Čitanje između redova…

Oznake

priča, Reči

Odmor,  Sunce,     Zalazak,      Mesec,       Školjke,    San,  Ne,  Španija, Možda,  Jednom, Maslinjak,

Daleko,  Svi,  Otići,  Vratiti se,  Ja,  Nestajati,  Postojati,  Stub,   Odlazi,  Pamtiti,  Zalazak,  Pomračenje,

Nada,      Suze,     Trebati,  Radost,    Oktobar,      Plan,      Slutnja,      Selo,     Ostati,      Ljubav,     Dunav,

Vekovito,    Osvajanje,     Oskrnaviti,

Duša,     Sirtaki,      Igra,

Želja,    Bombone,   Boj,    Maska,      Odlazak,    Kockice,     Stavljeno,  Mačka,    Neman,    Čamac,

Prolazak,    Oktobar,    Suze,     Peron,       Zagrljaj,    Rukovati se,    Sto,  Karirano,  Plavo,   Tanjiri,   Grci,

Čaše,       Lumpovanje,      Mutno,    Reka,     Grožđe,       Vino,    Mahanje, Odlazak,     Radost,       Suze,

Jesen,       Prljavo,      Kiša,      Duša,    Ruža,      Belo,       Grm,      Korov,      Trn,      Spavati,    Zora,    Rosa,

Poljubac,       Žaba,          Princ,            Konj,           Bajka,       Čizme,        Crno,    Koža,   Novac,      Dukati

Jaz,     Lišće,       Provalija,       Duga,      Nebo,       Seno,      Trava,       Kišobran,      Vino,     Ulica,   Lepljivo,

Muzika,      Zid,       Note,      Mrak,        Samoća,      Santorini,    Garderoba,         Šal,        Pahulje,        Sneg,

Umirati,        Noć,          Glad,        Gozba,        Zamak,       Budala,       Luda,        Šareno,        Zastave,

Vioriti,       Truba,       Kočija,          Ponoć,          Knjiga,        Zatvoriti,        Oči,         Sklopiti,      Usne,

Osmeh,         Staviti,        Ciganka,      Sloboda,        Igra,      Daire,          Sudbina,       Crveno,      Krv,      Reč,

Rukavica,        Pištolj,          Koraci,      Okret,     Pucanj,    Testament,       Laž, …..

Prču sastaviti i nastaviti po sopstvenom izboru.. Idem dalje u svoj svet od reči…

.. Maramica,     Golub,      Venčanje,     Svečanost,      Gužva,     Buka,     Protest, …

Zbogom…

Oznake

Zbogom

… Gledala sam dugo vremena u ekran.. Nije moguće, jeste moguće, sanjam… Ne može biti a jeste. Onako kako sam i mislila da će se desiti.

Zalupio je vrata izašao napravivši ogromnu buku, preglasnu za moj mir…

Kockice su se sklopile, ništa im nije falilo..

A slamka spasa odavno beše potonula.

Sama..

Pa i nije mi toliko teško da podnesem samoću kada znam da je moja…  

Ali ja ću se izboriti sa svojim demonima, a ti se bori sa svojim, srećom ja ukradoh zanat o zatvaranju tegli, a tebe to tek čeka… No ipak sam ja „sitna riba“ u odnosu na velike sa kojima si se igrao.. Ja samo mačka koja lovi plen pa se igra sa njim, a ti neko ko je mačku zavarao i utekao ostavio je praznih šaka.. Nije nego..

Reči ima.. Svako lepo laže.. Pitanje je koliko je dobro uradio masku, i koliko je truda u nju ubacio jer priznaćes nema svako max faktor.. Šteta što ja tako malo verujem.. A na pijadestal me staviše moja luda glava i moja tvrdoglavost..  I ne silazim sa njega ni pokoju cenu. A i da imam cenu ti je ne možeš platiti jer nikada nisi shvatio prostu stvar. Ono JEDINSTVENA ipak ima neko značenje…Pa i u cenkanju…

Vrag je odneo sve pa i šalu..

Ostajem da čuvam lude i blesave, detinjaste i kretene..

Da im bdim nad snom a budale ostavljam na miru da spavaju svoj miran san.

