Sećam se tog dana.. Nije bio davno.. Vreme je sada tako nebitna stvar, da me plaši kako ga  olako shvatam. Nikada se nisam streckala zbog kašnjenja, te ružne navike..

Tog dana, videli su neki, jednu devojku na klupi ispred kockastog pločnika..
Videh je i ja .. klupica
Sedela je na sredini. Više u „svemiru“, nego tu gde jeste. Neki su uragani mislima kovitlali, jer lice joj poprimi uplašeni oblik. Zagledana u te trepavice koje se nisu pomerale,  lice izmučeno a opet mlado, natera me na pomisao da je lepa dok se smeje.. Šušnulo je lišće koje kupiše oko nje i ona se pomeri.. Trepnula je.. Videh da je sagla glavu.. Uzdah joj se ote iz grudi i potrese neki tihi jecaj to mlado telo.. Rukavom tog belog pletenog džempera, obrisa krajičke oka.. premda nisam videla suze.. Držala je još malo ruke na očima i onda na licu se pojavi neki osmeh.. Facijalni grč, rekla bih pre..

Poljubi jednu devojku u obraz, što se približavala, duge kose…
Podseti me ta devojka na „Преступление и наказaние“.

Na onu koja se mučila više za druge nego za sebe. Koja je prodajući sebe davala drugima, da ih spasi.. Opisana kao lepa, duge plave kose i plavih očiju u mislima mi se javljala kao mršava, visoka, crne kose i sa crnim očima.. Plavima nikad vična nisam..

Otišle su obe i ne znam šta se dalje zbivalo..

Priznajem volela bih da znam šta je videla.. – rekoh više za sebe u sebi dok hodah na putu do stana..

moonsong– Da li bi volela? – pojavi se ti tu negde ispred mene osvetljavajući mi put.. Meseče moj..
– Bih, zaista bih.. pričaj mi.. dug je put do kuće..
– Gledaj kuda ideš, da se ne sapleteš kada odlutaš u mislima, i razmisli o priči koju ću ti ispričati..
– A kako ti znaš šta se desilo kada je bio dan? – začudih se..
– Sunce me je srelo u popodnevnim časovima i jutarnjom rosom umilo moje pospane oči, rekavši mi novosti.. Ipak ja sve znam..
– Hajde, slušam i ne prekidam ne brini… – nestrpljivo izgovorih sa osmehom…

… Sedela je ona tačno tako, u belom džemperu, starinskom, dobila ga je od bake, kao ručni rad, a oduvek je volela te mekane stvari sa okovratnikom u vidu rolke, u koje može da utone, da je zagrle, da se oseti nekako detinje malo, naspram svih briga velikih.. Eto zato je nosila taj beli džemper, pomalo demodiran, pomalo stari, a pomalo njen. U mislima se vratila u isto tako jedan oktobarski dan i te rečenice „Eto to je tvoj….“ koju joj došapnuše. Do srži ubeđena da to ne može biti njeno, jer nije to želela, a opet sve se desilo kao što joj reče neko u toj rečenici.. Pitala se dok je lutala mislima zašto su te kockice baš takve i zamislila se… Nije umela da trepne kada odluta tim prostranstvima.. I onda se desilo to što ju je uplašilo. Osetila je..
Kao déjà vu pojavila se slika u osećajima davno poznata ali znana u tančine da nije morala dva puta da se zapita šta je…

Osećaj koji nije samoća, ni odbačenost, ni preterana prihvaćenost.

Samo vapaj tišinom za pomoć, lupnjava o zidove pogledom, krici koje je ispuštala u sebi..

Kada nema ko bisere da broji..
Tačkice u očima da vidi..
Prepozna u spektru boje očiju, toga dana..

To tiho NE koje je izgovorila poistovetilo se sa šuškanjem lišća pa je izgledalo kao trzanje..
Bilo je to NE, nad krugom koji se opet vrti, početkom dobro znanim.
NE opet, NE meni, NE sada…
Zažmurela je, jer je prepravi nešto vrelo, što se odvajalo od tih tačkica u očima. Nađoše suze večni mir u tom belom đžemperu…

lagrimas

Posle završenih obaveza našla se u prevozu.. Toliko loših vesti toga dana.  I onaj osećaj koji je nije napuštao…Znala je da ako ostane sama neće  podneti. Morala je da ode do njega.
Ušla je u prevoz, sela i počele su .. Jedna za drugom..
Plakala je u tišini na opšte čuđenje svih putnika. Nije je bilo briga šta  misle.
Sredila se malo pre nego što je pozvonila na njegova vrata. Videvši je,  uspeo je samo da prozbori jedno ->>Šta je bilo?<< i zagrli je..

Sklupčana u njegovom zagrljaju, suznih očiju, posle izvesnog vremena uspela je da dođe do daha… Pokušala je da uobliči taj osećaj i objasni mu zbog čega se to „svet srušio“, ali nije uspeo da shvati.. On je za razliku od nje znao osećaj koji će neminovno doći.. Znao je kako će reagovati, kako će odglumeti tu predstavu htela ona to ili ne. Znao je kako izgleda kada ona ruši ono što je stvorila. Nije samo znao zašto to radi…

biseriI u toj sobi, do kraja večeri ona je uspela da napravi nisku bisera, na nevidljivom koncu, a on da potrši zadnji atom snage da je shvati, ili uteši bar malo… Eto ti priče..

– Ne razumem je, rekoh, zašto to radi? Ako nešto voli neka se za to bori, ako joj nešto treba, neka uzme, ako nešto želi neka osvoji.. U čemu je problem, osećaj kao osećaj zar je bitno? I šta će odglumeti? Zašto lagati samu sebe? Ne razumem je, priznajem…

– Znaš, kada izgubiš titulu koju si nosio godinu dana, onda sve ostalo je manje bitno. Kada te odlikuju oni zbog kojih se boriš, kada izdvajajući sebe i njih izdvajaš sa sobom iz mase drugih, kada ih učiš da budu sebi bitni jer i arogancija ima lepotu, kada brineš o svima njima u mnogim neprospavanim noćima, čak i onda kada ni oni sami nisu svesni tvog nespavanja… Oni koji je ne razumeju, ne znaju šta znači moliti se svako veče Bogu i moliti ga „da sačuva sve ono što volim i što mi je srcu milo“…

Ne znaju oni..
Ne znaš ti..
I nikad i nećes…

Postoje noći od kojih naglo osediš, one posle kojh naglo padneš ili ustaneš..

Ima i onih koje pamtiš po dobrim stvarima ili lošim.

Ima i onih posle kojih više nisi kao što si nekad bio-reče ti sve tiše da ove poslednje reči jedva raznadoh.

– A samo.. -htedoh da kažem i ne dade mi priliku.. Zašao si za oblake.. Zaspao.. Samo jedno pitanje htedoh da ti postavim.. Neka ga.. Neka stoji..

I posle nas rode će opet leteti, shvatili mi to ili ne..

Advertisements