamet i bolje da me prodje do sutra bolje za mnoge…
I za mene pretpostavljam. Hajde ti blago meni uzmi one tablete za pamćenje i u krevet na spavanje jutro je pametnije od noći.
Ne mogu da spavam. Popila sam ih jos danas…
Ma drmni još koju…Ej I love you, love you, love you.. ti si ostvarenje mog sna!
Kakve si ti košmare onda sanjala?
Što bi rekao moj drug – važno je da smo mi svi ljudi i to je sve čovečanski…
Ovo me podseca na Marinu, Vasilisa i Grčku… Jao kad ce ta knjiga poludeću ako uskoro ne izađe…
Eto, jel ti se sad čini da si grešila za njega, da je on možda pravi za nju?
Pazi sedim i razmišljam…Možda jesam, a opet možda I nisam. Uvek stoji kao lapmpica – ne moguće da je savršen. A deluje.. Nešto mora da fali vreme će pokazati šta.. Svi su savršeni na početku…
JAOOOOOOOOOOOOOOOO! ‘Ebalo vas to što fali… (grrrrrrrrr)! Vi ne umete da budete srećni ni na 1 sekund. Odmah tražite sta ne valja… Ma odustajem!
Dobro kako god.. Odustajem i ja!
Vidiš zanimljivost – mi se svi volimo a ne razumemo se…
Upravo razmišljam šta fali i ne znam. Kad uporedim one koji imaju sve a nemaju ljubav mi smo kao „srećne“ ??? Aha.. A opet i mi imamo probleme…
Šta je onda zlatna sredina?
Ne znam. Mi bar imamo savršen dan. Valjda je to nekad dovoljno u životu. Zlatna sredina je PROSEČNOST.
Mene trenutno muči jedan problem filosofske prirode a to je..Imam jednu stranu koja veruje u bajke, u ljubav ‘na kartonu’, u siromaštvu, ali ljubav na prvom mestu. I drugu stranu koja kaže imaću udobnost ali biću lišen ljubavi. Jednačina sa dve različite strane, u odnosu čega ima više, izgleda ovako:
UDOBNOST + ljubav = LJUBAV + udobnost
Sad nađi ti meni tu sredinu???
Rekoh ti – sredina je prosecnost. Nađeš nekog ko odprilike zadovoljvava tvoje ljubavne potrebe, nađeš posao, neki stan ili kuću. Imaš dovoljno da bi bio neki ’srednji’ sloj. Prosečnost, kompromis, ne traženje ničeg višeg. To je ispunjenje nekih tvojih najnižih kriterijuma i stavova.
Zar to nije dno dna?
Ne. To je sredina!! Ma ne znam… Ne mogu ni da prihvatim ovo što sama pričam. To je previše suvoparno, sterilno, jednolično, da čujem tebe… Šta ti mislis?
Razmišljam upravo kroz par godina šta će biti sa svima nama. Kad se umešaju malo veća pitanja kao što su kuća, posao deca, karijera,… Svakako da će se pokazati neka ‘nova’ lica . Upitaćemo se:  ’Ko je sad ovo?’ Doći će do razdvajanja i onda ide to o čemu ti pričaš – spustićemo kriteriijume jer cemo morati… Biće i mlađih i lepših, otkud znam snalažljivijih a nad glavama će nam stajati, ko zna ko sa onim „što se ne udaš, završila si fax, imaš posao“ pitanjima.. A mi ćemo šta??? Tragati za pravom ljubavi?
Hmm.. Ne! Kresnuću se sa nekim, zatrudneti, roditi dete i biti srećna samohrana majka. Ostali mogu da se ‘ebu sa tim ‘udaj se’ i sranjima…
Onda si spala na dno! Nisi ono najmanje ostvarila – porodicu svom detetu.
Nisam promašena osoba ako se ne udam ! Kuc kuc...- udari ti par puta o ogledalo..
Nisi, ali tvoje dete će svakako biti „drugačije“ od ostale dece. Biće uskraćeno za mogućnost da shvati šta u životu znači prava ljubav i porodica.
Posebnost je nekad vrlina! Što bi ono bilo drugačije? Neće!! Ja ću u svom detetu uživati… Stizaću da budem majka, otac, drug, drugarica svom detetu i poslovna samostala samosvesna žena. Ako mi neko kaže da je to teško i neizvodljivo – klepicu ga!!!
To je tačno – ti si uvek bila luđa od ostalih.. ali to je teško i neizvodljivo…
Kad mi digneš moje filosofske živce i teraš me da razmišljam o stvarima 10 godina unapred dođe mi da te ….uh..
Vratimo se na početak. Naćićemo ljubav pa makar i na kartonu…Elem Cigana ima.. kartona ima.. voleće neko i nas -  neće nas terati da budemo samo domaćice vezane za kuću i decu..
Nemam ja ništa protiv da budem domaćica ali da mi to ne bude jedina odrednica. Pored toga sam sposobna da budem majka, supruga, prijateljica, kuma, žena od karijere imam mnogo društvenih uloga.. I setih se!
znaš sta je zlatna sredina? Sofijin brak (knjiga „Kao da se ništa nije dogodilo – Marija Jovanović)- eto ti primer!
Da tačno Aleksa! (Muž Sofijin) mada on je bio dobar ali pogrešan..
Jesi li ti znala da tako ‘prosečni’ momci budu nesrećni, u neku ruku, sa ženama koje nisu ‘prosek’. Oni bi bili srećnji, sa nekom, isto tako prosečnom
ženicom, jer imaju donekle iste poglede na život. Mada ima i momaka koji puste tako cure da napreduju. I to samo oni koji su dovoljno jaki da priznaju da uz sebe imaju izvanrednu ženu..
Jedno nepristrasno pitanje ali iskreno. Ko je ‘jači’, po tebi, on ili ja? – upitah te.
Ti imaš potrebu za ‘hranjenjem’ mozga, on to razume jer je i sam nekad težio tome, ali sad je on dovoljno realan i spreman za svakodnevni život. Mislim da se vi u tom smislu nadograđujete.
Šta se desi u jednom coveku pa postane realan? Zašto prestane da „hrani mozak “ ili mašta?
Kad te život ošine iznova, iznova, iznova onda ‘okreneš ploču’. Ti ne izgubiš potrebu za tim hranjenjem mozga – samo je potisneš kako bi imao normalan, prosečan život. To nije izgubljeno samo se javlja kad sediš sa prijateljima, na večeri kod nekog u stanu, i onda počinje…
Čime da se bavim??? Politikom? Kursom dinara? Vremenskom prognozom? Političarima? Tračevima? Muzičarima?
Da.
Ali to nisam ja…
Nisam ni ja ali ćemo delom kroz život postati. Izvanrednost se čuva samo za izvesne trenutke a nije ti svakodnevni život. Eto suštine.
Ne želim još uvek da odrastem! Šta treba da dodjem i da kukam o deviznim rezeravama Srbije koje su otišle u „da ne kažem gde“ zbog skoka kursa dinara i neuravnoteženog stanja? Lepo zvuci zar ne? Ipak to znam bez da otvorim “24h“ i gledam u onaj Tv koji ljudima samo ispere mozak bolje od bilo koje mašine za veš. Njih treba da čujem kako pričaju da je siromaštvo u narodu??? Ne moram! Mogu samo da bacim pogled krišom u novčanik čoveka na kasi ili da ga pogledam kako se znoji kad treba da plati – pa će mi sve biti jasno i čemu sve to? Mogu li JA to da promenim? Ne mogu..
Što to meni pričaš – ne dam dete u sebi sećaš se? On jeste izvanredan – potvrda ti je onaj komentar kod tebe koji je ostavio.. Kažem ti izvnrednost je u trenucima…
Zašto je onda potiskuje? Kada oboje razumemo? Šta? Neće ga razumeti svet? Kako da ispravim to – da sebe ne povredim, da se ne izgubim, da se u svet prilagodim i ljudima oko sebe pomognem da me shvate bez da prethodno „nadograđuju“ mozak???
Onako kao što si meni rekla. Praviš se malo luda malo glupa. Ne možeš zar ne?
Ne mogu!
Radim to jedan dan i već mi gori pod nogama.. Što mi mislimo da nismo kao drugi? Kako prepotentno od nas!!!
Ulagale smo mnogo više nego drugi i mnogo više žrtvovale nego ostali…
Slušaj svoj savet – spusti se na nivo da te normalni i obični ljudi razumeju.
Prodajem sebe. Onako svojski prodajem sebe samo mi reci šta dobijam za uzvrat?
Ako si srećnik dobijaš pravu ljubav, čoveka koji moze da parira tebi, ako nisi, utopiš se u sredinu – kao kameleon..
Manje razmišljaj, promišljaj.. 
Živi jednostavno.
Živi život.
Ne zamišljaj ga unapred previše
Ne razmišljaj o stvarima..
Počni da ih osećaš.
Jednog dana..
Ima vremena..
Sutra je novi dan.
Kurs će skočiti.
Država podivljati.
Kučići i opet lajati.
Ljudi psovati…
A ti i ja ćemo nekog ne znato prilagođavati i sami sebe polako uništiti.
Ti ovo prepiši slobodno pesimizmu..
Meni jedino treba da budem spontanija a tebi da mnogo manje misliš ko koga menja, dopunjava… Udahni život! Treba da se bolje snalaziš u svakodnevnim obavezama a tebi niko ne brani da u nekom svom krugu budes vanredna… odoh… a ti ostani pa još malo razmisljaj… – reče I ostavi me..

Zora je svanjavala.. I jutro se budilo…
Hvala ti za neprospavanu noć……

… Izletela sam napolje. Gušio me je i taj vazduh i to okruženje, previše svega, previše različitosti i nimalo sličnosti da bih ostala tu.. Idem a hladna košava mi duva u lice, tramvaji prolaze, ali ih ne čujem. Za divno čudo mirno je na Železničkoj stanici.. Valjda je to zatišje pred Novogodišnju buru.. Onu gde će mnogi brodovi ploviti sigurnim morem…

- A kojim ti morem ploviš? – upita me Mesec…

Nebo je oblačno,  to more nije mirno, pa se Mesec kad ikad pojavi i ugledam mu svetlost koja me ogreje, na sekunde, pa opet zaroni u novi talas oblaka.. Ali tu je.. I smiruje moj haos misli..

- Nesigurnim.. Koračam, nesigurno, ne umem da kažem ono što mislim, grešim, iz dobre namere pravim loše, a onda se kajem, ali šta to vredi. Taj začarani krug odviše dobro poznajem, i kada se zavrti ne umem da stanem… Umesto da puste da prođe i da stanem, oni ga zavrte još više.. Ali kriva sam ja.. Kao I Uvek…

Nasmejao si se, valjda si video malo više od mene, shvativši da ta jednačina ovog puta ima samo jedan uređeni skup.. Možda će  i ono težiti nemogućnosti, premda da ono jedinstveno ipak  ne može biti jedno od mogućih rešenja.. Ipak nisam deljiva    sa dva.. Da jesam, ko zna kako bi jednačina izledala…

Dok sam se pela Balkanskom, ka Zelenom vencu i dalje ka Knezu, načuh iza sebe jedan uzvik.. Neka slova ženskog imena se javiše „Evo me ovde..“ i ja nastavih i ne razaznah da li je . anja… ili mi fali neko slovo kao T, S, M ili V… Opet jednačina sa više nepoznatih, a ja umorna od rešavanja onih u sebi i ostavih je onako da teži beskonačnosti..

Koraknuh na prvu kockicu Kneza i prođe mi kroz glavu da ipak kada bi celu zemaljsku kuglu otvorili i rasekli na „kockice“ možda bi od nje mogla da se napravi neka Zemaljska – Mihajlova ulica, kao ova.. Imala bi možda baš toliko kockica ili jednu manje ili jednu više.. Ko zna..

Znam samo NJU koja dobro stoji sa geografijom.. NJU o kojoj vam nikad nisam pričala.. I da me pitate zašto ne znam.. Nisam ni tebi Meseče, ali sačekaj da dodjem do one klupe pa ću ti reći..

- Ko je ona? Odakle je? Ima li ime? Pričaj mi, devojčice moja, o NJOJ…

- Neću te držati u neizvesnosti, dosta je bilo, hladno je večeras, ali biće mi toplo čim je se setim.. Znaš.. Pričaše mi o prijateljstvu iskrenom i čistom kao kap usijane lave koja hlađenjem postaje jaka kao kamen. O predstavi koju igraše dve osobe čije su uloge nekako se prećutno sklopile. O NJOJ pričljivoj i veseloj, povučenoj a tihoj… Kada su mi je opisivali, jer slušah dugo o njoj, pre nego što smo se upoznale, imala sam utisak da je strašno nadmena. Svoja i uobražena. Zamišljah je kao smeđokosu, privlačnu ili bolje da kažem atraktivno privlačnu, koja više pleni radoznalošću nego lepotom.. Rekli su mi da je pričljiva a ja objašnjavah to sebi kao verovatnoću da rečima nadomesti sve svoje mane i nedostatke. Sklapah pogrešne puzzle i dobih izopačenu sliku… Jasno mi je bilo da sam upala pod zagrljaj spletkarenja sa predrasudama, a odatle malo šta je moglo dobro ispasti.. Pa makar i jedan portret.. pod slabim svetlom…

Dođoh do Kalemegdana, malo ljudi šetalo je svoje kućne ljubimce, a ja sedoh na klupu, i dopustih da mi Košava zamrsi kosu, produva misli i dobaci ih do tebe..

