Oznake

, ,

Smiraj dana već uveliko je prošao.. Noć je polako nastupila od kako su zvona na Hramu Sv. Save otkucala ravno 22 časa.. Uzela sam zelenu torbu, stavila još poslednje sitnice u nju, ključeve u ruke i zatvorila vrata za sobom. Brava je tiho skljocnula znala je da putujem… Odjednom ja u vozu.. Istina  krenuo je u 22.20h kako je  bilo planirano po „redu“ vožnje…  Ekspresno… Udobna sedišta, sama u kupeu.. Nema gužve, malo njih se uopšte odlučuje na putovanje u petak uveče.. Nešto mi je tu nelogično ali sam razvoj misli mi se gubi, nekako rasteže, i ide mimo mene.. Znam u subotu ću te videti.. Mesec je na nebu, vidim ga, predeo je mračan, ne poznajem ga, iako veoma čudno za mene, sklapam oči i tonem u san slušajući konstantantnu huku voza koji juri kroz noć… Sirena se oglasila i otovorih oči.. Jutro.. Sunce, obećava vreo dan.. Nasmejala sam se prvi put tog dana, da li zbog spavanja, da li od ičekivanja ko bi ga znao..

Voz polako ulazi u Niš.. Taj divan grad Niš obgrljen Niškom kotlinom, na ušću Nišave u Južnu Moravu.. Svi ovi putni kojim prolazim bili su poznati još od naјstariјih vremena kao pravci kretanja naroda, robe i voјski. „Via Militaris“ u periodu Rima i Vizantiјe, „Carigradski drum“ u srednjevekovnom periodu u doba Turaka, а sada samo još jedan kojim prolazim ja totalno nebitna.. 

Gledah kroz prozor te slike koji mi se ređaju spremna da ih upamtim što više, dok voz juri i žuri, ne znajući da za nas nema vremena, ni kasnog, ni ranog, premda je tek oko 6sati.. To jeste ekspresni voz, ali ipak.. kasnimo.. mada ja znam da me čekaš… Ne vidim drveća i šume, kotline i uvale.. vidim jedan od najstarijih gradova na Balkanu poznat kao „Kapija“ Istoka i Zapada, gde mnogi ostaviše živote, sećanja i nadanja, neki glave, neki samo koplja, neko dušu..
Splet događaja se odvija tako brzo i nejasno, onako maglovito, ali neke ostaju ipak urezane.. To traženje, i potraga.. To lupanje srca i pitanje da li ću ispratiti i ovaj voz, i ne sačekati te.. I ja koja prvi put kročim na tlo Niša.. Naissopolis – kako ga je nazvao Justinijan Veliki.. Sa svoje leve strane odmah do srca vidim nekog ko gleda u mene.. Prolaze i drugi ljudi, izlaze, mašu, dovikuju se, kao da nije tako rano.. a samo jedne oči me gledaju.. Gledam i ja njih i osmehujem se, nadam se da će pročitati taj nevidljivi kodeks, i pre nego što sam pomislila da će vreme stati stalo je.. Prvim njegovim korakom.. prvim mojim.. Upitavši ga posle kako je znao da sam to ja.. Jedno prosto: Eto javiše mi noćas da izaslanik Meseca stiže.. i znala sam da ni moje bele patike, i farmerke sa belom majicom nisu uspele da ga zvavaraju.. Ipak se slučajnosti ne dešavaju tako često.. Nasmejan, veseo, bio je moj vodič kroz njegov grad..

Mnogo toga utkano je u tvoj grad, nevidljivim vezom, da se ne primeti.. a kupuje.. onako istinski i zauvek. Diže te polako taj grad počevši od 173m nadmorske visine nizvodno od ušća Nišave u Moravu kod mesta Trupale preko 194m nadmorske visine (kod spomenika u centru sve do najviših visina od 1.523m na vrhu Suve planine.. Posle ti je veoma teško da siđeš, i ostajš zauek zarobljen tim gradom, kao što ga Turci okupiraše prvi put 1386..

