Noć za pamćenje..

Oznake

hvala

Mesec je sijao na nebu…

A neke „zvezde“ svima nama u srcu…

Hvala svim ljudima koji su pomogli i svojim prisustvom upotpunili ovaj dogadjaj…

Za one koji su propustili evo kratkog pregleda.. i ocekujemo vas naredne godine…

humanitarna-revija-za-decu-sa-posebnim-potrebama

Male šanse…

Oznake

markice, pisma, Reči

Dragoj Sebi,

Evo dobro sam.

Ili barem tako treba da piše.

Nisam umorna.

I to valjda tako treba da piše.

Radujem se što ću se opet ujutru u ogledalo pogledati..

Što ću moći da se osmehnem kada te vidim, onako kako oduvek želim, odmornu i nasmejanu..

U kombinaciji meni omiljenih boja..

Da znam, smejaću se osmehom najlepšim kada ih vidim.

Kada prođu pored mene.

Znam da su male šanse da ću ikada imati drugu priliku. I ovu sam izgubila, a valjda je to tako moralo biti..

Ovo je prvo i jedino pismo koje ću napisati..

I jedino koje ću moći da sačuvam za stare dane..

Kako je grozno kada u isto vreme i želiš i ne umeš to da kažeš..

A još gore kada se rečima igraš..

Eto..

Sada treba verovatno da piše…

S ljubavlju.. tvoja.. a opet ako je meni.. onda moja… i opet ničija.. ali neka stoji…

… samo…

JA

Iz dva ugla, nekog čudnog trougla..

Sećam se tog dana.. Nije bio davno.. Vreme je sada tako nebitna stvar, da me plaši kako ga  olako shvatam. Nikada se nisam streckala zbog kašnjenja, te ružne navike..

Tog dana, videli su neki, jednu devojku na klupi ispred kockastog pločnika..
Videh je i ja .. 
Sedela je na sredini. Više u „svemiru“, nego tu gde jeste. Neki su uragani mislima kovitlali, jer lice joj poprimi uplašeni oblik. Zagledana u te trepavice koje se nisu pomerale,  lice izmučeno a opet mlado, natera me na pomisao da je lepa dok se smeje.. Šušnulo je lišće koje kupiše oko nje i ona se pomeri.. Trepnula je.. Videh da je sagla glavu.. Uzdah joj se ote iz grudi i potrese neki tihi jecaj to mlado telo.. Rukavom tog belog pletenog džempera, obrisa krajičke oka.. premda nisam videla suze.. Držala je još malo ruke na očima i onda na licu se pojavi neki osmeh.. Facijalni grč, rekla bih pre..

Poljubi jednu devojku u obraz, što se približavala, duge kose…
Podseti me ta devojka na „Преступление и наказaние“.

Na onu koja se mučila više za druge nego za sebe. Koja je prodajući sebe davala drugima, da ih spasi.. Opisana kao lepa, duge plave kose i plavih očiju u mislima mi se javljala kao mršava, visoka, crne kose i sa crnim očima.. Plavima nikad vična nisam..

Otišle su obe i ne znam šta se dalje zbivalo..

Priznajem volela bih da znam šta je videla.. – rekoh više za sebe u sebi dok hodah na putu do stana..

– Da li bi volela? – pojavi se ti tu negde ispred mene osvetljavajući mi put.. Meseče moj..
– Bih, zaista bih.. pričaj mi.. dug je put do kuće..
– Gledaj kuda ideš, da se ne sapleteš kada odlutaš u mislima, i razmisli o priči koju ću ti ispričati..
– A kako ti znaš šta se desilo kada je bio dan? – začudih se..
– Sunce me je srelo u popodnevnim časovima i jutarnjom rosom umilo moje pospane oči, rekavši mi novosti.. Ipak ja sve znam..
– Hajde, slušam i ne prekidam ne brini… – nestrpljivo izgovorih sa osmehom…

… Sedela je ona tačno tako, u belom džemperu, starinskom, dobila ga je od bake, kao ručni rad, a oduvek je volela te mekane stvari sa okovratnikom u vidu rolke, u koje može da utone, da je zagrle, da se oseti nekako detinje malo, naspram svih briga velikih.. Eto zato je nosila taj beli džemper, pomalo demodiran, pomalo stari, a pomalo njen. U mislima se vratila u isto tako jedan oktobarski dan i te rečenice „Eto to je tvoj….“ koju joj došapnuše. Do srži ubeđena da to ne može biti njeno, jer nije to želela, a opet sve se desilo kao što joj reče neko u toj rečenici.. Pitala se dok je lutala mislima zašto su te kockice baš takve i zamislila se… Nije umela da trepne kada odluta tim prostranstvima.. I onda se desilo to što ju je uplašilo. Osetila je..
Kao déjà vu pojavila se slika u osećajima davno poznata ali znana u tančine da nije morala dva puta da se zapita šta je…

Osećaj koji nije samoća, ni odbačenost, ni preterana prihvaćenost.