Da borave  tamo gde je sve istina, realnost, puka iskrenost.

Neka im.

Ja se u taj svet nikada nisam ni uklapala. 

Svetlost primam ipak iz samo jednog prozora. A krila su vezana zbog mog ćutanja. I tako neka ostane. Glava je pognuta jer niko neće videti tugu.. Zameniću je osmehom Alfe.. a ko može uočiti razliku…Ostaću iza četiri zida ove sobe, lagaću sebe, druge, igrajući se sa njima, analizirajuci ih, nadajući se da se možda baš taj neki novi put neću opeći.. Da će me saslušati do kraja i upamtiti neku moju reč. Ne da bi je kačio na zid i razmišljao o njoj.. To je samo meni znano.. Nego da bi uspeo da me shvati.. da ne pravi iste greške prethodnika.. i sledbenika..

Ali opet sanjam.. Evo probudiću se .. Čim svane neki novi dan.. Ovaj je isuviše težak za mene.. Po svemu i svačemu..

Sutra je novi dan..

Novo jutro će svanuti..

I sećanje ima jedno DELATE..

a ako ne pomogne i tragovi ipak ostanu..

Sistem se uvek može podići iznova…

Srećom pa imadoh dobro majstora..

Sve ostalo je mačiji kašalj…

Svi smo mi ludi po malo..

samo se to sa starošću više poznaje..

Zbogom..

Do nekog novog pakla..

Jutro nad Beogradom…

Oznake

jesen, jutro, vojnici, želje

Jutros sam je osetila.

Bila je tu odmah iza ćoška.

Virila je i smeskala mi se, zna ona da je volim…

Otvorila sam teška, crna vrata moje zgrade i zakoračila..

Tada sam je videla..

Zažmurih, i prolaznici me gledaše čudno, a ja sam je samo udahnula..

Moja jesen..

Osetila sam taj sladak miris jeseni na ulici Gavrila Principa dok sam silazila ka železničkoj. Kunem se da je to bio isti onaj osećaj kao kada 1. septembra ili 3. u zavisnosti kada „pada“ radni ponedeljak krećete u školu. I uvek ono isto pitanje dok sam bezbroj puta zatvarala vrata svoje kapije i koračala ulicom do škole, „zašto sam baš danas morala u školu kada mi se tako spavalo (iako sam imala baš ceo raspust na raspolaganju, i sve vreme da se naspavam, meni bi se obično spavalo baš tog dana, zapravo tog jutra), zašto škola ne može da počne nekog drugog dana, sutra ili za sedam dana?“ Koračala sam par koraka, i sve je bilo kao nekada davno. Bacila sam pogled po ustaljenom redosledu prvo levo, pa desno, jer sa leve strane bi svako jutro u to vreme komsija sedao u kola i kretao na posao, a zatim na desno, gde je Baka Mira već uveliko radila, marljivo i predano. Uz jedno „Dobro jutro i tebi, rano.. Krenulo se u školu? Ako mora tako..“ i moje „Dobro jutro.. Jeste po malo“  i osmeh jutarnji nastavljala bih do škole… Sada je sa moje leve strane bila ulica sa desne izlog i osmeh se polako gubio.. Zakoračivši na Savski trg više nije bilo osećaja od malopre, da sam se trkom vratila do gore možda bih je ponovo osetila, ovako primorana da nastavim zbog silnih obaveza sve se izgubilo… 

Dresirajući sebe da po izlasku pokušam da se opustim i „isključim“ iz razmišljanja kako bih lakše podnela buku, stopirala sam dalja razmišljanja jer bi i ona brujala u mojoj glavi koja je već ionako bila izmorena… Neprospavana noć.. Zbog ispita.. Jedna u moru drugih…

