U novogodišnjoj noći – poželeću…

Oznake

jelka, Nova godina, paketi, ukrasi, želje

Stavila je i poslednji ukras na jelku dok su lampice naizmenično bojile tamu te sobe raznim bojama. Neki mir dubina i spokoj tišine ispuniše prostoriju, a toplota od kamina učini atmosferu toplom..

Šta će poželeti kada se kazaljke poklope? Zdravlje za sebe i najmilje i ujedno svima onima kojima je ono najpotrebnije… Radost i osmeha više sebi i drugima, ili sitnice bez kojih ne mogu, da li će im poželeti toplu ruku, osmeh i zagrljaj, ili malu igračku, cveće i proleće? Možda ono „želim vam sve što vas čini srećnim“… A možda samo jedno nebo, jedan Mesec i jednu zvezdu…

Recimo da bi njen spisak želja, svima onima koje je upoznala, i svima onima koje tek treba da upozna izgledao po naosob ovako:

„Zemljaku“ želim čitavo prostranstvo vremena, ideja, misli kako bi sve svoje ispunio…I jednan minut, koji bi umesto 60 sekundi trajao čitavu jednu večnost…

Starlight-u želim šahovsku mapu ciljeva i uspeha, gde je ne bitno da li je crno ili belo, gde sve dobija.. I jednu zvezdu Danicu, da tvoj sjaj upotpuni… Poželeću ti i svemir reči, i beskraj konca, da ih nižeš i kačiš kao suve smokve za zimu.. Neka budu krckave i slatke, neka odišu životom kao i ti..

Arčhibaldu – Zvončicu, da mu noćima posipa snove i utopli ih kada se inje hvata po šumi, jer i Petar Pan mora usniti jednom .. A snove? Čuvaće ti ona „tvoja“, „jedina“ uostalom znaš ti koja…

Laluve – želim detelinu sa četiri lista, svaka strana neka nosi boju da po potrebi oslika portret onako kako svetlost bude padala i njoj ta boja trebala… Tri su osnovne, a četvrta neka bude samo tvoja…

Samo nečijoj, maloj zaljubljenoj devojčici želim večno detinjstvo, puno osmeha, nade, čuda i čarolija! Da staklenim cipelicama utisne na ledu – žar života, i da uz pomoć čarobnog praha sa krila vila odleti u zagrljaj onih koji je vole i tu ostane zauvek..

Tragu pera ili Razzlogu – ću poželeti nepregledna prostranstva duge.. Neka se slivaju i dušu pune mirisnim notama.. Hvataj ih u letu kao jato leptira, i lepi ih u herbarijume svojih „albuma“ kako bih ponekad prešavši prstima preko njih čula osećanja….

Maladict-u ću poželeti beskrajne korake ispunjene osećanjima koje hodaju po zamišljenim linijama u zanosu nota nekih davnih pesama, u žaru dodira, pogleda, gde se razumevanje čita iz očiju, a dlanom drži pravac aviona koji leti na naizmernim visinama, daleko, daleko u tačku savršenstva…

Spartaku – hrabrom junaku, želim borbe osmehom izvojevane, sa žarom dobijene, uz večnost prepričavane.. Jednog keca u rukavu neka se nađe… I neka te na kraju osvoji, dama herc, jednim pogledom, jednim osmehom a posle neka se pogledi i osmesi nižu kao đerdani oko njenog vrata…

Zelenoj želim slobodu… Kao konji vrani ravnicom raspušteni, neka tvoja kosa kao njihova griva leti.. a misli neka neuhvatilje budu kao topot horde nebeskih jahača…

Porots-u želim odraz u ogledalu, neka spozna trajanje tog trenutka kada noge utrne, jer more je duboko, a vrednosti se obično na dubinama pronalaze… Zaronićemo zajedno, uz Mesečinu pronaći zagubljeno… Ti budi kapetan, a ja ću mornar, lađe koju bure tek treba da prate, ali i ti i ja znamo da nas na dno odneti neće…

Ja bre-u bih poželela fenjerđžije da osvetle puteve kojim hodiš, trubadure i fanfare da osmeh osenče tonom, kule i gradove da hitre noge umiri svoje, polja, brda i doline da buket od specijalnih travki napravi svoj…i par tačkica da prati ovu jednu tvoju u pogledu….

Alonsu u noći kada se kazaljke poklope poželeću haljinu od beline satkanu, u čiju postavu će jeleni utkani biti, hitri i hrabri što kroz šumu beže, oko rukava krzno meko da po potrebi utone i odmori svoje usnule oči, i šešir sa sto i jednom tajnom, dovoljnom da radoznalost svoju umiri…

Svim zvezdama koje obasjavaju ovu noć i mnoge predhodne neprospavane, koji mesečare, budni sanjaju, ili u snu pričaju poželeću samo noći … Mirne, ne-mirne, lake ili teške na njima je da odluče..