- Ovde smo se upoznale.. Pomalo sa nestrpljenjem očehivah tu lavicu računajući da ipak neću postati njen plen.. Da ću uspeti ako ne da joj se pokorim bar da se suprotstavim.. Kakve nebuloze- priznaćes..

- Da se kladimo da te je ostavila bez teksta? – zapita me ti onako smeškajući se na kvarno, jer si znao da sa slabim karatama igram a ulog.. može se reći da je bio pozamašan..

- Hajde, kladim se na sve što imam.. Evo ulažem i poslednje, pa kad izgubim znaću da nije bilo šanse da dobijem.. Što u ovom slučaju i nije.. Da! Tačno je. Ostavila me je bez teksta..

Pojavila se u farmerkama, teksas jakni, jednostavnoj majici, i belom torbicom, eto malom, minijaturnom, a opet imala je sve što joj je trebalo.. Njen pogled i tu nesigurno pruženu ruku neću nikad zaboraviti.. Pogled je odlutao iza svodova blago povijenih šiški, tek toliko da ne bude napadno, a ruka bi ispružena sa strahom da li ću uzvratiti ili ne.. Eto kupila me je tim.. Uzvratila sam i onda počela da slažem prave kockice..

Po prvi put svatih šta znači lepota jednostavnosti. Skromnost u kojoj nije bilo mesta pretvaranju, iskrenost bez imalo laži i tek pomalo naivnosti davalo je utisak jednog krhkog i nežnog bića..

Bunila se, kad bi joj pominjali ajkule i vukove, kaže životinje voli, a ne i njih.. Pričala mi je razne zanimljivosti o njima.. Znala je kako se delfini ponašaju na dnu mora, šta rade mravi, kako to kitovi hrane svoje mlade, kako ih čuvaju, i znam da je sve emisije budno pratila učestvujući tek po nekim upitnim pogledom tih lepih obrva i blagom nevericom.. Tražile smo reči one dugačke, „filozofske“ koje bi se retko upotrebljavale.. Rariteti, apstraktnost i  subjektivnost naspram  nihilizma i ništavila, pa  dodajući time još  rekvijem, senzibilizam  može se reći da je naš  „rečinik“ često bio  obogaćivan novim  „izrazima“ kojima smo  tražili mesta i  ekvivalente. Sasvim  lako kao lahor uklopili  smo se.. Osmeh je krila  u rukav jakne,  stavljajući je na pune usne a on je uprkos svemu ipak odjekivao po nekim notama davno odsviranim.. Od lavice dobih jedno mače čežnjivog pogleda, koje poželeh da sakrijem pod kaput..Tiha i povučena suzdržavajući se suvišnih komentara u društvu, „među svojima“ bivala je i te kako pričljiva, pokušavajući ne da nas zaseni ili prekrije, samo da se oslobodi svih viška informacija koje je upijala sa raznih strana..

- A problemi?

- Bili su i oni tu moj meseče.. Koliko tas ide na dobro, toliko je preokrenut na onu drugu stranu.. Često premeštana kao nežna biljaka iz saksije, postala je krha i osetljiva na promene… Nosivši breme zvano „domaćica u kući“ odlično je igrala ulogu i „sestre“, „majke“, „studenta“, „uzora“, „drugarice“, „prijatelja“, znala je da radi, studira, uči, sprema, kuva.. Umorna kad ikad od svega begala bi između ta četiri zida, okružena nekim svojim notama, koje su znale da smire taj nemir od pucanja.. Muzika koju je primala spolja, umela je da smiri neku unutra.. Premda i nisu morale biti istog „žanra“… Ponekad odlutalog pogleda,  znala je da se zagleda i otplovi morem bez kompasa.. Vraćala se u stvarnost samo sebi znanim putevima..  Samo par linija na čelu bi se ocrtale kao znak da ipak nešto nije u redu, ali mogla je da stavi taj zanosan osmeh..

Šalila sam se sa njom da je razmažena, ne govorivši joj da se život surovo poigrao.. Pričala joj da je nezrela, iako sam znala da joj nisam ni primaći.. Htela sam da je zaštitim a znala sam da ne umem.. i ne mogu… Ostah kraj nje, ne požalivši ni jednog trenutka što sam bila među retkima, koji je upoznaše do kraja.. Uostalom sećaš se Meseče, da sam ti rekla da je staviš gore.. Među zvezde i da brineš o njima kao što brineš o meni..

- Da znam.. Sad je se sećam.. Ali ti si imala i par želja za nju, i neke sam ispunio.. Sećaš se?

- Da znam.. Poželeh joj da bude srećna… Da joj se ispuni ono o čemu sanja.. Poželeh joj osobu na koju će moći da se osloni, i podeli taj „tas tereta“.. Uostalom, ne mora ga ni deliti.. Samo da bude tu.. Da kada mi ne možemo, pobrine se za nju.. Da je sačuva.. Od svega što može… Onog ko će videti sve dobro što poseduje, da lepota kojom zrači spolja, nije ništa naspram one unutra, u dubini duše.. Da je voli.. Odavde pa do tebe i natrag…

- Jesi prebrojala zvezde ove večeri, sanjalice moja? Jesi videla da li neka fali.. I zašto su ti se ocrtale te crte kod čela, a lice poprimilo taj ozbiljan oblik?

- Baš zato što sam ih prebrojala.. Malo je onih koje čuvamo ti i ja.. Za koje se ja molim i za koje te molim.. Malo je onih koji mogu da mi uđu u srce i tu ostanu… Ali nje večeras nema.. Nema je..

- Jesi sigurna? Pogledaj malo bolje..

Pogledah na nebo i stvori se magla..
Na tren vreme je stalo, i ja ugledah neko more, neki pesak, masline i plavu uniformu.. Jedan sirtaki u daljini..
I neko ko je govorio: Welcome to Greece!
Nizale su se meni malo neznane zgrade, građevine, zatim neki strani jezik koji izgovaraše slatko i brzo neki brodovi, pučine i školjke, nepospavana noć, nestrpljenje i onda …
U daljini ugledasmo u toj uniformi te iste oči koje ispratismo na autobus dugo mašući, zažarene, a opet nostalgične.
Zagrljaj.
Šestoro ruku a možda i više..
Uz jedno „Dugo se nismo videli.. Nedostajala si nam..“
I tek po neka suza nazirala se u krajičku oka..
„Donele smo ti nešto..“
Utrkivanje ko će pre.. Presrećne što nas vidi, pružila je dlan na koji joj pade par gumenih bombona raznih boja..
„ Ovakvih ovde nemaju…“ i ugledah je kako se smeje, grli nas i plače…
I znamo da je srećna.. I mi smo…

I sat na Kalemegdanu otkuca tačno 22h.. Trepnuh a slika nestade.. i magla se razbistri.. Ne znadoh da li sanjam ili ne..Ustadoh jer, misli mi, kao i kosa, odavno već bejahu „zamršene“. Pogledah po nebu, ali te ne videh..

Jedino jedna suza ostade na toj klupi..

Ali i dalje brojim zvezde na nebu…

Jedna fali..

Znam da si je poklonio jednom momku da je zakači na rever…

I treba.. Samo te molim:

„Neka joj čuva taj sjaj u očima…“

Rekoše mi da napišem „pozitivan“ post.. Šta to znači, ne bih znala reći, valjda nešto što treba da deluje „optimistički“.. Kao da ja to inače nisam…

Elem.. Reših da spojim korisno i pametno, ja, ovako „priglupa“ za neke stvari, ali rekoh biće optimistički, pa tako reših da napišem onima koji ne znaju kako izgleda jedan SAVRŠEN DAN…

Za jedan takav dan, nije vam potrebno ništa komplikovano za divno čudo. Treba vam samo jedna osoba, eventualno iznajmljena sobica, ili neka vaša još bolje, uštedećete 100 evra ako ste ekonomista ili materijalista. Potrebno je da vam se neko najavi da će doći onako planirano-neplanirano, da ste sa masnom kosom, u totalnom out-u, i da je ta osoba isto u takvom out-u…

Opet počinjem bajku, ali recimo da vam konkretizovano – pošto ste to tražili da prekinem da zavijam i uvijam i da lajem na Mesec, nego da bacim karte na sto treba vrlo malo.

Nabrojano to izgleda ovako:

-treba vam par raznih voćki onih zimskih, koje stoje u prozoru, u mom slučaju jedinom frizideru koji imam, a napolju ciča zima, srećom pa radi grejanje, da ih uzmete oljuštite na plastični tanjir, obavezno plastičan jer ta osoba se ježi na taj tanjir. Premda se uvek na kraju osmehne, valjda zato što se seti da drugi nema.. napravite voćnu salatu, bez posebnih sastojaka i preliva, samo voće i dve isto tako plastične viljuške, jer kad je bal nek je s’ muzikom…

- trebaju vam dve šolje za kafu bez tacni, može crne one DE LUXE (grand kafe), a može i neke druge.. U njih sipate Nescafe 3in1 ne bitno je koji, u ovom slučaju je to Mid (od Midle-srednje jaka kafa) i smućkate to ako ste početnik kao ja neće ispasti nešto ali ipak biće savršena za prvi put…

-treba vam i jedan gazirani sok, malo domaće hrane, ako se ostane do kasno, za one koji me ne razumeju, pršuta bilo kakva od koje god „sorte“ dobro je došla i zabava je tu…

Zagrlite tu osobu, jer je dugo niste videli i potražite u njenom pogledu ono što takođe odavno niste videli, tačkice ili ne .. svejedno je.. Sednete, zapravo neko se izvali na krevet, oslobodi svih „muka“ i jakni i zabava počinje..

Nema stida što ja nemam mnogo, ni sramote što opet nemamo mnogo, a znam da bi mnogi nam zavideli na tom malom što imamo.. I znam da je ta voćna salata koju smo danas jeli, i ta kafa koju mi po ko zna koji put spremaš nešto što ću doživotno pamtiti, ili bar onoliko koliko me sećanje služi.. Dok ne nestane ovih mojih „vitamina“ za poboljšanje pamćenja…

Savršen dan za one koji ne znaju, uopšte ne mora biti planiran, osmišljen, proračunat, može se desiti u trenutku, spontano, a opet da bude bolji od svih mogućih planiranih..

Za laku noć dobijete knjigu i posvetu na njoj:

“ Veliki uslov tebe i mene je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge.“  A ja dodajem.. Da mogu i da znam sem velikog HVALA dala bih Bogu još svašta, što mi pruži mogućnost da te imam..

„Imam“ znači „upoznam, znam, poznajem“..

Bleso jedna…

IMADOH DANAS JEDAN SAVRŠEN DAN.. NI JEDNOM SE VIŠE NEĆE PONOVITI, ALI ĆU SE TRUDITI DA BUDE PONOVLJEN.. BAR ŠTO SE ONOG SAVRŠENOG DELA TIČE..

Eto mislim da je ovo bilo pozitivno.. Zar ne?

Stigao je I taj mesec.. Decembar. Stara godina pakuje kofere, svi nekako “lete” I “žure” a decembar čeka da ga se neko seti.. Ne zaboravljam te, šta više bojim se kad ti dođeš. Ne za druge. Ne za tebe. Ovog puta samo za sebe.

Tada smo se prvi put videli Mesec I ja…. Okrenula sam glavu ka prozoru, dok je automobil jurio kroz noć, pokušavajući da sakrijem pogled pun suza od tate koji me je kad ikad gledao na retrovizoru.. Ugledala sam ga na nebu, bio je žut kao dukat koji mi je falio, okrugao I lep.. Rekoh mu u sebi više kao molitvu nego kao želju, da ne zelim da budem tu, da ću zapamtiti taj dvocifreni decembar ali da me uzme sebi, ili probudi ako sanjam.. .. I uzeo si me daleko od tog mesta, a poslednje što sam čula bile su reči mojih koje su onako isprekidane se čule negde u daljini… „bolje sad nego kasnije..“ i „.. bilo je lepo dok je trajalo…“ i jedno „… nikad više…“ čega se poslednjeg sećam..  

Onda se sve dešava nejasno za mene, a sledeća slika, kao na slajdu života je, da sam pala na krevet legavši prvi put „naopako“ što će mi kasnije postati praksa. Pokušala sam da zagrlim krevet misleći da ću taj neizdrživ bol ugušiti, da neću dozvoliti da me preraste. Nisam uspela.. Ta decembarska noć odnela je deo mene..

Posle toga se više ničeg ne sećam.. Ni kako sam ustala, ni da li sam zaspala, ni da li sam ostala tu zrobljena.. Posle se samo nagađa, ulepšava, prepričava, kako kome odgovara.. Više ne znam šta je bilo sa mnom od tog trenutka..

Sa ove distance vremena, garantujem da je neki deo mene zaspao zajedno sa tim decembarskim danom. I da se nikad više nije probudio.. Lepa smrt, rećiće neki, umreti pored onog koga voliš.. Još uvek u meni raste nada da ću taj deo izgubljene sebe oživeti.

