Oznake

Dva je prost broj. Bar tako kažu. Deljiv samo sa jedinicom i samim sobom. Upravo to je bilo i sa nama, draga moja. Delili smo se jedinicom, i opet samim sobom. S tim što se ja još uvek delim na proste delove. Faktore.

Znaš, ubila sam bubašvabu. Po prvi put-sama.
Da..
Pojavila se još jedna..
Pa eto, mogla sam, valjda je to prestiž nas „bogatih“.
Gorčina?
Osećaš neku gorčinu u meni..
Ma kakvi, to je samo opor ukus nekog lošeg vina.. Jer znaš – teško je nanizati ogrlicu. Skupila sam dovoljno „školjki“ u pustinji života, utrošila ne malo, ne mnogo, ali recimo dovoljno svega. Jer više od dovoljno ja nemam čak i da hoću.

Nisam te čula. Pitaš me: Da li ću zatvoriti odštkrinuta vrata?

Hoću.. ali ne onako kako očekuješ. Ne radim više predvidive stvari. Zatvoriću ih treskom. Da vidim da li će ogrlica popustiti. Jer ako se raspe, neću je skupljati veruj mi.. Mogu se samo okrenuti i zgaziti školjke.. Zgaziću svoj trud, jer nisi ih ti brušila i nizala. Lepila kada napraviš veći otvor nego što treba. Držala te male školjke kao kapi vode na dlanu. Ništa nisi uradila…

Znaš, ona koprena prijateljstva na tavanu koja je žigosala mnoge moje „poglede“ i „pravce“, odavno je pojedena, od strane moljaca. Pojeli su niti a ja nove nemam zamisli. I čarobni prah sam potrošila. Ne postoji ništa čim bih je mogla „obnoviti“.

Utkala sam već odavno, svu svoju dušu.
Da znam… da ne znaš kada se to desilo. Tu pukotinu sam davno predvidela i nastavila je.. da ne osetiš… A opet svako „ušiveno“ mesto kad tad puca..

Stavila sam i poslednji zlatnik na vrtešku i čekam da stane pa da siđem. I postanem prosjak. Moliću za toplotu Sunca i lepotu dana. Za suze u očima da olakšam svoju dušu u noćima punog Meseca.

Sećaš se Raskoljnikova?

Eto..

Odatle si mi poznata bila sve ovo vreme.

Setih se pre neku noć.

I nije bilo pitanja zašto je moralo tako i jesi li to baš ti…

Jesi. 

Da se nadam???

Nadala se ja ..

Više i od tebe i svih vas pozitivistički nastorjenih.

Koje nas, pesimiste, smatrate budalama, ali ne onim pozitivnim. Već eto tako samo budalama. Sada se, po prvi put, više ne nadam..

Idem.. Čućemo se…

Znam da znaš da kada kažem „Čućemo se“ mislim..

Nekad.. Možda…

Spustih slušalicu..

.. Ne zaboravi one otiske u snegu koji polako dolazi, a znaj biće prvi bez mene, one koju si znala ili upoznala. Vremenom ćes se navići. Ne opraštam se. Daleko od toga. Samo te molim ne zaboravi neke jednačine pa makar naši prsti zaboravili kako dodir izgleda, a oči koje su boje vetra.. I one zvukove iz predgrađa duše, nemoj zaboraviti.. Sve ostalo stavi u kutiju na tavan. Znam da će ih miševi i moljci izjesti. Pa šta… Neka na kutiji ne piše ništa. Ipak će to biti moje drugo ime od danas. .

I ništa je nešto kad nemaš ništa..

Ne brini za mene. Do kraja ove godine svešću svoj bilans na NULA. Do tada ću se verovatno izdeliti na toliko prostih delova, da ću ipak u nekoj beskonačnoj unutrašnjoj borbi morati doći do jedan.

Jednačina glasi:

Nule stavljene iza jedinice povećavaju vrednost..

Advertisements