I tri želje za sve na ovom svetu:

– za sve princeze, vitezove, anđele čuvare I dobre vile jednog dvorca blizu neba poželeću da svoje snove ne sanjaju, već da ih ostvare…
– za one koji su ostavljali otiske u tami, poželeću puno tamnih noci kako bi pronašli iskre sebi ravne.
– treca će biti upućena lovcima na sve I svašta, da ne skidaju prah sa krila leptira, jer bez praha ni prašina ne postoji…

SREĆNI PREDSTOJEĆI NOVOGODIŠNJI

I BOŽIĆNI PRAZNICI

MESEČARI MOJI!!!

 

Želiš li?…

Oznake

muzika, note, radost

Želiš li da uploviš u sigurnu luku, tamo gde te mora i bure ne mogu odvesti u daljinu?

Želiš li da sanjaš otvorenih očiju, a opet da sve bude bajkovito i nestvarno?

Da budeš šta god poželiš jer ipak je ovo svemoguće, a opet tako lično..

Da se vratiš kroz vreme i opet budeš svoj sa puno ideja i misli..

Da uhvatiš nit satkanu od nota, jer reči čitamo a note gledamo..

Ovako izgleda kada neko note oseća…

Razgovor sa sobom…

Oznake

filosofija, pitanja i odgovori

Sedeli smo jedna naspram druge. Ja i ono moje drugo „JA“ koje me gledaše ispred ogledala.. Iste, sa dve različite tačke „vremena“… Pogledala si me i upitala:

Srećo – jesi ok?
Jesam – rekoh, mada i nisam bila.
Ala ti verujem… Šta je sad? –insistirala si…
Besna sam. Svašta mi pada na pamet i bolje da me prodje do sutra bolje za mnoge…
I za mene pretpostavljam. Hajde ti blago meni uzmi one tablete za pamćenje i u krevet na spavanje jutro je pametnije od noći.
Ne mogu da spavam. Popila sam ih jos danas…
Ma drmni još koju…Ej I love you, love you, love you.. ti si ostvarenje mog sna!
Kakve si ti košmare onda sanjala?
Što bi rekao moj drug – važno je da smo mi svi ljudi i to je sve čovečanski…
Ovo me podseca na Marinu, Vasilisa i Grčku… Jao kad ce ta knjiga poludeću ako uskoro ne izađe…
Eto, jel ti se sad čini da si grešila za njega, da je on možda pravi za nju?
Pazi sedim i razmišljam…Možda jesam, a opet možda I nisam. Uvek stoji kao lapmpica – ne moguće da je savršen. A deluje.. Nešto mora da fali vreme će pokazati šta.. Svi su savršeni na početku…
JAOOOOOOOOOOOOOOOO! ‘Ebalo vas to što fali… (grrrrrrrrr)! Vi ne umete da budete srećni ni na 1 sekund. Odmah tražite sta ne valja… Ma odustajem!
Dobro kako god.. Odustajem i ja!
Vidiš zanimljivost – mi se svi volimo a ne razumemo se…
Upravo razmišljam šta fali i ne znam. Kad uporedim one koji imaju sve a nemaju ljubav mi smo kao „srećne“ ??? Aha.. A opet i mi imamo probleme…
Šta je onda zlatna sredina?
Ne znam. Mi bar imamo savršen dan. Valjda je to nekad dovoljno u životu. Zlatna sredina je PROSEČNOST.
Mene trenutno muči jedan problem filosofske prirode a to je..Imam jednu stranu koja veruje u bajke, u ljubav ‘na kartonu’, u siromaštvu, ali ljubav na prvom mestu. I drugu stranu koja kaže imaću udobnost ali biću lišen ljubavi. Jednačina sa dve različite strane, u odnosu čega ima više, izgleda ovako:
UDOBNOST + ljubav = LJUBAV + udobnost
Sad nađi ti meni tu sredinu???
Rekoh ti – sredina je prosecnost. Nađeš nekog ko odprilike zadovoljvava tvoje ljubavne potrebe, nađeš posao, neki stan ili kuću. Imaš dovoljno da bi bio neki ‘srednji’ sloj. Prosečnost, kompromis, ne traženje ničeg višeg. To je ispunjenje nekih tvojih najnižih kriterijuma i stavova.
Zar to nije dno dna?
Ne. To je sredina!! Ma ne znam… Ne mogu ni da prihvatim ovo što sama pričam. To je previše suvoparno, sterilno, jednolično, da čujem tebe… Šta ti mislis?
Razmišljam upravo kroz par godina šta će biti sa svima nama. Kad se umešaju malo veća pitanja kao što su kuća, posao deca, karijera,… Svakako da će se pokazati neka ‘nova’ lica . Upitaćemo se:  ‘Ko je sad ovo?’ Doći će do razdvajanja i onda ide to o čemu ti pričaš – spustićemo kriteriijume jer cemo morati… Biće i mlađih i lepših, otkud znam snalažljivijih a nad glavama će nam stajati, ko zna ko sa onim „što se ne udaš, završila si fax, imaš posao“ pitanjima.. A mi ćemo šta??? Tragati za pravom ljubavi?
Hmm.. Ne! Kresnuću se sa nekim, zatrudneti, roditi dete i biti srećna samohrana majka. Ostali mogu da se ‘ebu sa tim ‘udaj se’ i sranjima…
Onda si spala na dno! Nisi ono najmanje ostvarila – porodicu svom detetu.
Nisam promašena osoba ako se ne udam ! Kuc kuc...– udari ti par puta o ogledalo..
Nisi, ali tvoje dete će svakako biti „drugačije“ od ostale dece. Biće uskraćeno za mogućnost da shvati šta u životu znači prava ljubav i porodica.
Posebnost je nekad vrlina! Što bi ono bilo drugačije? Neće!! Ja ću u svom detetu uživati… Stizaću da budem majka, otac, drug, drugarica svom detetu i poslovna samostala samosvesna žena. Ako mi neko kaže da je to teško i neizvodljivo – klepicu ga!!!
To je tačno – ti si uvek bila luđa od ostalih.. ali to je teško i neizvodljivo…
Kad mi digneš moje filosofske živce i teraš me da razmišljam o stvarima 10 godina unapred dođe mi da te ….uh..
Vratimo se na početak. Naćićemo ljubav pa makar i na kartonu…Elem Cigana ima.. kartona ima.. voleće neko i nas –  neće nas terati da budemo samo domaćice vezane za kuću i decu..
Nemam ja ništa protiv da budem domaćica ali da mi to ne bude jedina odrednica. Pored toga sam sposobna da budem majka, supruga, prijateljica, kuma, žena od karijere imam mnogo društvenih uloga.. I setih se!
znaš sta je zlatna sredina? Sofijin brak (knjiga „Kao da se ništa nije dogodilo – Marija Jovanović)– eto ti primer!
Da tačno Aleksa! (Muž Sofijin) mada on je bio dobar ali pogrešan..
Jesi li ti znala da tako ‘prosečni’ momci budu nesrećni, u neku ruku, sa ženama koje nisu ‘prosek’. Oni bi bili srećnji, sa nekom, isto tako prosečnom
ženicom, jer imaju donekle iste poglede na život. Mada ima i momaka koji puste tako cure da napreduju. I to samo oni koji su dovoljno jaki da priznaju da uz sebe imaju izvanrednu ženu..
Jedno nepristrasno pitanje ali iskreno. Ko je ‘jači’, po tebi, on ili ja? – upitah te.
Ti imaš potrebu za ‘hranjenjem’ mozga, on to razume jer je i sam nekad težio tome, ali sad je on dovoljno realan i spreman za svakodnevni život. Mislim da se vi u tom smislu nadograđujete.
Šta se desi u jednom coveku pa postane realan? Zašto prestane da „hrani mozak “ ili mašta?
Kad te život ošine iznova, iznova, iznova onda ‘okreneš ploču’. Ti ne izgubiš potrebu za tim hranjenjem mozga – samo je potisneš kako bi imao normalan, prosečan život. To nije izgubljeno samo se javlja kad sediš sa prijateljima, na večeri kod nekog u stanu, i onda počinje…
Čime da se bavim??? Politikom? Kursom dinara? Vremenskom prognozom? Političarima? Tračevima? Muzičarima?
Da.
Ali to nisam ja…
Nisam ni ja ali ćemo delom kroz život postati. Izvanrednost se čuva samo za izvesne trenutke a nije ti svakodnevni život. Eto suštine.
Ne želim još uvek da odrastem! Šta treba da dodjem i da kukam o deviznim rezeravama Srbije koje su otišle u „da ne kažem gde“ zbog skoka kursa dinara i neuravnoteženog stanja? Lepo zvuci zar ne? Ipak to znam bez da otvorim “24h“ i gledam u onaj Tv koji ljudima samo ispere mozak bolje od bilo koje mašine za veš. Njih treba da čujem kako pričaju da je siromaštvo u narodu??? Ne moram! Mogu samo da bacim pogled krišom u novčanik čoveka na kasi ili da ga pogledam kako se znoji kad treba da plati – pa će mi sve biti jasno i čemu sve to? Mogu li JA to da promenim? Ne mogu..
Što to meni pričaš – ne dam dete u sebi sećaš se? On jeste izvanredan – potvrda ti je onaj komentar kod tebe koji je ostavio.. Kažem ti izvnrednost je u trenucima…
Zašto je onda potiskuje? Kada oboje razumemo? Šta? Neće ga razumeti svet? Kako da ispravim to – da sebe ne povredim, da se ne izgubim, da se u svet prilagodim i ljudima oko sebe pomognem da me shvate bez da prethodno „nadograđuju“ mozak???
Onako kao što si meni rekla. Praviš se malo luda malo glupa. Ne možeš zar ne?
Ne mogu!
Radim to jedan dan i već mi gori pod nogama.. Što mi mislimo da nismo kao drugi? Kako prepotentno od nas!!!
Ulagale smo mnogo više nego drugi i mnogo više žrtvovale nego ostali…
Slušaj svoj savet – spusti se na nivo da te normalni i obični ljudi razumeju.
Prodajem sebe. Onako svojski prodajem sebe samo mi reci šta dobijam za uzvrat?
Ako si srećnik dobijaš pravu ljubav, čoveka koji moze da parira tebi, ako nisi, utopiš se u sredinu – kao kameleon..
Manje razmišljaj, promišljaj.. 
Živi jednostavno.
Živi život.
Ne zamišljaj ga unapred previše
Ne razmišljaj o stvarima..
Počni da ih osećaš.
Jednog dana..
Ima vremena..
Sutra je novi dan.
Kurs će skočiti.
Država podivljati.
Kučići i opet lajati.
Ljudi psovati…
A ti i ja ćemo nekog ne znato prilagođavati i sami sebe polako uništiti.
Ti ovo prepiši slobodno pesimizmu..
Meni jedino treba da budem spontanija a tebi da mnogo manje misliš ko koga menja, dopunjava… Udahni život! Treba da se bolje snalaziš u svakodnevnim obavezama a tebi niko ne brani da u nekom svom krugu budes vanredna… odoh… a ti ostani pa još malo razmisljaj… – reče I ostavi me..