“Mnogo brojki“’-tiho ćeš reći.. Nije samo ti se čini, ništa, naspram one da na Niš padne 567,25 mm kiše i snega po metru kvadratnom… Koliko to suza može taj grad da podnese.. I sve se sliva polako niz reku.. Spajaju se te suze sa suzama iz drugih gradova.. Ko zna možda je i neka iz Zapadne Morave stigla do tebe.. A ti je tiho privio na ranu.. Zalečen ili bolestan zauvek? Večito pitanje..

Posle par uličica, nabasasmo na pekaru „Mićko“ u Voždovoj ulici preko puta „Bore“…

Stariji čikica na naše Dobro jutro odgovorio je:
– A bre, spavate li vi ?
– Majstore, daj da pokažemo ovom devojčurku šta je burek, nova je .. nije odavde.. – reče ti, sa onim slatkim niškim akcentom.. a ja nabacila osmeh od uveta do uveta, zaista nisam odatle, a htela sam da probam nešto bez čega oni ne mogu..

– Lele, nesrećnice, šta ti gubiš u životu. Sad će vidite šta je BUREK! – obeća nam ljubazan čikica i nestade.. Sunce smo dočekali na stepenicama pekare sa burekom u jednoj ruci i jogrutom u drugoj.. Mislim da ni ja više neću moći bez te četvrtine u masnoom papiru.. Sita, a gladna svega novog, novih ljudi, sredine, vazduha, i nekog novog podneblja, gde je pozitivna energija strujala kroz ljude, žurbu, a opet kao da su lahorom nošeni naši koraci, krenuli smo putovanje..

Od Mediane, predgrađe antičkog grada Naissusa..  Rezidencija rimskih careva, sa vilama i podovima od  mozaika i fresaka, sa mermernim figurama, pretrpela je  mnoge napade i uništenja.. najviše zuba vremena..  Dotakavši taj paralelni svet kroz priču o Avarima,  Slovenima, Konstantinu Velikom, i tvojim glasom onako  ozbiljno veselim, nisam bila tu.. Bila sam daleko u istoriji  negde u početku 4. veka pre naše ere..

Točak istorije se zavrteo ne dozvoljavajući da mi se utisk  slegne i već smo koračali Tvrđavom… Spomenik rimskih  legionara, uspomena na Kelte, asocirala me je na srednji  vek.. Pričao si mi o dogradnji te Tvrđave početkom XVII  veka posle povlačenja Austrijanaca iz Niša, koju su započeli Mehmed-aga i Mustafa-aga, došavši iz Sofije. Kada je Beograd pao 1717. godine (tako lepi brojevi, a tako tužan događaj..) izgrađeno je godine novo utvrđenje Hisar, trouglastog oblika… U sred priče stao si.. Pogledah te tužno, i u sebi pomislih, ne može sad da prestane, ne može sad da presuši voda koje sam žedna.. 

-Daj mi ruku, tiho je prešlo preko tvojih usana boje višanja, onako tek dozrelih… Pogledah te i pružih ruku ne pitajući zašto.. Koraknuvši na tlo Niša, zaboravila sam da pitam.. Sve si znao, i odgovarao i pre nego što bih izustila… Uzeo si je nežno i prislonio na kamen tvrđave..
– Ovaj kamen vadio se iz kamenoloma kod Huma, Kamenica i Niške Banje.. vadili su ga svi, želeći da se zaštite od neprijatelja.. Zažmuri i oseti snagu i jaku veru koja je u njima bila..