Trebalo je po solidno vremena dok sam se pronašla u izgubljenom vrtlogu. . Kako je stigao januar, veoma brzo nisam ni stigla da se oporavim, na vrata je zakucao februar, pa mart i proleće, april, maj, su proeleteli kao laste, jun, jul, avgust, zar je vreme pomicalo, pre će biti jurilo, septembar a ja sam još uvek na nekom novom mestu tragala za sobom, oktobar ni tu se nisam pronašla, novembar.. već sam odustala, dok nije osvanuo decembar.. i tada sam shvatila.. da uzalud bežim I jurim.. Čekao me je taj osećaj sakriven u jednom danu dvocifrenog broja.. I vratio se kroz vrtlog vremena, a sve suze taložene tih dana su pale… Duša ih je bila puna I prepuna, a opet nije bilo mogućnosti da se zaustave. Zbog javnosti I mesta one su presušile na licu, ali su nemilosredno padale na dušu. I nikad nisu prestale..

Osmeh mi je sijao svih dana.. Do pojave 1. decembra.. i onda se sećanje vratilo, i ona ja koja još uvek naopako spava na krevetu, čeka da se probudi.. Neće je probuditi princ na belom konju, ni oluja vetrova koja se sprema, čak ni hladna košava ni trepet čvoraka, ni proleće, ona spava tako već dobrih 9 godina.. Ne znam šta bi bilo sa mnom da je probudim. Da li bih joj se vratila i postala ona stara, ili bih opet ostala ista, a nju bih ljubomorno čuvala..

Glupo je što to vas pitam. Vi ne znate ni ko je “ona” a ni ko sam uostalom sadašnja ja.. Da vam pojasnim? Ne sećam se.. kao da sam tu noć kada ugledah Mesec na nebu postala senilna za jednu čitavu večnost pre toga.. U glavi je posle toliko godina odzvanjala samo jedna melodija.. Nezna kao pero, golicava, i puna energije… onako za laku noć jer su sve noći do tada bile „lake“…

Mogla sam samo da osetim drhtaj srca i neku poletnu nadu kada bih je čula.. Uhvatih je samo jednom u snu posle toliko godina, pred kraj, zadnji ton, i sećanje se pojavilo, izgubljena amnezija probudila, ali bila je previše kratka da bih se setila na javi… Probudila sam se naglo, suznog lica, pokušavši da oživim tu melodiju, ali nije navirala nikao na pamet…

Danas sam tražeći nešto na internetu ponovo čula taj ton.. početni.. i sećanje se odmotalo.. Lakše ili teže? Ne znam.. znam da je slušam već ceo dan, da je osećaj tu i ne prolazi, čak ni posle 1000 puta.. Reči se okreću, poklapaju sa mojim sećanjem, alii još uvek ne osećam da se ona devojka probudila.. Možda je njen san prviše jak, da bi osetila tako mali trzaj mog srca.. A možda kada bih napravila taj korak u prošlost i uspela da uplovim u paralelni svet, uspela da je zagrlim i probudim.. Tako male kockice su potrebne da se sklope..

Samo jedno „Omogućiću ti ako još uvek želiš“ i moje „Da, najviše na svetu!“ i znam da bi se probudila.. Možda bi joj lice bilo suzno od suza koje je isplakala na tom krevetu dok je „naopako“ ležala, možda bi bila malo starija, ili mlađa u odnosu na pravu ja.. a možda bi bila ona ista koje se ne sećam.. Ali znam da bih bila i te kako srećnija..

Sve u svemu decembar je čudan mesec…Videh te prijatelju moj… Ćutiš, možda spremaš novu lekciju za mene, ali te molim ostavi je za Novu godinu.. Pusti me da se nadam ovih 26 i kusur dana da će me neko pitati ŽELIM LI OPET …

A ako me ne pitaju..

Tu je naredni decembar..

I neki novi..

Uostalom možda se jednom I ponovi ono što se desilo …

• …once upon a December…
• (kliknite da biste  doživeli tu melodiju)

Mesec je sijao na nebu…

A neke „zvezde“ svima nama u srcu…

Hvala svim ljudima koji su pomogli i svojim prisustvom upotpunili ovaj dogadjaj…

Za one koji su propustili evo kratkog pregleda.. i ocekujemo vas naredne godine…

humanitarna-revija-za-decu-sa-posebnim-potrebama

Dragoj Sebi,

Evo dobro sam.

Ili barem tako treba da piše.

Nisam umorna.

I to valjda tako treba da piše.

Radujem se što ću se opet ujutru u ogledalo pogledati..

Što ću moći da se osmehnem kada te vidim, onako kako oduvek želim, odmornu i nasmejanu..

U kombinaciji meni omiljenih boja..

Da znam, smejaću se osmehom najlepšim kada ih vidim.

Kada prođu pored mene.

Znam da su male šanse da ću ikada imati drugu priliku. I ovu sam izgubila, a valjda je to tako moralo biti..

Ovo je prvo i jedino pismo koje ću napisati..

I jedino koje ću moći da sačuvam za stare dane..

Kako je grozno kada u isto vreme i želiš i ne umeš to da kažeš..

A još gore kada se rečima igraš..

Eto..

Sada treba verovatno da piše…

S ljubavlju.. tvoja.. a opet ako je meni.. onda moja… i opet ničija.. ali neka stoji…

… samo…

JA

Sećam se tog dana.. Nije bio davno.. Vreme je sada tako nebitna stvar, da me plaši kako ga  olako shvatam. Nikada se nisam streckala zbog kašnjenja, te ružne navike..

Tog dana, videli su neki, jednu devojku na klupi ispred kockastog pločnika..
Videh je i ja .. 
Sedela je na sredini. Više u „svemiru“, nego tu gde jeste. Neki su uragani mislima kovitlali, jer lice joj poprimi uplašeni oblik. Zagledana u te trepavice koje se nisu pomerale,  lice izmučeno a opet mlado, natera me na pomisao da je lepa dok se smeje.. Šušnulo je lišće koje kupiše oko nje i ona se pomeri.. Trepnula je.. Videh da je sagla glavu.. Uzdah joj se ote iz grudi i potrese neki tihi jecaj to mlado telo.. Rukavom tog belog pletenog džempera, obrisa krajičke oka.. premda nisam videla suze.. Držala je još malo ruke na očima i onda na licu se pojavi neki osmeh.. Facijalni grč, rekla bih pre..

Poljubi jednu devojku u obraz, što se približavala, duge kose…
Podseti me ta devojka na „Преступление и наказaние“.

Na onu koja se mučila više za druge nego za sebe. Koja je prodajući sebe davala drugima, da ih spasi.. Opisana kao lepa, duge plave kose i plavih očiju u mislima mi se javljala kao mršava, visoka, crne kose i sa crnim očima.. Plavima nikad vična nisam..

Otišle su obe i ne znam šta se dalje zbivalo..

Priznajem volela bih da znam šta je videla.. – rekoh više za sebe u sebi dok hodah na putu do stana..

- Da li bi volela? – pojavi se ti tu negde ispred mene osvetljavajući mi put.. Meseče moj..
- Bih, zaista bih.. pričaj mi.. dug je put do kuće..
- Gledaj kuda ideš, da se ne sapleteš kada odlutaš u mislima, i razmisli o priči koju ću ti ispričati..
- A kako ti znaš šta se desilo kada je bio dan? – začudih se..
- Sunce me je srelo u popodnevnim časovima i jutarnjom rosom umilo moje pospane oči, rekavši mi novosti.. Ipak ja sve znam..
- Hajde, slušam i ne prekidam ne brini… – nestrpljivo izgovorih sa osmehom…

… Sedela je ona tačno tako, u belom džemperu, starinskom, dobila ga je od bake, kao ručni rad, a oduvek je volela te mekane stvari sa okovratnikom u vidu rolke, u koje može da utone, da je zagrle, da se oseti nekako detinje malo, naspram svih briga velikih.. Eto zato je nosila taj beli džemper, pomalo demodiran, pomalo stari, a pomalo njen. U mislima se vratila u isto tako jedan oktobarski dan i te rečenice „Eto to je tvoj….“ koju joj došapnuše. Do srži ubeđena da to ne može biti njeno, jer nije to želela, a opet sve se desilo kao što joj reče neko u toj rečenici.. Pitala se dok je lutala mislima zašto su te kockice baš takve i zamislila se… Nije umela da trepne kada odluta tim prostranstvima.. I onda se desilo to što ju je uplašilo. Osetila je..
Kao déjà vu pojavila se slika u osećajima davno poznata ali znana u tančine da nije morala dva puta da se zapita šta je…

Osećaj koji nije samoća, ni odbačenost, ni preterana prihvaćenost.

Samo vapaj tišinom za pomoć, lupnjava o zidove pogledom, krici koje je ispuštala u sebi..

Kada nema ko bisere da broji..
Tačkice u očima da vidi..
Prepozna u spektru boje očiju, toga dana..

To tiho NE koje je izgovorila poistovetilo se sa šuškanjem lišća pa je izgledalo kao trzanje..
Bilo je to NE, nad krugom koji se opet vrti, početkom dobro znanim.
NE opet, NE meni, NE sada…
Zažmurela je, jer je prepravi nešto vrelo, što se odvajalo od tih tačkica u očima. Nađoše suze večni mir u tom belom đžemperu…

Posle završenih obaveza našla se u prevozu.. Toliko loših vesti toga dana.  I onaj osećaj koji je nije napuštao…Znala je da ako ostane sama neće  podneti. Morala je da ode do njega.
Ušla je u prevoz, sela i počele su .. Jedna za drugom..
Plakala je u tišini na opšte čuđenje svih putnika. Nije je bilo briga šta  misle.
Sredila se malo pre nego što je pozvonila na njegova vrata. Videvši je,  uspeo je samo da prozbori jedno ->>Šta je bilo?<< i zagrli je..

Sklupčana u njegovom zagrljaju, suznih očiju, posle izvesnog vremena uspela je da dođe do daha… Pokušala je da uobliči taj osećaj i objasni mu zbog čega se to „svet srušio“, ali nije uspeo da shvati.. On je za razliku od nje znao osećaj koji će neminovno doći.. Znao je kako će reagovati, kako će odglumeti tu predstavu htela ona to ili ne. Znao je kako izgleda kada ona ruši ono što je stvorila. Nije samo znao zašto to radi…

I u toj sobi, do kraja večeri ona je uspela da napravi nisku bisera, na nevidljivom koncu, a on da potrši zadnji atom snage da je shvati, ili uteši bar malo… Eto ti priče..

- Ne razumem je, rekoh, zašto to radi? Ako nešto voli neka se za to bori, ako joj nešto treba, neka uzme, ako nešto želi neka osvoji.. U čemu je problem, osećaj kao osećaj zar je bitno? I šta će odglumeti? Zašto lagati samu sebe? Ne razumem je, priznajem…

- Znaš, kada izgubiš titulu koju si nosio godinu dana, onda sve ostalo je manje bitno. Kada te odlikuju oni zbog kojih se boriš, kada izdvajajući sebe i njih izdvajaš sa sobom iz mase drugih, kada ih učiš da budu sebi bitni jer i arogancija ima lepotu, kada brineš o svima njima u mnogim neprospavanim noćima, čak i onda kada ni oni sami nisu svesni tvog nespavanja… Oni koji je ne razumeju, ne znaju šta znači moliti se svako veče Bogu i moliti ga „da sačuva sve ono što volim i što mi je srcu milo“…

Ne znaju oni..
Ne znaš ti..
I nikad i nećes…

Postoje noći od kojih naglo osediš, one posle kojh naglo padneš ili ustaneš..

Ima i onih koje pamtiš po dobrim stvarima ili lošim.

Ima i onih posle kojih više nisi kao što si nekad bio-reče ti sve tiše da ove poslednje reči jedva raznadoh.

- A samo.. -htedoh da kažem i ne dade mi priliku.. Zašao si za oblake.. Zaspao.. Samo jedno pitanje htedoh da ti postavim.. Neka ga.. Neka stoji..

I posle nas rode će opet leteti, shvatili mi to ili ne..

Kako izgleda kada se humanost i zabava spoje..

Pogledajte i pridružite se!

Ono što sigurno znam je da je ovo treća humana revija organizovana.

Ono što sigurno znam je da je sav novac, otisao u ruke te dece kojoj je potrebna pomoć…

Ono što sigurno znam je da ovakve akcije veoma teško napraviti, ali znam da svi vi nekada odete i popijete bar jedno piće. .

A to jedno, njima će značiti mnogo, ako budte baš u to vreme tu na tom mestu, uživali u prelepim frizurama, venčanicama, odelima i lepoj muzici…

Vama lep provod, a njima mnogo sreće i osmeha na licu…

Ja idem a Vi??

P.S.. I ta deca nisu „različita“ od ostale..

I oni osećaju ljubav i pažnju i dobrotu…

Različitim ih čine mali ljudi koji ih gledaju sa „visina„…

Dva je prost broj. Bar tako kažu. Deljiv samo sa jedinicom i samim sobom. Upravo to je bilo i sa nama, draga moja. Delili smo se jedinicom, i opet samim sobom. S tim što se ja još uvek delim na proste delove. Faktore.

Znaš, ubila sam bubašvabu. Po prvi put-sama.
Da..
Pojavila se još jedna..
Pa eto, mogla sam, valjda je to prestiž nas „bogatih“.
Gorčina?
Osećaš neku gorčinu u meni..
Ma kakvi, to je samo opor ukus nekog lošeg vina.. Jer znaš – teško je nanizati ogrlicu. Skupila sam dovoljno „školjki“ u pustinji života, utrošila ne malo, ne mnogo, ali recimo dovoljno svega. Jer više od dovoljno ja nemam čak i da hoću.

