Oznake

, , ,

Jutros sam je osetila.

Bila je tu odmah iza ćoška.

Virila je i smeskala mi se, zna ona da je volim…

Otvorila sam teška, crna vrata moje zgrade i zakoračila..

Tada sam je videla..

Zažmurih, i prolaznici me gledaše čudno, a ja sam je samo udahnula..

Moja jesen..

Osetila sam taj sladak miris jeseni na ulici Gavrila Principa dok sam silazila ka železničkoj. Kunem se da je to bio isti onaj osećaj kao kada 1. septembra ili 3. u zavisnosti kada „pada“ radni ponedeljak krećete u školu. I uvek ono isto pitanje dok sam bezbroj puta zatvarala vrata svoje kapije i koračala ulicom do škole, „zašto sam baš danas morala u školu kada mi se tako spavalo (iako sam imala baš ceo raspust na raspolaganju, i sve vreme da se naspavam, meni bi se obično spavalo baš tog dana, zapravo tog jutra), zašto škola ne može da počne nekog drugog dana, sutra ili za sedam dana?“ Koračala sam par koraka, i sve je bilo kao nekada davno. Bacila sam pogled po ustaljenom redosledu prvo levo, pa desno, jer sa leve strane bi svako jutro u to vreme komsija sedao u kola i kretao na posao, a zatim na desno, gde je Baka Mira već uveliko radila, marljivo i predano. Uz jedno „Dobro jutro i tebi, rano.. Krenulo se u školu? Ako mora tako..“ i moje „Dobro jutro.. Jeste po malo“  i osmeh jutarnji nastavljala bih do škole… Sada je sa moje leve strane bila ulica sa desne izlog i osmeh se polako gubio.. Zakoračivši na Savski trg više nije bilo osećaja od malopre, da sam se trkom vratila do gore možda bih je ponovo osetila, ovako primorana da nastavim zbog silnih obaveza sve se izgubilo… 

Dresirajući sebe da po izlasku pokušam da se opustim i „isključim“ iz razmišljanja kako bih lakše podnela buku, stopirala sam dalja razmišljanja jer bi i ona brujala u mojoj glavi koja je već ionako bila izmorena… Neprospavana noć.. Zbog ispita.. Jedna u moru drugih…

Misli se javljaju u Nemanjinoj kada vidim tri vojnika, zatim na Slaviji još tri.. Osmeh se javlja na mom licu i misli pobedivši buku nastavljaju svoj put. Maslnasto zelenu uniformu volim još odavno.. Kada sam prvi put spoznala laž tako lepo uvijenu sa mašnicom, a moje želje odavno bejahu toliko zakomplikovane da bi mogli da ih pročitaju i shvate, kada sam kao mala shvatila da je Deda Mraz samo čovek koji ispunjava želje, obično neko koga vrlo dobro znam, kada su sva maštanja i trud da budem te godine dobra i primerno se vladam da bih dobila poklon pale u jedno duboko more,  a moje iznenadno saznanje bilo plaćeno jezerom suza, svoju veru sam zamenila drugom. Vojnicima. I oni su bili ljudi maskirani, ali za razliku od Deda Mraza njih nisam znala. Imalo ih je bezbroj i mogli su da mi pomognu. Ne u ispunjenu želja. Samo u ulepšavanju dana. Da učine da im se nasmejem kad ih vidim, onako od srca, da mi se taj dan nasmeje neko isto tako od srca, da ugledam neku lepu siku, neki lep predeo, da čujem neku lepu misao u prolazu ili je pročitam, da taj dan ipak bude poseban, ili naposto.. da samo jesenje sunce što duže potraje.

Danas ih je bilo 5.

Ne očekujem 5 želja ni lepih stvari..

Neka se sve spoje u jednu.

Pogledam ispred sebe nailazi kontrola karata.

Dok kopam po torbi tražeći markicu tešim sebe jer znam da i vojnici imaju nekad „voljno“ pa ne mogu oni stalno biti „čarobni“..

Samo..

Da li je to moralo da bude baš danas????????

Advertisements