Priznajem nije mi se išlo.

Priznajem i da sam plakala od nezadovoljstva.

Zašto baš ja, mora li sada – kada sam se taman uhvatila u kolotečinu dešavanja, kada sam napokon uspela da pratim svoj sat i ritam, da mnogo ne razmišljam, da se jednostavno prepustim.

Izgledalo je kao da će mi ta tri dana sve poremetiti.

I jesu, da se ne lažemo.

Najteže za mene je kada ne znam gde idem. Kada treba da otvorim dušu i širom pustim tu „novinu“ da nađe svoje mesto u istoj. Kada treba da se iznenadim. A linija između šoka i iznenađenja je jako tanka. Uspevala sam toliko da zbunim sebe, da ponekada nisam bila sigurna da li sam iznenađena, šokirana ili nešto treće.

A bila sam dirnuta.

Trebao mi je mir a ne taj put. Premda ni sama nisam nikada uspela jasno da definišem kakav je to „mir“ za kojim čeznem. Najbliže rečeno, to je prostor koji je u svojoj tišini dovoljno glasan da se osećam prijatno. Dovoljno tih u isto vreme da svaka moja misao može da se čuje. Nešto što ne opterećuje, samo opušta. Nešto što ne vezuje, već daje svu svoju slobodu. Takav „mir“ nalazila sam u manastirima, u njihovim konacima, dvorištima. U pogledima ljudi i sitnim stvarima. I jako kratko je trajao. Svega trenutak. Nespretna da uhvatim više (možda više nisam ni zaslužila) bivala sam uskraćena za veću radost.

Svi utisci koje sam primala nisu se “taložili”, naprotiv, pronalazili su samo svoje mesto namenjeno u mojoj duši. Neka davna verovanja da dobri ljudi ipak postoje, da sve nije tako crno i da tamo negde sigurno postoji nešto za čim sam žudela. Kada sam „digla“ ruke, nakon dugogodišnje potrage pojavilo se ispred mene.

Nespremna, bila sam posramljena.

Mir za kojim sam tragala, pronašla sam tamo.

Na 1.200m nadmorske visine.

Asfaltirani put koji je vodio negde “ka vrhu” sagrađen je ne od putara, jer to bi bilo nemoguće, već od konja. Natovarena konjska zaprega putovala je kroz šume, a ljudi su išavši za konjem obeležavali put. Životinja je instiktivno znala kuda joj je najlakše da prođe kako bi teret donela do vrha. Njihovim tragom nastao je kolski put, koji su ljudi prelazili za jedan dan, pešaka, da bi sa nadmorske visine sišli u nizinu, gde je bio centar – nekada jedini grad. Mi smo taj put, prešli višečasovnim putovanjem autobusom. Sretali smo ljude koji idu neki uzbrdo, neki nizbrdo, pešaka, nogu pred nogu.

Treba li da napomenem da su ljudi bili zdravi, mršavi,u kondiciji, neopterećeni izgledom, prirodno lepi. Uvek nasmejani, a da se nikada zaista i nije sikdala ta “kriva” linija sa njihovih usana. Dobronamerni. Iskreni. Srdačni i gostoljubivi. Pravi LJudi sa velikim srcem i ogromnom dušom kao prostranstvo kojim sam pešačila.

Vreme se tamo meri Suncem i njegovim pomeranjem, a kilometri vremenom pešačenja. Sati i metri tu jednostavno ništa ne znače. Reklo bi se da vreme stoji, a opet protiče savršenim taktom ni brzo ni sporo. Prema “raspoloženju” planine, predviđa se sutrašnji dan. Ako su na vrhu oblaci –biće kiše. Ako je nebo vedro a vreme mirno bez daška vetra, biće promene u temperaturi. A ako je vetrovito i sveže onda će biti sunčan dan. I sve bi kao što rekoše.

Jedino tu ljudi ćute dok vi pričate i gledaju vas u oči. Slušaju reči, a pogledom skeniraju dušu. Niko se i ne trudi da vas prekine, ma koliko god dugo pričali, niti govori da vas razume, ni da vas shvata. A u njihovom pogledu vidite da se saosećaju sa vama. Ako i nekad nastane tišina (kada se sve teme potroše) ona nije mučna, već prijatna. Ti ljudi, govore kratko, sažeto i sve vam kažu, ako imate uši da čujete. Iz svake njihove reči izlazi prosta mudrost. Ne okićena, ne uvijena, nego rečena takva kakva jeste. Gola. I onda shvatite da se pred golotinjom mudrosti jedino postidite. Još i više ako ste mnogo vremena proveli “skidajući” stvari, ogoljavajući ih da bi do iste mudrosti došli.

