Potraga za srećom…

Oznake

cilj, posao, uspeh

-Dobar dan – pružih ruku, sedoh na stolicu koju mi ponudiše tiho mimikom.

-Razmotrili smo Vaš (persirali su osobi daleko mlađoj, ali uglađenost je uglađenost pa da je i sto puta mlađa) CV i radni opis koji ste ostavili, kao što znate ušli ste u uži izbor.

-Da, znam – rekoh samouvereno iako su možda ocekivali nesto tipa:

„Zahvalna sam Vam na pruženoj šansi.“

– Zaista je bilo teško izabrati najbolje, istina, selekcija će biti završena tek nakon razgovora, ali ima jedno pitanje koje bih Vam postavio.

– Slušam Vas…

– Zašto bas Vi a ne neko drugi?  I da.. Zamolio bih Vas da preskočite uvod o Vašoj zahvalnosti i da mi konkretno odgovorite – rekao je poslodavac sa „facijalnim grčom“ na licu koji je predstavljao osmeh, vrlo oštrim tonom misleći da će me uplašiti.

Nisam trepnula. Naprotiv. Uzvratih osmehom. Ali iskrenim. Jer sa njima ili bez njih ja ću uspeti. U to sam sigurna. Njihovo će zadovoljstvo biti ako me budu imali u timu, ne moje, što sa njima sarađujem.

– Nisam ni imala nameru da Vam držim standardne „uvodne govore“. Odgovor je vrlo prost, rekoh sigurnim glasom, ako me nešto pitate a ja ne znam rećiću NE ZNAM…

Podigao je glavu i obrva iznad desnog oka pretvorila se u znak pitanja. Verovatno se pitao zašto bi njemu trebao neko tako „prost“. Trebala mi je ta dramska pauza i sa istim glasom, kao da se ništa nije dogodilo nastavih:
… ali ću zato prevrnuti nebo i zemlju da saznam odgovor na postavljeno pitanje. Tako ja radim.

Ovog puta to je bio osmeh. Sagao je glavu, ipak je bio vidno oduševljen, propuštenu emociju će kasnije platiti. Nakašljao se, pogledao me:

-Vrlo impresivno. Imate li Vi nekih pitanja?

-Kada počinjem da radim? – izgovorih u jednom dahu, onako jednolično hladno..

Nije bio iznenađen. Uzalud je bilo i pitanje otkud tolika sigurnost. Shvatio je da sam lišena emocija i laži. Da sve može biti samo crno i belo. Da vreme ne gubim.

– U pola osam. Delićete letke po gradu – reče i pruži mi ponovo ruku..

Otpozdravih.

-Do sutra.

Uhvatih kvaku i zakoračih.

Ništa na ovom svetu nije toliko prosto, da ne mogu da ga zakomplikujem.

Obrnuto, u mom slučaju ne važi.

One night only…

Oznake

night, one, only

If you had one night only to live a life, šta bi uradio?

Da li bi prestao da praviš treptaj oka, pamteći sve slike koje si voleo…  Ili bi ulicama trčao, do omiljenih mesta, slušajući dragu muziku na vokmenu?  Sedeo sa prijateljima I ispijao tu one night kafu?

Ne bi li pokušao da shvatiš značaj jedne sekunde I paučine vremena ušuškane u okvire časovnika? Da zaustaviš vreme I učiniš da ta noć traje duže? Možda bi uhvatio kojeg svica u noćnoj tami a možda I par hiljada cvetova na nebu.. Sigurno bi uspeo da napraviš origami pokreta u malom svemiru svoje sobe.. A možda bi ćutao I tišini prkosio ravnomernim otkucajim srca bez ikakvih nadanja, hladne krvi, smirenih misli onako aristokratski…

Da li bi uzeo da mirišeš cveće I prisećaš se ukusa onih kolača što su ih iznosili pred slavu sve šarene I lepe, a nama, deci, je bilo zabranjeno da ih diramo dok ne odu gosti. Ili bi se setio bakinih dunja na ormaru ili onog slatkog od belih trešanja..

Verujem da bi sladak med pokusao da se zalepi na tvoje prste, a šećerne vunica da zakloni plavetnilo jednog neba..

Stao  bi možda, kraj prozora gledajući neku zoru koja svanjava tek eto da bi neko rekao „Sutra je novi dan..“

Ili sklapao reči do beznađa i natrag u potrazi za onom koja bi ovekovečila sve što si prošao u životu ubeđen u to da ništa jednostavno nije prava reč…

U toj noći da li bi imalo mesta za strahove sve kroz život što si poneo, da se pojave iz tmine I nasmeju se u lice.. ili bi pamtio samo lepe stvari?