Nisam te čula. Pitaš me: Da li ću zatvoriti odštkrinuta vrata?

Hoću.. ali ne onako kako očekuješ. Ne radim više predvidive stvari. Zatvoriću ih treskom. Da vidim da li će ogrlica popustiti. Jer ako se raspe, neću je skupljati veruj mi.. Mogu se samo okrenuti i zgaziti školjke.. Zgaziću svoj trud, jer nisi ih ti brušila i nizala. Lepila kada napraviš veći otvor nego što treba. Držala te male školjke kao kapi vode na dlanu. Ništa nisi uradila…

Znaš, ona koprena prijateljstva na tavanu koja je žigosala mnoge moje „poglede“ i „pravce“, odavno je pojedena, od strane moljaca. Pojeli su niti a ja nove nemam zamisli. I čarobni prah sam potrošila. Ne postoji ništa čim bih je mogla „obnoviti“.

Utkala sam već odavno, svu svoju dušu.
Da znam… da ne znaš kada se to desilo. Tu pukotinu sam davno predvidela i nastavila je.. da ne osetiš… A opet svako „ušiveno“ mesto kad tad puca..

Stavila sam i poslednji zlatnik na vrtešku i čekam da stane pa da siđem. I postanem prosjak. Moliću za toplotu Sunca i lepotu dana. Za suze u očima da olakšam svoju dušu u noćima punog Meseca.

Sećaš se Raskoljnikova?

Eto..

Odatle si mi poznata bila sve ovo vreme.

Setih se pre neku noć.

I nije bilo pitanja zašto je moralo tako i jesi li to baš ti…

Jesi. 

Da se nadam???

Nadala se ja ..

Više i od tebe i svih vas pozitivistički nastorjenih.

Koje nas, pesimiste, smatrate budalama, ali ne onim pozitivnim. Već eto tako samo budalama. Sada se, po prvi put, više ne nadam..

Idem.. Čućemo se…

Znam da znaš da kada kažem „Čućemo se“ mislim..

Nekad.. Možda…

Spustih slušalicu..

.. Ne zaboravi one otiske u snegu koji polako dolazi, a znaj biće prvi bez mene, one koju si znala ili upoznala. Vremenom ćes se navići. Ne opraštam se. Daleko od toga. Samo te molim ne zaboravi neke jednačine pa makar naši prsti zaboravili kako dodir izgleda, a oči koje su boje vetra.. I one zvukove iz predgrađa duše, nemoj zaboraviti.. Sve ostalo stavi u kutiju na tavan. Znam da će ih miševi i moljci izjesti. Pa šta… Neka na kutiji ne piše ništa. Ipak će to biti moje drugo ime od danas. .

I ništa je nešto kad nemaš ništa..

Ne brini za mene. Do kraja ove godine svešću svoj bilans na NULA. Do tada ću se verovatno izdeliti na toliko prostih delova, da ću ipak u nekoj beskonačnoj unutrašnjoj borbi morati doći do jedan.

Jednačina glasi:

Nule stavljene iza jedinice povećavaju vrednost..

-Dobar dan – pružih ruku, sedoh na stolicu koju mi ponudiše tiho mimikom.

-Razmotrili smo Vaš (persirali su osobi daleko mlađoj, ali uglađenost je uglađenost pa da je i sto puta mlađa) CV i radni opis koji ste ostavili, kao što znate ušli ste u uži izbor.

-Da, znam – rekoh samouvereno iako su možda ocekivali nesto tipa:

„Zahvalna sam Vam na pruženoj šansi.“

- Zaista je bilo teško izabrati najbolje, istina, selekcija će biti završena tek nakon razgovora, ali ima jedno pitanje koje bih Vam postavio.

- Slušam Vas…

- Zašto bas Vi a ne neko drugi?  I da.. Zamolio bih Vas da preskočite uvod o Vašoj zahvalnosti i da mi konkretno odgovorite – rekao je poslodavac sa „facijalnim grčom“ na licu koji je predstavljao osmeh, vrlo oštrim tonom misleći da će me uplašiti.

Nisam trepnula. Naprotiv. Uzvratih osmehom. Ali iskrenim. Jer sa njima ili bez njih ja ću uspeti. U to sam sigurna. Njihovo će zadovoljstvo biti ako me budu imali u timu, ne moje, što sa njima sarađujem.

- Nisam ni imala nameru da Vam držim standardne „uvodne govore“. Odgovor je vrlo prost, rekoh sigurnim glasom, ako me nešto pitate a ja ne znam rećiću NE ZNAM…

Podigao je glavu i obrva iznad desnog oka pretvorila se u znak pitanja. Verovatno se pitao zašto bi njemu trebao neko tako „prost“. Trebala mi je ta dramska pauza i sa istim glasom, kao da se ništa nije dogodilo nastavih:
… ali ću zato prevrnuti nebo i zemlju da saznam odgovor na postavljeno pitanje. Tako ja radim.

Ovog puta to je bio osmeh. Sagao je glavu, ipak je bio vidno oduševljen, propuštenu emociju će kasnije platiti. Nakašljao se, pogledao me:

-Vrlo impresivno. Imate li Vi nekih pitanja?

-Kada počinjem da radim? – izgovorih u jednom dahu, onako jednolično hladno..

Nije bio iznenađen. Uzalud je bilo i pitanje otkud tolika sigurnost. Shvatio je da sam lišena emocija i laži. Da sve može biti samo crno i belo. Da vreme ne gubim.

- U pola osam. Delićete letke po gradu – reče i pruži mi ponovo ruku..

Otpozdravih.

-Do sutra.

Uhvatih kvaku i zakoračih.

Ništa na ovom svetu nije toliko prosto, da ne mogu da ga zakomplikujem.

Obrnuto, u mom slučaju ne važi.

If you had one night only to live a life, šta bi uradio?

Da li bi prestao da praviš treptaj oka, pamteći sve slike koje si voleo…  Ili bi ulicama trčao, do omiljenih mesta, slušajući dragu muziku na vokmenu?  Sedeo sa prijateljima I ispijao tu one night kafu?

Ne bi li pokušao da shvatiš značaj jedne sekunde I paučine vremena ušuškane u okvire časovnika? Da zaustaviš vreme I učiniš da ta noć traje duže? Možda bi uhvatio kojeg svica u noćnoj tami a možda I par hiljada cvetova na nebu.. Sigurno bi uspeo da napraviš origami pokreta u malom svemiru svoje sobe.. A možda bi ćutao I tišini prkosio ravnomernim otkucajim srca bez ikakvih nadanja, hladne krvi, smirenih misli onako aristokratski…

Da li bi uzeo da mirišeš cveće I prisećaš se ukusa onih kolača što su ih iznosili pred slavu sve šarene I lepe, a nama, deci, je bilo zabranjeno da ih diramo dok ne odu gosti. Ili bi se setio bakinih dunja na ormaru ili onog slatkog od belih trešanja..

Verujem da bi sladak med pokusao da se zalepi na tvoje prste, a šećerne vunica da zakloni plavetnilo jednog neba..

Stao  bi možda, kraj prozora gledajući neku zoru koja svanjava tek eto da bi neko rekao „Sutra je novi dan..“

Ili sklapao reči do beznađa i natrag u potrazi za onom koja bi ovekovečila sve što si prošao u životu ubeđen u to da ništa jednostavno nije prava reč…

U toj noći da li bi imalo mesta za strahove sve kroz život što si poneo, da se pojave iz tmine I nasmeju se u lice.. ili bi pamtio samo lepe stvari?

Da li bi gledao stare fotografije u kutijama na tavanu, sklapao nove, neke sasvim nerealene, imao snage da maštaš do svemira? Prelistao one knjige čije rečenice i dan danas pamtiš, bez kojih ne možeš da zaspiš a ni da se probudiš, da saznaš zašto su neke planine ipak tako visoke…

Sigurno bi u jednom trenutku uzeo da pogledaš vesti, da vreme prekratiš, jer sporo teče ta jedna noć..

A možda bi u noćnoj tami prigrlio toplotu nečije duše, otvorene toliko dugo, uz jedno:

-Shvatih .. da mi značiš…

Hiljade mogućnosti otvorene kao karte pansijansa na stolu života..

I jedan potez..

Šta bi se desilo kada bi imao one nigth only?

… U snu mi dođeš kao kakva Pikasova slika..

Vidim tvoj pogled ispod svodova nedogleda..

Tvoje trepavice ocrtavaju se na krilima lasta koje odlaze na jug.. I slika obrijanog lica pojavljuje se između nekih geometrijskih oblika misli..

Onda kada pomisliš da si obuhvatio celu sliku osetiš toplotu prstiju tu negde na samom početku ili kraju.. Obuhvataju posmatrača i uvlače ga u srž…

U suštini mir galebova i tišina vetra.. Haos je moje drugo ime..

Uzdah se otima tek toliko da prašina nataložena poleti oko tebe, nadajući se da ne remeti taj sklad savršenstva.. I gledam dalje tražeći manu..

Znam da nisam „slepa“ da mogu da podignem univerzum misli i otresem ga kao ćebe posle sna.. Pretražujući reč koja mi treba..

Sada me hladnoća razbudi…

“Hej ti mala, od zrna makova, manja, šta ti je? Neki gladni vukovi te opet napadaju? Šta hoće više od tebe? Što maltretiraš samu sebe.. Kada znaš da ne umeš iz lavirinta izlaz da nađeš?“- setno reče ti.. i pojavi se u tami..

„Dobro veče..“- rekoh, više zalosno, jer opet počinjem, „Beograd spava.. svi odoše u sekundi kao ranim  mrazom ispraćeni… A bolest ostaje u meni da kopni.. Muči me celu noć.. i više noći od samo jedne.. Muči me od kako je upoznah tako jednostavnu sastavljenu od par slova i jedne više.. Pojavila se prva, kao čuđenje, kao znak pitanja, pa korak po korak sve vreme to i ostala.. Suvišno je kada stavite znak pitanje na možda.. Dovoljno je samo reći.. MOŽDA.. „

„…I celu noć možeš ostati da se pitaš razna pitanja, da ni na jedno odgovor nemaš, a sva da ti budu u igri.. Žongliraš lopticama i sva ti ispadaju iz ruku.. I onda pobesniš.. Od muke, od jeda, od neuspeha.. lepa moja. A u čemu da uspeš? Da odgonetneš pitanje?
Na koje ti misliš da nema odogvor?

Ima… ali… ti… lepoto moja ….nikad nećeš znati koji je pravi…“

„Ali, rekoh ja, ako uspem da pročitam to, jer ne može biti komplikovano, to možda, hiljadu puta u jednoj noći rečeno, ako uhvatim taj tok misli..ako …“

„NE! – prekide me ti.. Ne trudi se.. Svako zašto ima svoje zato.. A tvoje možda nikad neće videti koje je tačno.. Pogađaš ti zašto možda ne može imati odgovor, znaš da ako ti kaže jel crno ili belo znate da će neko ostati praznih ruku.. A čemu to.. Bolje nadati se, sanjati.. oduvek sam te učio srećo moja.. da snovi se ostvaruju.. a ti bi baš da se probudiš.. i da posle skrivaš pogled… i praviš se da razumeš, a onda ćeš mene pitati po stoti put ZAŠTO??? Evo, sada ti kažem, ostavi to Možda, takvo kakvo je..Neka ga.. Dovoljno je samo sebi, jer I bez tebe je moglo sve ovo vreme, zar misliš da sada ne može?!”

“Ne znam.. sve mi se ruši.. onako kao pesak.. mada i on je letos stajao ali ova kula se ruši.. Da samo nisam toliko zrnaca stavljala u nju.. možda sam preterala, pretrpala tu kulu.. a htela sam samo da dotaknemo zvezde…“

“ Skidao sam ih za tebe, ali nisi htela, nudio ne jednu nego sazvežđe, a ti opet igraš se arhitekte, a ne znaš da su sve zgrade ipak negde sagrađene.. Ej moja ti.. Nikad se nećeš promeniti.. Pa i ne moraš.. Samo se opameti zbog tebe.. Navikao sam, a ti nisi.. znam tok tvojih misli, znam šta ćeš sledeće uraditi.. ali .. nemoj.. pusti.. neka pada kula.. “

I više ne znam da li je svetlost bila od njega, od mene, ili od suza.. koje su tekle nad istinom.. Samo prozor postade mutan, i hiljade staklića se u njemu prelomi, ili u meni.. ko bi ga znao..

“ Dobro… odustajem.. htela sam mnogo.. ipak su pali ratnici za slobodu, mrtve ne mogu prebrojati, valjda je znao zašto ih ubija.. Za ideal.. za iluziju.. neka.. Evo vraćam masku…“

“Nakrivila se.. popravi je.. neka se rupica u obrazu poklopi sa očima boje cimeta.. Neka ne odudara.. Prozreće te a onda prezreti.. Pusti ih, da vide ono što traže.. Jačinu i snagu.. A tu koja se pojavljuje i koju izjedaju neke muke, ostavi.. Nije ona za ovaj svet, blesava mala.. Ne umeš ti da nosiš bojevu municiju, ne umeš ti da ubijaš, iako bi htela.. udahni duboko i nastavi gde si stigla.. Zaboravi ovu noć, prethodni dan.. I ne pokreći kamenje, tamo gde ne treba.. Kad ne razumeš..“

U munjevitoj sekundi shvatila sam da je pogrešio.. Pogledah ga a nada mi je sijala u očima… video je da se izleteo, ali ostao je miran, jer znao je da pratim taj pogled..