Zora je svanjavala.. I jutro se budilo…
Hvala ti za neprospavanu noć……

I na kraj sveta da odeš…

Oznake

Grčka, hvala, ona, priča, zvezda

… Izletela sam napolje. Gušio me je i taj vazduh i to okruženje, previše svega, previše različitosti i nimalo sličnosti da bih ostala tu.. Idem a hladna košava mi duva u lice, tramvaji prolaze, ali ih ne čujem. Za divno čudo mirno je na Železničkoj stanici.. Valjda je to zatišje pred Novogodišnju buru.. Onu gde će mnogi brodovi ploviti sigurnim morem…

– A kojim ti morem ploviš? – upita me Mesec…

Nebo je oblačno,  to more nije mirno, pa se Mesec kad ikad pojavi i ugledam mu svetlost koja me ogreje, na sekunde, pa opet zaroni u novi talas oblaka.. Ali tu je.. I smiruje moj haos misli..

– Nesigurnim.. Koračam, nesigurno, ne umem da kažem ono što mislim, grešim, iz dobre namere pravim loše, a onda se kajem, ali šta to vredi. Taj začarani krug odviše dobro poznajem, i kada se zavrti ne umem da stanem… Umesto da puste da prođe i da stanem, oni ga zavrte još više.. Ali kriva sam ja.. Kao I Uvek…

Nasmejao si se, valjda si video malo više od mene, shvativši da ta jednačina ovog puta ima samo jedan uređeni skup.. Možda će  i ono težiti nemogućnosti, premda da ono jedinstveno ipak  ne može biti jedno od mogućih rešenja.. Ipak nisam deljiva    sa dva.. Da jesam, ko zna kako bi jednačina izledala…

Dok sam se pela Balkanskom, ka Zelenom vencu i dalje ka Knezu, načuh iza sebe jedan uzvik.. Neka slova ženskog imena se javiše „Evo me ovde..“ i ja nastavih i ne razaznah da li je . anja… ili mi fali neko slovo kao T, S, M ili V… Opet jednačina sa više nepoznatih, a ja umorna od rešavanja onih u sebi i ostavih je onako da teži beskonačnosti..

Koraknuh na prvu kockicu Kneza i prođe mi kroz glavu da ipak kada bi celu zemaljsku kuglu otvorili i rasekli na „kockice“ možda bi od nje mogla da se napravi neka Zemaljska – Mihajlova ulica, kao ova.. Imala bi možda baš toliko kockica ili jednu manje ili jednu više.. Ko zna..

Znam samo NJU koja dobro stoji sa geografijom.. NJU o kojoj vam nikad nisam pričala.. I da me pitate zašto ne znam.. Nisam ni tebi Meseče, ali sačekaj da dodjem do one klupe pa ću ti reći..

