Mrzim kada stvari znam unapred. Kada se kockice naprosto slože same u mislima i to uvek mimo logike, po osećaju i instinktu naprava nakaradnu sliku kojoj tako malo treba da se izobliči i postane jasna.

Samo onda kada je neko izgovori.

Mrzim kada vode računa da me ne povrede. Kada ćute i skrivaju stvari. I umesto da nož zariju brzo i izvade ga još brže oni ćutanjem dopuštaju da me ranjavaju polako i natenane. Da ih ne znam pomislila bih da uživaju u tome.

Blagoslovena prokletstvom zvanim „znanje unapred“ uvek udahem vazduh kada osetim da nadolazi talas izoštrenja. On očisti mutnu sliku i ostavi onu izoštrenu do najsitnijih detalja koji se lepe za mene. Zarivaju te slike svoje kandže pravo u srce i mozak i tu ostaju. Nikada se ne izborim sa njima do kraja. Jer te gamadi nemaju ni početak a ni kraj. Sa njima je najbolje ne sklapati nikakve dogovore. Dozvolim im onoliko prostora da mi ne stoje ni na srcu ni na pameti i trudim se da ih ne vidim.

Blaženi bili ljudi koji ne razmišljaju brze nego što treba.  Koji nemaju tu „falinku“ da nakon prve rečenice čuju još tri naredne koje će uslediti nakon te prve, nepogrešivo i tačno. Koji ne jure unapred. Ispred vremena. Čije vreme teče po taktu.

Jer ako pričamo o vremenu čemu onda uzgredno pominjanje broja i boje? Svaka uzgred spomenuta stvar mora imati neki sled i događaj. I dok ti i dalje pričas o vremenu, ja razmišljam o brojevima i boji. Svaki broj ima svoj razlog. I svaka boja je iznenadna. Kada znam da je veliki jaz između pređašnje i sadašnje teme  i da su ovi podaci umetnuti, sigurno je da treba da mi saopštiš neki iznenadni razlog. A on se ne kaže tek tako. Pogotovu ako znaš mene. I ako znaš da mi ta vest neće dobro doći. Udahni vazduh. Klik, klik, klik…

Slika se sklapa. Pričaš o brojevima, neobazirući sa na mene koja ni ne trepćem. Fali mi jedan deo mozaika. Tražim ga munjevito po sećanju. Odakle izvadi sad tu temu.. Ukraden pogled. Pa da! Znam. Opet ona. Opravdanje pod nos. Da nikad ne pitam odakle je. A verovatno ću. Nesvesno ili slučajno. Da se izbegne svaki mogući problem. A biće. Vrati se u priču.

Čujem da si sad tek stigao do boje. Objašnjavaš i dalje izokola. A ja još uvek stojim i čekam. Ključnu stvar koju znam unapred. Prolaze minuti u kojima ti i dalje pričaš. Ja još uvek čekam. I ne dišem. Ne trepćem. Dve sekunde. Nemoj. Tri. Ne radi to. Demantuj me. Četiri. Ne opet.. Pet. I onda čujem..

Ona meni da broj i boju.

I talas prešao preko slike. Izoštrio i nju i još pet složenih i povezanih u međuvremenu. One se već u miliseknudi lepe za mene sveže okupane, dave me polako. Nemam snage ni da trepnem. Obamrla. Uključujem se na „automatik“. Ne razmišljaj. Diši. Klimni glavom. Premosti. Nastavi.

I taman pomislm gotovo je novi udar je na pomolu. Sekundu pre videh sliku. I opet u krug! O prokleta vrteško! Stani! Zaglavi se! Ja još uvek vrištim od prve „ture“ a ti me i dalje vrtiš!

Nižu se slike i ređaju. Spajaju se. Klik. Nesvesno. Klik. Hvatam informacije i povezujem namerno ostavljene sa strane. Klik. Svaka vrteška će stati. Klik. Pa i ova će. I ja ću sići. Srećna i mirna. Klik. Nema više. Klik.

Neke stvari je najbolje nikad ne saznati.

Neke stvari naprosto nikad ne znati.

Neke stvari je idealno nikada ne videti…

…… unapred.

 

Advertisements