“Ti znaš, rekoh ti, znaš zašto ne razumem… Naravno.. ne možeš da kažeš.. I nemoj.. samo ću te pitati tri pitanja a ti mi odgovori onako kako umeš I možeš.. jel važi?” Pitah te sva srećna kao deca koja se igraju žmurke pa ponovo uspostaviše dogovor I pravila..

“Važi.. samo tri I onako kako umem” – reče ti, vidno smejući se.. a znam da moradoh da pitam onako baš dobro da bih što više saznala…
“ Prvo.. Da smo se sreli negde, nekad, bilo kad, da li bi me video?”

“ Da li bi ti videla njega?“ – upita ti mene, a ja se udarih po čelu, zaboravih glavno pravilo, nema pitanjem na pitanje.. ali šta sad.. jedno uzalud proćerdano.. idemo dalje..

“ Hm.. Drugo.. Ako bih dodirnula levi obraz sa mladežom na njegovom licu da li bih mu pomogla?“

“ A šta ćes bleso moja, ako ima mladež na desnoj strani lica? – već si se uveliko igrao sa mnom pa si nastavio da mi tepaš iako znaš da to ne volim..

“Možda ga ima na desnoj strani…“ – rekoh više za sebe, zamišljena ne razmišljajući da Možda i samo za sebe može biti pitanje.. i da je i treće otišlo eto tako.. uzalud.. Pogledah kada posle par sekundi shvatih šta uradih, nadajući se tvojoj dobroti, premda sam znala da samo pažljivi učenici mogu imati još jednu šansu..

“ Ne vredi, reče ti, odsutna si večeras.. Treće si iskoristila i rećiću ti samo MOŽDA:.. I opet se vraćaš u svoj začarani krug.. Medena moja.. nećeš ti .. ne možes ostaviti te krvave ratnike.. a oni su sve svoje bojeve izvojevali.. ej.. hoćeš li se ikada dozvati sebi.. “

“Možda… “ –vratih I ja tebi jednu, ali vrednu…

I nestade iza brda…

Ostavi me da dočekam zoru.. onako sa pitanjima..

Meseče moj..
Vodim ja neki svoj krvav boj..
A ranjavam samu sebe..
Ali ko mari..
Ja ne..

Poklanjam vam potajan aplauz.. 

Bejaste dostojni ove predstave..

Bila sam lutka u njoj..

I zavesa se sputila..

Aplauz?

Ne čujete ga..

A cela vasiona zajedno sa svim zvezdama ovog sazvežđa vam baca po cvet, na putu vašem..

Da gazite po njemu kao po mojoj duši..

Da uništite i poslednji tračak svetlosti..

Jer zašto bih sijala u ovakvoj tami..

Svaka vam čast dragi kostimografi što me obukoste u vaše haljine i dopustiste da izađem na scenu i kažem svoje reči..

Nisam bila lutka..

Marioneta sam bila..

Samo konce niste videli..

Nisam ni ja..

Jer da jesam ko zna šta bih sve uradila..

Ovako nestajem sa pozornice..

I ovaj komad nema bis..

Nikad vise…

Ko ne sanja, poželeće.. 

Ko poželi, potražiće…

Ko potraži, pronaćiće…

Ko pronađe, pročitaće…

Ko pročita, razumeće..

Ko razume, uzeće…

Ko uzme…

Njegovo je…

Bi težak dan..

Umesto da propustim sve „slike“ naletala sam na njih i udarale su me uzimavši mi sav vazduh iz pluća..

Slika jedan:

Jedna četvorogodišnja devojčica sa nežnim rukama i zlaćanom  kosom, stala je ispred mene pruživši svoj dlan jutros na železničkoj..  Uzela sam kusur od doručka i dala joj..

Dok se okretala zapazila sam tu sramotu u pogledu što radi to što  radi, a opet nije imala izbora. U drugoj ruci držala je sliku Bogorodice  i kad kad bi je prislonila na srce, obično u trenutku dok je pružala onu drugu ruku za malo milostinje ka nekom..

Ko zna čemu se molila..

Prišla je ženi starijoj, majci sigurno, i nemo joj pružila ruku, prislonivši onu drugu na svoju dušu.. Žena je prezrivo pogleda i reče joj:

„Farbu za kosu imaš da kupiš a hleb nemaš?“ dodirvnuši joj onu zlaćanu prirodnu kosu bez trunke farbe a opet tako lepu..

Devojcica odmahnu glavom i promrmlja jedno „ne“, pocrvene i krete dalje, prinevši svoju ruku sa Bogorodicom ka kosi, totalno zbunjena, sa istom onom sramotom u očima..

Srce mi se delilo na hiljadu delova, ali čuh glas dvojice prosedih dekica kako je dozivaju sa „dete, dete..“ Okrenula se, prišla im, i dok su joj davali ono što su mogli i imali rekoše jednu rečenicu..

Odzvanjala je zajedno sa hukom tramvaja ta rečenica u bezdanu drugih zvukova..

Ako nemaš da daš pare sirotinji pokloni se…

Nisam mogla da pratim dalje slike, sedoh nemo u tramvaj i nastavih dan..

Slika dva:

Urlaše svi „Tako je!.. Tako je!..“ na zemlji ravnoj gde niko ne odlučuje a odkluka se čeka kao zora posle mraka a jedna zvezda u očima im sjaji..

Mladi duh opseda im kose …

Željni znanja uz svu muku bore se za svoja prava..

Iluzije, pozitivizam, bunt, protest i idealizam…

U zemlji koja mesečari svemirom

sve lično i opšte je jedna velika igra..

I kada mi se slike, kao biseri na ogrlicu nanizani, vratiše.. poželeh da odem iz zemlje..

Sa sramotom, kao onom koju sretoh u pogledu jedne male, priznajem, da ja, večiti sanjar, poželeh da napustim svoj san i odem, da kukavički, kao beskičmenjak, pobegnem..

Slika tri:

Eh. . Da je sve ovo jedan san.. Da se u zoru ipak probudim..

Posted in Za mesečare Tagged: dan, slike ]]> http://lunamorena.wordpress.com/2008/10/10/nova-lekcija/feed/ 6 lunamorena deca ruka ruci... esperanca011 sloboda http://lunamorena.wordpress.com/2008/10/08/opet-ja/ http://lunamorena.wordpress.com/2008/10/08/opet-ja/#comments Wed, 08 Oct 2008 01:49:34 +0000 Luna Morena http://lunamorena.wordpress.com/?p=283 ]]>

Ponovo rođena..

Ista..

Nepromenjena..

Okupana jutrom..

Očešljana zorom predaka..

Pametnija za sve gluposti koje propustih kroz šaku.

Pala u sunovrat koji uništava ali podigoh se kao Feniks i nastavljam jača na pukotinama.

Nije tačno da ste slabiji na mestu koje je ranjeno.

Kada uništite živac nastupa ravnodušnost..

I sve mnogo manje boli..

Nisam se spremala da skočim ni da se svetim..

Znam da je uzaludno..

Spremala sam se da nosim svoje

ime onako kako mi je dato..

Sa ponosom i dostojanstveno..

Borbeno..

Da predvodim hordu koja mi je data..

Jer Sloveni su znali da vođa mora biti jak..

Hvala ti..

Sada znam..

Trebao mi je samo F1 taster pri uobličavanju mog saznanja..

Pomogao si mi pokazavši mi da slika treba da bude sastavljena od reči..

A prava kombinacija je

ŽIVOT JE DIVAN, IAKO JE PONEKAD GLUP…

Ako odem, a otićiću, ne trošite suze za mnom.. Za živim se ne plače, a mrtvilo iznutra videti nećete..

Ako odem, i ne vratim se znajte da sam vas sve volela na svoj način.. I da ne žalim ni jednog trenutka što vas zavoleh i pustih da mi se prilepite za srce. Ako odem, a znajte odlazak je neizbežan, misliću na vas u noćima punog Mesca. Pohoduću vaše snove kao dobar andjeo čuvar.. Nećete biti sami pa makar i mene ne bilo kraj vas.

Otićiću u najveću kulu, presekavši sve puteve do mene.. Pohodiće me Mesec, premda ja više neću biti njegova zvezda sazvežđa.. Gledaću ga krišom kroz prozor, znaće da ga gledam..

Ako odem, pašću na zemlju kao zvezda padalica. I neće pružiti svetlost ka meni da me zadrži, odavno smo taj razgovor obavili u četiri oka:

- Ako odeš, neću te pitati za razlog. Tehnički ću znati zašto i kako, a ostalo je nebitno.

- Znam, drago mi je da me nećeš pitati za razlog. Čuvaj reči, trebaće ti…

- Za šta?

- Za starost…

- Sve sam ti rekao, sve te naučio i sve znaš… Umesto reči ti ćeš suze liti..

- Svako svoju grešku plaća..

-Ti si jedan beskičmenjak…

- Ameba? Rekoh kroz smeh, a srce se već odavno steglo nad gorkim suzama koje nailaze..

- Ne. Beskičmenjak.

- Ma šta te briga, možeš se pohvaliti u beskraju da si znao ljude i jednog beskičmenjaka koji..

Nisam završila.. Nešto toplo, kao letnja kiša palo je na mene.. Svojom vrelinom otopilo je zid koji gradih da zaštitim sebe od toliko osećanja.. Jedna kap.. Mesec je plakao.. Znao je dobro šta gubi, znao je dobro koliko ga voliim znao je sve.. 

Crvene naspram crnih linija pojaviše se u tom mirnom stvorenju. Belilo kojem zrači zamenila je tama.. Spusto se na zemlju, skonio sjaj i dopustio mi da ga vidim onakvog kakvog ga nikad nisam videla.

Pogledah jednog čoveka, totalno bezličnog i praznog.. Jakog i nežnog, krhkog i kao stena snažnog, vrelog i hladnog, ljutog i nasmejanoh, veselog i u suzama.. Svi kontrasti bejahu u njemu složeni. Nisam se uplašila.. Nasmejah se..

- Dozvoli mi.. da uradim nešto što želim.. Pogledao me je suznih očiju i zatvorio ih.. Prinela sam svoje usne i poljubila te bezlične kapke.. Nežno najnežnije što mogoh, dok su ispod njih tekle neke reke čudne boje, neki slani izvori..

Otišla sam sa Mesečevim AKO, i još uvek je u meni.. Ako odem, a otićiću.. Kada se sretnemo na pločniku i kada tvoj zrak ulgedam na putu u noćnoj tami, nemoj mi davati znak da ti još uvek značim.. Nestani iza oblaka i dozvoli mi da nastavim dalje sa uzdignutim čelom.. Ne ulazi na moj prozor noću dok brojim zvezde i ne gledaj u mene dok pokušavam da sklopim oči i zaspim.. Možda mi to uspe kada odem i padnem na zemlju..

Zlatokosa će svoju pletenicu iseći.. Staviti zapregu preko koje nećeš preći. Znam ja šta tebe jede Meseče moj, zbog čega si onako u četvrtinama sav… Neće biti ni jednog ALi, MOŽDA, neće biti Lepi moj..

Biće samo onih koji likuju što se vraćam, i oni koji te moliše da im svetlost vratiš. Malobrojni će suze liti u tami skriveni od pogleda i senki što ih prate preko dana. Trudiće se oni da me zaborave. Ako.. I treba! Nisam ja vredna pamćenja..

Ja sam samo zvezda koja se buđenjem zaboravlja..

Kada odem..

A otićiću..

Tražim vektor toplote…

Sa svojim pravcem, intenzitetom i smerom…

Da se okrene ka meni i ugreje me…

Hladno je..

A ja promrzla na stanici života..

Čekala sam neki red vožnje, javiše tek kasnije da nikad tuda neće proći voz koji toliko čekah.. Znam, rekao si da će tako biti uprkos mom protivljenju, da neki vozovi nikad i ne dođu na peron..

Rekao si da ću pasti, da neću gledati kuda idem, da neće pomoći ni moja analiza, ni pitanja koja umem da postavljam. Neće i nisu.. Sve znam.. Da se kajem ne umem, mogu samo da žalim što ne slušah.. Ali i ti i ja znamo da bih opet isto uradila, da meni ipak ne treba pričati.. Treba me učiti na teži način. Upisivati greške na mojoj koži, da ih osetim..

Da hladno mi je…

Hladne su mi ruke, usne promrzle, pogled odlutao..

Zagrli me..

I sve što osećam sada otići će..

Nemoj mi pričati, nemoj ni šaputati, samo se pojavi iza oblaka da znam da si tu, Meseče..

Ne ljuti se na mene, ipak sam ja tvoje dete.. Neposlušna, kao i sve ostale zvezde padalice..

Sada znam..

Zapamtila sam..

Nauči ti mene, da i „nikad“ ima svoj rok trajanja..

Mesec je zašao za oblake.. Večeras mu nestade sjaj..

Neko je stajao na zemlji i brojao zvezde Mesečeve…

Ugledavši jednu poželeo ju je za sebe, na reveru, za vrh jelke, za orden..

Pomislio je želju dok je padala zvezda padalica..

I želja mu se ostvari…

A Mesec je zašao za oblake.. Večeras mu nestade sjaj, zvezda..