– Ko je ona? Odakle je? Ima li ime? Pričaj mi, devojčice moja, o NJOJ…

– Neću te držati u neizvesnosti, dosta je bilo, hladno je večeras, ali biće mi toplo čim je se setim.. Znaš.. Pričaše mi o prijateljstvu iskrenom i čistom kao kap usijane lave koja hlađenjem postaje jaka kao kamen. O predstavi koju igraše dve osobe čije su uloge nekako se prećutno sklopile. O NJOJ pričljivoj i veseloj, povučenoj a tihoj… Kada su mi je opisivali, jer slušah dugo o njoj, pre nego što smo se upoznale, imala sam utisak da je strašno nadmena. Svoja i uobražena. Zamišljah je kao smeđokosu, privlačnu ili bolje da kažem atraktivno privlačnu, koja više pleni radoznalošću nego lepotom.. Rekli su mi da je pričljiva a ja objašnjavah to sebi kao verovatnoću da rečima nadomesti sve svoje mane i nedostatke. Sklapah pogrešne puzzle i dobih izopačenu sliku… Jasno mi je bilo da sam upala pod zagrljaj spletkarenja sa predrasudama, a odatle malo šta je moglo dobro ispasti.. Pa makar i jedan portret.. pod slabim svetlom…

Dođoh do Kalemegdana, malo ljudi šetalo je svoje kućne ljubimce, a ja sedoh na klupu, i dopustih da mi Košava zamrsi kosu, produva misli i dobaci ih do tebe..

– Ovde smo se upoznale.. Pomalo sa nestrpljenjem očehivah tu lavicu računajući da ipak neću postati njen plen.. Da ću uspeti ako ne da joj se pokorim bar da se suprotstavim.. Kakve nebuloze- priznaćes..

– Da se kladimo da te je ostavila bez teksta? – zapita me ti onako smeškajući se na kvarno, jer si znao da sa slabim karatama igram a ulog.. može se reći da je bio pozamašan..

– Hajde, kladim se na sve što imam.. Evo ulažem i poslednje, pa kad izgubim znaću da nije bilo šanse da dobijem.. Što u ovom slučaju i nije.. Da! Tačno je. Ostavila me je bez teksta..

Pojavila se u farmerkama, teksas jakni, jednostavnoj majici, i belom torbicom, eto malom, minijaturnom, a opet imala je sve što joj je trebalo.. Njen pogled i tu nesigurno pruženu ruku neću nikad zaboraviti.. Pogled je odlutao iza svodova blago povijenih šiški, tek toliko da ne bude napadno, a ruka bi ispružena sa strahom da li ću uzvratiti ili ne.. Eto kupila me je tim.. Uzvratila sam i onda počela da slažem prave kockice..

Po prvi put svatih šta znači lepota jednostavnosti. Skromnost u kojoj nije bilo mesta pretvaranju, iskrenost bez imalo laži i tek pomalo naivnosti davalo je utisak jednog krhkog i nežnog bića..

Bunila se, kad bi joj pominjali ajkule i vukove, kaže životinje voli, a ne i njih.. Pričala mi je razne zanimljivosti o njima.. Znala je kako se delfini ponašaju na dnu mora, šta rade mravi, kako to kitovi hrane svoje mlade, kako ih čuvaju, i znam da je sve emisije budno pratila učestvujući tek po nekim upitnim pogledom tih lepih obrva i blagom nevericom.. Tražile smo reči one dugačke, „filozofske“ koje bi se retko upotrebljavale.. Rariteti, apstraktnost i  subjektivnost naspram  nihilizma i ništavila, pa  dodajući time još  rekvijem, senzibilizam  može se reći da je naš  „rečinik“ često bio  obogaćivan novim  „izrazima“ kojima smo  tražili mesta i  ekvivalente. Sasvim  lako kao lahor uklopili  smo se.. Osmeh je krila  u rukav jakne,  stavljajući je na pune usne a on je uprkos svemu ipak odjekivao po nekim notama davno odsviranim.. Od lavice dobih jedno mače čežnjivog pogleda, koje poželeh da sakrijem pod kaput..Tiha i povučena suzdržavajući se suvišnih komentara u društvu, „među svojima“ bivala je i te kako pričljiva, pokušavajući ne da nas zaseni ili prekrije, samo da se oslobodi svih viška informacija koje je upijala sa raznih strana..

– A problemi?

