22 petak maj 2009
Posted in Za mesečare
Ostavljam otisak u tami…
Da me u istoj pronađete…
Udahnete…
I nastavite da se borite…
I nikad ne zaboravite da mi falite…
Ćutanjem biću oslonac…
Mislima saveznik…
A Mesečinom svetlost…
Lunamorena
16 subota maj 2009
Posted in Za mesečare
Oznake
Sad cu ti pricam kako je mojoj buducoj snajki mozda, danas rodjendan. A kad
pitam brata, kada ce da je zeni, zive zajedno vec 6-7 godina, on meni kaze: „Meni ce opstina da kaze da je ona moja zena?“ I cvrc, blizanac ga izblizanise, a moja draga, mozda, snajka, bikica, nikako da promeni staus kod ja, da ne bude vise mozda 🙂 Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu 😆 Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.
AUTOR : ZELENA
*********************************************************************
Budim se. Pitam se, kakav je ovo bio san.
Ustajem. U kupatilo jutarnje/popodnevno (kako se uzme) umivanje.
Dorucak/Rucak – pa zatim neka vocka obavezno 😀
Ako je lep dan prosetas i odes do nekoga.
ako je ruzan dan – zoves DD da vidis da li imaju neki novi film 😀
odes do njih
vratis se kuci nesto jedes – upalis komp i pocnes citati nesto na net-u
potom gledas mesec i posvecujes mu svoje reci
spava ti se. legnes da spavas 😀
Jedan drugi dan
Budis se. Brzo se umijes i spremas za put
Koferi na stanici i karta u jednom smeru za put negde po Srbiji.
Obilazis grad, upoznajes nove ulice, sokake i lica
Pozz
AUTOR: IVAN B.
*******************************************************************
Taman sam se spremao da sednem da učim, kad, pogledam, a ono Lunamorenin dan! Crveno slovo, ne radi se…
Oh, well… Onda ću da leškarim ceo dan… 😀
AUTOR: Dejan Pejčić
********************************************************************
Ja bih danas na ovom mjestu stavila citat iz jedne knjige, ako je dozvoljeno:)
Post bi se zvao: vjerujem – ne vjerujem.
“ Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.“…
„CELESTINSKO PROROČANSTVO“ – Dzejms Redfild
AUTOR: Dollybel
*******************************************************************
Lep dan, ali ti se nije ustajalo iz kreveta… Ima dana kada možeš da se vrtiš po njemu i jednostavno ti se ne ustaje. Ipak, sunce je postalo toliko dosadno, grejalo, je, grejalo i nateralo te da ustaneš. Protežeš se, dlanovima trljaš oči, gledaš na sat…
11:30
„Dobro, nije baš tako kasno…“ – pomisliš.
Istuširaš se. Doručkuješ, pogledaš mejl i blogove uz kafu, ali posle par minuta izađeš iz Mozille. Razmišljaš o onome što te muči već dva meseca i da li da to konačno nekome ispričaš… Odjednom ustaješ sa stolice i kao hipnotisana obuvaš patike…
Ključ je već van brave, dok se kao devojčica sjuruješ niz stepenice. Zaboravila si da uymeš pare iz fioke, pogledaš novčanik – ipak će biti dovoljno onoliko koliko je u njemu. Usput svratiš da kupiš gumene bombone i pičiš ka Knezu…
Prilaziš šetalištu iz ulice na kraju koje je knjižara „Akademija“. Pažnju ti privlači knjiga s naslovom «Drugi poljubac Gite Danon». Jergovićeva… Razmišljaš da li da je kupiš i ulaziš u knjižaru. Ljubazna prodavačica pita da li je potrebno da ti pomogne…
– Ova knjiga iz izloga… Da li biste mogli nešto da mi kažete o njoj?
– «Gita Danon», a – da. Da vidimo, razlog zbog koga bi baš ovu knjigu trebalo da pročitate… Mogu da Vam kažem samo jedno: pripovedač. Malo je danas takvih. Nisam čitala baš ovu, ali me druge njegove knjige oduševljavaju. Delujete mi kao student, evo, ako želite, uzeću na svoje ime i dobićete popust. U ostalom, i nije skupa…
Deluje iskreno, ali znaš kakvi su već trgovci slatkorečivi…
«Ma dobro, 300 dinara stvarno nije tako puno.» – razmišljaš u sebi.
Napolju nikad veća gužva. Stojiš na vratima «Akademije», čije izloge još uvek krase posteri za film «Nadzirači». Razmišljaš da li da se spustiš do Kališa, ili da kreneš ka bulevaru… Noge same idu desno. Kupuješ kokice i nastavljaš.