A mene su neke iglice već odavno bole duž kičme… Sledeće reči pamtila sam mestimično, čula sam da je građena po ustaljenim sistemima bastione trase, da je poligonalnog oblika, sa sedam nejednakih strana, ulazi deo spšten uz most, oba bedem završavaju se snažnim bastionama, polukružnog oblika, prelomljenog sa četiri bastiona, i onda te brojke, ne pamtim ih, ali pamtim da je Sunce bilo na nebu staro jutro već je prerastalo u maladi dan, dok je Nišava tiho proticala ispod nas…

Seli smo na terasu u Planinski dom, na jedan sok, uživajući u pogledu i vrelini dana.. Slušala sam priče o starim ljudima koji su obeležili Niš. .Sećanje je još “sveže“ kao tek ofarbana klupa, pa mi nije teško da se setim detalja…

-Komšija Nećko, počeo si priču sa osmehom, dolazi negde oko podne pijan u svoju ulicu i ide kući. Ne može da se seti pa pita klince koji igraju fudbal:
– Je li, deco, koja je ovde Nećkova kuća?
– Ajde, bre, čika Nećko, znamo da si ti Nećko i da imaš kuću!
– Znam i ja da sam Nećko al ne znam gde mi je kuća!

Smejem se veselo, uz taj divan dan, i molim te da pričaš još priča, dok te gledam trudeći se da ne upadnem u tu dubinu, a sapletoh se i padoh već po izlasku iz voza..

-Slušaj sad ovo, novijeg je datuma, ali Bože moj..U Niškoj Banji se održavalo Svetsko prvenstvo u paraglajdingu. Lete ljudi iznad Niša sve u šesnaest. Gledala to jedna baba (nećemo imena) pa pozvala policiju:
– Alo, policija, dođite brzo ovde kod mene…Neki čovek se s neka krila vrti pola sata iznad moju kuću, siroma’ ne mož’ da siđe… Požurite, ej, požurite da čoveka spustite, sve će se skrši!

Pokušavajući da uhvatim vazduh od napada smeha, jer taj  akcenta i priče koje su se nizale jednostavno su me mamile  da se smejem onako kako odavno nisam, a ljudi su ionako  hodali nasmejani, tako da to nije bilo ništa čudno.. Smeh,  onaj pozitivan i davno zaboravljen odzvanjao je Tvrđavom  koju smo napuštali, silazeći do Keja… Pored reke, zelenila,  onog prelepog mirisa vode, hlada koji je u podne zaista bio  potreban.. Grad se sklapao u kockicama kao kakav mozaik,  iskrsao je ispred mene čist, i svetao u svoj svojoj lepoti…

Lete objekti o kojima si mi pričao dokumentovano, i  pokazujući mi jednu po jednu razglednicu za uspomenu..

Crveni Krst, logor, mnogo žrtava, Ćele Kula, Stevan Sinđelić, Humska Čuka i Bubanj, Cerjanska pećina, Niška banja, Kamenički vis, Čegar, Sićevačka klisura, Bojanine vode…

Stigosmo u jednu dugačku ulicu. Istorijski glavna ulica Niša. Iz sokaka prema Gorici računajući i deo od Tvrđave do Pašine džamije, razvila se u 18. veku glavna i ujedno trgovačka ulica Niša, pod imenom Pokrivena čaršija. Glavna ulica je osim toga dobila i novo ime (Obrenovićeva), zadržavši ga sve do drugog svetskog rata, premda je za sve vreme u narodu bila poznata kao Glavna čaršija. Sadržala je zanatske i trgovačke radnje sa po kojom kafanom (najvažnija je bila kafana-gostionica „Berlin“, preimenovana kasnije u Rajhlov hotel „Ruski car“ – danas bioskop „Vilin Grad“).. Nesto dalje, prema sabornoj crkvi, bilo je više prostranijih uglednijih kuća na sprat. Na potezu od Dušanove ulice prema crkvi stajali su sa desne strane, pored drugih kuća i radnji apoteka „Dubravski“, Kalčina kujundžijska radnja, „Morenina“ trgovačka kuća, „Trgovačka kuća“, uvučena u Ćir-Kostin sokak ..Posle drugog svetskog rata Ulica je dobila naziv (Pobede), a od 1976. godine Maršala Tita. Ova ulica sadrži trgovački centar Kalča, gde kupih par suvenira, i onu malu cica macu koju ugledah u izlogu..