– Bili su i oni tu moj meseče.. Koliko tas ide na dobro, toliko je preokrenut na onu drugu stranu.. Često premeštana kao nežna biljaka iz saksije, postala je krha i osetljiva na promene… Nosivši breme zvano „domaćica u kući“ odlično je igrala ulogu i „sestre“, „majke“, „studenta“, „uzora“, „drugarice“, „prijatelja“, znala je da radi, studira, uči, sprema, kuva.. Umorna kad ikad od svega begala bi između ta četiri zida, okružena nekim svojim notama, koje su znale da smire taj nemir od pucanja.. Muzika koju je primala spolja, umela je da smiri neku unutra.. Premda i nisu morale biti istog „žanra“… Ponekad odlutalog pogleda,  znala je da se zagleda i otplovi morem bez kompasa.. Vraćala se u stvarnost samo sebi znanim putevima..  Samo par linija na čelu bi se ocrtale kao znak da ipak nešto nije u redu, ali mogla je da stavi taj zanosan osmeh..

Šalila sam se sa njom da je razmažena, ne govorivši joj da se život surovo poigrao.. Pričala joj da je nezrela, iako sam znala da joj nisam ni primaći.. Htela sam da je zaštitim a znala sam da ne umem.. i ne mogu… Ostah kraj nje, ne požalivši ni jednog trenutka što sam bila među retkima, koji je upoznaše do kraja.. Uostalom sećaš se Meseče, da sam ti rekla da je staviš gore.. Među zvezde i da brineš o njima kao što brineš o meni..

– Da znam.. Sad je se sećam.. Ali ti si imala i par želja za nju, i neke sam ispunio.. Sećaš se?

– Da znam.. Poželeh joj da bude srećna… Da joj se ispuni ono o čemu sanja.. Poželeh joj osobu na koju će moći da se osloni, i podeli taj „tas tereta“.. Uostalom, ne mora ga ni deliti.. Samo da bude tu.. Da kada mi ne možemo, pobrine se za nju.. Da je sačuva.. Od svega što može… Onog ko će videti sve dobro što poseduje, da lepota kojom zrači spolja, nije ništa naspram one unutra, u dubini duše.. Da je voli.. Odavde pa do tebe i natrag…

– Jesi prebrojala zvezde ove večeri, sanjalice moja? Jesi videla da li neka fali.. I zašto su ti se ocrtale te crte kod čela, a lice poprimilo taj ozbiljan oblik?

– Baš zato što sam ih prebrojala.. Malo je onih koje čuvamo ti i ja.. Za koje se ja molim i za koje te molim.. Malo je onih koji mogu da mi uđu u srce i tu ostanu… Ali nje večeras nema.. Nema je..

– Jesi sigurna? Pogledaj malo bolje..

Pogledah na nebo i stvori se magla..
Na tren vreme je stalo, i ja ugledah neko more, neki pesak, masline i plavu uniformu.. Jedan sirtaki u daljini..
I neko ko je govorio: Welcome to Greece!
Nizale su se meni malo neznane zgrade, građevine, zatim neki strani jezik koji izgovaraše slatko i brzo neki brodovi, pučine i školjke, nepospavana noć, nestrpljenje i onda …
U daljini ugledasmo u toj uniformi te iste oči koje ispratismo na autobus dugo mašući, zažarene, a opet nostalgične.
Zagrljaj.
Šestoro ruku a možda i više..
Uz jedno „Dugo se nismo videli.. Nedostajala si nam..“
I tek po neka suza nazirala se u krajičku oka..
„Donele smo ti nešto..“
Utrkivanje ko će pre.. Presrećne što nas vidi, pružila je dlan na koji joj pade par gumenih bombona raznih boja..
„ Ovakvih ovde nemaju…“ i ugledah je kako se smeje, grli nas i plače…
I znamo da je srećna.. I mi smo…

I sat na Kalemegdanu otkuca tačno 22h.. Trepnuh a slika nestade.. i magla se razbistri.. Ne znadoh da li sanjam ili ne..Ustadoh jer, misli mi, kao i kosa, odavno već bejahu „zamršene“. Pogledah po nebu, ali te ne videh..

Jedino jedna suza ostade na toj klupi..

Ali i dalje brojim zvezde na nebu…

Jedna fali..

Znam da si je poklonio jednom momku da je zakači na rever…

I treba.. Samo te molim:

„Neka joj čuva taj sjaj u očima…“

Savršen dan…

Oznake

Savrsen dan.. jedan od mnogih...

Rekoše mi da napišem „pozitivan“ post.. Šta to znači, ne bih znala reći, valjda nešto što treba da deluje „optimistički“.. Kao da ja to inače nisam…

Elem.. Reših da spojim korisno i pametno, ja, ovako „priglupa“ za neke stvari, ali rekoh biće optimistički, pa tako reših da napišem onima koji ne znaju kako izgleda jedan SAVRŠEN DAN…

Za jedan takav dan, nije vam potrebno ništa komplikovano za divno čudo. Treba vam samo jedna osoba, eventualno iznajmljena sobica, ili neka vaša još bolje, uštedećete 100 evra ako ste ekonomista ili materijalista. Potrebno je da vam se neko najavi da će doći onako planirano-neplanirano, da ste sa masnom kosom, u totalnom out-u, i da je ta osoba isto u takvom out-u…

Opet počinjem bajku, ali recimo da vam konkretizovano – pošto ste to tražili da prekinem da zavijam i uvijam i da lajem na Mesec, nego da bacim karte na sto treba vrlo malo.