Da li bi gledao stare fotografije u kutijama na tavanu, sklapao nove, neke sasvim nerealene, imao snage da maštaš do svemira? Prelistao one knjige čije rečenice i dan danas pamtiš, bez kojih ne možeš da zaspiš a ni da se probudiš, da saznaš zašto su neke planine ipak tako visoke…

Sigurno bi u jednom trenutku uzeo da pogledaš vesti, da vreme prekratiš, jer sporo teče ta jedna noć..

A možda bi u noćnoj tami prigrlio toplotu nečije duše, otvorene toliko dugo, uz jedno:

-Shvatih .. da mi značiš…

Hiljade mogućnosti otvorene kao karte pansijansa na stolu života..

I jedan potez..

Šta bi se desilo kada bi imao one nigth only?

Sat koji leti..

Oznake

dan, Dunav, hvala, kej, sat

… U snu mi dođeš kao kakva Pikasova slika..

Vidim tvoj pogled ispod svodova nedogleda..

Tvoje trepavice ocrtavaju se na krilima lasta koje odlaze na jug.. I slika obrijanog lica pojavljuje se između nekih geometrijskih oblika misli..

Onda kada pomisliš da si obuhvatio celu sliku osetiš toplotu prstiju tu negde na samom početku ili kraju.. Obuhvataju posmatrača i uvlače ga u srž…

U suštini mir galebova i tišina vetra.. Haos je moje drugo ime..

Uzdah se otima tek toliko da prašina nataložena poleti oko tebe, nadajući se da ne remeti taj sklad savršenstva.. I gledam dalje tražeći manu..

Znam da nisam „slepa“ da mogu da podignem univerzum misli i otresem ga kao ćebe posle sna.. Pretražujući reč koja mi treba..

Sada me hladnoća razbudi…

Sve je MOŽDA…

Oznake

mozda..

“Hej ti mala, od zrna makova, manja, šta ti je? Neki gladni vukovi te opet napadaju? Šta hoće više od tebe? Što maltretiraš samu sebe.. Kada znaš da ne umeš iz lavirinta izlaz da nađeš?“- setno reče ti.. i pojavi se u tami..

„Dobro veče..“- rekoh, više zalosno, jer opet počinjem, „Beograd spava.. svi odoše u sekundi kao ranim  mrazom ispraćeni… A bolest ostaje u meni da kopni.. Muči me celu noć.. i više noći od samo jedne.. Muči me od kako je upoznah tako jednostavnu sastavljenu od par slova i jedne više.. Pojavila se prva, kao čuđenje, kao znak pitanja, pa korak po korak sve vreme to i ostala.. Suvišno je kada stavite znak pitanje na možda.. Dovoljno je samo reći.. MOŽDA.. “

„…I celu noć možeš ostati da se pitaš razna pitanja, da ni na jedno odgovor nemaš, a sva da ti budu u igri.. Žongliraš lopticama i sva ti ispadaju iz ruku.. I onda pobesniš.. Od muke, od jeda, od neuspeha.. lepa moja. A u čemu da uspeš? Da odgonetneš pitanje?
Na koje ti misliš da nema odogvor?

Ima… ali… ti… lepoto moja ….nikad nećeš znati koji je pravi…“

„Ali, rekoh ja, ako uspem da pročitam to, jer ne može biti komplikovano, to možda, hiljadu puta u jednoj noći rečeno, ako uhvatim taj tok misli..ako …“

„NE! – prekide me ti.. Ne trudi se.. Svako zašto ima svoje zato.. A tvoje možda nikad neće videti koje je tačno.. Pogađaš ti zašto možda ne može imati odgovor, znaš da ako ti kaže jel crno ili belo znate da će neko ostati praznih ruku.. A čemu to.. Bolje nadati se, sanjati.. oduvek sam te učio srećo moja.. da snovi se ostvaruju.. a ti bi baš da se probudiš.. i da posle skrivaš pogled… i praviš se da razumeš, a onda ćeš mene pitati po stoti put ZAŠTO??? Evo, sada ti kažem, ostavi to Možda, takvo kakvo je..Neka ga.. Dovoljno je samo sebi, jer I bez tebe je moglo sve ovo vreme, zar misliš da sada ne može?!”