Misli se javljaju u Nemanjinoj kada vidim tri vojnika, zatim na Slaviji još tri.. Osmeh se javlja na mom licu i misli pobedivši buku nastavljaju svoj put. Maslnasto zelenu uniformu volim još odavno.. Kada sam prvi put spoznala laž tako lepo uvijenu sa mašnicom, a moje želje odavno bejahu toliko zakomplikovane da bi mogli da ih pročitaju i shvate, kada sam kao mala shvatila da je Deda Mraz samo čovek koji ispunjava želje, obično neko koga vrlo dobro znam, kada su sva maštanja i trud da budem te godine dobra i primerno se vladam da bih dobila poklon pale u jedno duboko more,  a moje iznenadno saznanje bilo plaćeno jezerom suza, svoju veru sam zamenila drugom. Vojnicima. I oni su bili ljudi maskirani, ali za razliku od Deda Mraza njih nisam znala. Imalo ih je bezbroj i mogli su da mi pomognu. Ne u ispunjenu želja. Samo u ulepšavanju dana. Da učine da im se nasmejem kad ih vidim, onako od srca, da mi se taj dan nasmeje neko isto tako od srca, da ugledam neku lepu siku, neki lep predeo, da čujem neku lepu misao u prolazu ili je pročitam, da taj dan ipak bude poseban, ili naposto.. da samo jesenje sunce što duže potraje.

Danas ih je bilo 5.

Ne očekujem 5 želja ni lepih stvari..

Neka se sve spoje u jednu.

Pogledam ispred sebe nailazi kontrola karata.

Dok kopam po torbi tražeći markicu tešim sebe jer znam da i vojnici imaju nekad „voljno“ pa ne mogu oni stalno biti „čarobni“..

Samo..

Da li je to moralo da bude baš danas????????

Idem… Ne budite me…

Oznake

Spavanje

Idem..

Gde?

U snove..

Da te budim?

Nemoj, žmureću samo..

A ako zaspiš?

Neću.. Ne mogu, a želela bih..

Pa ti onda ne spavaš?

Spavam..

Pa kako kad samo žmuriš?

A ko kaže da ako samo žmuriš ti ne spavaš?

Priča u tri slike…

Oznake

ja, park, razmišljanja

Slika prva: Sedim u parku, gledam u kockasti pločnik i pitam se gomilu stvari.

Zašto, kako, jeste, nije, hoću, neću.. Vreme prolazi.

Slika druga: Još uvek sedim u parku, na klupi, vreme je prošlo i novo opet prolazi..

Više se ništa ne pitam..

Samo se trudim da ne trepnem.

Slika treća: Trepnula sam.

Prošlo je mnogo vremena.

Nisam više u parku…

Odlazim…

Kao maslačak…

Oznake

maslačak, razmišljanja

Spavala sam dugo sve ovo vreme…

Spavala u snu koji je od pene..

Nadah se da ću se probuditi u svetu sna koji snivah..

A probudih se na realnosti.

Dogodio se „flesh“…

Kao da su se kockice nekog iznenadnog sveta poklopile u milionitom delu sekunde, negde izvan svemira, i sve postalo preopšto i nimalo lično… Kao da bejah puki posmatrač koji ne učestvuje, a sudelovala sam.. Totalno bizarno, nebitno, sastavljeno ili odvojeno, ali bitno.. meni bitno..

Ne mogu da zažmurim na činjenice.

Ne umem.

A činjenica danas je da se sve menja.

Uvek ono pitanje ČEMU TO SVE VODI? Pa pitam ja vas, čemu vodi da držim oči zatvorene i žmurim kada znam da se to dešava, mogu da sprečim ako se potrudim, ako uspem da slomim barijeru pitanja i krenem da menjam..

Jedan čovek je nešto u moru ljudi..

Ne mislim na promenu bukvalnu..

Mislim na pomoć..

Onu koja se ne šalje kao vapaj.. SOS.. ni ona koja se ne čita u pogledu..

Već onu pomoć koja je eto kao takva samo osećaj, koji moraš prepoznati…

Imadoh maslačak u rukama.. Gledah ga kako raste, a onda padoše reči na njega..

Jak ton glasa proizvde dovoljnu lavinu vetra,počeše latice da se osipaju..

Jedna po jedna.. Kamen po kamen..

Kao da to ne bi dovoljno, poželeše da ga otkinu..

Zakače na rever smatrajući da će tu lepše „cvetati“..

U samo jednom KLIK biva polomljen.. spade sa njega još paperjastih latica, nežnih i lakih kao lahor..

Sve to posmatrah, bez glasa nemo..

Nemadoh snage da uzmem i okujem maslačak..

Vezujes, kradeš mu vazduh rekli bi mi..