Samo vapaj tišinom za pomoć, lupnjava o zidove pogledom, krici koje je ispuštala u sebi..

Kada nema ko bisere da broji..
Tačkice u očima da vidi..
Prepozna u spektru boje očiju, toga dana..

To tiho NE koje je izgovorila poistovetilo se sa šuškanjem lišća pa je izgledalo kao trzanje..
Bilo je to NE, nad krugom koji se opet vrti, početkom dobro znanim.
NE opet, NE meni, NE sada…
Zažmurela je, jer je prepravi nešto vrelo, što se odvajalo od tih tačkica u očima. Nađoše suze večni mir u tom belom đžemperu…

Posle završenih obaveza našla se u prevozu.. Toliko loših vesti toga dana.  I onaj osećaj koji je nije napuštao…Znala je da ako ostane sama neće  podneti. Morala je da ode do njega.
Ušla je u prevoz, sela i počele su .. Jedna za drugom..
Plakala je u tišini na opšte čuđenje svih putnika. Nije je bilo briga šta  misle.
Sredila se malo pre nego što je pozvonila na njegova vrata. Videvši je,  uspeo je samo da prozbori jedno ->>Šta je bilo?<< i zagrli je..

Sklupčana u njegovom zagrljaju, suznih očiju, posle izvesnog vremena uspela je da dođe do daha… Pokušala je da uobliči taj osećaj i objasni mu zbog čega se to „svet srušio“, ali nije uspeo da shvati.. On je za razliku od nje znao osećaj koji će neminovno doći.. Znao je kako će reagovati, kako će odglumeti tu predstavu htela ona to ili ne. Znao je kako izgleda kada ona ruši ono što je stvorila. Nije samo znao zašto to radi…

I u toj sobi, do kraja večeri ona je uspela da napravi nisku bisera, na nevidljivom koncu, a on da potrši zadnji atom snage da je shvati, ili uteši bar malo… Eto ti priče..

– Ne razumem je, rekoh, zašto to radi? Ako nešto voli neka se za to bori, ako joj nešto treba, neka uzme, ako nešto želi neka osvoji.. U čemu je problem, osećaj kao osećaj zar je bitno? I šta će odglumeti? Zašto lagati samu sebe? Ne razumem je, priznajem…

– Znaš, kada izgubiš titulu koju si nosio godinu dana, onda sve ostalo je manje bitno. Kada te odlikuju oni zbog kojih se boriš, kada izdvajajući sebe i njih izdvajaš sa sobom iz mase drugih, kada ih učiš da budu sebi bitni jer i arogancija ima lepotu, kada brineš o svima njima u mnogim neprospavanim noćima, čak i onda kada ni oni sami nisu svesni tvog nespavanja… Oni koji je ne razumeju, ne znaju šta znači moliti se svako veče Bogu i moliti ga „da sačuva sve ono što volim i što mi je srcu milo“…

Ne znaju oni..
Ne znaš ti..
I nikad i nećes…

Postoje noći od kojih naglo osediš, one posle kojh naglo padneš ili ustaneš..

Ima i onih koje pamtiš po dobrim stvarima ili lošim.

Ima i onih posle kojih više nisi kao što si nekad bio-reče ti sve tiše da ove poslednje reči jedva raznadoh.

– A samo.. -htedoh da kažem i ne dade mi priliku.. Zašao si za oblake.. Zaspao.. Samo jedno pitanje htedoh da ti postavim.. Neka ga.. Neka stoji..

I posle nas rode će opet leteti, shvatili mi to ili ne..

Humanost je u „našim rukama“…

Oznake

humanost, ljubav, volja

Kako izgleda kada se humanost i zabava spoje..

Pogledajte i pridružite se!

Ono što sigurno znam je da je ovo treća humana revija organizovana.

Ono što sigurno znam je da je sav novac, otisao u ruke te dece kojoj je potrebna pomoć…

Ono što sigurno znam je da ovakve akcije veoma teško napraviti, ali znam da svi vi nekada odete i popijete bar jedno piće. .