Dečko i devojka, metalci, sa gomilom pirsinga na licu, traže ti 15 dinara. Za pivo. Par metara dalje, neki čovek izvodi «Hotel California» na gitari. Ostavljaš mu sitninu. Čuješ neko cijukanje, kad ono – s tvoje desne strane kevću kučići igračke. Toliko su ti slatki da zastaješ i uzimaš jedno u ruke i maziš ga kao da je pravo. Odlučuješ da uskoro kupiš jedno drugarici za rođendan. Svraćaš do apoteke po kapi za nos, jer te malo muči polenska kijavica. Tri devojke koje idu idspred tebe privlače pažnju prolaznika. Plavuša u sredini je na visokim štiklama i nosi izazovan šorcić. Svi se okreću, ali ti razmišljaš kako je samo uspela tako da pocrni, a tek je sredina maja.
«Čoveče, pa kakva će tek biti na leto, upropastiće kožu u solarijumu! Zato ja nikad ne idem u solarijum.»
Jedno Ciganče ti nudi najnoviji «Singidunum weekly», daješ i njemu neku sitninu. Kod Sremske zastaješ, videla si zanimljive patike u izlogu. Svraćaš i do pekare «Toma», kupuješ 100 g žu žua sa sirom i ne veruješ sama sebi da si i dalje gladna!
Zvoni ti telefon. «O, ne. Opet ona!» – mrmljaš sebi u bradu.
– Halo, gde si? Je l’ ideš danas na predavanja?
– Ne, danas je moj slobodan dan.
– Tek tako?
– Tek tako.
– Dobro, hoćeš onda da se nađemo negde u gradu i odemo na kafu?
– Ja sam već u gradu… – odgovaraš smušeno, jer je ovo samo tvoj dan i nisi ni za kakvo društvo.
– Šta to znači, da dođem? Tu sam za pola sata… – navaljuje ona.
– Ali ja neću biti ovde za pola sata…
– Znači imaš već nešto dogovoreno?
– Tako nekako…
– Dobro, onda izvini što postojim.
– Izvini ti, ali danas sam stvarno u nekom čudnom raspoloženju.
– Vidim, ne zameram ti. Nije ti prvi put. Čujemo se.
– Ćao.
Crkva Svetog Marka danas ti izgleda nekako neobično.
«Da li da pređem ulicu, ili da upadnem u Springfield da vidim šta je na rasprodaji?»
Poslednje pare daješ za jednu crnu majicu kratkih rukava, ali nije ti žao.
Prelaziš preko, ostalo ti je taman toliko novca da kupiš nekoliko sveća. Prekrstiš se, upališ sveće, pomoliš i izlaziš iz crkve. Osećaš vibraciju telefona, poruka. Vraćaš telefon u torbicu, i ugledaš 50 dinara. Vraća ti se osmeh na lice, opet prelaziš ulicu i u pekari preko puta Taša kupuješ rolnicu sa višnjama. Vraćaš se nazad u park i odsutno posmatraš decu koja se voze na rolerima, dekice koje igraju šah, parove koji se drže za ruke, devojku koja džogira, mladića koji šeta psa…
«Danas mi je baš lepo. Just me, myself and sky!»
AUTOR: Gil-galad
********************************************************************
15 petak maj 2009
Posted in Za mesečare
______________________________
_________________________________
________________________________________
_____________________________________________________________
____________________________________________________________
____________________________________________________________
Ovo je #Lunamorenin dan# 🙂
Svako može dopuniti linije kako želi.
Jer svako ima svoje mesto na ovom blogu koje nije ograniceno samo komentarima.
Danas uređujte ovaj post umesto mene…
Let see šta će biti ….
01 petak maj 2009
Posted in Za mesečare
Oznake
Ako ste ikada upoznali nekog kome ni ceo svemir ne bi bio dovoljan onda znate o kome pričam. O osobi kojoj je ponekad tesno ne samo u sebi, u sobi u kojoj je, u gradu, zemlji I državi, kontinentu, planeti, već bi I svemir menjala.
Bilo je I onih koji su je gledali sa strane I govorili da je skrenula. Bela košulja. Predlagali su. I onih koje je zadivljavala stalnim promenama raspoloženja, humora, misli i ubeđenja.
Svi su je doživljavali na svoj način.
Ja na svoj.
