Oznake

, , ,

… Priznaću ti, bila sam to ja… Dok si sijao svom svojom površinom i obasjavao ko zna koje predele, svi su te gledali i divili ti se… Ćutala sam. Ne zato što mi reči behu oduzete od lepote koju poseduješ, niti zato što ne pronađoh pravu da njome iskažem sve što želim, a htela sam, već zato što spremah opak plan.sleepy-moon

… Priznaću ti, namerno je bilo… Jer kada su svi sklopili snene oči, i u tami ukrali od tebe poslednju svetlost, koju će poneti „over the rainbow“ ja sam ostala budna. Brojala trenutke i sekunde kako me san ne bi prevario kao do sada.. Brojala sam unazad i unapred, sve parne i neparne, sabirala i oduzimala vadila te „nepotrebne“ integrale samo da bih misli održala budnim.

… Priznaću ti, nije bilo lako… I kada mi se kvadratni koren iz limesa nekog razlomka učini da teži beskonačnosti, osetih da te je san prevario. Pre mene.. I da si usnio.. A zora je već koračala da te zameni…  Prišunjah se polako do prozora svog pogleda i videh te na nebu.. Zvezde su se pritajile da te ne bi probudile.  Skoro da i ne dišu…

… Priznaću ti, zanemeh od lepote… Kada sam ugledala taj trenutak, neprocenjive vrednosti, trenutak kada te je san prevario, ali onaj kao vihor lagan. Gde se možeš svakog trenutka probuditi, i znati da sam te gledala, ja, kradljivac, neprocenjivih vrednosti stajala sam kod okna, tog starinskog, prozora…

… Priznaću ti, dvoumila sam se… I to ne minutu ili dve.. . Skoro čitave hiljade sekundi dvoumila sam se, da li da te probudim… Ili da probudim sebe.. I vreme je odmicalo a ja bivala sve bliža tebi… Nemo gledajući tu mirnoću i dobrotu kako spava…

… Priznaću ti, svašta sam ti rekla… Ali jedino i samo u sebi… Da te volim, da si mi nedostajao, da želim da večno ostaneš tako nežan, dalek, miran, uspavan…  I prizivala te da se probudiš, da me pogledaš i zagrliš, da me uzmeš gore, natrag na nebo, u zagrljaj, i da usnimo zajedno… Sigurna da se nećeš ljutiti što prekrših „pravilo“.. da se tuđi san ne dira…

cats … Priznaću ti, nije moja  krivica… One mačke,  nemirne i voljene,  napravile su buku..  Trepnula sam i tebe više  nije bilo.. Znam.. video si  me.. Možda se i  naljutio..  Ali zar to može izmeniti  lepotu te večeri.. Ne javljaš  se već poduže vreme..  Znam, ljut si na mesečevo  dete…

Priznajem, pogrešila sam,  priznajem, mislila sam da ako.. priznajem i što jesam i što nisam… eto, sve priznajem… I molim te  ne oduzimaj mi tu radost da te bar kada uspem da izvadim neki koren iz nekog tamo limesa ipak pogledam dok snivaš, na nebu.. dopusti mi bar da se nadam da ću jednom, nekad ili samo eto možda uspeti da usnim u tvom zagrljaju.. kao one mačke, koje umorne ipak zaspaše…

Advertisements