Oznake

, ,

Zašto sam otvorila svet lavirinta uzaludno je za pitati. Nije to bila ni puka radoznalost, ni zelja za dokazima, ja u sudije ionako ne verujem… Otvorila sam. Ušla i zakoračila. Nije bilo straha jer izlaz postoji, vidim oko sebe zid i jedan put, pa logično mora me negde odvesti… I vodi me.. Koračaju moji koraci, pa stanem.. Oslušnem. Ne čuje se.. Tišina. Tajac. Mir. Odavno je nismo čuli. Ali nastavljam dalje. Gledam, raspoznajem, a ono zidovi. Pa mi se učini da je jedan zid napukao malo – znak, signal da se ne izgubim, pa nastavim dalje, ali opet imam osećaj da sam to već videla.. Déjà vu… Posle izvesnog vremena koračanja konstantnim tempom razdvajam se. Jedna Ja ide ka središtu, od koga je sve lakše, stigao si dotle, znaš kako da se vratiš, a druga Ja ide u jedan drugi lavirinit, iz koga ne zna kako će izaći.. Ako se sklope to jest ukoliko u isto vreme dođu do cilja, pronađu tajnu, znam da se neću smiriti. Da ću sve živo prevrnuti dok ga ne nađem. Od toga strahujem. Dopuštam sebi da se ne pitam. Lakše je. Ova Ja koja je hodala po lavirinutu bez izlaza, nestaje. Vinula se na nebo i gleda mene kako hodam, i tamo će ostati duže vreme.  Ova druga nastavila je da korača po poznato-nepoznatim ulicama nailazeći na toplo-hladne zidove. One hladne zagrli, da ih dušom svojom zagreje, da ih oseti, zažmuri, pocrveni, krade nečiju hladnoću i odbojnost ali jače od nje. Srećom pa je ne vide. One tople, opet prigrli, da oseti njihovu toplotu, i smogne snage da ostane samo onoliko pre nego što počne da gori. Jer nije Feniks ptica. Neće se na izgorelim delovima obnoviti, niti će oni postati jači… Koračala je idalje kada se ispred nje ivice oštre i kose pretvoriše u blag polukrug.

Centar.

Staje.

Videla je.

Zar samo to???

Toliko hoda i razmišljanja i snage zbog toga? Ako se okrene i ode, tvorac će se smejati njoj i njenom razočarenju, svojoj pobedi, ili bolesnom umu. Ako ostane pokvariće svoju iluziju, jer ipak audira na nepostojeće. Da može vinula bi se kao ona Ja i smejala se ona njemu.. Okrenula se i otišla.. Koračajući nije čula smeh. Hm.. U čemu je onda jednačina i zašto tvorac ne likuje.. Vraćala se novim ili starim poznatim putevima ka izlazu… Svoju Ja pozvala je i sastale su se na istom mestu gde se rastadoše dve reke. Nastavile su kao jedno.. Svesne da se opet mogu podeliti ali ovog puta pametnije za jedno iskustvo više. Stigla je do istih vrata samo što su ovog puta ta vrata bila izlaz. Teško je kad na ista vrata i ulaziš i izlaziš zauvek. Vrata su se zatvorila. Jedno PLOP čulo se u daljini..

Mesečina je obasjala taman lavirint, demoni i anđeli već odavno behu usnuli. Jedan zrak pade na centar lavirinta, obasja belu ružu koja se sjedini sa zrakom i običnim samrtnicima ostaviše kao dar unutrašnjost bele ruže. On se ne prepričava, osetite ga jednom u toku celog života, ali ga pamtite. Oni su ga imali. Za stalno. I nije im bilo dosadno. Bili su svoji i ničiji. Ona njegova plemkinja i seljanka, on njen gospodar i rob. Ruža je dala svoju belinu i poverenje Mesecu i pored njega tiho usnila dok ju je gledao a zraci trnuli od trnja..

Ja i drugo Ja samo posmatrasmo na nebu Mesec i učini nam se da se nasmejao..

Advertisements