Nabrojano to izgleda ovako:

-treba vam par raznih voćki onih zimskih, koje stoje u prozoru, u mom slučaju jedinom frizideru koji imam, a napolju ciča zima, srećom pa radi grejanje, da ih uzmete oljuštite na plastični tanjir, obavezno plastičan jer ta osoba se ježi na taj tanjir. Premda se uvek na kraju osmehne, valjda zato što se seti da drugi nema.. napravite voćnu salatu, bez posebnih sastojaka i preliva, samo voće i dve isto tako plastične viljuške, jer kad je bal nek je s’ muzikom…

– trebaju vam dve šolje za kafu bez tacni, može crne one DE LUXE (grand kafe), a može i neke druge.. U njih sipate Nescafe 3in1 ne bitno je koji, u ovom slučaju je to Mid (od Midle-srednje jaka kafa) i smućkate to ako ste početnik kao ja neće ispasti nešto ali ipak biće savršena za prvi put…

-treba vam i jedan gazirani sok, malo domaće hrane, ako se ostane do kasno, za one koji me ne razumeju, pršuta bilo kakva od koje god „sorte“ dobro je došla i zabava je tu…

Zagrlite tu osobu, jer je dugo niste videli i potražite u njenom pogledu ono što takođe odavno niste videli, tačkice ili ne .. svejedno je.. Sednete, zapravo neko se izvali na krevet, oslobodi svih „muka“ i jakni i zabava počinje..

Nema stida što ja nemam mnogo, ni sramote što opet nemamo mnogo, a znam da bi mnogi nam zavideli na tom malom što imamo.. I znam da je ta voćna salata koju smo danas jeli, i ta kafa koju mi po ko zna koji put spremaš nešto što ću doživotno pamtiti, ili bar onoliko koliko me sećanje služi.. Dok ne nestane ovih mojih „vitamina“ za poboljšanje pamćenja…

Savršen dan za one koji ne znaju, uopšte ne mora biti planiran, osmišljen, proračunat, može se desiti u trenutku, spontano, a opet da bude bolji od svih mogućih planiranih..

Za laku noć dobijete knjigu i posvetu na njoj:

“ Veliki uslov tebe i mene je ne tražiti blagodarnost za učinjene usluge.“  A ja dodajem.. Da mogu i da znam sem velikog HVALA dala bih Bogu još svašta, što mi pruži mogućnost da te imam..

„Imam“ znači „upoznam, znam, poznajem“..

Bleso jedna…

IMADOH DANAS JEDAN SAVRŠEN DAN.. NI JEDNOM SE VIŠE NEĆE PONOVITI, ALI ĆU SE TRUDITI DA BUDE PONOVLJEN.. BAR ŠTO SE ONOG SAVRŠENOG DELA TIČE..

Eto mislim da je ovo bilo pozitivno.. Zar ne?

Once upon a December…

Oznake

jednom u decembru...

Stigao je I taj mesec.. Decembar. Stara godina pakuje kofere, svi nekako “lete” I “žure” a decembar čeka da ga se neko seti.. Ne zaboravljam te, šta više bojim se kad ti dođeš. Ne za druge. Ne za tebe. Ovog puta samo za sebe.

Tada smo se prvi put videli Mesec I ja…. Okrenula sam glavu ka prozoru, dok je automobil jurio kroz noć, pokušavajući da sakrijem pogled pun suza od tate koji me je kad ikad gledao na retrovizoru.. Ugledala sam ga na nebu, bio je žut kao dukat koji mi je falio, okrugao I lep.. Rekoh mu u sebi više kao molitvu nego kao želju, da ne zelim da budem tu, da ću zapamtiti taj dvocifreni decembar ali da me uzme sebi, ili probudi ako sanjam.. .. I uzeo si me daleko od tog mesta, a poslednje što sam čula bile su reči mojih koje su onako isprekidane se čule negde u daljini… „bolje sad nego kasnije..“ i „.. bilo je lepo dok je trajalo…“ i jedno „… nikad više…“ čega se poslednjeg sećam..  

Onda se sve dešava nejasno za mene, a sledeća slika, kao na slajdu života je, da sam pala na krevet legavši prvi put „naopako“ što će mi kasnije postati praksa. Pokušala sam da zagrlim krevet misleći da ću taj neizdrživ bol ugušiti, da neću dozvoliti da me preraste. Nisam uspela.. Ta decembarska noć odnela je deo mene..