Uzimaš mu njegovo prirodno stanište.. Činiš greh..

Stajah samo pored njega, gledah mu sudbinu koju snivah.. Znam da sam sve mogla a ništa nisam. I obrnuto.

Nikad ga nisam više videla.. Kupila sam naočare da bih shvatila gde je nestao, prodrla malo dublje od pogleda nas slepaca..

Nije ga bilo..

Možda je samo ostao neki nevidljiv trag od silnih latica koje padoše na tlo..

Zasukaću rukave čim se oporavim od udarca svog kukavičluka.. pokušaću rukom da napipam taj ostatak a onda ću ga sakupiti.. da izraste neki novi, bolji, lepši…

Onda me vidoše zabrinutu, probuđenu iz sna..

Upitaše me u čemu je problem.. Kada im rekoh gledaše me u čudu..

Kao kada vidite nešto po prvi put..

Pa niste sigurni šta je …

Biće još maslačaka..

Rekoše mi drugi ljudi..

Hoce..

Rekoh ja..

Ili možda ipak neće..

Dobro jutro!

Oznake

Kafe za sve

Dobro jutro svima vama! Spavalicama, radnicima, zaposlenima, nezaposlenima, beskućnicima, učenicima, studnetima, doktorima, pravnicima, učiteljima, mučiteljima, vama i njima, onima, svima…

Danas nisam znala šta da radim… Reših da svratim do kuhinje i napravim vam kafe.. Ne bilo kakve.. Ne one koje se kuvaju da bi se pričalo, ni one koje se spremaju da bi se izvinulo njima, kuvam vam kafe da se smirite, sednete, razmislite, o problemima, radostima, da svaki trenutak upijete, upišete, urežete… Ima ih za sve.. Sa mlekom, srednje, jake, bez šećera, sa šlagom, turske, nes, ekspreso, kraći, produženi, šerbe, sa ukusima i bez njih, za dvoje, troje, za društvo, sa single ispijanje kafe..  Poslužite se i neka vam je prijatan dan!

p.s.. ne pijem kafu, ali volim da je spremam.. ne znam da li to radim dobro, ali ako se niko ne žali, onda valjda jeste 😉

Nedostaje mi…

Oznake

Fali mi, grožđe, mačak, rosa

Fali mi…

… vazduh…             … miris jutra…               … sunce koje bije u oči, dok pokušavam da prelistam novine…

… ptice koje crkuću dok se još sanjivo budim…          … hladna voda …

…burek sa sirom, kupljen uz jedno iskreno ‘kako ste komšinice’…

… hladna, slatka, crvena lubenica – samo srce da joj gricnem pa da umrem…

…petak i vraćanje knjiga u biblioteku…              …šljive, kupljenje šljiva…

… vrelina dana, ali ne ona koja guši, već ona koju udišeš punim plućima i lepo je jer je toplo…

… mačke koje u podne lenjo spavaju na bunaru…            … vreme, da jedan minut traje 60 sekundi …

… da ne kasnim kad krenem negde ..                  …da sve zavisi od mene, i rasporeda …

… smiraj dana…    …noć…                    … osećaj dok milujem mačke na stepeništu posmatrajući mesec…

…pomisao da mi treba nešto za poneti ako odlazim u šetnju jer je veče hladno..    …san…      i na kraju..

…. budjenje u neko doba noći, jer je mesec došao tačno na moj prozor, i  bacajući zrake na lice i oči, probudio me nežno, poput kakvog pera…  ustajem sanjiva, u spavaćici, bosa.. izlazim napolje i gazim preko rosne  trave.. zauvek osećaj sreće… trčim dok se po noćnoj tami osećam kao  kradljivac, a svoj sam na svome.. gledam da neko ne vidi … prilazim svome  plenu.. sakrila sam se iza krošnje drveta i polako se prikradam.. a napolju  tišina..

..pored nogu osećam svog vernog pratioca.. mačak Apoleon primetio me  je.. Verovatno se smeje mom već stalnom ritualu, ali se opet verno umiljava  oko nogu.. Uzimam ga u naručje stavljam na rame i krećemo u akciju..    hvatam prvi koji stignem.. ne vidim razliku, mrak je i nedovoljno mesečine..