… Nesto crveno lepljivo razliva se po meni.. Kapljice  krvi neometano plivaju i konstantno plove nekim morem  tela.. Srcoliki mornar ravnomernim otkucajem u minuti  daje naredbe ostaloj posadi broda..

A niko ga ne sluša..

Zašto?

Čekaju da Razum odredi pravac kuda vetar duva, da podignu sidra i odu.. Čekaju da pogleda popreko  mornara  Srca i da mu se nasmeje u njegov stari brk, da mu  glasom punim ironije kaže:

-Kuda plovi tvoj brod?

I okrene kursor, za 360 C došavši u suprotan odnos, imajući u vidu početne šanse..

Iz inata ili zato što tako mora biti..

Ko bi ga znao moj profesroe…

Smiraj dana već uveliko je prošao.. Noć je polako nastupila od kako su zvona na Hramu Sv. Save otkucala ravno 22 časa.. Uzela sam zelenu torbu, stavila još poslednje sitnice u nju, ključeve u ruke i zatvorila vrata za sobom. Brava je tiho skljocnula znala je da putujem… Odjednom ja u vozu.. Istina  krenuo je u 22.20h kako je  bilo planirano po „redu“ vožnje…  Ekspresno… Udobna sedišta, sama u kupeu.. Nema gužve, malo njih se uopšte odlučuje na putovanje u petak uveče.. Nešto mi je tu nelogično ali sam razvoj misli mi se gubi, nekako rasteže, i ide mimo mene.. Znam u subotu ću te videti.. Mesec je na nebu, vidim ga, predeo je mračan, ne poznajem ga, iako veoma čudno za mene, sklapam oči i tonem u san slušajući konstantantnu huku voza koji juri kroz noć… Sirena se oglasila i otovorih oči.. Jutro.. Sunce, obećava vreo dan.. Nasmejala sam se prvi put tog dana, da li zbog spavanja, da li od ičekivanja ko bi ga znao..

Voz polako ulazi u Niš.. Taj divan grad Niš obgrljen Niškom kotlinom, na ušću Nišave u Južnu Moravu.. Svi ovi putni kojim prolazim bili su poznati još od naјstariјih vremena kao pravci kretanja naroda, robe i voјski. „Via Militaris“ u periodu Rima i Vizantiјe, „Carigradski drum“ u srednjevekovnom periodu u doba Turaka, а sada samo još jedan kojim prolazim ja totalno nebitna.. 

Gledah kroz prozor te slike koji mi se ređaju spremna da ih upamtim što više, dok voz juri i žuri, ne znajući da za nas nema vremena, ni kasnog, ni ranog, premda je tek oko 6sati.. To jeste ekspresni voz, ali ipak.. kasnimo.. mada ja znam da me čekaš… Ne vidim drveća i šume, kotline i uvale.. vidim jedan od najstarijih gradova na Balkanu poznat kao „Kapija“ Istoka i Zapada, gde mnogi ostaviše živote, sećanja i nadanja, neki glave, neki samo koplja, neko dušu..
Splet događaja se odvija tako brzo i nejasno, onako maglovito, ali neke ostaju ipak urezane.. To traženje, i potraga.. To lupanje srca i pitanje da li ću ispratiti i ovaj voz, i ne sačekati te.. I ja koja prvi put kročim na tlo Niša.. Naissopolis – kako ga je nazvao Justinijan Veliki.. Sa svoje leve strane odmah do srca vidim nekog ko gleda u mene.. Prolaze i drugi ljudi, izlaze, mašu, dovikuju se, kao da nije tako rano.. a samo jedne oči me gledaju.. Gledam i ja njih i osmehujem se, nadam se da će pročitati taj nevidljivi kodeks, i pre nego što sam pomislila da će vreme stati stalo je.. Prvim njegovim korakom.. prvim mojim.. Upitavši ga posle kako je znao da sam to ja.. Jedno prosto: Eto javiše mi noćas da izaslanik Meseca stiže.. i znala sam da ni moje bele patike, i farmerke sa belom majicom nisu uspele da ga zvavaraju.. Ipak se slučajnosti ne dešavaju tako često.. Nasmejan, veseo, bio je moj vodič kroz njegov grad..

Mnogo toga utkano je u tvoj grad, nevidljivim vezom, da se ne primeti.. a kupuje.. onako istinski i zauvek. Diže te polako taj grad počevši od 173m nadmorske visine nizvodno od ušća Nišave u Moravu kod mesta Trupale preko 194m nadmorske visine (kod spomenika u centru sve do najviših visina od 1.523m na vrhu Suve planine.. Posle ti je veoma teško da siđeš, i ostajš zauek zarobljen tim gradom, kao što ga Turci okupiraše prvi put 1386..

“Mnogo brojki“’-tiho ćeš reći.. Nije samo ti se čini, ništa, naspram one da na Niš padne 567,25 mm kiše i snega po metru kvadratnom… Koliko to suza može taj grad da podnese.. I sve se sliva polako niz reku.. Spajaju se te suze sa suzama iz drugih gradova.. Ko zna možda je i neka iz Zapadne Morave stigla do tebe.. A ti je tiho privio na ranu.. Zalečen ili bolestan zauvek? Večito pitanje..

Posle par uličica, nabasasmo na pekaru „Mićko“ u Voždovoj ulici preko puta „Bore“…

Stariji čikica na naše Dobro jutro odgovorio je:
- A bre, spavate li vi ?
- Majstore, daj da pokažemo ovom devojčurku šta je burek, nova je .. nije odavde.. – reče ti, sa onim slatkim niškim akcentom.. a ja nabacila osmeh od uveta do uveta, zaista nisam odatle, a htela sam da probam nešto bez čega oni ne mogu..

- Lele, nesrećnice, šta ti gubiš u životu. Sad će vidite šta je BUREK! – obeća nam ljubazan čikica i nestade.. Sunce smo dočekali na stepenicama pekare sa burekom u jednoj ruci i jogrutom u drugoj.. Mislim da ni ja više neću moći bez te četvrtine u masnoom papiru.. Sita, a gladna svega novog, novih ljudi, sredine, vazduha, i nekog novog podneblja, gde je pozitivna energija strujala kroz ljude, žurbu, a opet kao da su lahorom nošeni naši koraci, krenuli smo putovanje..

Od Mediane, predgrađe antičkog grada Naissusa..  Rezidencija rimskih careva, sa vilama i podovima od  mozaika i fresaka, sa mermernim figurama, pretrpela je  mnoge napade i uništenja.. najviše zuba vremena..  Dotakavši taj paralelni svet kroz priču o Avarima,  Slovenima, Konstantinu Velikom, i tvojim glasom onako  ozbiljno veselim, nisam bila tu.. Bila sam daleko u istoriji  negde u početku 4. veka pre naše ere..

Točak istorije se zavrteo ne dozvoljavajući da mi se utisk  slegne i već smo koračali Tvrđavom… Spomenik rimskih  legionara, uspomena na Kelte, asocirala me je na srednji  vek.. Pričao si mi o dogradnji te Tvrđave početkom XVII  veka posle povlačenja Austrijanaca iz Niša, koju su započeli Mehmed-aga i Mustafa-aga, došavši iz Sofije. Kada je Beograd pao 1717. godine (tako lepi brojevi, a tako tužan događaj..) izgrađeno je godine novo utvrđenje Hisar, trouglastog oblika… U sred priče stao si.. Pogledah te tužno, i u sebi pomislih, ne može sad da prestane, ne može sad da presuši voda koje sam žedna.. 

-Daj mi ruku, tiho je prešlo preko tvojih usana boje višanja, onako tek dozrelih… Pogledah te i pružih ruku ne pitajući zašto.. Koraknuvši na tlo Niša, zaboravila sam da pitam.. Sve si znao, i odgovarao i pre nego što bih izustila… Uzeo si je nežno i prislonio na kamen tvrđave..
- Ovaj kamen vadio se iz kamenoloma kod Huma, Kamenica i Niške Banje.. vadili su ga svi, želeći da se zaštite od neprijatelja.. Zažmuri i oseti snagu i jaku veru koja je u njima bila..

A mene su neke iglice već odavno bole duž kičme… Sledeće reči pamtila sam mestimično, čula sam da je građena po ustaljenim sistemima bastione trase, da je poligonalnog oblika, sa sedam nejednakih strana, ulazi deo spšten uz most, oba bedem završavaju se snažnim bastionama, polukružnog oblika, prelomljenog sa četiri bastiona, i onda te brojke, ne pamtim ih, ali pamtim da je Sunce bilo na nebu staro jutro već je prerastalo u maladi dan, dok je Nišava tiho proticala ispod nas…

Seli smo na terasu u Planinski dom, na jedan sok, uživajući u pogledu i vrelini dana.. Slušala sam priče o starim ljudima koji su obeležili Niš. .Sećanje je još “sveže“ kao tek ofarbana klupa, pa mi nije teško da se setim detalja…

-Komšija Nećko, počeo si priču sa osmehom, dolazi negde oko podne pijan u svoju ulicu i ide kući. Ne može da se seti pa pita klince koji igraju fudbal:
- Je li, deco, koja je ovde Nećkova kuća?
- Ajde, bre, čika Nećko, znamo da si ti Nećko i da imaš kuću!
- Znam i ja da sam Nećko al ne znam gde mi je kuća!

Smejem se veselo, uz taj divan dan, i molim te da pričaš još priča, dok te gledam trudeći se da ne upadnem u tu dubinu, a sapletoh se i padoh već po izlasku iz voza..

-Slušaj sad ovo, novijeg je datuma, ali Bože moj..U Niškoj Banji se održavalo Svetsko prvenstvo u paraglajdingu. Lete ljudi iznad Niša sve u šesnaest. Gledala to jedna baba (nećemo imena) pa pozvala policiju:
- Alo, policija, dođite brzo ovde kod mene…Neki čovek se s neka krila vrti pola sata iznad moju kuću, siroma’ ne mož’ da siđe… Požurite, ej, požurite da čoveka spustite, sve će se skrši!

Pokušavajući da uhvatim vazduh od napada smeha, jer taj  akcenta i priče koje su se nizale jednostavno su me mamile  da se smejem onako kako odavno nisam, a ljudi su ionako  hodali nasmejani, tako da to nije bilo ništa čudno.. Smeh,  onaj pozitivan i davno zaboravljen odzvanjao je Tvrđavom  koju smo napuštali, silazeći do Keja… Pored reke, zelenila,  onog prelepog mirisa vode, hlada koji je u podne zaista bio  potreban.. Grad se sklapao u kockicama kao kakav mozaik,  iskrsao je ispred mene čist, i svetao u svoj svojoj lepoti…

Lete objekti o kojima si mi pričao dokumentovano, i  pokazujući mi jednu po jednu razglednicu za uspomenu..

Crveni Krst, logor, mnogo žrtava, Ćele Kula, Stevan Sinđelić, Humska Čuka i Bubanj, Cerjanska pećina, Niška banja, Kamenički vis, Čegar, Sićevačka klisura, Bojanine vode…

Stigosmo u jednu dugačku ulicu. Istorijski glavna ulica Niša. Iz sokaka prema Gorici računajući i deo od Tvrđave do Pašine džamije, razvila se u 18. veku glavna i ujedno trgovačka ulica Niša, pod imenom Pokrivena čaršija. Glavna ulica je osim toga dobila i novo ime (Obrenovićeva), zadržavši ga sve do drugog svetskog rata, premda je za sve vreme u narodu bila poznata kao Glavna čaršija. Sadržala je zanatske i trgovačke radnje sa po kojom kafanom (najvažnija je bila kafana-gostionica „Berlin“, preimenovana kasnije u Rajhlov hotel „Ruski car“ – danas bioskop „Vilin Grad“).. Nesto dalje, prema sabornoj crkvi, bilo je više prostranijih uglednijih kuća na sprat. Na potezu od Dušanove ulice prema crkvi stajali su sa desne strane, pored drugih kuća i radnji apoteka „Dubravski“, Kalčina kujundžijska radnja, „Morenina“ trgovačka kuća, „Trgovačka kuća“, uvučena u Ćir-Kostin sokak ..Posle drugog svetskog rata Ulica je dobila naziv (Pobede), a od 1976. godine Maršala Tita. Ova ulica sadrži trgovački centar Kalča, gde kupih par suvenira, i onu malu cica macu koju ugledah u izlogu..

