Ruzičasti košmari..

Otvorih prozor, uzeh te u zagrljaj i pronesoh kroz kuću (srećom pa svi spavaju inače bi izbacili i tebe i mene zajedno). Sedosmo na stepenice ulaznih vrata. Vrpoljio si se, eto, tek toliko, dok nisi našao savršeni sklad i svoje mesto u mom naručju. Onda si se umirio i taman kada pomislih da mogu da odahnem i nastavim da uživam u odlasku noći i buđenju jutra pojavio se..

-Ne spavaš?

-Ne. Malo su mi pomerili težište misli, nekim razmišljanjima i sedoh da ih smirim..

-I Marko je tu?

-A mačak, k’o mačak.. Nikad ne spava noću. Usunjao se u zagrljaj i evo ga sad mirno prede. Baš njega briga što Srbija nema more… A ti Meseče? Ni ti ne spavaš?

-Krenuo sam upravo na počinak, teška je bila ova noć, sva u oblacima, jedva se dokopah malo vedrine da ti se javim..

-Nešto da mi kažeš?

-Samo da sam te sanjao.

-Mhm.. Lepo ili i ne baš?

-Sanjao sam neko prostranstvo, kao polje, tako nešto. Naoblačilo se, hoće kiša, sprema se pljusak a vetar duva kao sumanut. Stajasmo ti i ja, sami, svoji, a opet kao i da je bilo ljudi oko nas. Ti si drhtala iz straha i bojala se svaki put kada bi zagrmelo. Htedoh da ti ponudim svoj plašt od mesečine da se ogrneš i sakriješ.

-Pa što nisi?

-Pobegla si.

-Baš neočekivano od mene- rekoh kroz smeh – Što sam pobegla ovog puta? –radoznalost je bila jača.

-Htela si da se sakriješ od pljuska. Tražio sam te, gledao gde si, izvirivao da te nađem, a kiša je padala, navala oblaka na to polje, mogla se meriti prosutim biserima sa jedne ogrlice. Odjednom i iznenada.

-I? Šta je bilo onda? Prosto mi je fascinantno da sam uspela da se sakrijem od tebe koji sve vidiš.. –bejah malo zajedljiva.

-Uspela si.. Nigde te nije bilo. Ljudi oko mene su bili suvi. Ubrzo je i kiša stala. I ti si se vratila. Pokisla kao miš. Do gole kože. I tvoj roze dzemper je bio mokar. Skroz na skroz.

-Roze dzemper? Ti znaš da ja volim dzempere, ali roze to nikad! Nešto nije u tom tvom snu baš kako treba. Uostalom ti si se sigurno dobro ismejao što sam pokisla, premda da je san potrajao – sigurno bi me „izgrdio“ što sam pobegla, a u sebi bi se smejao, meni tako mokroj,  kao miš..

-Nemaš ti pojma, uvređena, svoja.. Moja najveća briga bila je gde ću tako mokru da te sakrijem, da se ne razboliš.. –reče ti i ode.

Jutro je svanjavalo, mirnoću je remetio samo cvrkut ptica …