Oznake

, , ,

Sala je blještala sva u sjaju.  Skupocene vaze, crveni tehpih, reprodukcije poznatih slikara, konobari u odelima, uštogljenost na svakom koraku bili su oličenje zabava ovakvog tipa. Utrkivali su se poznati vlasnici ko će više, bolje, skupocenije. Bitne su bile nule na kraju računa i koliko će se dugo ista zabava pamtiti.

Gosti, neki bogati poslodavci koji su poštenim radom došli tu gde su sada, drugi vlasncii u ekspanziji, treći „ugledni“ ljudi visokog sloja puni javnih tajni, neki umišljeni „creme de la creme“ društva, peti opet ex bogataši.. Jednostavno „papazijanija na nivou“.  Šta se sve dešavalo na tavkim zabavama znaju delom akteri a onim većim delom zidovi. Da mogu pričali bi jezivije priče i ispovesti nego u „Trenutku istine“.

Srećom po nas, pa ćute.

Iz globalne priče izdvaja se jedan par. Na vratima su se pojavili kada je  zabava bila već u punom jeku. Nikada nisu dugo ostajali, tek toliko da ih vidi svet, da priča krene da „kruži“, tek onoliko da ispoštuju domaćina i pozdrave uvažene goste.

Oboje raskošne lepote, aristokratskog držanja, tamne kose i očiju, srednjih godina, mamili su uzdahe kako starijih tako i onih mlađih. „Eh da mi je on/ona samo jedan dan“ proletalo je kroz mnoge glave a odražavalo se tek u nečijem požudnom pogledu. Ruku pod ruku, koračali su crvenim tepihom, blago osmehnuti.

Njene haljine, jednostavnog kroja, bile su predmet priča mnogih „dama“. On redovno uredan, šarmantan, kavaljer pa gospodin budio je poštovanje kod gospode. Jedina zajednička stvar koja je fascinirala oba pola bila je dijamantska ogrlica na njenom vratu. Iako su se dame utrkivale u nakitu, ta ogrlica  je ostajala uvek nekako „nedostižna“. Da li zbog onoga ko ju je nosio ili stila kojim je nošena, bila je u svakom smislu zabranjena. Različiti kompleti, haljine, toalete nisu menjale nakit. Tu ogrlicu, njena vlasnica nosila je uvek.

Dvanaest ukrasnih cvetova nicali su iz kruga na njenom vratu. Svaki od  12 cvetova sadržao je dijamant različite boje. Dobila ju je od muža kao bračni poklon zajedno sa porukom.

„Život je draga moja, kao ova ogrlica. Ograničena krugom, povezana prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Iz tog vremena cvetaju dvanaest različitih cvetova koji predstavljaju 12 različitih meseci.

Neka ti cvetovi ogrlice budu najlepši buket ljubavi kojim ti ukrašavam vrat.

Znaj i ovo.

Naša ljubav će imati trenutke procvata kao što u proleće, dok su na kalendaru mart, april i maj – priroda cveta. Biće to najlepši trenuci – kada ćemo pamtiti poglede, boje očiju, reči i pokrete onog preko puta nas. Setićemo se i mirisa noći, dodira srca, pevaćemo zajedno sa jutarnjim pticama. I sve će biti lepo, naše, u dvoje. Slusaću tvoj umili glas i pamtiću tonove kojim si rekla određene reči. Imaću svo vreme ovog sveta za tebe. Pa ja sam te čekao ceo svoj život!

Doćiće i leto. Ljubav naša biće zrela i vrela kao letnji dani u junu, julu i avgustu. Hladićemo je nekim koktelom na obali mora, dok u daljini sa galebovima budemo preletali široka prostranstva uživajući u zalascima sunca. Pravićemo planove, temeljiti naše ideje i iste sprovoditi u delo. Brojaćemo zvezde Mesecu. Biće slatka i slasna ta naša ljubav kao kriška lubenice. Čak će i tišina između nas biti puna ljubavi. Topiće se na našim usnama kao sladoled. Hej! Pa mi ćemo se sigurno voleti!

Nemoj da te brine ako u jednom trenutku naša ljubav krene da menja „oblik i boju“ kao priroda u jesen. To je normalno, jer na kalendaru će igru zaigrati septembar, oktobar i novembar. Hladnoća će se sigurno postepeno uvlačiti u naša srca kao Košava koja će duvati Beogradskim ulicama donoseći sneg. Možda preko dana ne osetiš moju toplotu pogledom i verovatno ću kao i svi nemarni muževi zaboravljati one važne datume. Ali uveče ću biti tu da ti ruke ugrejem i poljupcem umirim te suze u kraju oka. Iako mnoge voćke budu ubrane i lišće opadne sa grana,  moja ljubav, ogoljena, biće  jaka i postojana. Znaćes ti već da te volim!

Veruj mi, znam da će doći i tri meseca zime. Decembar, januar i februar lediće nam duh i misli. Ne tako retko i srca. Bićemo stranci željni toplote, okovani ledom. Ni jutarnji čaj sa cimetom, ni kolač sa dunjama, ni ono „evo sada ću“ neće uspeti da nas „otkrave“ i utople. Rećiću ti hvala za pokušaje, a možda ih i prećutim. Biće grešaka sa obe strane i teških reči kao što je i sneg težak granama. Neke će nas pogađati kao ledenice, ranjavati ili će ostaviti modrice. O neke ćemo se sami raseći svaki put kada ih dodirnemo. Ali dušo moja, znaj da posle svake zime dođe proleće i da će se kad tad led otopiti i pupoljci opet procvetati. Vredi za to živeti!

Neka ti sjaj ovih dijamanata bude podsećanje na bledi sjaj u odnosu na moju ljubav prema tebi.

Volim te, sada i uvek..

I u vjeke vjekova…

Tvoj…“

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Došavši kući, sela je za skupoceni stočić, uzela crnu kutiju presvučenu somotom i spustila   dijamantsku ogrlicu sa   dvanaest cvetova.

I dok je muž ravnomerno   hrkao, uživajući u snu, suze   na njenom licu sjale bi istim   sjajem sa ogrlice. Pomešane  sa šminkom, suze su  dobijale  razne boje.

Na  trenutak, nije se  znalo,  da li su  raznobojni  dijamanti , na crnom   somotu ili na njenim grudima.

Padale su tu noć suze u boji.

Napolju je bio jul, vrela topla noć.

Samo je ljubav ovo dvoje ljudi  još uvek bila u januaru..

Zima se baš odužila..

Advertisements