“Ne znam.. sve mi se ruši.. onako kao pesak.. mada i on je letos stajao ali ova kula se ruši.. Da samo nisam toliko zrnaca stavljala u nju.. možda sam preterala, pretrpala tu kulu.. a htela sam samo da dotaknemo zvezde…“

“ Skidao sam ih za tebe, ali nisi htela, nudio ne jednu nego sazvežđe, a ti opet igraš se arhitekte, a ne znaš da su sve zgrade ipak negde sagrađene.. Ej moja ti.. Nikad se nećeš promeniti.. Pa i ne moraš.. Samo se opameti zbog tebe.. Navikao sam, a ti nisi.. znam tok tvojih misli, znam šta ćeš sledeće uraditi.. ali .. nemoj.. pusti.. neka pada kula.. “

I više ne znam da li je svetlost bila od njega, od mene, ili od suza.. koje su tekle nad istinom.. Samo prozor postade mutan, i hiljade staklića se u njemu prelomi, ili u meni.. ko bi ga znao..

“ Dobro… odustajem.. htela sam mnogo.. ipak su pali ratnici za slobodu, mrtve ne mogu prebrojati, valjda je znao zašto ih ubija.. Za ideal.. za iluziju.. neka.. Evo vraćam masku…“

“Nakrivila se.. popravi je.. neka se rupica u obrazu poklopi sa očima boje cimeta.. Neka ne odudara.. Prozreće te a onda prezreti.. Pusti ih, da vide ono što traže.. Jačinu i snagu.. A tu koja se pojavljuje i koju izjedaju neke muke, ostavi.. Nije ona za ovaj svet, blesava mala.. Ne umeš ti da nosiš bojevu municiju, ne umeš ti da ubijaš, iako bi htela.. udahni duboko i nastavi gde si stigla.. Zaboravi ovu noć, prethodni dan.. I ne pokreći kamenje, tamo gde ne treba.. Kad ne razumeš..“

U munjevitoj sekundi shvatila sam da je pogrešio.. Pogledah ga a nada mi je sijala u očima… video je da se izleteo, ali ostao je miran, jer znao je da pratim taj pogled..

“Ti znaš, rekoh ti, znaš zašto ne razumem… Naravno.. ne možeš da kažeš.. I nemoj.. samo ću te pitati tri pitanja a ti mi odgovori onako kako umeš I možeš.. jel važi?” Pitah te sva srećna kao deca koja se igraju žmurke pa ponovo uspostaviše dogovor I pravila..

“Važi.. samo tri I onako kako umem” – reče ti, vidno smejući se.. a znam da moradoh da pitam onako baš dobro da bih što više saznala…
“ Prvo.. Da smo se sreli negde, nekad, bilo kad, da li bi me video?”

“ Da li bi ti videla njega?“ – upita ti mene, a ja se udarih po čelu, zaboravih glavno pravilo, nema pitanjem na pitanje.. ali šta sad.. jedno uzalud proćerdano.. idemo dalje..

“ Hm.. Drugo.. Ako bih dodirnula levi obraz sa mladežom na njegovom licu da li bih mu pomogla?“

“ A šta ćes bleso moja, ako ima mladež na desnoj strani lica? – već si se uveliko igrao sa mnom pa si nastavio da mi tepaš iako znaš da to ne volim..

“Možda ga ima na desnoj strani…“ – rekoh više za sebe, zamišljena ne razmišljajući da Možda i samo za sebe može biti pitanje.. i da je i treće otišlo eto tako.. uzalud.. Pogledah kada posle par sekundi shvatih šta uradih, nadajući se tvojoj dobroti, premda sam znala da samo pažljivi učenici mogu imati još jednu šansu..

“ Ne vredi, reče ti, odsutna si večeras.. Treće si iskoristila i rećiću ti samo MOŽDA:.. I opet se vraćaš u svoj začarani krug.. Medena moja.. nećeš ti .. ne možes ostaviti te krvave ratnike.. a oni su sve svoje bojeve izvojevali.. ej.. hoćeš li se ikada dozvati sebi.. “

“Možda… “ –vratih I ja tebi jednu, ali vrednu…

I nestade iza brda…

Ostavi me da dočekam zoru.. onako sa pitanjima..

Meseče moj..
Vodim ja neki svoj krvav boj..
A ranjavam samu sebe..
Ali ko mari..
Ja ne..

Predstava je završena…

Oznake

laž

Poklanjam vam potajan aplauz.. 

