Teško mi je suze izmamiti. Jako teško padaju. Ali kada se sliju, žare i pale više od bilo koje suše. Sagore sve što se sagoreti može. Dušu ponajviše. I uvek se pitam, potajno u sebi, vredi li? Vredi li ih prolivati? Teatralno, obećam sebi da neću više. A znam da sam sebe slagala.. Jer u ovakvim noćima, samo plamen može me podsetiti da postojim. Samo preveliki bol u duši može me trgnuti i ja ću odahnuti.

U redu je..

Mogu ja to..

I laž me guta polako.

Dugo me nije bilo. Ne mojom krivicom, ne bilo čijom, jednostavno nije bilo potrebe da nešto kažem. Taložila sam slike u sebi, misli i razmišljanja tako da me sada svaki delić sebe boli. Napunjene su pregrade duše do maksimuma i jednostavno moraju da se isprazne. Moram ući unutra i napraviti raspored. Nebitno (ako bilo šta što se u duši nalazi može biti nebitno) ide napolje, a ono bitno i suštinski ostaje. Računam da ako se obračunam prvo sa sobom i sa dušom, posle ću lakše sa ostalima. Lakši će snovi biti, lakše ću zaspati.

A znam da opet lažem sebe.

Kako dani prolaze svakodnevno te se setim. Krenu misli da se roje i ja krenem da pričam sa tobom. Iako znam da nisi tu, mada se sve nadam da me čuješ. Da i ja tebi nedostajem bar delic mog nedostajanja tebe. Iako ti šetaš, možda nekim drugim kaldrmama i nekim drugim stazama budućnosti. Iako se možda više ni ne igraš mačke i miša, iako se možda nećemo ni sresti onako u mislima, kao što smo umeli. A možda umemo to još uvek, samo čekamo korak onog preko puta nas.. . Naprosto ostale su one tvoje rečenice urezane u moj mozak, uklesane kao znamenje. Više ih se ne bojim toliko, šta više mislim da sam uspela da ih pobedim. Da pobedim laž u sebi. Sada mogu da ti se osmehnem i kažem: “U pravu si.., tako dobro si u pravu”. Ovde bi više odgovarala neka dobra, sočna psovka ali ja ne psujem, još uvek.

I znam da neće zbog toga lakše biti ni tebi ni meni..

U mojim razgovorima sa tobom, primećujem da ima puno praznog prostora. Premda znam da bi se on ispunio u par rečenica. Jer pravim ljudima više i nije potrebno. Mogli bismo o tim događajima da razglabamo na sate ali suštinski one bi stale u par rečenica. Gole, nage, odavale bi umetnost događaja prethodnih vremena. I znam da bi bilo teško. Da se pogledamo u oči posle sati i sati razgovora. Naprosto, u nama bi stalno bilo pitanje… Da li je moralo ovako?

A nadam se da ti je dobro. Da možda, krišom svratiš da me vidiš, da se u šetnji nekim prevojima ipak mene setiš, da razmišljaš još uvek o onome što smo pričali i onome što nije ostalo ispričano.. Da sam i ja tebi vredela bar upola onoga što si ti meni. Jer biti čovek u današnje vreme je đavola rabota. Biti sve ostalo je mnogo teže. Zato mi je i teško kada te se setim.

Da tu je.. Još uvek me prati Mesec. Naprosto ne mogu bez njega. A volela bih da mogu da ga se oslobodim. Padaju mi na pamet razne destinacije, ali na Zemlji takva ne postoji.. Mada verujem da bih na bilo kojoj drugoj planeti opet bila pod njegovim uticajem. Svesno ili ne. Kada bih nekad, do druge planete stigla.

Do daljnjeg ostajem ovde, među svojima. Još uvek se tešim da je sve moje. Prisvajam i što treba i što ne, samo da osetim pripadnost nekoj normalnoj grupi. Nečemu ispravnom i tačnom u moru ludila.

Izdržaću, uspeću, mogu ja to.. 

I opet lažem sebe.

Jer znam da ne mogu tebe..

Jutarnjim svitanjem ti želim laku noć.

P.S

Ostani bar tu još ovu jesen. Da mogu da svratim. Nemoj me napuštati..

U zimu ću se već nekako snaći…

Advertisements