Oznake

, , , ,

… Izletela sam napolje. Gušio me je i taj vazduh i to okruženje, previše svega, previše različitosti i nimalo sličnosti da bih ostala tu.. Idem a hladna košava mi duva u lice, tramvaji prolaze, ali ih ne čujem. Za divno čudo mirno je na Železničkoj stanici.. Valjda je to zatišje pred Novogodišnju buru.. Onu gde će mnogi brodovi ploviti sigurnim morem…

– A kojim ti morem ploviš? – upita me Mesec…

Nebo je oblačno,  to more nije mirno, pa se Mesec kad ikad pojavi i ugledam mu svetlost koja me ogreje, na sekunde, pa opet zaroni u novi talas oblaka.. Ali tu je.. I smiruje moj haos misli..

– Nesigurnim.. Koračam, nesigurno, ne umem da kažem ono što mislim, grešim, iz dobre namere pravim loše, a onda se kajem, ali šta to vredi. Taj začarani krug odviše dobro poznajem, i kada se zavrti ne umem da stanem… Umesto da puste da prođe i da stanem, oni ga zavrte još više.. Ali kriva sam ja.. Kao I Uvek…

Nasmejao si se, valjda si video malo više od mene, shvativši da taresenje jednačina ovog puta ima samo jedan uređeni skup.. Možda će  i ono težiti nemogućnosti, premda da ono jedinstveno ipak  ne može biti jedno od mogućih rešenja.. Ipak nisam deljiva    sa dva.. Da jesam, ko zna kako bi jednačina izledala…

Dok sam se pela Balkanskom, ka Zelenom vencu i dalje ka Knezu, načuh iza sebe jedan uzvik.. Neka slova ženskog imena se javiše „Evo me ovde..“ i ja nastavih i ne razaznah da li je . anja… ili mi fali neko slovo kao T, S, M ili V… Opet jednačina sa više nepoznatih, a ja umorna od rešavanja onih u sebi i ostavih je onako da teži beskonačnosti..

Koraknuh na prvu kockicu Kneza i prođe mi kroz glavu da ipak kada bi celu zemaljsku kuglu otvorili i rasekli na „kockice“ možda bi od nje mogla da se napravi neka Zemaljska – Mihajlova ulica, kao ova.. Imala bi možda baš toliko kockica ili jednu manje ili jednu više.. Ko zna..

Znam samo NJU koja dobro stoji sa geografijom.. NJU o kojoj vam nikad nisam pričala.. I da me pitate zašto ne znam.. Nisam ni tebi Meseče, ali sačekaj da dodjem do one klupe pa ću ti reći..

– Ko je ona? Odakle je? Ima li ime? Pričaj mi, devojčice moja, o NJOJ

– Neću te držati u neizvesnosti, dosta je bilo, hladno je večeras, ali biće 2536574217_2933039e19mi toplo čim je se setim.. Znaš.. Pričaše mi o prijateljstvu iskrenom i čistom kao kap usijane lave koja hlađenjem postaje jaka kao kamen. O predstavi koju igraše dve osobe čije su uloge nekako se prećutno sklopile. O NJOJ pričljivoj i veseloj, povučenoj a tihoj… Kada su mi je opisivali, jer slušah dugo o njoj, pre nego što smo se upoznale, imala sam utisak da je strašno nadmena. Svoja i uobražena. Zamišljah je kao smeđokosu, privlačnu ili bolje da kažem atraktivno privlačnu, koja više pleni radoznalošću nego lepotom.. Rekli su mi da je pričljiva a ja objašnjavah to sebi kao verovatnoću da rečima nadomesti sve svoje mane i nedostatke. Sklapah pogrešne puzzle i dobih izopačenu sliku… Jasno mi je bilo da sam upala pod zagrljaj spletkarenja sa predrasudama, a odatle malo šta je moglo dobro ispasti.. Pa makar i jedan portret.. pod slabim svetlom…

Dođoh do Kalemegdana, malo ljudi šetalo je svoje kućne ljubimce, a ja sedoh na klupu, i dopustih da mi Košava zamrsi kosu, produva misli i dobaci ih do tebe..

– Ovde smo se upoznale.. Pomalo sa nestrpljenjem očehivah tu lavicu računajući da ipak neću postati njen plen.. Da ću uspeti ako ne da joj se pokorim bar da se suprotstavim.. Kakve nebuloze- priznaćes..

– Da se kladimo da te je ostavila bez teksta? – zapita me ti onako smeškajući se na kvarno, jer si znao da sa slabim karatama igram a ulog.. može se reći da je bio pozamašan..

– Hajde, kladim se na sve što imam.. Evo ulažem i poslednje, pa kad izgubim znaću da nije bilo šanse da dobijem.. Što u ovom slučaju i nije.. Da! Tačno je. Ostavila me je bez teksta..

Pojavila se u farmerkama, teksas jakni, jednostavnoj majici, i belom torbicom, eto malom, minijaturnom, a opet imala je sve što joj je trebalo.. Njen pogled i tu nesigurno pruženu ruku neću nikad zaboraviti.. Pogled je odlutao iza svodova blago povijenih šiški, tek toliko da ne bude napadno, a ruka bi ispružena sa strahom da li ću uzvratiti ili ne.. Eto kupila me je tim.. Uzvratila sam i onda počela da slažem prave kockice..

Po prvi put svatih šta znači lepota jednostavnosti. Skromnost u kojoj nije bilo mesta pretvaranju, iskrenost bez imalo laži i tek pomalo naivnosti davalo je utisak jednog krhkog i nežnog bića..

