Da vam život pokaže pravac kada se „izgubite“ smatrala sam besmislicom. Da može da vas nagradi posle mnogo  suza pokajanja još i većom.

Sve je zabluda. Moja zabluda.

Sunce je zalazilo nagde oko 17h. Vožnja autobusom nakon teškog dana. Ušavši na zadnja vrata obrela sam se nekako na sredini autobusa. Srećom pa nije bilo gužve. Na prvoj stanici jedna gospođa je ustala i ja sedoh.

Posmatrajući slike kroz prozor koje su se ređale, ličila  sam na otrovanu mačku koja izlazi na sunce da je ogreje, svesna da će ubrzo lipsati. Tako sam se i osećala.

Preko puta mene sedele su majka i ćerka. Lepuškasta devojka sa problemom u govoru i gospođa divnog pogleda. Devojka mi se osmehnula i mahnula mi. Osmehnuh se i ja njoj i pružih joj ruku. Rukovale smo se dok je autobus prolazio nekim ulicama novim i nepoznatim.

Ona je i dalje nastavila da mi se osmehuje dok sam ja „skliznula“ u svoje probleme uozbiljivši se. Trebalo je nastaviti dalje. Nekako.

Devojka je nešto nerazgovetno izgovorila u pravcu mene. Gospođa me je pogledala i na moj upitan pogled, jer devojku nisam razumela kazala  je:

Rekla Vam je da ste lepši kada se smejete.

Osmehnula sam se devojci od srca i sa suzom u oku zahvalila. Izašli su na sledećoj stanici i devojka mi je ponovo mahnula. Uzvratila sam joj mahanjem i osmehom.

Kada svane novi dan trudim se da budem lepša nego juče. Da se osmehnem više nego dan pre toga. Osmeh je jedina stvar koja vas može učiniti lepim i ne košta mnogo.

Budite i vi lepi!

Advertisements