Oznake

,

Volim vetar… I to ne bilo koji.. Volim onaj oštri vetar, koji duva s jeseni.. Koji nosi sa sobom lišće a donosi sneg.. rezak je njegov miris… A ne mogu ga zadržati nikako.. Odlazi.. Baš kao i ja.. Samo on za razliku od mene zna kuda hoće da ode.. A možda i njega vode neke sile, kao i mene, pa zaluta. Pitam se, ko njega vrati „na pravi put“?  Pre neki dan, idući na čas matamatike, koju uzalud pokušavam da povežem sa logikom, ali mi ne ide, jer u matematici beskonačno je nešto neodređeno, neodređeno je određeno slovom, a slovo može biti i beskonačno i neodređeno u zavisnosti od mnogo faktora.. I tako u nedogled.. Ali da se ne nadovezujem na matematiku, o njoj ću pisati neki drugi put. Koračam kaldrmom Cara Dušana, čekajući tramvaj, i bacim pogled na drveće.. Kroz njega Sunce baca poslednje zrake, i duva neki blag vetrić.. Najavljuje jesen.. Osetila sam je tog trenutka udahnuvši taj vetar.. I probah u snu da nacrtam sve boje tog vetra, i da napišem note koje je svirao dok je koračao tom Dušanovom ulicom… Nije mi pošlo za rukom.. Nastavio je on svojim putem osmehnuši mi se, što se uzalud trudim.. Vetar se ne može uhvatiti….

Advertisements