Ne sećam je se od vajkada. Recimo da znam tek po neku stvar koju je volela. U početku njenu pažnju zaokupljali su puževi, trava i cveće, zemlja jer nas hrani. Obožavala je da strči niz strmu livadu dok joj vetar mrsi kosu. “Zauvek osećaj potpune slobode“. Redovono isprljane odeće uzivala je u prirodi. Ležala na travi da bi čula šta joj zemlja kaže. Gledala mrave kako marljivo rade. Smejala sam joj se kako može biti dete u toliko velikoj meri…
Onda je počela da priča o Suncu, lepoti neba i oblaka. Fascinirana prostranstvom. Nije dugo potrajalo već je bila zaokupljena mrakom i zvezdama. Volela je strah dok se šunjala sa mačkama noću. Hvatala je svice, ali samo da bi ih držala na dlanu. Nikad ih nije stavljala u kutiju jer čemu ? Osećaj dok joj dlan svetli, bio je mnogo bolji.
Kako je vreme odmicalo drveće je postalo njen omiljeni prijatelj. Ni dan danas ne znam odakle joj tolika snaga u malom biću da se penje na tolika stabla. Savladala ih je sve. Da je tu upitala bih je da li je ikad gledala gore ili se samo pela želeći da vidi pogled sa vrha.
Čula sam od drugih ljudi da je jedno vreme volela da se ljulja. Dugo i visoko. Tu je jela, učila, a onda postavila šator da bude blizu svoje ljuljaške. Kako ništa dugo nije potrajalo već je lišće bilo u njenim rukama. Jesen i eto ti nove opsesije. Sve manje aktivnosti spolja izazvalo je jednu veliku unutra. Lutala je mislima tamo gde nije mogla stopalima.
Pričala mi je da je sa Alisom u Zemlji Čuda popila čaj. I da je Zver ipak samo dobra cica-maca. Hvalila se da je i ona probala staklenu cipelicu samo što joj se nije svidela. Obećala je patuljcima da će napraviti specijalan autobus za njih da ne idu pešaka. Bila je dete još uvek.
Brojala je zatim pahulje koje su padale. Hvatala ih na dlan da ne umiru pod stopalima. Sigurna da toplota ipak jeste bitna stvar kad neko umre. Pravila je ledeni grad, od snega i od sebe. Grejala se toplim cajem od cimeta i meda, ušuškana u uglu sobe, na bakinoj fotelji. Volela je dugo vremena to mesto. Valjda jer je bilo bakino.
Onda je dugo nisam videla. Rekli su mi da je tad i te kako bila srećna. Malo više odsutna mislima, malo više povučena i svoja nije lako objašnjavala šta je fascinira. Rekli su mi da me je pozdravila i rekla da pokušava da sve što oseća da pretoči u reč. Ali da nikad nije verovala da će joj upravo to faliti.
I onda je krenula čuvena opsesija knjigama. Jurila je reči u tišini. Kada sam je pitala čemu sve to rekla mi je da je to beg u sigurne kule njenog grada. I šta je meni drugo preostalo nego da joj verujem. Bila je srećna kada bi se osmehnula.
Stvari koje je volela sada su bivale ređe.. Školjke i putovanja, pesak i more, mada ju je ono stalno plašilo. Zbog dubine i beskonačnosti. Nije volela plavu boju. Visina i mravi su prestali da je fasciniraju. Sada ih se bojala.
Onda je počela da posmatra ljude. Diskretno u prevozu, na ulici. Da smišlja price o njima u sebi. Mislim da sve što je radila bilo je da prekrati vreme. Da učini sebi dan lakšim. Jer za nekog kom se “dan” meri svetlosnim godinama verujem da 24h i nije neko vreme… A opet je teško.
Na kraju kada sam je srela jutros pitah je I ŠTA ĆES SAD? Slegnula je ramenima. Nije znala. Rekoh joj da ću joj napisati priču i podsetiti je na sve što je volela. Suze su joj krenule niz obraze.
– Ne sećam se više… Sve što sam radila bilo je kratkog veka. Svu svoju dušu i srce bezbroj puta sam davala iznova i iznova ne tražeći ništa za uzvrat. Ako mi kažeš da sam bila srećna evo verujem ti.. ali ja se ne sećam…
Gledala sam je dok je odlazila nakon kratkog pozdravljanja, i videh da sad voli nešto čemu još nije pronašla ime. Pogled joj beše dalek i prazan premda me je gledala u oči kao i uvek. Sigurna sam da je zamenila svemir nekim novim. Žao mi je samo što ne verujem da ću je razumeti kada počne da mi priča, a sigurna sam da traga za pravim rečima da mi ga opiše.
Za mesečare, ljude koji ne-mirno spavaju... 