Koračajući nekim novim tlom koje se otvaralo za mene bila sam uvučena u priče koje su krasile jedan kraj, jedno vreme i mnoge živote.. Ispred nas pojavio se Obilićev venac koji je pre mnogo godina poznata zanatska četvrt.. Mnogi zanati u Nišu izumrli su.. Ostala su imena da vekovima ovekoveče da je tu nekada postojala neka zanatska radnja i neki majstor čuven po svom zanatu.. Zanati su još uvek poznati po starinskim nazivima, ponekad smešnim, ponekad zabavnim sa mešanim padežima i beleženi onako kako su se „narodski“ zvali.. Od ukupno 221 imena, evo ih tek po neki zanati: abadžija,  alatar, alač, potkovičar, bombondžija, licider, amrelar, barutan, bari-bući (svaštar),  biserdžija, bojadžija, brdar, burgijar, burmendžija, pozamanter, ćebedžija, suvačar,  voskovardžija, gajdar, grebenar, kopaničar, dušegčija, đevrekdžija, đinđuvar,    furundžija, iglar, bakračar, kalajdžija, klomfer, kapadžija, sedlar, kubedžija, sabljar,  kulundžija, luledžija, pamuklijaš, kaljar, ćeremidar, fenjerdžija, fišegdžija,  furundžija, čipkar, čomlegdžija, štriker…

Objašnjavao si mi kao dosadnom detetu sve sto me je zanimalo, uživajući u mojoj  radoznalosti a ja u tvom znanju, delili smo jedan dan onako ne sebično, bez  shvatanja da se on bliži kraju.. Ušavši u Kazandžijsko sokače, predložio si mi je da pojedemo nešto, ipak smo mnogo kalorija “prepešačili“…

Kazandžijsko sokače predstavljalo je ulicu (sokak) kazandžija, pintera i mutavdžija, a na današnjem Trgu Republike nastavljala se u klanički i kasapski deo čaršije (današnje mesarske radnje u ovom prostoru daleki su odjek ove tradicije). Na suprotnoj strani, prema današnjoj ulici Pobede, ulivala se u haotični splet sokaka niške čaršije. Predstavljala je značajniju zanatsku ulicu u centru grada, iako slepi sokak..

Za mene koja sam smatrala da u Nišu žive Nišlije, iznenađenje je bilo to da tu ima i Durlanaca, Bulevaraca, Palilulaci, Niškobanjaca… i priče vezane za njih.. Pa svi ih imamo.. Mi sa ove i oni sa one strane grada…

Kao na nekom filmu gde se slajdovi ređaju .. Kafana “Kod Rajka“ u sokačetu,  odmah preko puta kafe-a Pleasure .. Za aperitiv hladna Dunjevača u  čokanju,  od koje sam se mrštila, ali da je nisam “zatrpala“ sa preukusnom  hranom  bojim se da bih se malo čega sećala.. Za predjelo vrelu albansku  salatu,  ljutenice, mazalice, a za glavno specijalitet kafane rebarca u  kajmaku..

Da li zbog prelepe  atmosfere, da li zbog  Dunjevače, hrane, ili dobrog  društva, to je svakao ostalo  najupečatljivije u mom  sećanju.. Dok su se ukusi  topili u ustima, gladna svega  novog, polako sam  zadovoljavala fizičku glad, dok sam uživala u jednostavnom ambijentu te kafane..

Zidovi su još uvek pamtili starogradske bisere.. “Vranjanka“,“Tamburasi, ove noci svirajte za nju“, “Makedonsko Devojce “, “Jesen u mom sokaku“, “Jovano, Jovanke “, “Dobro jutro moj bekrijo“, “Jos litar jedan“, “Evo banke cigane moj“, “U tom Somboru“…

Sunce je polako zalazilo a moja kosa već odavno se beše utalasala, iako je bila prava.. vezah je u rep, ali mi pri tom „“pobeže“ jedan parmičak.. Krenula je tvoja ruka, da ga namesti, pogledah te, setivši se, nasmejah se i rekoh ti:

- Pusti, ionako ja nisam savršena…

Vodio si me u Narodni muzej gde su ostali tragovi onih najvrednijih..  Stalne postavke (spomen sobe) oslikavale su život i rad pisca Stevana Sremca i pesnika Branka Miljkovića (lična biblioteka, predmeti i originalni rukopisi)…

- Sa ovim gradom je lako, setno si rekao gledavši sto na kome su se stvarala dela…
- idem u Niš, sada sam u Niš, vraćam se iz Niš…
Barem tako kažu oni koji žive u Niš – namignuo si prenuvši se iz sete i zamenivši je osmehom..
Nišlije, ili Nišligi, kako sebe u šali zovu…

Posle starih vrednosti, otišli smo u Likovnu koloniju Sićevo -najstariju jugoslovensku umetničku koloniju, koja je ujedno najstarija i na Balkanu. Osnovana je 1905. godine. Tvorac ideje o formiranju kolonije bila je slikarka Nadežda Petrović rodom iz Čačka…

U Narodnom pozorištu prikazivao se dokumentaran film o Branku  Miljkoviću.. Svratili smo tamo na kratko.. Pričao si mi dok smo se peli na  stepenice da je tu, u vreme kada su Bata Živojinović, Boris Dvornik, Radmila  Savićević, Mira Stupica, Đorđe Vukotić i mnogi drugi studirali glumu ili se  ostvarivali sve u šesnaest na sceni niškog Narodnog pozorišta na tim istim  stepenicama pozorišta vrlo često je sedeo Avda Zekić, po starinski Ciganin  a po novome Rom, čuveni “ Španski glumac“ koji je za šačicu semenki ili  cigarete koje su mu davali gimnazijalci pobegli iz obližnje gimnazije pričao svoje “dogodovštine“ iz rata…
Voleo je Avda da popije, a kako je bio moler tako su mu zidovi ostajali poluokrečeni. Jednom tako krečio pa se zapio, dosadilo mu da radi pa krenuo kući. Kaže gazdarici:
- Gazdarice, daj pare pa da si idem.
- Čekaj da vidim prvo šta si uradio.
Uđe gazdarica, pogleda a gornja linija, ona uz tavan kriva kao morski talasi.
Zavapi žena:
- Šta je ovo, Avdo?
- TO? Ništa, gazdarice. Napravi malo promaju, kad se osuši će bude pravo ko strela.

Poznavao si svaki kraj grada i bio odličan vodič.. Boljeg nisam mogla da imam.. Uzivajući u stihovima ponavljajući tiho u mraku..

“… Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči.
Al vrati Pozajmljeni plamen.
Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.“

… bila sam opijena niškom večeri po izlasku iz pozorišta..

“Konj“ na trgu, fontana, puno ljudi, hotel “Ambasador“, noć uveliko pada.. Hvataš me za ruku i vodiš u „provod“.. Luda žurka čeka nas u Chair-u.. Mene opijenu od današnjeg dana hvata polako umor, ali i zadnji atom snage dajem i veselim se.. Kao iznenađenje večeri izašla je pena sa svih strana.. Okupani gosti smejali su se, igrali kao mala deca na snegu.. Gledam te dok pokušavam da se održim na nogama, jer sve klizi onako i nestaje.. vidim te plave oči, negde u tom belilu, i čujem da mi nešto pričaš, više ne razaznajem reči što od tišine, što od belila, ali kakva tišina pitam sebe.. pa zar nije to bio lokal.. okrećem se.. samo moja soba i četiri zida.. Sanjivo žmurim, pokušavajući da se vratim nekih 235km ka jugu.. Uzalud.. Ostao si zarobljen u zagrljaju svog grada kojeg ćeš mi jednom, nekad, možda, pokazati..

Poštovani Čitaoče,
Kad dođeš u bilo koji grad,
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Niš,
Gde sam i ja došla
Doći ćeš putem kojim si morao doći..
Uzmi od njega sve što ti pruža čista srca..

Prigrli ga kao što ja sad grlim jastuk, u nadi da ću doći u bilo koji grad..

Setiću te se..

Samo jednom i nikad više..

Kao što ni sve ostale stvari se neće  ponavljati makar ih hiljadu puta uradila isto  kao i tada..

Večeras ću se setiti.. Došao je red..

…Taj ukus borovnice na rubu čase nikad  ispijene u onoj meri da te opije, a dovoljno  da je se setiš u noćima kada je mesec na  nebu dok koračasmo po pesku i neki talasi  teži nego nemir u mojoj duši i noć crna više  nego moje oči..

Osmeh – gde se zubi beleše bolje nego onaj  sir u Grčkoj nikad zaboravljeni, koji izneše pred nas kao kakvo bogatstvo, dok ga jedosmo mi željni ukusa kombinujući ga sa maslinama… A ti si me posmatrao uživajući u mom uživanju, gledajući me kako arhiviram sva ta sećanja dok si se rađao polako svestan svog uticaja na mene…

I opet onaj pesak viri negde iz mog sećanja.. Nikad više takvog peska, ni takve plaže, gde počeh da brojim zrnca, koje ispuštak kroz ruke, opet brojanje, ali ovog puta sam znala šta propuštam i zagledah se u jedno.. Ruzno pače naspram ostalih.. Uzeh ga, da  ne  bude odbaceno, i sakrih u džep kaputa.. Ni dan danas ne znam gde je taj kaput, ali čim ga pronađem potražiću ga.. U levom džepu tog crnog kaputa, koji sam samo tada nosila i nikad više.. Ukradoše mi ga posle ili sam ga izgubila.. Sve je moguće…

Sećaš li se tog pogleda sa terase i teških stolica sa uvijenim drškama, što stajaše tu noć kada razgovarasmo daleko od kuće na bratskom tlu, i vinograda što se protezao u nedogled, dok te molih da mi pokažeš put kojim da krenem, a ti si se smejao.. Meni.. koja se plašim mraka..

- Nosiš svetlost u sebi i bojiš se mraka.. Tražiš od mene da ti pomognem a znaš da si sve od mene naučila? Da ja više nemam šta da ti pokažem osim da te gledam, i nadam se da ću ja od tebe nešto naučiti..

A haljinica? Ona bela sa velikom belom mašnom na struku sva onako vezena koju sam dobila za rođendan.. Koju su mi ti kupio, još onu noć kada ti tiho šapnuh da je želim više nego bilo šta na ovom svetu.. Jeste da su mi je doneli posle sedam dana za rođendan ali ja sam znala ko mi je pomogao u ostvarivanju te želje. Nisam ti rekla.. Nosila sam je samo jednom.. Ne… dobra je veličina bila.. samo nemadoh prikladne cipelice uz nju.. Nosila sam je bosa dok sam se igrala napolju jedno leto, pa mi je posle omanjala.. stajala je dugo u ormaru kao dokaz da ti postojiš.. ali ne znam gde je sad.. baš kao što ne znam ni gde si ti…

Puno toga smo proživeli.. Dok je noć odmicala, a uvala u koju uđoh sa nadanjima postajala sve manja, jedni znak da sam zaista bila tamo, da ipak nisam sanjala, bila je bronza oko mog vrata..

„Zašto?“… pitah te…

-Tako je moralo biti..

To Zašto pitala sam te u više navrata tokom naših druženja za razne stvari, ali nikad nije bolelo kao tada.. I nikad ga više nisam platila suzama.. Lažem jesam..

Setih se sada.. Reka je tekla, na kamenu sedela, od njega se odvajala, kamen u duši nosila.. I pokrenuh ga više puta.. i sruši se čitav kamenolom u moju dušu . . Pa šta? Ni mnogo pametnija, ni mnogo iskusnija, samo još uvek mnogo radoznala…

Da nije jutro i da ne moram da idem u snove, naterala bih te moj verni saputniče da se prisetimo svačeg nečeg.. No setićes se i ti sam, ipak „zajedno“ snivamo, dok sunce greje..

Neka ti je Laka Noć u ovo divno jutro..

Obasjaj neke nove predele, moj druže…

Meseče…

…

67 – Ne znam..

53 – Videćemo..

36 – Hm i eh..

5 – Ne, nije tako..

6 – Ma da..

i samo JEDNO možda..

…

Pogledaj me..

Nemoj otvarati i zatvarati stvari…

Ni dušu ni srce, ni misli sklanjati, ni demone smirivati, ni anđele ređati, nemoj ništa raditi, ja ionako ne umem da čitam dušu iz očiju..

Težak je to zanat..

Jednom davno rekoše mi da sočiva postoje, da su to maska za oči..

Samim tim – za dušu..

Otvori oči, i dopusti mi da prebrojim trepavice koje imaš, da osetim taj treptaj u milionitom delu sekunde, onom koji je presudio..

Ali ko nama može da sudi..

Samo svoji..

Pusti me da se umijem jutarnjom rosom tvog pogleda, da osmehom očiju započnem dan, za noć ne tražim ništa..

Noću ću pakovati svaki tvoj pogled u sliku..

I neće mi značiti koje su ti boje oči, naprotiv, biće mi svejedno..

Sve dok nisu plave…

Zašto?

Mnogo dubine u njima..

Pa i crne imaju tamu – šapnućes..

Imaju ali posle svake tame dođe svetlo, ali sa dna Titanika se niko nikad nije vratio..

Bar ne ceo..

Zašto sam otvorila svet lavirinta uzaludno je za pitati. Nije to bila ni puka radoznalost, ni zelja za dokazima, ja u sudije ionako ne verujem… Otvorila sam. Ušla i zakoračila. Nije bilo straha jer izlaz postoji, vidim oko sebe zid i jedan put, pa logično mora me negde odvesti… I vodi me.. Koračaju moji koraci, pa stanem.. Oslušnem. Ne čuje se.. Tišina. Tajac. Mir. Odavno je nismo čuli. Ali nastavljam dalje. Gledam, raspoznajem, a ono zidovi. Pa mi se učini da je jedan zid napukao malo – znak, signal da se ne izgubim, pa nastavim dalje, ali opet imam osećaj da sam to već videla.. Déjà vu… Posle izvesnog vremena koračanja konstantnim tempom razdvajam se. Jedna Ja ide ka središtu, od koga je sve lakše, stigao si dotle, znaš kako da se vratiš, a druga Ja ide u jedan drugi lavirinit, iz koga ne zna kako će izaći.. Ako se sklope to jest ukoliko u isto vreme dođu do cilja, pronađu tajnu, znam da se neću smiriti. Da ću sve živo prevrnuti dok ga ne nađem. Od toga strahujem. Dopuštam sebi da se ne pitam. Lakše je. Ova Ja koja je hodala po lavirinutu bez izlaza, nestaje. Vinula se na nebo i gleda mene kako hodam, i tamo će ostati duže vreme.  Ova druga nastavila je da korača po poznato-nepoznatim ulicama nailazeći na toplo-hladne zidove. One hladne zagrli, da ih dušom svojom zagreje, da ih oseti, zažmuri, pocrveni, krade nečiju hladnoću i odbojnost ali jače od nje. Srećom pa je ne vide. One tople, opet prigrli, da oseti njihovu toplotu, i smogne snage da ostane samo onoliko pre nego što počne da gori. Jer nije Feniks ptica. Neće se na izgorelim delovima obnoviti, niti će oni postati jači… Koračala je idalje kada se ispred nje ivice oštre i kose pretvoriše u blag polukrug.

