Svemir…

bluespaceAko ste ikada upoznali nekog kome ni ceo svemir ne bi bio dovoljan onda znate o kome pričam. O osobi kojoj je ponekad tesno ne samo u sebi, u sobi u kojoj je, u gradu, zemlji I državi, kontinentu, planeti, već bi I svemir menjala.

Bilo je I onih koji su je gledali sa strane I govorili da je skrenula. Bela košulja. Predlagali su. I onih koje je zadivljavala stalnim promenama raspoloženja, humora, misli i ubeđenja.
Svi su je doživljavali na svoj način.

Ja na svoj.

Ne sećam je se od vajkada. Recimo da znam tek po neku stvar koju je volela. U početku njenu pažnju zaokupljali su puževi, trava i cveće, zemlja jer nas hrani. Obožavala je da strči niz strmu livadu dok joj vetar mrsi kosu. “Zauvek osećaj potpune slobode“. Redovono isprljane odeće uzivala je u prirodi. Ležala na travi da bi čula šta joj zemlja kaže. Gledala mrave kako marljivo rade. Smejala sam joj se kako može biti dete u toliko velikoj meri…

Onda je počela da priča o Suncu, lepoti neba i oblaka. Fascinirana prostranstvom. Nije dugo potrajalo već je bila zaokupljena mrakom i zvezdama. Volela je strah dok se šunjala sa mačkama noću. Hvatala je svice, ali samo da bi ih držala na dlanu. Nikad ih nije stavljala u kutiju jer čemu ? Osećaj dok joj dlan svetli, bio je mnogo bolji.

Kako je vreme odmicalo drveće je postalo njen omiljeni prijatelj. Ni dan danas ne znam odakle joj tolika snaga u malom biću da se penje na tolika stabla. Savladala ih je sve. Da je tu upitala bih je da li je ikad gledala gore ili se samo pela želeći da vidi pogled sa vrha.

Čula sam od drugih ljudi da je jedno vreme volela da se ljulja. Dugo i visoko. Tu je jela, učila, a onda postavila šator da bude blizu svoje ljuljaške. Kako ništa dugo nije potrajalo već je lišće bilo u njenim rukama. Jesen i eto ti nove opsesije. Sve manje aktivnosti spolja izazvalo je jednu veliku unutra. Lutala je mislima tamo gde nije mogla stopalima.

Pričala mi je da je sa Alisom u Zemlji Čuda popila čaj. I da je Zver ipak samo dobra cica-maca. Hvalila se da je i ona probala staklenu cipelicu samo što joj se nije svidela. Obećala je patuljcima da će napraviti specijalan autobus za njih da ne idu pešaka. Bila je dete još uvek.

Brojala je zatim pahulje koje su padale. Hvatala ih na dlan da ne umiru pod stopalima. Sigurna da toplota ipak jeste bitna stvar kad neko umre. Pravila je ledeni grad, od snega i od sebe. Grejala se toplim cajem od cimeta i meda, ušuškana u uglu sobe, na bakinoj fotelji. Volela je dugo vremena to mesto. Valjda jer je bilo bakino.

Onda je dugo nisam videla. Rekli su mi da je tad i te kako bila srećna. Malo više odsutna mislima, malo više povučena i svoja nije lako objašnjavala šta je fascinira. Rekli su mi da me je pozdravila i rekla da pokušava da sve što oseća da pretoči u reč. Ali da nikad nije verovala da će joj upravo to faliti.

I onda je krenula čuvena opsesija knjigama. Jurila je reči u tišini. Kada sam je pitala čemu sve to rekla mi je da je to beg u sigurne kule njenog grada. I šta je meni drugo preostalo nego da joj verujem. Bila je srećna kada bi se osmehnula.

Stvari koje je volela sada su bivale ređe.. Školjke i putovanja, pesak i more, mada ju je ono stalno plašilo. Zbog dubine i beskonačnosti. Nije volela plavu boju. Visina i mravi su prestali da je fasciniraju. Sada ih se bojala.

Onda je počela da posmatra ljude. Diskretno u prevozu, na ulici. Da smišlja price o njima u sebi. Mislim da sve što je radila bilo je da prekrati vreme. Da učini sebi dan lakšim. Jer za nekog kom se “dan” meri svetlosnim godinama verujem da 24h i nije neko vreme… A opet je teško.

Na kraju kada sam je srela jutros pitah je I ŠTA ĆES SAD? Slegnula je ramenima. Nije znala. Rekoh joj da ću joj napisati priču i podsetiti je na sve što je volela. Suze su joj krenule niz obraze.
– Ne sećam se više… Sve što sam radila bilo je kratkog veka. Svu svoju dušu i srce bezbroj puta sam davala iznova i iznova ne tražeći ništa za uzvrat. Ako mi kažeš da sam bila srećna evo verujem ti.. ali ja se ne sećam…

Gledala sam je dok je odlazila nakon kratkog pozdravljanja, i videh da sad voli nešto čemu još nije pronašla ime. Pogled joj beše dalek i prazan premda me je gledala u oči kao i uvek. Sigurna sam da je zamenila svemir nekim novim. Žao mi je samo što ne verujem da ću je razumeti kada počne da mi priča, a sigurna sam da traga za pravim rečima da mi ga opiše.

13 mišljenja na „Svemir…

  1. Pesak nekad završi na najneobičnijim mestima…

    Elem, nije to tako važno… Važnije je da ona ima sećanja, jer to znači da je živela život, a ne životarila. Razlika je enormna.

    A svemir… Volim da verujem da živimo u multiverzumu.

    1. Luna Morena

      @ dollybel

      Svaka neizgovorena je i nepostojeca. Samo one koje se kazu se pamte. Trenutak je taj koji od reci napravi tragediju ili nezaboravnu srecu. Samo trentak odlucuje hoce li rec biti ta koja odlucuje.. Uostalom mi smo od reci i sazidani.. Bar ja jesam 🙂

    1. Luna Morena

      @ Chupavica

      Dobrodosla, jeste, ta devojka je po mnogo cemu slicna sa nekim koga smo znali pre mnooooggoo godina 😉

      Bitno je da odrzimo neke veze … 😉

  2. @ Zelena vrata

    Navikla sam ja da ti mene uvek ostavis „za kasnije“ kada se smislis, setis, its 🙂 Ne ljutim se znam koliko moze da nam fali data rec u jednom trenutku 😉

    @Spartak

    Trep, trep…. 🙂

    @Dejan

    Ni ja ne razumem autora i to sve manje ga razumem sto je jos gore od najgoreg 😉 ajde ako ti Mesec nesto sapne, sapni i ti meni 😉

    @ Gil-galad

    Zivim kao crkveni mis 🙂 a i grickam zivot polagano 🙂 natenane 🙂

    @ Chupavica

    Evo u najskorije vreme cu „iscitati“ tvoj blog i staviti te na listu „Mesecevih zvezda“ 🙂 I citamo se 😉

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s