Posle toga se više ničeg ne sećam.. Ni kako sam ustala, ni da li sam zaspala, ni da li sam ostala tu zrobljena.. Posle se samo nagađa, ulepšava, prepričava, kako kome odgovara.. Više ne znam šta je bilo sa mnom od tog trenutka..

Sa ove distance vremena, garantujem da je neki deo mene zaspao zajedno sa tim decembarskim danom. I da se nikad više nije probudio.. Lepa smrt, rećiće neki, umreti pored onog koga voliš.. Još uvek u meni raste nada da ću taj deo izgubljene sebe oživeti.

Trebalo je po solidno vremena dok sam se pronašla u izgubljenom vrtlogu. . Kako je stigao januar, veoma brzo nisam ni stigla da se oporavim, na vrata je zakucao februar, pa mart i proleće, april, maj, su proeleteli kao laste, jun, jul, avgust, zar je vreme pomicalo, pre će biti jurilo, septembar a ja sam još uvek na nekom novom mestu tragala za sobom, oktobar ni tu se nisam pronašla, novembar.. već sam odustala, dok nije osvanuo decembar.. i tada sam shvatila.. da uzalud bežim I jurim.. Čekao me je taj osećaj sakriven u jednom danu dvocifrenog broja.. I vratio se kroz vrtlog vremena, a sve suze taložene tih dana su pale… Duša ih je bila puna I prepuna, a opet nije bilo mogućnosti da se zaustave. Zbog javnosti I mesta one su presušile na licu, ali su nemilosredno padale na dušu. I nikad nisu prestale..

Osmeh mi je sijao svih dana.. Do pojave 1. decembra.. i onda se sećanje vratilo, i ona ja koja još uvek naopako spava na krevetu, čeka da se probudi.. Neće je probuditi princ na belom konju, ni oluja vetrova koja se sprema, čak ni hladna košava ni trepet čvoraka, ni proleće, ona spava tako već dobrih 9 godina.. Ne znam šta bi bilo sa mnom da je probudim. Da li bih joj se vratila i postala ona stara, ili bih opet ostala ista, a nju bih ljubomorno čuvala..

Glupo je što to vas pitam. Vi ne znate ni ko je “ona” a ni ko sam uostalom sadašnja ja.. Da vam pojasnim? Ne sećam se.. kao da sam tu noć kada ugledah Mesec na nebu postala senilna za jednu čitavu večnost pre toga.. U glavi je posle toliko godina odzvanjala samo jedna melodija.. Nezna kao pero, golicava, i puna energije… onako za laku noć jer su sve noći do tada bile „lake“…

Mogla sam samo da osetim drhtaj srca i neku poletnu nadu kada bih je čula.. Uhvatih je samo jednom u snu posle toliko godina, pred kraj, zadnji ton, i sećanje se pojavilo, izgubljena amnezija probudila, ali bila je previše kratka da bih se setila na javi… Probudila sam se naglo, suznog lica, pokušavši da oživim tu melodiju, ali nije navirala nikao na pamet…

Danas sam tražeći nešto na internetu ponovo čula taj ton.. početni.. i sećanje se odmotalo.. Lakše ili teže? Ne znam.. znam da je slušam već ceo dan, da je osećaj tu i ne prolazi, čak ni posle 1000 puta.. Reči se okreću, poklapaju sa mojim sećanjem, alii još uvek ne osećam da se ona devojka probudila.. Možda je njen san prviše jak, da bi osetila tako mali trzaj mog srca.. A možda kada bih napravila taj korak u prošlost i uspela da uplovim u paralelni svet, uspela da je zagrlim i probudim.. Tako male kockice su potrebne da se sklope..

Samo jedno „Omogućiću ti ako još uvek želiš“ i moje „Da, najviše na svetu!“ i znam da bi se probudila.. Možda bi joj lice bilo suzno od suza koje je isplakala na tom krevetu dok je „naopako“ ležala, možda bi bila malo starija, ili mlađa u odnosu na pravu ja.. a možda bi bila ona ista koje se ne sećam.. Ali znam da bih bila i te kako srećnija..

Sve u svemu decembar je čudan mesec…Videh te prijatelju moj… Ćutiš, možda spremaš novu lekciju za mene, ali te molim ostavi je za Novu godinu.. Pusti me da se nadam ovih 26 i kusur dana da će me neko pitati ŽELIM LI OPET …

A ako me ne pitaju..

Tu je naredni decembar..

I neki novi..

Uostalom možda se jednom I ponovi ono što se desilo …

• …once upon a December…
• (kliknite da biste  doživeli tu melodiju)