Zmurim polako… Prinosim usnama taj divan plod,  mokar od rose, a hladan.. dok su mi noge mokre a mačka prede na ramenu.. Slatko.. slatko.. preslatko grožđe u mojim ustima tera gorak ukus sna.. brzo krišom kidam još jedno zrno, znajući da ne smem, da se grožđe polako seče, ceo grozd i jede.. ali onda nema tu slast… Još samo jedno i idem.. A kako mu odoleti.. Još jedno i neću više.. ulicom prolazi neko.. pijanica koja peva.. može me otkriti ..

Spustam Apoleona koji se već uspavao, brzo mu nakostrešim sve dlake po telu, iznerviram ga na brzaka čisto da se ne ukoči od tolikog spavanja, poželim mu laku noć, uzmem spavaćicu da se ne vuče po travi, i munjevito uberem još jedno zrno ‘crnog’ grožđa..

Već sam trčeći istom stazom stigla do ulaza.. polako ulazim u kuću, brišem mokre noge, i ležem u krevet.. mesec je već prosao moj prozor.. i zalazi polako.. grlim jastuk i setim se da je ostalo još jedno zrno.. stavljam ga u usta.. polako jedem i dopuštam da se neponovljiva slast, slađa od kocke šećera, razliva i pređe u slatke snove..        

Odavno nisam nikome poželela Slatku noć.. Odavno je nisam ni probala.. Fali mi..

Verujem da ću je i ove godine propustiti..

Vetar se ne može uhvatiti…

Oznake

razmišljanja, vetar

Volim vetar… I to ne bilo koji.. Volim onaj oštri vetar, koji duva s jeseni.. Koji nosi sa sobom lišće a donosi sneg.. rezak je njegov miris… A ne mogu ga zadržati nikako.. Odlazi.. Baš kao i ja.. Samo on za razliku od mene zna kuda hoće da ode.. A možda i njega vode neke sile, kao i mene, pa zaluta. Pitam se, ko njega vrati „na pravi put“?  Pre neki dan, idući na čas matamatike, koju uzalud pokušavam da povežem sa logikom, ali mi ne ide, jer u matematici beskonačno je nešto neodređeno, neodređeno je određeno slovom, a slovo može biti i beskonačno i neodređeno u zavisnosti od mnogo faktora.. I tako u nedogled.. Ali da se ne nadovezujem na matematiku, o njoj ću pisati neki drugi put. Koračam kaldrmom Cara Dušana, čekajući tramvaj, i bacim pogled na drveće.. Kroz njega Sunce baca poslednje zrake, i duva neki blag vetrić.. Najavljuje jesen.. Osetila sam je tog trenutka udahnuvši taj vetar.. I probah u snu da nacrtam sve boje tog vetra, i da napišem note koje je svirao dok je koračao tom Dušanovom ulicom… Nije mi pošlo za rukom.. Nastavio je on svojim putem osmehnuši mi se, što se uzalud trudim.. Vetar se ne može uhvatiti….

Tamo daleko…

Oznake

mir, tajac.., tegla, tišina

.. Iza svodova, preko misli i osećanja, do tačke nemira.. Svuda mir, za divno čudo nije onaj zloglasni mir.. Tajac.. Iako dan danas tvrdim da tisina, mir i tajac svakako moraju biti različite stvari.. Mir pomešan sa srećom.. Kada ste ispunjeni srećom tada ste i mirni.. Onako bez ikakvih potreba mirni.. Tišina.. Ne ona teška, kakva je.. to je više tajac.. Tišina gde reči ne trebaju, ne zato što je sve savršeno, već zato što jednostavno ne trebaju.. I tajac… Težak i dubok.. Kao provalija.. a opet vidi se dno samo je mnogo duboko.. Tu čak ni reči ništa ne pomažu..