A to jedno, njima će značiti mnogo, ako budte baš u to vreme tu na tom mestu, uživali u prelepim frizurama, venčanicama, odelima i lepoj muzici…

Vama lep provod, a njima mnogo sreće i osmeha na licu…

Ja idem a Vi??

P.S.. I ta deca nisu „različita“ od ostale..

I oni osećaju ljubav i pažnju i dobrotu…

Različitim ih čine mali ljudi koji ih gledaju sa „visina„…

Više ništa…

Oznake

kako doći do dna

Dva je prost broj. Bar tako kažu. Deljiv samo sa jedinicom i samim sobom. Upravo to je bilo i sa nama, draga moja. Delili smo se jedinicom, i opet samim sobom. S tim što se ja još uvek delim na proste delove. Faktore.

Znaš, ubila sam bubašvabu. Po prvi put-sama.
Da..
Pojavila se još jedna..
Pa eto, mogla sam, valjda je to prestiž nas „bogatih“.
Gorčina?
Osećaš neku gorčinu u meni..
Ma kakvi, to je samo opor ukus nekog lošeg vina.. Jer znaš – teško je nanizati ogrlicu. Skupila sam dovoljno „školjki“ u pustinji života, utrošila ne malo, ne mnogo, ali recimo dovoljno svega. Jer više od dovoljno ja nemam čak i da hoću.

Nisam te čula. Pitaš me: Da li ću zatvoriti odštkrinuta vrata?

Hoću.. ali ne onako kako očekuješ. Ne radim više predvidive stvari. Zatvoriću ih treskom. Da vidim da li će ogrlica popustiti. Jer ako se raspe, neću je skupljati veruj mi.. Mogu se samo okrenuti i zgaziti školjke.. Zgaziću svoj trud, jer nisi ih ti brušila i nizala. Lepila kada napraviš veći otvor nego što treba. Držala te male školjke kao kapi vode na dlanu. Ništa nisi uradila…

Znaš, ona koprena prijateljstva na tavanu koja je žigosala mnoge moje „poglede“ i „pravce“, odavno je pojedena, od strane moljaca. Pojeli su niti a ja nove nemam zamisli. I čarobni prah sam potrošila. Ne postoji ništa čim bih je mogla „obnoviti“.

Utkala sam već odavno, svu svoju dušu.
Da znam… da ne znaš kada se to desilo. Tu pukotinu sam davno predvidela i nastavila je.. da ne osetiš… A opet svako „ušiveno“ mesto kad tad puca..

Stavila sam i poslednji zlatnik na vrtešku i čekam da stane pa da siđem. I postanem prosjak. Moliću za toplotu Sunca i lepotu dana. Za suze u očima da olakšam svoju dušu u noćima punog Meseca.

Sećaš se Raskoljnikova?

Eto..

Odatle si mi poznata bila sve ovo vreme.

Setih se pre neku noć.

I nije bilo pitanja zašto je moralo tako i jesi li to baš ti…

Jesi. 

Da se nadam???

Nadala se ja ..

Više i od tebe i svih vas pozitivistički nastorjenih.

Koje nas, pesimiste, smatrate budalama, ali ne onim pozitivnim. Već eto tako samo budalama. Sada se, po prvi put, više ne nadam..

Idem.. Čućemo se…

Znam da znaš da kada kažem „Čućemo se“ mislim..

Nekad.. Možda…

Spustih slušalicu..

.. Ne zaboravi one otiske u snegu koji polako dolazi, a znaj biće prvi bez mene, one koju si znala ili upoznala. Vremenom ćes se navići. Ne opraštam se. Daleko od toga. Samo te molim ne zaboravi neke jednačine pa makar naši prsti zaboravili kako dodir izgleda, a oči koje su boje vetra.. I one zvukove iz predgrađa duše, nemoj zaboraviti.. Sve ostalo stavi u kutiju na tavan. Znam da će ih miševi i moljci izjesti. Pa šta… Neka na kutiji ne piše ništa. Ipak će to biti moje drugo ime od danas. .

I ništa je nešto kad nemaš ništa..

Ne brini za mene. Do kraja ove godine svešću svoj bilans na NULA. Do tada ću se verovatno izdeliti na toliko prostih delova, da ću ipak u nekoj beskonačnoj unutrašnjoj borbi morati doći do jedan.

Jednačina glasi:

Nule stavljene iza jedinice povećavaju vrednost..