Ruzičasti košmari..

Otvorih prozor, uzeh te u zagrljaj i pronesoh kroz kuću (srećom pa svi spavaju inače bi izbacili i tebe i mene zajedno). Sedosmo na stepenice ulaznih vrata. Vrpoljio si se, eto, tek toliko, dok nisi našao savršeni sklad i svoje mesto u mom naručju. Onda si se umirio i taman kada pomislih da mogu da odahnem i nastavim da uživam u odlasku noći i buđenju jutra pojavio se..

-Ne spavaš?

-Ne. Malo su mi pomerili težište misli, nekim razmišljanjima i sedoh da ih smirim..

-I Marko je tu?

-A mačak, k’o mačak.. Nikad ne spava noću. Usunjao se u zagrljaj i evo ga sad mirno prede. Baš njega briga što Srbija nema more… A ti Meseče? Ni ti ne spavaš?

-Krenuo sam upravo na počinak, teška je bila ova noć, sva u oblacima, jedva se dokopah malo vedrine da ti se javim..

-Nešto da mi kažeš?

-Samo da sam te sanjao.

-Mhm.. Lepo ili i ne baš?

-Sanjao sam neko prostranstvo, kao polje, tako nešto. Naoblačilo se, hoće kiša, sprema se pljusak a vetar duva kao sumanut. Stajasmo ti i ja, sami, svoji, a opet kao i da je bilo ljudi oko nas. Ti si drhtala iz straha i bojala se svaki put kada bi zagrmelo. Htedoh da ti ponudim svoj plašt od mesečine da se ogrneš i sakriješ.

-Pa što nisi?

-Pobegla si.

-Baš neočekivano od mene- rekoh kroz smeh – Što sam pobegla ovog puta? –radoznalost je bila jača.

-Htela si da se sakriješ od pljuska. Tražio sam te, gledao gde si, izvirivao da te nađem, a kiša je padala, navala oblaka na to polje, mogla se meriti prosutim biserima sa jedne ogrlice. Odjednom i iznenada.

-I? Šta je bilo onda? Prosto mi je fascinantno da sam uspela da se sakrijem od tebe koji sve vidiš.. –bejah malo zajedljiva.

-Uspela si.. Nigde te nije bilo. Ljudi oko mene su bili suvi. Ubrzo je i kiša stala. I ti si se vratila. Pokisla kao miš. Do gole kože. I tvoj roze dzemper je bio mokar. Skroz na skroz.

-Roze dzemper? Ti znaš da ja volim dzempere, ali roze to nikad! Nešto nije u tom tvom snu baš kako treba. Uostalom ti si se sigurno dobro ismejao što sam pokisla, premda da je san potrajao – sigurno bi me „izgrdio“ što sam pobegla, a u sebi bi se smejao, meni tako mokroj,  kao miš..

-Nemaš ti pojma, uvređena, svoja.. Moja najveća briga bila je gde ću tako mokru da te sakrijem, da se ne razboliš.. –reče ti i ode.

Jutro je svanjavalo, mirnoću je remetio samo cvrkut ptica …

Na/Uz recept…

Oznake

lek, mesec, smirenje

-Zdravo…

-Zdravo i tebi Meseče.. Ili bolje da kazem neka ti je vasiona upomoć?

-Ne dočekuju se tako gosti, draga moja, nema potrebe za ironijom.

-Ne dočekuju se, samo ti više nisi gost, ovde, kod mene. Nisi ni stari a ni novi.  Nemaš status za divno čudo. Ni etiketu. Svi te znaju a niko te ne zna. Mora da se  lepo zbog toga osećaš…

-Ti si večers gora od Pelinkovca. Gorka si.

-A ti me probao pa znaš?

-Dovoljno mi je što pričam sa tobom, otrovi se ne probaju.

-Ahm.. Pa šta? Ne nudim ti čašu da bi me se bojao, a ne teram te ni da piješ, tako da nema razloga da brineš.

-Pa ništa, nego, eto, konstatujem da čovek sa tobom ne može normalno da razgovara…

-Sve zavisi.

-..a nedostajala si mi.

-Ko je hteo mogao je da me nađe.

-Može li i sad?

-Zavisi koga traži. Onu „prethodnu“ neće naći. Ona je otišla. Ostala sam samo ja. Ako me trebaš tu sam.

-Opet mudruješ. Sve si to ti, samo sebi zagorčavaš zivot bez razloga… Uzimam te .. Takvu ili onakvu, moja si zvezda sazveždja, pa gorka ili slatka, medena ili čemerna, ko još mari za ukuse..

-Pazi, otrovi se uzimaju u maloj dozi.

-Znam, tebe su mi prepisali kao lek. Uz recept.

-Na koliko sati su me prepisali?

-Jako malo..

-Rekli su ti moguća neželjena dejstva?

-Jesu, malo glavobolje, malo nesanice, malo mučnine (dok svarim neke tvoje rečenice), malo nervoze koju svima moraš da podeliš, malo gorčine, teskobe, i tako… Dugačak je spisak nisam sve stigao da pročitam.

– Onda mu ja vise dodjem kao „depresiv“ nego antidepresiv.. ili lek..

-Tako nekako… Zato su mi i rekli da te uzimam PO POTREBI..