Centar.

Staje.

Videla je.

Zar samo to???

Toliko hoda i razmišljanja i snage zbog toga? Ako se okrene i ode, tvorac će se smejati njoj i njenom razočarenju, svojoj pobedi, ili bolesnom umu. Ako ostane pokvariće svoju iluziju, jer ipak audira na nepostojeće. Da može vinula bi se kao ona Ja i smejala se ona njemu.. Okrenula se i otišla.. Koračajući nije čula smeh. Hm.. U čemu je onda jednačina i zašto tvorac ne likuje.. Vraćala se novim ili starim poznatim putevima ka izlazu… Svoju Ja pozvala je i sastale su se na istom mestu gde se rastadoše dve reke. Nastavile su kao jedno.. Svesne da se opet mogu podeliti ali ovog puta pametnije za jedno iskustvo više. Stigla je do istih vrata samo što su ovog puta ta vrata bila izlaz. Teško je kad na ista vrata i ulaziš i izlaziš zauvek. Vrata su se zatvorila. Jedno PLOP čulo se u daljini..

Mesečina je obasjala taman lavirint, demoni i anđeli već odavno behu usnuli. Jedan zrak pade na centar lavirinta, obasja belu ružu koja se sjedini sa zrakom i običnim samrtnicima ostaviše kao dar unutrašnjost bele ruže. On se ne prepričava, osetite ga jednom u toku celog života, ali ga pamtite. Oni su ga imali. Za stalno. I nije im bilo dosadno. Bili su svoji i ničiji. Ona njegova plemkinja i seljanka, on njen gospodar i rob. Ruža je dala svoju belinu i poverenje Mesecu i pored njega tiho usnila dok ju je gledao a zraci trnuli od trnja..

Ja i drugo Ja samo posmatrasmo na nebu Mesec i učini nam se da se nasmejao..

Kada se talasi uzburkaju a izlaza po pučini problema nigde nema trebalo bi po priči, predanju da uvek negde ima jedan svetionik koji svetli.. Za jednu lutalicu koja sanja, luta, pije dan, noću ga vari, svari, pa ujutru ispljune, vrlo lako mogu da se izgubim.. Ne samo da pogrešim prevoz, smer, ulicu, da zagledana u nebo odem u sasvim pogrešnu iako sam bar mali milion puta tuda prošla, da zagledana u svoju dušu dok pokušavam da „sredim“ police, pa umesto da ih složim po redu, da se natalože, one se sruše, pa napravim još veći haos.. Da li sam ja onda u haosu, ili je haos u meni ostaje kao večita nejednačina, gde znak veće je uvek okrenuto ka meni.. I dok sam se bezuspešno koprcala od života, dok sam posrtala na pločniku hodanja, saplitala o kamenčić i smejala se svojoj nespretnosti, ludo verujući da je ipak sve lepo, ne shvatajući davnu istinu da se svaki lep, prelep, vanzemaljski trenutak, mora platiti jednim isto tako nezaboravnim trenutkom.  I pričaše mnogi da ne žališ, da možeš opet u istu bi rupu upao, platio cenu i znao da si bio uzvišen.. Mazohistički, rekoh sebi, lepota je u malim stvarima, i nastavljah da učim da hodam.. Imala sam dobru podršku. Četvoro ljudi, četiri musketara bdilo je nad mojim snom. Imali su tu ludu „slučajnost“ da me upoznaju. Ili da pomognu meni da upoznam sebe. Atos, Portos, Aramis i D’ Artanjan…

Naizmenično su me čuvali, osvetljavajući mi put, svako onako kako je umeo.. svetlom koje je isijavalo iz njih ulazeći u moju dušu i grejući je kada sam bila na svojim „hodočašćima“… Uvek bi im se vraćala kada svetlosti ponestane, a bili su kao boje duge.. Atos, oduvek zelena, sveža, mirisna, .. Portos, nežno zuta, Aramis modro crvena, D’Artanjan zauvek crna..

Sačinjeni od nežnih vlakana, sa svim svojim specifičnostima koje nosiše u sebi, behu oličenje nečeg što je poznato kao savršenstvo. Ušuškana u njihovu bezgraničnu ljubav prema meni njihva reč za mene bila je sveta. Žedna posle noći nespavanja, oni su bili moja voda, bez koje nisam mogla, svetionik za mračne trenutke, sigurna kuća, beg, spas..

Nisam ih viđala u isto vreme i stalno.. Prvo je otisao D’Artanjan, onda je otišao Atos, zatim se D’Artanjan vratio pa posle kratkog vremena otišao, onda sam dobila Aramisa, žaleći za prva dva, onda sam u moru ljudi ugledala Portosa, i D’Artanjan opet beše vraćen. Ostali su samo njh dvojica. Ili dvoje.

Izgubiš nešto, nešto dobiješ, zalečiš ranu, onda novu zadobiješ, pa taman kad pomislim da je staklo dovoljno čvrsto, ono se raspe na hiljade delova, i umesto da ga bacim ja ga opet lepim, žao mi je i tako sve u krug..

Iako među njima važi čuveno: Svi za jednog jedan za sve, naša jednačina je zbog  nemogućnosti da se svi sklope, ipak su to različiti ljudi, bila: Ja za tebe ti za mene kad kome pre zatreba. I funkcionisalo je. Nije trebao kantar, ni tegovi niti se merilo. Ulagala sam kao u „kuću snova“ gradila, bez merenja na vagi Opšte Pravde i Nepravde koliko dajem i da li će bilans na kraju ostati pozitivan ili ću biti u dubokoj dubiozi.

Atos je otišao. Prodavši 18 dugih godina za jednu. Prodao je i brojne zakletve, nadanja, planove, sećanja,  mnogo prvih stvari, mnogo noći i dana, mnogo tajni, suza, lepote.. Mnogo toga je prodao, a obogatio se za jednu godinu. Čula sam skoro da je ta jedna bila cist poraz. Išla sam da ga posetim, uprkos izdaji, zakleta da ću reći sve što želim, što me tišti.. Rekao je da su se ogrešili o njega, ta jedna godina u koju je mnogo uložio vratila mu je vrlo malo. I zaćutala sam. Ipak sam ja uložila 18. Zatvarajući vrata, znam da sam ih ostavila ipak malo otškrinuta, ali samo sa njegove strane. Da ako poželi da se vrati. Ipak me on zna najduže od svih…

D’ Artanjan vrlo nestalna osoba, dolazila je i odlazila samo zbog mene. Ne shvatajući tamu i crninu koju je nosio u sebi naspram svoje savršene beline unosio je nemir.  Jedini je znao da se smejem dok spavam, da  često mazim jastuk misleći da su mačke, da se bojim filmova sa nasiljem, da umem da se popenjem na oblak, sednem i čikam ga, da se popenje i on, da nateram čoveka koji se boji vode, da ipak uđe u nju, svasta nešto.. Mnogo toga je znao, bio uz mene kada je bilo lako, kada sam mogla i sama. . Samo jednom sam ga sa suzama onim koje peku i bole, sa kristalima u očima molila da mi pomogne. Da me spasi same sebe. Prvi i poslednji put. Nije ih video, a kako bi? Kristali su se razbili, kao da je bitno, ali otišao je i taj svetionik. Svetlo se ugasilo.  Tražio mi je vreme od jedne godine. A posle bajka. . A ja sam kristale izgubila, i njega.. ali on to još uvek ne zna. Otićiće, vreme neće dobiti, ali ovog puta zauvek…

Aramis.. Trula višnja, Aramis. Modra, ona koja ubija prvo sebe, pa onda onog pored nje. Kupio me je rečima, dušom, očima. Uvek tako dalek, da su mi pre i Bogovi sa Olimpa bili bliži, a opet tako haotično brzo znao je da unese mir u mojoj polici. Da smiri spise, prepiske, misli, razmišljanja, da ih učutka jednom reči. Samo jednom. Jer sve što je više od zla je. Umeo je da ubere kupine u zimu i donese ih. Odakle mu ni dan danas nisam shvatila. Njegova duša kao zamak srednjeg veka. Kapije i podzemni tuneli, mnogo tame, i svetlosti ali samo na mestima koje on želi. Nemir i savršen mir. Tama i svetlost. Poznato i šok. Sve je bilo u njemu. Demon i andjeo. Jedno veče reči su prerasle taj broj jedan. I bile su zle. Demon je proradio, usledio šok, tama, nemir, i sve se izokrenulo. Srušio je svetionik sam, dozvoleći da ga pobedi broj jedan.

Sada sedim i sumiram sve te svetionike, moje duše, srca, misli.. Ostao mi je samo Portos. Najmanje ga znam. Nekih par meseci. A kao da je toliko godina. I opet ulazem znajući da sam u velikim gubicima i dubiozama od prethodnih loših poteza. Ali nema veze… Ovde nema svetionika, to je samo ruka koja biva pružena kad ikad.. Moj nemir smiruje tako sto me iznervira, da jedan problem zamenim drugim, a da pri tom ni jedan ni drugi nisu rešeni. Natera me da se nasmejem kad mi je do smeha najmanje, a opet i suze mogu tako lako da nam skliznu niz obraz. I volim ga zbog toga. Ne razmišljam hoće li otići i za koliko će me prodati. Ipak i ja imam cenu.. Neka samo ne bude za male pare.

Plovim morem, svetionici su davno ugašeni, sada pratim samo mesečinu, i znam da će goreti dok bude i mene.. Ako gledate film, shvatićete da ovo nisu „oni“ Musketari.. Neki uopšte nisu muškog roda.. Bili su to moji drugovi, prijateljice, drugarice, momci, ljubavi, sreće, tuge, …  Oni su samo moji, nekad bili, postojali, srušeni i urušeni ostaci Starog Grada.. U njih je uloženo mnogo prijateljstva, ljubavi, žrtvovanja, suza.. I bilo je čarobno dok je trajalo. Sada samo plaćam cenu te lepote. I kao što rekoše nije mi žao. Da mogu sve bih ponovo..

P.S.. Hvala ti što uprkos mnogim ugašenim svetlima, jedan svetionik i dalje gori ..

Odmor,  Sunce,     Zalazak,      Mesec,       Školjke,    San,  Ne,  Španija, Možda,  Jednom, Maslinjak,

Daleko,  Svi,  Otići,  Vratiti se,  Ja,  Nestajati,  Postojati,  Stub,   Odlazi,  Pamtiti,  Zalazak,  Pomračenje,

Nada,      Suze,     Trebati,  Radost,    Oktobar,      Plan,      Slutnja,      Selo,     Ostati,      Ljubav,     Dunav,

Vekovito,    Osvajanje,     Oskrnaviti,

Duša,     Sirtaki,      Igra,

Želja,    Bombone,   Boj,    Maska,      Odlazak,    Kockice,     Stavljeno,  Mačka,    Neman,    Čamac,

Prolazak,    Oktobar,    Suze,     Peron,       Zagrljaj,    Rukovati se,    Sto,  Karirano,  Plavo,   Tanjiri,   Grci,

Čaše,       Lumpovanje,      Mutno,    Reka,     Grožđe,       Vino,    Mahanje, Odlazak,     Radost,       Suze,

Jesen,       Prljavo,      Kiša,      Duša,    Ruža,      Belo,       Grm,      Korov,      Trn,      Spavati,    Zora,    Rosa,

Poljubac,       Žaba,          Princ,            Konj,           Bajka,       Čizme,        Crno,    Koža,   Novac,      Dukati

Jaz,     Lišće,       Provalija,       Duga,      Nebo,       Seno,      Trava,       Kišobran,      Vino,     Ulica,   Lepljivo,

Muzika,      Zid,       Note,      Mrak,        Samoća,      Santorini,    Garderoba,         Šal,        Pahulje,        Sneg,

Umirati,        Noć,          Glad,        Gozba,        Zamak,       Budala,       Luda,        Šareno,        Zastave,

Vioriti,       Truba,       Kočija,          Ponoć,          Knjiga,        Zatvoriti,        Oči,         Sklopiti,      Usne,

Osmeh,         Staviti,        Ciganka,      Sloboda,        Igra,      Daire,          Sudbina,       Crveno,      Krv,      Reč,

Rukavica,        Pištolj,          Koraci,      Okret,     Pucanj,    Testament,       Laž, …..

Prču sastaviti i nastaviti po sopstvenom izboru.. Idem dalje u svoj svet od reči…

.. Maramica,     Golub,      Venčanje,     Svečanost,      Gužva,     Buka,     Protest, …