Laku noć…

Ovo nije priča za laku noć i mirne snove, ni za one ljude koji bezbrižno spavaju nakon odluke da upropaste mnoge živote, sudbine i pre svega snove.

Ovakvih priča čula sam mnogo. Sve ih prigrlila u svoj zagrljaj iako ni u jednoj nisam učestvovala, bar ne direktno. Za svaku sam našla određeno mesto, ublažila njene ivice, smirila ih da ne bole toliko i ponosno ih čuvam u svojoj duši. Ipak su meni poverene kao najdragocenije zdanje.

Samo nad ovom sam zaplakala u trenutku. Iznenada. I samu sebe sam iznenadila. Ali slika je jednostavno preovladala. Pojavila se odjednom, iznenada, kao mozaik od ono malo izgovorenih reči, dotakla mi dušu, pogodila direktno u srce, ranila zanavek.

„..Iz nekog čudnog razloga sećam se svih životinja. I crne krave, skroz crne koja je davala belo mleko i njenog teleta koje je kasnije postalo mlada krava i opet njenog mladunčeta sa tri boje. Bilo je mnogo slatko. Imalo je podvoljak i bilo baš lepo. Kada smo otišli njih je uzela jedna naša žena udata za Hrvata. A naša.

(Meni u glavi slike mnogih životinja koje su uginule gladne, koje nije imao ko da uzme, a onda još gora slika svih gladnih ljudi, pa gutam knedle i govorim suzama da stanu, da ne lete..)

I psa sam morao da odvežem. Trčao je nesretnik dugo za nama, trčao i onda stao kada je shvatio da nešto nije u redu.

(da je napušten, ostavljen.. leti negde u vazduhu.. lete i moje suze na oči)

Imaćeš ti još pasa i još životinja, kažem, a znam da to nije isto, naprosto moram da lažem.

Sebe samo.

Ne može tako da bude.

Ne sme.

I onda svi moji problemi se minimiziraju, postanu jadni i bedni.

A mene bude sramota.

I slike zaigraju kolo.

Krenu da me muče i proganjaju.

Javi se i strah koji čuči tu u ćošku i kezi mi se u lice.

I onda tako ostanem budna…

Vama želim laku noć…