Koračajući nekim novim tlom koje se otvaralo za mene bila sam uvučena u priče koje su krasile jedan kraj, jedno vreme i mnoge živote.. Ispred nas pojavio se Obilićev venac koji je pre mnogo godina poznata zanatska četvrt.. Mnogi zanati u Nišu izumrli su.. Ostala su imena da vekovima ovekoveče da je tu nekada postojala neka zanatska radnja i neki majstor čuven po svom zanatu.. Zanati su još uvek poznati po starinskim nazivima, ponekad smešnim, ponekad zabavnim sa mešanim padežima i beleženi onako kako su se „narodski“ zvali.. Od ukupno 221 imena, evo ih tek po neki zanati: abadžija,  alatar, alač, potkovičar, bombondžija, licider, amrelar, barutan, bari-bući (svaštar),  biserdžija, bojadžija, brdar, burgijar, burmendžija, pozamanter, ćebedžija, suvačar,  voskovardžija, gajdar, grebenar, kopaničar, dušegčija, đevrekdžija, đinđuvar,    furundžija, iglar, bakračar, kalajdžija, klomfer, kapadžija, sedlar, kubedžija, sabljar,  kulundžija, luledžija, pamuklijaš, kaljar, ćeremidar, fenjerdžija, fišegdžija,  furundžija, čipkar, čomlegdžija, štriker…

Objašnjavao si mi kao dosadnom detetu sve sto me je zanimalo, uživajući u mojoj  radoznalosti a ja u tvom znanju, delili smo jedan dan onako ne sebično, bez  shvatanja da se on bliži kraju.. Ušavši u Kazandžijsko sokače, predložio si mi je da pojedemo nešto, ipak smo mnogo kalorija “prepešačili“…

Kazandžijsko sokače predstavljalo je ulicu (sokak) kazandžija, pintera i mutavdžija, a na današnjem Trgu Republike nastavljala se u klanički i kasapski deo čaršije (današnje mesarske radnje u ovom prostoru daleki su odjek ove tradicije). Na suprotnoj strani, prema današnjoj ulici Pobede, ulivala se u haotični splet sokaka niške čaršije. Predstavljala je značajniju zanatsku ulicu u centru grada, iako slepi sokak..

Za mene koja sam smatrala da u Nišu žive Nišlije, iznenađenje je bilo to da tu ima i Durlanaca, Bulevaraca, Palilulaci, Niškobanjaca… i priče vezane za njih.. Pa svi ih imamo.. Mi sa ove i oni sa one strane grada…

Kao na nekom filmu gde se slajdovi ređaju .. Kafana “Kod Rajka“ u sokačetu,  odmah preko puta kafe-a Pleasure .. Za aperitiv hladna Dunjevača u  čokanju,  od koje sam se mrštila, ali da je nisam “zatrpala“ sa preukusnom  hranom  bojim se da bih se malo čega sećala.. Za predjelo vrelu albansku  salatu,  ljutenice, mazalice, a za glavno specijalitet kafane rebarca u  kajmaku..

Da li zbog prelepe  atmosfere, da li zbog  Dunjevače, hrane, ili dobrog  društva, to je svakao ostalo  najupečatljivije u mom  sećanju.. Dok su se ukusi  topili u ustima, gladna svega  novog, polako sam  zadovoljavala fizičku glad, dok sam uživala u jednostavnom ambijentu te kafane..

Zidovi su još uvek pamtili starogradske bisere.. “Vranjanka“,“Tamburasi, ove noci svirajte za nju“, “Makedonsko Devojce “, “Jesen u mom sokaku“, “Jovano, Jovanke “, “Dobro jutro moj bekrijo“, “Jos litar jedan“, “Evo banke cigane moj“, “U tom Somboru“…

Sunce je polako zalazilo a moja kosa već odavno se beše utalasala, iako je bila prava.. vezah je u rep, ali mi pri tom „“pobeže“ jedan parmičak.. Krenula je tvoja ruka, da ga namesti, pogledah te, setivši se, nasmejah se i rekoh ti:

– Pusti, ionako ja nisam savršena…

Vodio si me u Narodni muzej gde su ostali tragovi onih najvrednijih..  Stalne postavke (spomen sobe) oslikavale su život i rad pisca Stevana Sremca i pesnika Branka Miljkovića (lična biblioteka, predmeti i originalni rukopisi)…

– Sa ovim gradom je lako, setno si rekao gledavši sto na kome su se stvarala dela…
– idem u Niš, sada sam u Niš, vraćam se iz Niš…
Barem tako kažu oni koji žive u Niš – namignuo si prenuvši se iz sete i zamenivši je osmehom..
Nišlije, ili Nišligi, kako sebe u šali zovu…

Posle starih vrednosti, otišli smo u Likovnu koloniju Sićevo -najstariju jugoslovensku umetničku koloniju, koja je ujedno najstarija i na Balkanu. Osnovana je 1905. godine. Tvorac ideje o formiranju kolonije bila je slikarka Nadežda Petrović rodom iz Čačka…

U Narodnom pozorištu prikazivao se dokumentaran film o Branku  Miljkoviću.. Svratili smo tamo na kratko.. Pričao si mi dok smo se peli na  stepenice da je tu, u vreme kada su Bata Živojinović, Boris Dvornik, Radmila  Savićević, Mira Stupica, Đorđe Vukotić i mnogi drugi studirali glumu ili se  ostvarivali sve u šesnaest na sceni niškog Narodnog pozorišta na tim istim  stepenicama pozorišta vrlo često je sedeo Avda Zekić, po starinski Ciganin  a po novome Rom, čuveni “ Španski glumac“ koji je za šačicu semenki ili  cigarete koje su mu davali gimnazijalci pobegli iz obližnje gimnazije pričao svoje “dogodovštine“ iz rata…
Voleo je Avda da popije, a kako je bio moler tako su mu zidovi ostajali poluokrečeni. Jednom tako krečio pa se zapio, dosadilo mu da radi pa krenuo kući. Kaže gazdarici:
– Gazdarice, daj pare pa da si idem.
– Čekaj da vidim prvo šta si uradio.
Uđe gazdarica, pogleda a gornja linija, ona uz tavan kriva kao morski talasi.
Zavapi žena:
– Šta je ovo, Avdo?
– TO? Ništa, gazdarice. Napravi malo promaju, kad se osuši će bude pravo ko strela.

Poznavao si svaki kraj grada i bio odličan vodič.. Boljeg nisam mogla da imam.. Uzivajući u stihovima ponavljajući tiho u mraku..

“… Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči.
Al vrati Pozajmljeni plamen.
Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.“

… bila sam opijena niškom večeri po izlasku iz pozorišta..

“Konj“ na trgu, fontana, puno ljudi, hotel “Ambasador“, noć uveliko pada.. Hvataš me za ruku i vodiš u „provod“.. Luda žurka čeka nas u Chair-u.. Mene opijenu od današnjeg dana hvata polako umor, ali i zadnji atom snage dajem i veselim se.. Kao iznenađenje večeri izašla je pena sa svih strana.. Okupani gosti smejali su se, igrali kao mala deca na snegu.. Gledam te dok pokušavam da se održim na nogama, jer sve klizi onako i nestaje.. vidim te plave oči, negde u tom belilu, i čujem da mi nešto pričaš, više ne razaznajem reči što od tišine, što od belila, ali kakva tišina pitam sebe.. pa zar nije to bio lokal.. okrećem se.. samo moja soba i četiri zida.. Sanjivo žmurim, pokušavajući da se vratim nekih 235km ka jugu.. Uzalud.. Ostao si zarobljen u zagrljaju svog grada kojeg ćeš mi jednom, nekad, možda, pokazati..

Poštovani Čitaoče,
Kad dođeš u bilo koji grad,
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Niš,
Gde sam i ja došla
Doći ćeš putem kojim si morao doći..
Uzmi od njega sve što ti pruža čista srca..

Prigrli ga kao što ja sad grlim jastuk, u nadi da ću doći u bilo koji grad..

Advertisements