Oznake

Stigao je I taj mesec.. Decembar. Stara godina pakuje kofere, svi nekako “lete” I “žure” a decembar čeka da ga se neko seti.. Ne zaboravljam te, šta više bojim se kad ti dođeš. Ne za druge. Ne za tebe. Ovog puta samo za sebe.

Tada smo se prvi put videli Mesec I ja…. Okrenula sam glavu ka prozoru, dok je automobil jurio kroz noć, pokušavajući da sakrijem pogled pun suza od tate koji me je kad ikad gledao na retrovizoru.. Ugledala sam ga na nebu, bio je žut kao dukat koji mi je falio, okrugao I lep.. Rekoh mu u sebi više kao molitvu nego kao želju, da ne zelim da budem tu, da ću zapamtiti taj dvocifreni decembar ali da me uzme sebi, ili probudi ako sanjam.. .. I uzeo si me daleko od tog mesta, a poslednje što sam čula bile su reči mojih koje su onako isprekidane se čule negde u daljini… „bolje sad nego kasnije..“ i „.. bilo je lepo dok je trajalo…“ i jedno „… nikad više…“ čega se poslednjeg sećam..  in decembar..

Onda se sve dešava nejasno za mene, a sledeća slika, kao na slajdu života je, da sam pala na krevet legavši prvi put „naopako“ što će mi kasnije postati praksa. Pokušala sam da zagrlim krevet misleći da ću taj neizdrživ bol ugušiti, da neću dozvoliti da me preraste. Nisam uspela.. Ta decembarska noć odnela je deo mene..

Posle toga se više ničeg ne sećam.. Ni kako sam ustala, ni da li sam zaspala, ni da li sam ostala tu zrobljena.. Posle se samo nagađa, ulepšava, prepričava, kako kome odgovara.. Više ne znam šta je bilo sa mnom od tog trenutka..

Sa ove distance vremena, garantujem da je neki deo mene zaspao zajedno sa tim decembarskim danom. I da se nikad više nije probudio.. Lepa smrt, rećiće neki, umreti pored onog koga voliš.. Još uvek u meni raste nada da ću taj deo izgubljene sebe oživeti.

Trebalo je po solidno vremena dok sam se pronašla u izgubljenom vrtlogu. . Kako je stigao januar, veoma brzo nisam ni stigla da se oporavim, na vrata je zakucao februar, pa mart i proleće, april, maj, su proeleteli kao laste, jun, jul, avgust, zar je vreme pomicalo, pre će biti jurilo, septembar a ja sam još uvek na nekom novom mestu tragala za sobom, oktobar ni tu se nisam pronašla, novembar.. već sam odustala, dok nije osvanuo decembar.. i tada sam shvatila.. da uzalud bežim I jurim.. Čekao me je taj osećaj sakriven u jednom danu dvocifrenog broja.. I vratio se kroz vrtlog vremena, a sve suze taložene tih dana su pale… Duša ih je bila puna I prepuna, a opet nije bilo mogućnosti da se zaustave. Zbog javnosti I mesta one su presušile na licu, ali su nemilosredno padale na dušu. I nikad nisu prestale..

Osmeh mi je sijao svih dana.. Do pojave 1. decembra.. i onda se sećanje vratilo, i ona ja koja još uvek naopako spava na krevetu, čeka da se probudi.. Neće je probuditi princ na belom konju, ni oluja vetrova koja se sprema, čak ni hladna košava ni trepet čvoraka, ni proleće, ona spava tako već dobrih 9 godina.. Ne znam šta bi bilo sa mnom da je probudim. Da li bih joj se vratila i postala ona stara, ili bih opet ostala ista, a nju bih ljubomorno čuvala..

Glupo je što to vas pitam. Vi ne znate ni ko je “ona” a ni ko sam uostalom sadašnja ja.. Da vam pojasnim? Ne sećam se.. kao da sam tu noć kada ugledah Mesec na nebu postala senilna za jednu čitavu večnost pre toga.. U glavi je posle toliko godina odzvanjala samo jedna melodija.. Nezna kao pero, golicava, i puna energije… onako za laku noć jer su sve noći do tada bile „lake“…sueno

Mogla sam samo da osetim drhtaj srca i neku poletnu nadu kada bih je čula.. Uhvatih je samo jednom u snu posle toliko godina, pred kraj, zadnji ton, i sećanje se pojavilo, izgubljena amnezija probudila, ali bila je previše kratka da bih se setila na javi… Probudila sam se naglo, suznog lica, pokušavši da oživim tu melodiju, ali nije navirala nikao na pamet…

Danas sam tražeći nešto na internetu ponovo čula taj ton.. početni.. i sećanje se odmotalo.. Lakše ili teže? Ne znam.. znam da je slušam već ceo dan, da je osećaj tu i ne prolazi, čak ni posle 1000 puta.. Reči se okreću, poklapaju sa mojim sećanjem, alii još uvek ne osećam da se ona devojka probudila.. Možda je njen san prviše jak, da bi osetila tako mali trzaj mog srca.. A možda kada bih napravila taj korak u prošlost i uspela da uplovim u paralelni svet, uspela da je zagrlim i probudim.. Tako male kockice su potrebne da se sklope..

Samo jedno „Omogućiću ti ako još uvek želiš“ i moje „Da, najviše na svetu!“ i znam da bi se probudila.. Možda bi joj lice bilo suzno od suza koje je isplakala na tom krevetu dok je „naopako“ ležala, možda bi bila malo starija, ili mlađa u odnosu na pravu ja.. a možda bi bila ona ista koje se ne sećam.. Ali znam da bih bila i te kako srećnija..

Sve u svemu decembar je čudan mesec…Videh te prijatelju moj… Ćutiš, možda spremaš novu lekciju za mene, ali te molim ostavi je za Novu godinu.. Pusti me da se nadam ovih 26 i kusur dana da će me neko pitati ŽELIM LI OPET …

A ako me ne pitaju..

Tu je naredni decembar..

I neki novi..

Uostalom možda se jednom I ponovi ono što se desilo …

Advertisements