Stvar je naizgled komplikovana, a vrlo prosta.

Da bih sačuvala sebe ubila sam nju.

Nisam mogla biti ja na dve različite strane.

Naprosto nije išlo.

Pribavila sam sebi malo snage tek po koje zrnce i mnogo boli.

Sada moj udah jednak je izdahu.

Kapacitet smanjen ispod granice minimuma.

Svakim udahom osetim kako mi se stomak puni vazduhom – znači živa sam.

Brzo izdahnem vazduh da ne remeti konstantnu bol u utrobi.

Grudni koš, srce i dušu već odavno ne osećam. Jaka bol u desnom predelu javi se kada osetim da nadolazi talas boli. Onda udahnem duboko, čekam da me zapljusne, okupa, zaledi i prođe. Šta ostane posle plime boli bolje da ne objašnjavam.

Dani se vuku, stalno  mislim da je baterija kriva što se kazaljka  ne mrda. A onda shvatim da je to moje vreme. Ostarilo je. Umesto gipkog mladića koji leti i za kim se trči, postalo je  umorni starac iza koga koračam. Polako i dugotrajno.

Noći su još u celoj priči i najlakše. Tada i budna mogu da sanjam. Mrak je odlična pozorišna zavesa, a moje misli vandredni glumci. Samo tada kada gledam u noći predstavu, bol utihne. Valjda je budno prati i on. Kritičar je to opasan. Njegova kritika neumoljivo donosi suze na moje lice i onaj jecaj koji me rasparča. Ne možete zamisliti na koliko majušnih delova atomske veličine se možete raspasti.

Jutro dočeka luđakinju pre nego mene. Ni mrtva a još uvek kvazi živa. Smrt je tako dobra stvar kada ne znate kako živeti. Šteta što mi ne odlučujemo o tome. Samo zora zna kako izgleda molitva sa „Bože samo da preživim još i ovaj dan“.  Samo ona zna kako se gutaju džinovske knedle „na suvo“ i metode kojima uzalud pokušavam da zagrejem noge.

Obamrle. Hladne.

Pipnem ruke one postale Arktik.

U pogledu odavno se topi poslednji ledeni breg, a magla se napolju razdanjava.

Ulične svetiljke se gase, usne su već pomodrele,  zraci sunca pojavljuju se na istoku, pogled se ukočio, dan je svanuo.

Oktobar je došao.

Ja sam, eto, otišla.

Advertisements