Život ste mi uništili!
Dosta mi je vaših nadanja, želja i ispravnih puteva.
Dobronamernih saveta i kompleksa uvijenih u „ne ponavljaj moje greške“.
Od „necu da se mešam“ i „odluči sama“ rečenica.
Vrištim u sebi jer ih znam napamet!
Gnušam se jednoličnosti koju toliko dugo gledam kao seriju u kojoj se jedna epizoda vrti u krug. Kanali su možda različiti ali sadržaj sam odavno naučila napamet. Toliko sam bila dokona da sam ga čitala otpozadi, unapred, svaku reč, pa svaku drugu, između redova pa svaki pasus! Sve znam jer nema iznenađenja! Sve i da je bilo „pokušaja“ iskakanja shvatila sam da se srž ne menja.
Da su to sve lažne provere da li sam tekst shvatila a jesam..
Ništa vam nije jasno? 
Gledate me bledo jer mislite da ne znam šta je život i da je sve ovo govor „nezrele osobe“ u meni.. Kako vas vise ne mrzi da igrate tu igru? Vi živite za mene? Da mene vidite uspešnu? Mislite li da je meni lepo da znam da vam zivot zavisi od mog uspeha? Da strepim i drhtim od toga da budem „drugorazredna osoba“?
Zar je neuspeh toliko loš?
Zar se i od njega ne može mnogo naučiti?
Ne, ne, ne morate sad reći to čuveno: Pa ti budi loša ako želiš..
Jer svoje želje nikad nisam ni rekla a još manje sprovela u delo..
Pitam se kako žive u tom ćošku. I svako proleće se pitam hoće li procvetati nakon teške zime.
A ne morate sad ni reci tu konstataciju: Mi ne znamo šta ti hoćeš od nas, što ti već nismo pružili, verovatno ni ti ne znaš šta hoćeš…
Znam šta hoću! I znam sve i da Vam kažem vi to nećete razumeti. Ne zato što ne možete. Već jer ne želite.
Isuviše je teško pustiti nešto u šta ste toliko godina ulagali i gledati da propada.
Eto tu je greška!
Vi ste gradili kulu dugo godina, bila je moderna, atraktivna, lepa. Niste arhitekte, pa niste obratili pažnju da nije u skladu sa „vremenom“. I zastarela je. Da li zbog loše gradnje ili promenjenog ukusa ona vise nije ono što je nekad bila. Pustite je da miruje. Čemu nadogradnja na lošem temelju? Čemu nadnja da se stvari mogu ispraviti naknadnim znanjem? Neka je kupe i renoviraju! Neka je sruše do temelja i izgrade nešto novo!
Nemojte mi sad one priče „krivi su drugi“ i „eh da je drugo vreme ti sad ne bi mislila o glupostima“.
Zašto ceo život drugi moraju biti krivci za sadašnjost i prošlost? 
Zašto prošlost u čijem stvaranju ste i vi učestvovali ne ostane ono što jeste – prošlo vreme.. Zašto se u sadašnjosti ne borite za budućnost nego se interesujete šta će se to desiti i slepo verujete pa sve i da vas lažu? Zašto sve radite naopako?
Jer to neko drugi tako hoće?
E pa da vam kažem i ovo!
Krivi ste samo vi! Jer ste to dopustili!
Nije mi samo jasno zašto ne stanete pred ogledalo i priznate sve one greške.
Očigledne.
One prave.
Ne one kojima meni mažete oči. Ili bar mislite da to radite.
Zašto ne priznate sebi da iz straha koji sad meni zamerate niste okrenuli leđa i otišli?
Da vas je sprečio isti nedostatak odgovornosti koji meni sad prepisujete, da ste hladnokrvno ubili svoju želju misleći da radite pravu stvar, kao što sad ubijate moju iz najbolje namere… Zasto jednom umesto toga „za sve smo mi krivi“ ne kažete krivi smo iz konkretnog razloga, jednog, dva, tri. Nemojte mi reći da nije imao koda vas posavetuje, jer znam da su vas stitili od nekih drugih grešaka.
To je bilo pogrešno- rećiće te.
I eto ga začarani krug.
Mi nikad ne grešimo u onome od čega su nas štitili.
Uvek se javljaju nove greške. A na njima nemate ni vi iskustva i od njih zazirete i bezite onim rečenicama koje paraju mozak.. „ko zna zašto je to dobro“, „nije ni prvo ni poslednje“, „bice ih još“… koje ničemu ne služe i nikakvu pouku ne donose od tišine koja više znači.
Šta ti više hoćeš od nas?-upitaće te me..
Da skinte maske, da budete iskreni prema sebi prvo a onda i prema meni. Da stvari zovete svojim pravim imenom. Da prekinete da se vraćate unazad jer ovaj život nije retrospektivan. Da prekinte da ispravljate krive puteve i izigravate Bogove, jer ni vi ne znate sve.. Kao ni ja. Da učite svakim danom nešto novo, kako bi tekst bio bar malo promenjen, a ne da stečeno znanje vrtite u krug misleći da sa njim možete svaku rupu popuniti..
Jer ne možete..
Ali vi me i dalje bledo gledate..
Treba li da crtam da mi ponestaje vazduha?
Da ne mogu da dišem?
Da dobijam artimije od pogrešnih pitanja, premalo razumevanja i nimalo kompromisa? Znam, sve i da ćutite..
Opet ću ispasti teška za razumevanje i ćutljiva i povučena a sve sam vam u lice bacila!
I umesto da me shvatite vi ćete da kopate i rovarite po rečima tražeći neku skrivenu suštinu, dobićete je verovatno, samo što ja to nisam htela da kažem..
Sada ćete dići ruke od svega, od mene, pustiti me da radim šta hoću, obavezno podvlačeći da vas to- što ja radim ne zanima, da imam „odrešene ruke“..
I taman kada počinjem da ih gledam, premda osećam da sam još uvek vezana, nastavićete u istom ritmu dodajući i ton očajanja i besa, možda i po neku suzu..
..jer vi ste sve uradili za mene što ste znali i umeli, drugi nisu ni pola imali što
sam imala ja (a meni se želdac grči, jer ja bih svakog trenutka svoje sve dala za njihovo ništa), verovatno ću kada lupim glavom se opametiti a možda tada bude kasno (a meni srce usporava ritam, jer svaki put do sada sam lupala glavom i bilo je kasno ali samo po mene, samu sebe sam ubijala da li ista „kasnije“ može da bude nego kada shvatite da je od vas ostala senka i to sve iz dobre namere) i na kraju teatralno kao da ništa drugo ne postoji izgovara se to SLOBODNA SI..
A ja odavno na podu, zgrčena u samoj sebi ležim..
Ni vazduha ni otkucaja..
Ucenjena slobodom, a krila odrezana, lancima okovana i lisicama vezana..
I onda krećem da udaram glavom o zid a znam da je kasno..
Naredni put ću ih zaustaviti kod prve reči i rećiću…
Dosta je bilo!
Zivot ste mi uništili!
Neću više da budem ničija marioneta pa zar vi mislite…
* * * * *
Umesto toga pogledala ih je i nekim tuđim glasom rekla:
U REDU.. NEKA BUDE KAKO VI KAŽETE…
Za mesečare, ljude koji ne-mirno spavaju... 