Glas im je prijatan. Ni previše glasan, ni previše tih. Umeren. Ti ljudi ne viču, ne povisuju ton, da bi nadjačali onog do sebe, ne grde. Zašto bi? Reči su kod njh isuviše jake, a poštovanje duboko usađeno. Mimo “ne sme” i “ne valja se” dalje se ne ide. I to je tako.

Dogovor i planiranje su “doktorirali” teškim životom, a opet niko ih tome nije naučio. Postoje stvari koje se podrazumevaju. Da vas “svrate” sa puta, da se odmorite, okrepite. Da vas ponude, vodom, kafom, jelom, odmorom. Da nesebično podele sa vama ono malo što imaju, iako vas ne znaju. Da “prozbore” jednu, dve sa ljudima. Da kažu najlepšu reč za onog ko im prvo dolazi u kuću, da kažu najlepše o svima koje znaju, a ako tema izistkuje i nešto loše, to se govori tiho, u strahu da ne čuje zlo. Ispraćaju vas do “odredišta” makar sa vama prešli kilometre i kilometre pešaka. Pozdravljaju se, najlepšim rečima, razmene brojeve telefona i na vas poziv obećaju da će svratit ako tu budu prolazili. I obećanje ispune.

Kuće su ovde udaljene kilometrima jedna od druge. Zaseoci imaju par kuća grupisane blizu jedna druge. To su sve iste porodice. I svi se znaju. Ne bitno je “od kojih ste” zna se da li ste sa ove strane brda ili sa one. Da li ste od ove familije ili pak do neke druge. Znaju se čitavi rodoslovi porodica. Sramota je ako se ne zna od kojih si, gde su ti koreni, ko su tvoji, odakle su. Iako su udaljeni, ovde se vodi racuna o tome “šta će selo da kaže”. Jer dobar glas se daleko čuje, a lošiji još dalje.

Na trenutke se učini da ih je vreme preteklo, mada ovi ljudi imaju većinu stvari kao i bilo koji drugi čovek. Osnovne stvari za život. Ono nestanardno čime se ne hvale a što vidite čim ih upoznate su tradicija i kultura, premda su mnogi neuki i nepismeni. Njihove škole nisu završavane u klupi već na njivi, mudrosti nisu učene iz knjiga već kroz život, ovde i dan danas pružiti ruku znači pružiti sve što imate.

Deca su ovde umiljata, poslušna, vesela. Reklo bi se nemaju briga. U školi se uče osnovni predmeti, čak i engleski a omiljeni predmet dva put sedmično je i “nardoni običaji”. Imaju oni i televizori i video i telefon, i struju. Doslo je sve to “nedavno” a opet najveća radost za tu decu i ono čime će se uvek prvo pohvaliti je novo jagnje u stadu, malo tele koje je jutros krava otelila ili  pile što se izleglo. Nov život.

Bogatstvo ovih ljudi je u njivama, livadama, pašnjacima i šumama. Desetinama hektara istih. Reklo bi se ne zna se čija je čija. Ali se zna. Gaje se i maline i krompir. I samo ovde maline imaju ukus i miris, slatke su i mesnate. Pojedete šaku malina i rastopite se od miline. Hrana je zdrava a voda hladna. Izvire svuda i iznenada. Za one “najbolje” i “najlepše” vode neophodno je da poznajte kraj. Ali budite sigurni da će vam ta voda utoliti žeđ.

I dok su hladan vetar, svež vazduh i vrelo sunce vodili bitku (a u stvari pronašli savršen sklad u temperaturi, i “zlatnu sredinu”) sedela sam, na nadmorskoj visini oko 1.200m, u džemperu (iako je temeperatura bila oko 35stepeni) na jednoj livadi, udaljenoj od svega poznatog. Čitavih dva sata imala sam svoj mir. Stopila sam se sa prirodom, bila deo nje. I ona me je prihvatila. U daljini čula su se zvona medenica, okačena oko vrata stoke, mešajući se sa zvonom crkve i pesmom nekog pastira.

Gazila sam bosa travu, širila ruke i uzimala sve što mi je priroda dala, spoznala sam reč “zdravo”, kako je jesti ukusnu hranu , kako je spavati noću i kako doćekati zoru. Videla najlepši zalazak sunca, osetila svež vazduh, umila se na izvoru, osetila umor u celom telu.

Utvrdila svoja verovanja i dokazala sebi da ipak postoje. Da mnoge “bitne” stvari su u stvari jako nebitne. Da ono što je bitno možda nikad i ne spoznamo. Ja sam videla samo mali deo onog “bitnog”. Možda ni moja duša, ni ja još uvek nisu za više. Ali sada barem znam čemu ću težiti.

Postoje trenuci kada vam suze krenu od lepote, od previše lepote kojoj niste dorasli.

Priznajem i da sam plakala od zadovoljstva.

Priznajem ponovo bih se tamo vratila.

Advertisements