Oznake

,

Ne volim pitanja…

Obično su zatvorenog tipa,  ne daju ti nista drugo osim odgovora. 

Samo što ti retko  znaš da li si na svoje pitanje dobio dobar odgovor, sve i da ga dam.

Moraš biti jako vešt pa me „ispitati“ bez da primetim i da mi ukradeš istinu pitanjem.

A misliš li da ja kažem sve što mislim?

Evo pitah te jedno pitanje.

I tvoj odgovor može biti prost.

A možeš  ćutati.

Ćutanje mi više prija.

Jer da me znaš i poznaješ nikada me ništa ne bi pitao…

Ovako se osećam kao osuđenik, a nisam nikakav zločin počinila..

Nije ni on, a ipak bi ćutao jer me zna.

Ti i dalje nastavljaš…

Zašto, zbog čega, da li mislim, da li hoću, da li neću, volim li ili ne..

Ne čuješ me.

Razumem ja tvoju tremu, ipak nije ti lako da sediš sa mnom, unosim ti nervozu svojim mirom,  pometnju svojim pogledom koji prodire malo dublje u tvoje oči i čita ono što ni ti nećeš sam sebi da priznaš.

Nije lako razumem te u potpunosti.

Nemam ja lek protiv same sebe.

Takva sam.

Nije neko opravdanje ali eto..

Ne, nije stvar da želim da odeš.

Naprotiv, znam da kroz ovaj deo „upoznavanja“ moram da prođem, kad tad.

Mrsko mi je da nabrajam činjenice o sebi i da pričam šta volim a šta ne jer pola stvari nećeš zapamtiti.

Zurićeš u moj deklote, premda je košulja zakopčana do grla.

I ne moraš mi ugađati, nisam ja razmažena, ne moraš ni paziti šta pričaš jer tako više dolazi do izražaja ono što želiš da prećutiš.

Najbolje je da ništa ne radiš..

Najbolje je da ja sad odem…

Neću ti reći da nisi kriv da sam kriva ja, niti bilo šta slično.

Kriv si jer nisi on.

Kriva sam i ja- jer ga uporno tražim u tebi.

Po ko zna koji put…

Odoh.

Advertisements