Bunila se, kad bi joj pominjali ajkule i vukove, kaže životinje voli, a ne i njih.. Pričala mi je razne zanimljivosti o njima.. Znala je kako se delfini ponašaju na dnu mora, šta rade mravi, kako to kitovi hrane svoje mlade, kako ih čuvaju, i znam da je sve emisije budno pratila učestvujući tek po nekim upitnim pogledom tih lepih obrva i blagom nevericom.. Tražile smo reči one dugačke, „filozofske“ koje bi se retko upotrebljavale.. lakoca Rariteti, apstraktnost i  subjektivnost naspram  nihilizma i ništavila, pa  dodajući time još  rekvijem, senzibilizam  može se reći da je naš  „rečinik“ često bio  obogaćivan novim  „izrazima“ kojima smo  tražili mesta i  ekvivalente. Sasvim  lako kao lahor uklopili  smo se.. Osmeh je krila  u rukav jakne,  stavljajući je na pune usne a on je uprkos svemu ipak odjekivao po nekim notama davno odsviranim.. Od lavice dobih jedno mače čežnjivog pogleda, koje poželeh da sakrijem pod kaput..Tiha i povučena suzdržavajući se suvišnih komentara u društvu, „među svojima“ bivala je i te kako pričljiva, pokušavajući ne da nas zaseni ili prekrije, samo da se oslobodi svih viška informacija koje je upijala sa raznih strana..

– A problemi?

– Bili su i oni tu moj meseče.. Koliko tas ide na dobro, toliko je preokrenut na onu drugu stranu.. Često premeštana kao nežna biljaka iz saksije, postala je krha i osetljiva na promene… Nosivši breme zvano „domaćica u kući“ odlično je igrala ulogu i „sestre“, „majke“, „studenta“, „uzora“, „drugarice“, „prijatelja“, znala je da radi, studira, uči, sprema, kuva.. Umorna kad ikad od svega begala bi između ta četiri zida, okružena nekim svojim notama, koje su znale da smire taj nemir od pucanja.. Muzika koju je primala spolja, umela je da smiri neku unutra.. Premda i nisu morale biti istog „žanra“… Ponekad odlutalog pogleda, love-note_jpgpoz1 znala je da se zagleda i otplovi morem bez kompasa.. Vraćala se u stvarnost samo sebi znanim putevima..  Samo par linija na čelu bi se ocrtale kao znak da ipak nešto nije u redu, ali mogla je da stavi taj zanosan osmeh..

Šalila sam se sa njom da je razmažena, ne govorivši joj da se život surovo poigrao.. Pričala joj da je nezrela, iako sam znala da joj nisam ni primaći.. Htela sam da je zaštitim a znala sam da ne umem.. i ne mogu… Ostah kraj nje, ne požalivši ni jednog trenutka što sam bila među retkima, koji je upoznaše do kraja.. Uostalom sećaš se Meseče, da sam ti rekla da je staviš gore.. Među zvezde i da brineš o njima kao što brineš o meni..

– Da znam.. Sad je se sećam.. Ali ti si imala i par želja za nju, i neke sam ispunio.. Sećaš se?

– Da znam.. Poželeh joj da bude srećna… Da joj se ispuni ono o čemu sanja.. Poželeh joj osobu na koju će moći da se osloni, i podeli taj „tas tereta“.. Uostalom, ne mora ga ni deliti.. Samo da bude tu.. Da kada mi ne možemo, pobrine se za nju.. Da je sačuva.. Od svega što može… Onog ko će videti sve dobro što poseduje, da lepota kojom zrači spolja, nije ništa naspram one unutra, u dubini duše.. Da je voli.. Odavde pa do tebe i natrag…

– Jesi prebrojala zvezde ove večeri, sanjalice moja? Jesi videla da li neka fali.. I zašto su ti se ocrtale te crte kod čela, a lice poprimilo taj ozbiljan oblik?

– Baš zato što sam ih prebrojala.. Malo je onih koje čuvamo ti i ja.. Za koje se ja molim i za koje te molim.. Malo je onih koji mogu da mi uđu u srce i tu ostanu… Ali nje večeras nema.. Nema je..

– Jesi sigurna? Pogledaj malo bolje..

Pogledah na nebo i stvori se magla..
Na tren vreme je stalo, i ja ugledahgreece neko more, neki pesak, masline i plavu uniformu.. Jedan sirtaki u daljini..
I neko ko je govorio: Welcome to Greece!
Nizale su se meni malo neznane zgrade, građevine, zatim neki strani jezik koji izgovaraše slatko i brzo neki brodovi, pučine i školjke, nepospavana noć, nestrpljenje i onda …
U daljini ugledasmo u toj uniformi te iste oči koje ispratismo na autobus dugo mašući, zažarene, a opet nostalgične.
Zagrljaj.
Šestoro ruku a možda i više..
Uz jedno „Dugo se nismo videli.. Nedostajala si nam..“
I tek po neka suza nazirala se u krajičku oka..
„Donele smo ti nešto..“
Utrkivanje ko će pre.. Presrećne što nas vidi, pružila je dlan na koji joj pade par gumenih bombona raznih boja..
„ Ovakvih ovde nemaju…“ i ugledah je kako se smeje, grli nas i plače…
I znamo da je srećna.. I mi smo…

I sat na Kalemegdanu otkuca tačno 22h.. Trepnuh a slika nestade.. i magla se razbistri.. Ne znadoh da li sanjam ili ne..Ustadoh jer, misli mi, kao i kosa, odavno već bejahu „zamršene“. Pogledah po nebu, ali te ne videh..

Jedino jedna suza ostade na toj klupi..

Ali i dalje brojim zvezde na nebu…

Jedna fali..love

Znam da si je poklonio jednom momku da je zakači na rever…

I treba.. Samo te molim:

„Neka joj čuva taj sjaj u očima…“

Advertisements