Bejaste dostojni ove predstave..

Bila sam lutka u njoj..

I zavesa se sputila..

Aplauz?

Ne čujete ga..

A cela vasiona zajedno sa svim zvezdama ovog sazvežđa vam baca po cvet, na putu vašem..

Da gazite po njemu kao po mojoj duši..

Da uništite i poslednji tračak svetlosti..

Jer zašto bih sijala u ovakvoj tami..

Svaka vam čast dragi kostimografi što me obukoste u vaše haljine i dopustiste da izađem na scenu i kažem svoje reči..

Nisam bila lutka..

Marioneta sam bila..

Samo konce niste videli..

Nisam ni ja..

Jer da jesam ko zna šta bih sve uradila..

Ovako nestajem sa pozornice..

I ovaj komad nema bis..

Nikad vise…

Zažmuri pa razmisli..

Oznake

cicija, ili nesto deseto, misao

Ko ne sanja, poželeće.. 

Ko poželi, potražiće…

Ko potraži, pronaćiće…

Ko pronađe, pročitaće…

Ko pročita, razumeće..

Ko razume, uzeće…

Ko uzme…

Njegovo je…

Nova lekcija…

Oznake

dan, slike

Bi težak dan..

Umesto da propustim sve „slike“ naletala sam na njih i udarale su me uzimavši mi sav vazduh iz pluća..

Slika jedan:

Jedna četvorogodišnja devojčica sa nežnim rukama i zlaćanom  kosom, stala je ispred mene pruživši svoj dlan jutros na železničkoj..  Uzela sam kusur od doručka i dala joj..

Dok se okretala zapazila sam tu sramotu u pogledu što radi to što  radi, a opet nije imala izbora. U drugoj ruci držala je sliku Bogorodice  i kad kad bi je prislonila na srce, obično u trenutku dok je pružala onu drugu ruku za malo milostinje ka nekom..

Ko zna čemu se molila..

Prišla je ženi starijoj, majci sigurno, i nemo joj pružila ruku, prislonivši onu drugu na svoju dušu.. Žena je prezrivo pogleda i reče joj:

„Farbu za kosu imaš da kupiš a hleb nemaš?“ dodirvnuši joj onu zlaćanu prirodnu kosu bez trunke farbe a opet tako lepu..

Devojcica odmahnu glavom i promrmlja jedno „ne“, pocrvene i krete dalje, prinevši svoju ruku sa Bogorodicom ka kosi, totalno zbunjena, sa istom onom sramotom u očima..

Srce mi se delilo na hiljadu delova, ali čuh glas dvojice prosedih dekica kako je dozivaju sa „dete, dete..“ Okrenula se, prišla im, i dok su joj davali ono što su mogli i imali rekoše jednu rečenicu..

Odzvanjala je zajedno sa hukom tramvaja ta rečenica u bezdanu drugih zvukova..

Ako nemaš da daš pare sirotinji pokloni se…

Nisam mogla da pratim dalje slike, sedoh nemo u tramvaj i nastavih dan..

Slika dva:

Urlaše svi „Tako je!.. Tako je!..“ na zemlji ravnoj gde niko ne odlučuje a odkluka se čeka kao zora posle mraka a jedna zvezda u očima im sjaji..

Mladi duh opseda im kose …

Željni znanja uz svu muku bore se za svoja prava..

Iluzije, pozitivizam, bunt, protest i idealizam…

U zemlji koja mesečari svemirom

sve lično i opšte je jedna velika igra..

I kada mi se slike, kao biseri na ogrlicu nanizani, vratiše.. poželeh da odem iz zemlje..

Sa sramotom, kao onom koju sretoh u pogledu jedne male, priznajem, da ja, večiti sanjar, poželeh da napustim svoj san i odem, da kukavički, kao beskičmenjak, pobegnem..

Slika tri:

Eh. . Da je sve ovo jedan san.. Da se u zoru ipak probudim..

Opet ja…

Oznake

opet ja..

Ponovo rođena..

Ista..

Nepromenjena..

Okupana jutrom..

Očešljana zorom predaka..

Pametnija za sve gluposti koje propustih kroz šaku.

Pala u sunovrat koji uništava ali podigoh se kao Feniks i nastavljam jača na pukotinama.

Nije tačno da ste slabiji na mestu koje je ranjeno.

Kada uništite živac nastupa ravnodušnost..

I sve mnogo manje boli..