Oznake

, ,

Kada se talasi uzburkaju a izlaza po pučini problema nigde nema trebalo bi po priči, predanju da uvek negde ima jedan svetionik koji svetli.. Za jednu lutalicu koja sanja, luta, pije dan, noću ga vari, svari, pa ujutru ispljune, vrlo lako mogu da se izgubim.. Ne samo da pogrešim prevoz, smer, ulicu, da zagledana u nebo odem u sasvim pogrešnu iako sam bar mali milion puta tuda prošla, da zagledana u svoju dušu dok pokušavam da „sredim“ police, pa umesto da ih složim po redu, da se natalože, one se sruše, pa napravim još veći haos.. Da li sam ja onda u haosu, ili je haos u meni ostaje kao večita nejednačina, gde znak veće je uvek okrenuto ka meni.. I dok sam se bezuspešno koprcala od života, dok sam posrtala na pločniku hodanja, saplitala o kamenčić i smejala se svojoj nespretnosti, ludo verujući da je ipak sve lepo, ne shvatajući davnu istinu da se svaki lep, prelep, vanzemaljski trenutak, mora platiti jednim isto tako nezaboravnim trenutkom.  I pričaše mnogi da ne žališ, da možeš opet u istu bi rupu upao, platio cenu i znao da si bio uzvišen.. Mazohistički, rekoh sebi, lepota je u malim stvarima, i nastavljah da učim da hodam.. Imala sam dobru podršku. Četvoro ljudi, četiri musketara bdilo je nad mojim snom. Imali su tu ludu „slučajnost“ da me upoznaju. Ili da pomognu meni da upoznam sebe. Atos, Portos, Aramis i D’ Artanjan…

Naizmenično su me čuvali, osvetljavajući mi put, svako onako kako je umeo.. svetlom koje je isijavalo iz njih ulazeći u moju dušu i grejući je kada sam bila na svojim „hodočašćima“… Uvek bi im se vraćala kada svetlosti ponestane, a bili su kao boje duge.. Atos, oduvek zelena, sveža, mirisna, .. Portos, nežno zuta, Aramis modro crvena, D’Artanjan zauvek crna..

Sačinjeni od nežnih vlakana, sa svim svojim specifičnostima koje nosiše u sebi, behu oličenje nečeg što je poznato kao savršenstvo. Ušuškana u njihovu bezgraničnu ljubav prema meni njihva reč za mene bila je sveta. Žedna posle noći nespavanja, oni su bili moja voda, bez koje nisam mogla, svetionik za mračne trenutke, sigurna kuća, beg, spas..

Nisam ih viđala u isto vreme i stalno.. Prvo je otisao D’Artanjan, onda je otišao Atos, zatim se D’Artanjan vratio pa posle kratkog vremena otišao, onda sam dobila Aramisa, žaleći za prva dva, onda sam u moru ljudi ugledala Portosa, i D’Artanjan opet beše vraćen. Ostali su samo njh dvojica. Ili dvoje.

Izgubiš nešto, nešto dobiješ, zalečiš ranu, onda novu zadobiješ, pa taman kad pomislim da je staklo dovoljno čvrsto, ono se raspe na hiljade delova, i umesto da ga bacim ja ga opet lepim, žao mi je i tako sve u krug..

Iako među njima važi čuveno: Svi za jednog jedan za sve, naša jednačina je zbog  nemogućnosti da se svi sklope, ipak su to različiti ljudi, bila: Ja za tebe ti za mene kad kome pre zatreba. I funkcionisalo je. Nije trebao kantar, ni tegovi niti se merilo. Ulagala sam kao u „kuću snova“ gradila, bez merenja na vagi Opšte Pravde i Nepravde koliko dajem i da li će bilans na kraju ostati pozitivan ili ću biti u dubokoj dubiozi.

