Oznake

,

Setiću te se..

Samo jednom i nikad više..

Kao što ni sve ostale stvari se neće  ponavljati makar ih hiljadu puta uradila isto  kao i tada..

Večeras ću se setiti.. Došao je red..

…Taj ukus borovnice na rubu čase nikad  ispijene u onoj meri da te opije, a dovoljno  da je se setiš u noćima kada je mesec na  nebu dok koračasmo po pesku i neki talasi  teži nego nemir u mojoj duši i noć crna više  nego moje oči..

Osmeh – gde se zubi beleše bolje nego onaj  sir u Grčkoj nikad zaboravljeni, koji izneše pred nas kao kakvo bogatstvo, dok ga jedosmo mi željni ukusa kombinujući ga sa maslinama… A ti si me posmatrao uživajući u mom uživanju, gledajući me kako arhiviram sva ta sećanja dok si se rađao polako svestan svog uticaja na mene…

I opet onaj pesak viri negde iz mog sećanja.. Nikad više takvog peska, ni takve plaže, gde počeh da brojim zrnca, koje ispuštak kroz ruke, opet brojanje, ali ovog puta sam znala šta propuštam i zagledah se u jedno.. Ruzno pače naspram ostalih.. Uzeh ga, da  ne  bude odbaceno, i sakrih u džep kaputa.. Ni dan danas ne znam gde je taj kaput, ali čim ga pronađem potražiću ga.. U levom džepu tog crnog kaputa, koji sam samo tada nosila i nikad više.. Ukradoše mi ga posle ili sam ga izgubila.. Sve je moguće…

Sećaš li se tog pogleda sa terase i teških stolica sa uvijenim drškama, što stajaše tu noć kada razgovarasmo daleko od kuće na bratskom tlu, i vinograda što se protezao u nedogled, dok te molih da mi pokažeš put kojim da krenem, a ti si se smejao.. Meni.. koja se plašim mraka..

– Nosiš svetlost u sebi i bojiš se mraka.. Tražiš od mene da ti pomognem a znaš da si sve od mene naučila? Da ja više nemam šta da ti pokažem osim da te gledam, i nadam se da ću ja od tebe nešto naučiti..

A haljinica? Ona bela sa velikom belom mašnom na struku sva onako vezena koju sam dobila za rođendan.. Koju su mi ti kupio, još onu noć kada ti tiho šapnuh da je želim više nego bilo šta na ovom svetu.. Jeste da su mi je doneli posle sedam dana za rođendan ali ja sam znala ko mi je pomogao u ostvarivanju te želje. Nisam ti rekla.. Nosila sam je samo jednom.. Ne… dobra je veličina bila.. samo nemadoh prikladne cipelice uz nju.. Nosila sam je bosa dok sam se igrala napolju jedno leto, pa mi je posle omanjala.. stajala je dugo u ormaru kao dokaz da ti postojiš.. ali ne znam gde je sad.. baš kao što ne znam ni gde si ti…

Puno toga smo proživeli.. Dok je noć odmicala, a uvala u koju uđoh sa nadanjima postajala sve manja, jedni znak da sam zaista bila tamo, da ipak nisam sanjala, bila je bronza oko mog vrata..

„Zašto?“… pitah te…

-Tako je moralo biti..

To Zašto pitala sam te u više navrata tokom naših druženja za razne stvari, ali nikad nije bolelo kao tada.. I nikad ga više nisam platila suzama.. Lažem jesam..

Setih se sada.. Reka je tekla, na kamenu sedela, od njega se odvajala, kamen u duši nosila.. I pokrenuh ga više puta.. i sruši se čitav kamenolom u moju dušu . . Pa šta? Ni mnogo pametnija, ni mnogo iskusnija, samo još uvek mnogo radoznala…

Da nije jutro i da ne moram da idem u snove, naterala bih te moj verni saputniče da se prisetimo svačeg nečeg.. No setićes se i ti sam, ipak „zajedno“ snivamo, dok sunce greje..

Neka ti je Laka Noć u ovo divno jutro..

Obasjaj neke nove predele, moj druže…

Meseče…

Advertisements