Taj mir, tamo daleko, sedi i čeka.. Mene.. da se probudim, da ustanem i kriknem da ne mogu više ovako.. Da progovori slika, i boja dobije ton..  Da se led napokon otopi i napravi olujnu poplavu.. Možda će svi stajati i biće tajac.. Trajaće to Čudo nekih pet minuta i verujem da će se sat vratiti unazad za jednu sekundu, da ću ja tu svu silinu vratiti u sebe, tamo u neku teglu dok ne dobije ruke i noge i dok me ne pojede celu.. Zatvoriću je.. Napisati „još jedan neuspeh“ i staviti na policu.. Neću je otvarati.. Jedva sam je stavila unutra.. Ako je otvorim, uništiće me.. Jer sama sam to stvarala, ulagala u to.. i svoj rad te i te kako uništava… Jer ti sve najbolje utkaš u njega sitnim vezom..  Da se ne pozna.. a da se prepozna..  Da crkne selo…  od muke, od zavisti.. A ipak ću ja prva otići.. Zimnicu nema ko da jede.. A tegla je sve manje i manje… Ko još razume reči spakovane u teglu.. I ko ih može jesti pa da su i od meda.. a čemerne su.. Ovo nije post za lak dan, ili prijatnu noć.. Ovo je samo da uštedim jednu teglu.. A vrištim u sebi već odavno.. Osmeh je na licu, onaj facijalni, kao grč.. i uspeću.. moram.. i borim se.. a sad odoh.. imam osećaj da jedna tegla nije dobro zatvorena…

Sitnice koje život znače…

Oznake

Sitnice

Vratih se iz „razgledanja“ Beogradom, zapravo izigravanja vodiča svojoj  mlađoj sestri. Pokazah joj najlepše zgrade, mesta i poglede, zalazak  Sunca na Kalemegdanu, odvedoh je da proba najlepše kokice, i na  domaću limunadu, koju prave baš baš … Pokazah joj svoju omiljenu  pijacu, svog omiljenog prodavca cveća, starog dekicu koji je u fišek  zavio samouki aranžman.. Odvela sam je i na predstavu u  Jugoslovensko Dramsko… Pokazala joj još sjased znamenitosti onog  „skrivenog“ Beograda.. Šetale smo Skadarlijom, Balkanskom,  Sarajevskom.. Vodila sam je u najstariju prodavnicu bombona.. Svuda  sam je vodila.. Na kraju dana, meni, onako opijenoj od svega što sam  želela da joj pokažem, rekla je:

I TO JE BEOGRAD????  – tonom nimalo zadovoljnim..  Pogledah je tužno..  A gde su splavovi, diskoteke, život, provod???? -nastavila je..

Sutra je vodim da upozna i te „lepote“..Kaže da željno isčekuje.. Bojim se da nikom više neću pokazivati „moj“ Beograd.. Sem ako mi neko zatraži.. A i tada ću ga zapitati šta podražumeva pod „lepotom“ čisto da ne ostanem praznih ruku nakon što celo srce izvrnem.. Meni ipak sitnice život znače…

Jednom, nekad, možda..

Oznake

Lavirint...

.. Gledam te a ti to ne vidiš.. Pogledi nam se mimoilaze u nekim paralelnim linijama.. Možda će se po zakonu u nekoj beskonačnosti preseći, ali priznaćes i ovako vreme brzo prolazi, a tek tada.. Svakako ćeš se jednom, nekad setiti tog pogleda.. Pronaći ćeš ga u mislima, ljubavi u dalekom gradu, i setićes se da sam te večeras pogledala.. I molila za svašta nešto pogledom, a ti si okrznuo krajičkom oka – nezainteresovano i nastavio dalje da pričas.. Ipak smo se mimoišli.. A inje se već odavno uhvatilo po mojim usnama.. Znas, ipak smo mi prosta bića.. Sve što manje tražimo i mislimo da nam je potrebno to smo bliže osećanju nezadovoljstva.. Jer onda ni to malo ne dobijemo.. Da očekujem mnogo verujem da bi mi se barem nešto ispunilo.. Možda ovo nije veče za priču.. Ali tišina odzvanja u mojoj glavi.. Boli.. Večeras sam mogla biti u tvom zagrljaju.. Da se skupim tu i zaspim.. I tišina bi tada imala značaja.. Ovako sve boli.. Poželeo si mi laku noć.. Kao da ne znaš da meni ni jedna noć nije laka.. Svaka je samo jedna u nizu, a ni jedna dovoljno svoja da bude najlepša..  Svaku sam preturila preko glave iznova i iznova.. Meni nema mirnih snova.. U svakom pričam sve svoje želje i razmišljanja, pa zato i ne lažem.. Jer sve što bih i pokušala sakriti noću bih ispričala.. Ne podnosi duša bilo šta skriveno.. Šteta, što nisi tu kažes, da čuješ šta sve pričam..