Atos je otišao. Prodavši 18 dugih godina za jednu. Prodao je i brojne zakletve, nadanja, planove, sećanja,  mnogo prvih stvari, mnogo noći i dana, mnogo tajni, suza, lepote.. Mnogo toga je prodao, a obogatio se za jednu godinu. Čula sam skoro da je ta jedna bila cist poraz. Išla sam da ga posetim, uprkos izdaji, zakleta da ću reći sve što želim, što me tišti.. Rekao je da su se ogrešili o njega, ta jedna godina u koju je mnogo uložio vratila mu je vrlo malo. I zaćutala sam. Ipak sam ja uložila 18. Zatvarajući vrata, znam da sam ih ostavila ipak malo otškrinuta, ali samo sa njegove strane. Da ako poželi da se vrati. Ipak me on zna najduže od svih…

D’ Artanjan vrlo nestalna osoba, dolazila je i odlazila samo zbog mene. Ne shvatajući tamu i crninu koju je nosio u sebi naspram svoje savršene beline unosio je nemir.  Jedini je znao da se smejem dok spavam, da  često mazim jastuk misleći da su mačke, da se bojim filmova sa nasiljem, da umem da se popenjem na oblak, sednem i čikam ga, da se popenje i on, da nateram čoveka koji se boji vode, da ipak uđe u nju, svasta nešto.. Mnogo toga je znao, bio uz mene kada je bilo lako, kada sam mogla i sama. . Samo jednom sam ga sa suzama onim koje peku i bole, sa kristalima u očima molila da mi pomogne. Da me spasi same sebe. Prvi i poslednji put. Nije ih video, a kako bi? Kristali su se razbili, kao da je bitno, ali otišao je i taj svetionik. Svetlo se ugasilo.  Tražio mi je vreme od jedne godine. A posle bajka. . A ja sam kristale izgubila, i njega.. ali on to još uvek ne zna. Otićiće, vreme neće dobiti, ali ovog puta zauvek…

Aramis.. Trula višnja, Aramis. Modra, ona koja ubija prvo sebe, pa onda onog pored nje. Kupio me je rečima, dušom, očima. Uvek tako dalek, da su mi pre i Bogovi sa Olimpa bili bliži, a opet tako haotično brzo znao je da unese mir u mojoj polici. Da smiri spise, prepiske, misli, razmišljanja, da ih učutka jednom reči. Samo jednom. Jer sve što je više od zla je. Umeo je da ubere kupine u zimu i donese ih. Odakle mu ni dan danas nisam shvatila. Njegova duša kao zamak srednjeg veka. Kapije i podzemni tuneli, mnogo tame, i svetlosti ali samo na mestima koje on želi. Nemir i savršen mir. Tama i svetlost. Poznato i šok. Sve je bilo u njemu. Demon i andjeo. Jedno veče reči su prerasle taj broj jedan. I bile su zle. Demon je proradio, usledio šok, tama, nemir, i sve se izokrenulo. Srušio je svetionik sam, dozvoleći da ga pobedi broj jedan.

Sada sedim i sumiram sve te svetionike, moje duše, srca, misli.. Ostao mi je samo Portos. Najmanje ga znam. Nekih par meseci. A kao da je toliko godina. I opet ulazem znajući da sam u velikim gubicima i dubiozama od prethodnih loših poteza. Ali nema veze… Ovde nema svetionika, to je samo ruka koja biva pružena kad ikad.. Moj nemir smiruje tako sto me iznervira, da jedan problem zamenim drugim, a da pri tom ni jedan ni drugi nisu rešeni. Natera me da se nasmejem kad mi je do smeha najmanje, a opet i suze mogu tako lako da nam skliznu niz obraz. I volim ga zbog toga. Ne razmišljam hoće li otići i za koliko će me prodati. Ipak i ja imam cenu.. Neka samo ne bude za male pare.

Plovim morem, svetionici su davno ugašeni, sada pratim samo mesečinu, i znam da će goreti dok bude i mene.. Ako gledate film, shvatićete da ovo nisu „oni“ Musketari.. Neki uopšte nisu muškog roda.. Bili su to moji drugovi, prijateljice, drugarice, momci, ljubavi, sreće, tuge, …  Oni su samo moji, nekad bili, postojali, srušeni i urušeni ostaci Starog Grada.. U njih je uloženo mnogo prijateljstva, ljubavi, žrtvovanja, suza.. I bilo je čarobno dok je trajalo. Sada samo plaćam cenu te lepote. I kao što rekoše nije mi žao. Da mogu sve bih ponovo..

P.S.. Hvala ti što uprkos mnogim ugašenim svetlima, jedan svetionik i dalje gori ..

Advertisements