Oznake

“Hej ti mala, od zrna makova, manja, šta ti je? Neki gladni vukovi te opet napadaju? Šta hoće više od tebe? Što maltretiraš samu sebe.. Kada znaš da ne umeš iz lavirinta izlaz da nađeš?“- setno reče ti.. i pojavi se u tami..

„Dobro veče..“- rekoh, više zalosno, jer opet počinjem, „Beograd spava.. svi odoše u sekundi kao ranim  mrazom ispraćeni… A bolest ostaje u meni da kopni.. Muči me celu noć.. i više noći od samo jedne.. Muči me od kako je upoznah tako jednostavnu sastavljenu od par slova i jedne više.. Pojavila se prva, kao čuđenje, kao znak pitanja, pa korak po korak sve vreme to i ostala.. Suvišno je kada stavite znak pitanje na možda.. Dovoljno je samo reći.. MOŽDA.. “

„…I celu noć možeš ostati da se pitaš razna pitanja, da ni na jedno odgovor nemaš, a sva da ti budu u igri.. Žongliraš lopticama i sva ti ispadaju iz ruku.. I onda pobesniš.. Od muke, od jeda, od neuspeha.. lepa moja. A u čemu da uspeš? Da odgonetneš pitanje?
Na koje ti misliš da nema odogvor?

Ima… ali… ti… lepoto moja ….nikad nećeš znati koji je pravi…“

„Ali, rekoh ja, ako uspem da pročitam to, jer ne može biti komplikovano, to možda, hiljadu puta u jednoj noći rečeno, ako uhvatim taj tok misli..ako …“

„NE! – prekide me ti.. Ne trudi se.. Svako zašto ima svoje zato.. A tvoje možda nikad neće videti koje je tačno.. Pogađaš ti zašto možda ne može imati odgovor, znaš da ako ti kaže jel crno ili belo znate da će neko ostati praznih ruku.. A čemu to.. Bolje nadati se, sanjati.. oduvek sam te učio srećo moja.. da snovi se ostvaruju.. a ti bi baš da se probudiš.. i da posle skrivaš pogled… i praviš se da razumeš, a onda ćeš mene pitati po stoti put ZAŠTO??? Evo, sada ti kažem, ostavi to Možda, takvo kakvo je..Neka ga.. Dovoljno je samo sebi, jer I bez tebe je moglo sve ovo vreme, zar misliš da sada ne može?!”

“Ne znam.. sve mi se ruši.. onako kao pesak.. mada i on je letos stajao ali ova kula se ruši.. Da samo nisam toliko zrnaca stavljala u nju.. možda sam preterala, pretrpala tu kulu.. a htela sam samo da dotaknemo zvezde…“

“ Skidao sam ih za tebe, ali nisi htela, nudio ne jednu nego sazvežđe, a ti opet igraš se arhitekte, a ne znaš da su sve zgrade ipak negde sagrađene.. Ej moja ti.. Nikad se nećeš promeniti.. Pa i ne moraš.. Samo se opameti zbog tebe.. Navikao sam, a ti nisi.. znam tok tvojih misli, znam šta ćeš sledeće uraditi.. ali .. nemoj.. pusti.. neka pada kula.. “

I više ne znam da li je svetlost bila od njega, od mene, ili od suza.. koje su tekle nad istinom.. Samo prozor postade mutan, i hiljade staklića se u njemu prelomi, ili u meni.. ko bi ga znao..

“ Dobro… odustajem.. htela sam mnogo.. ipak su pali ratnici za slobodu, mrtve ne mogu prebrojati, valjda je znao zašto ih ubija.. Za ideal.. za iluziju.. neka.. Evo vraćam masku…“

“Nakrivila se.. popravi je.. neka se rupica u obrazu poklopi sa očima boje cimeta.. Neka ne odudara.. Prozreće te a onda prezreti.. Pusti ih, da vide ono što traže.. Jačinu i snagu.. A tu koja se pojavljuje i koju izjedaju neke muke, ostavi.. Nije ona za ovaj svet, blesava mala.. Ne umeš ti da nosiš bojevu municiju, ne umeš ti da ubijaš, iako bi htela.. udahni duboko i nastavi gde si stigla.. Zaboravi ovu noć, prethodni dan.. I ne pokreći kamenje, tamo gde ne treba.. Kad ne razumeš..“

U munjevitoj sekundi shvatila sam da je pogrešio.. Pogledah ga a nada mi je sijala u očima… video je da se izleteo, ali ostao je miran, jer znao je da pratim taj pogled..

“Ti znaš, rekoh ti, znaš zašto ne razumem… Naravno.. ne možeš da kažeš.. I nemoj.. samo ću te pitati tri pitanja a ti mi odgovori onako kako umeš I možeš.. jel važi?” Pitah te sva srećna kao deca koja se igraju žmurke pa ponovo uspostaviše dogovor I pravila..

“Važi.. samo tri I onako kako umem” – reče ti, vidno smejući se.. a znam da moradoh da pitam onako baš dobro da bih što više saznala…
“ Prvo.. Da smo se sreli negde, nekad, bilo kad, da li bi me video?”

“ Da li bi ti videla njega?“ – upita ti mene, a ja se udarih po čelu, zaboravih glavno pravilo, nema pitanjem na pitanje.. ali šta sad.. jedno uzalud proćerdano.. idemo dalje..

“ Hm.. Drugo.. Ako bih dodirnula levi obraz sa mladežom na njegovom licu da li bih mu pomogla?“

“ A šta ćes bleso moja, ako ima mladež na desnoj strani lica? – već si se uveliko igrao sa mnom pa si nastavio da mi tepaš iako znaš da to ne volim..

“Možda ga ima na desnoj strani…“ – rekoh više za sebe, zamišljena ne razmišljajući da Možda i samo za sebe može biti pitanje.. i da je i treće otišlo eto tako.. uzalud.. Pogledah kada posle par sekundi shvatih šta uradih, nadajući se tvojoj dobroti, premda sam znala da samo pažljivi učenici mogu imati još jednu šansu..

“ Ne vredi, reče ti, odsutna si večeras.. Treće si iskoristila i rećiću ti samo MOŽDA:.. I opet se vraćaš u svoj začarani krug.. Medena moja.. nećeš ti .. ne možes ostaviti te krvave ratnike.. a oni su sve svoje bojeve izvojevali.. ej.. hoćeš li se ikada dozvati sebi.. “

Možda… “ –vratih I ja tebi jednu, ali vrednu…

I nestade iza brda…

Ostavi me da dočekam zoru.. onako sa pitanjima..

Meseče moj..
Vodim ja neki svoj krvav boj..
A ranjavam samu sebe..
Ali ko mari..
Ja ne..

Advertisements