Nema veze i da jesi ti taj tok misli ti ne poznaješ.. Duboki su to lavirinti.. Preduboki za tebe.. Nema tamo svetlosti.. Svetlost moraš nositi u sebi da bi video reči, a onda moraš umeti slagati niti jednu preko druge dovoljno nežno da bi reči mogle da se nižu.. Moraš me poznavati toliko da znaš.. I onda će ti sve biti jasno.. Na dlanovima biće ti ispisane reči sveg onog što ti nikad nisam ni u snu ni u javi rekla, a htela sam .. ali ne znam kako.. Moguće da ni sama nisam zavirilia toliko duboko da bih pronašla tu .. savršenu reč.. Ali kad je nađem javiću ti.. Za sada.. Mirno spavaj.. Ne moraš još uvek ulaziti u lavirint.. još uvek se nadam da me i ovako možeš razumeti.. neka ti je mirna noć..

Dobro jutro mesečari…

Oznake

Jedna noć u Beogradu

Sinoć da ste me u ovo vreme našli za računarom svašta bih vam napisala.. Sada, misli se ne roje.. Stoje, u mestu, i čekaju neko bolje vreme da se ispolje..

Još uvek živim u Svom Beogradu.. Onom u kome nema psovanja ujutru kad zakasni tramvaj ili autobus, gde se ljudi ne guraju, gde stara gospoda prolaze Skadarlijom sa svojim uvaženim gospođama ispod ruke. A one sa lepezama u čipkastim šeširima ponosito gledaju oko sebe..Onaj Beograd otvoren za ljude cistog srca i neiskvarenih misli.. Ljudi koji su željni znanja i istine.. U Starom Beogradu..

Pored Železničke stanice.. Ispraćam vozove koji dolaze i odlaze i uvek se pitam ko putuje, ko je u vagonu sada? Da li vojnik koji ide na stražu, devojka koja putuje momku u zagrljaj, ili samo neko ko zauvek napušta ovaj grad…

Živim u staroj zgradi (drugarica mi kaže da je to sobica iz drugog svetskog rata sa visokim plafonom i da se takve više ne prave…).

Zapravo u oglasu je pisalo sobica sa upotrebom kuhinje i kupatila za evre… plus gazdarica.. U suštini to je 4 sa 3 plus 1 sa 1 kupatilo i vrata kuhinje koja su stalno zatvorena. Od skoro saznala sam i to da nisam sama u sobi.. Pronašla sam bubašvabu u ormaru.. Šeta se po mojim stvarima.. Možda joj je trebala neka odeća za izlazak, ali mogla je lepo da pita a ne da pretura.. Posle je nisam videla.. Pobegla je… A možda sam i ispala sebična.. Ko zna.. Možda je ipak trebalo da joj pozajmim garderobu.. Možda je i ona student…

Volim da osetim miris jutra, i znam da ih razlikujem iako sam ih mnogo dočekala budna.. Znam koje je bilo najslanije i koje je bilo najlhadnije.. Znam i kada su laste letele i kada su senice cvrkutale.. Imam čitavu arhivu jutara u policama mozga.. .

I ovako dok sedim i filozofiram sati prolaze, i sada je veoma kasno… po ovom inače „ne-tačnom“ vremenu, jer kada instalirah ovaj program zaboravih da pomerim vreme po naški, već ostavih po nekom tamo Tajvanskom vremenu .. I ne znam kako vreme da vratim unazad.. Kako da premostim tu razliku…

Verujem da sigurno negde na Zemlji postoji još jedna osoba koja ovako filozofira kao ja.. Koja misli slično kao ja.. I koja me čeka.. A ko zna možda je to bio baš dečko koga sretoh danas na pešačkom prelazu, na Slaviji… Prošao je pored mene i nije me primetio.. Nikad ne vidiš ono što prolazi pored tebe.. Okreneš se tek kada se upali crveno svetlo…