Vreme unazad…

Sedeli su na stepenicama jedne zgrade obavijene noćnim mirnom, nakon iscrpljujuće večeri. Najednom, posle dužeg perioda tišine, na pamet mu je pala današnja vest o mogućnosti da se vreme „može“ vratiti unazad. Rekao joj je, zamišljeno gledajući u jednu tačku:

– Znaš, izgleda da je ova „nova“ čestica poremetila teoriju relativiteta. Izgleda da je moguće vratiti vreme..

– Unazad? – upita ga, prenuvši se iz svojih misli.

– Pa.. valjda.. Da to zaista može, gde bi ga vratila?

– Vreme? Ne znam.. Ima dosta stvari koje bih ponovo proživela.. Tada mi ti trenuci nisu mnogo značili ali su mi se neminovno urezali u mozak..

– Kao šta, na primer? – bio je uporan.

– Evo, vratila bih vreme na onu noć u školskom dvorištu. Stajala bih duže kod drveta i bolje osmotrila dečka koji je trčao za loptom. Nikad ga više nisam videla da igra fudbal, a opet pamtim taj pokret „driblanja“ koji je izveo, kada mu je ogrlica ispala na crnoj majici.. Bio je u tamnoj trenerci, sav crn, mističan.. Volela bih da sam ga duže posmatrala iza drveta.. – rekla je sve tiše i tiše dok su kola prolazila nepovratno u noć.

– Bezveze, daj reci nešto konkretno, gledaš u nekoga duže nego što jesi.. baš traćenje vremena.. baš bezveze..

– U pravu si, šta ja pričam sa tobom o tome kada ti ne znaš koliko tako male stvari mogu da znače.. Naprosto, volela bih da sam zapamtila svaki detalj tog upoznavanja, trenutak kada sam mu pružila ruku i držala njegovu tih nekoliko trenutaka.. Sećam se, doduše kao kroz maglu, da sam se iznenadila njenom mekoćom naspram savršenog rukovanja, napokon je to bio pravi stisak.. Odmeren.. Volela bih da sam mu tada videla oči.. Sada bih znala šta kriju, kako sijaju, sada bih znala sve. Ne bih se, kao tada, smejala i radovala što je otišao, već bih ga zadržala pričom i pamtila sve ono što je rekao.. Jer pola stvari se i ne sećam… I kada je bio tu ja ga nisam čula.. A znam da je zbog mene te noći stradala njegova trenerka..

– Ti jesi moj omiljeni lik, ali ti nisi pri sebi sad.. Pogledi? Smejanje? Trenerka? Oooo svašta!

– Dobro, kada ja nisam pri sebi gde bi se ti tako „priseban“ vratio? – upita, ljutito pogledavši ga.

– Eto, ja bih se vratio u noć kada sam se prvi put ljudski napio.. E..e..e…  nikad kao tad.

– Sumnjam da si ti ikad od tad i bio trezan.. – nasmeja se ona šeretski.

– Ili onda kada sam smuvao onu plavojku. Bila je bre, riba i po a ja to uradio zbog gajbe piva, jest’ baš me briga za nju..

– Jao!!! Nemoj meni to da pričaš molim te! Znaš da te tvoje „šeme“ ne volim..

– Ma, znam.. da Vi.. princezo „na zrnu graška“ imate sofisticirani ukus.. Da slučajno nemate još neku želju, Visočanstvo? Da li su sva „pogledavanja“ bila u odgovarajućem intervalu? – upitao ju je, podrignuvši od piva koje je cirkao…

– O..o..o..! Sve žabe ovog sveta ti nisu ravne! Životinjo!! Ne znam.. pored tebe teško da nečeg i mogu da se setim.. Volela bih.. eto.. da me nikada nisu probudili u onom belom jugu te hladne noći.. Mojoj je glavi na njegovom ramenu bilo i te kako toplo.. Mada pitanje je bilo da li sam uopšte i spavala.. Možda sam i budna sanjala.. Ko bi ga znao.. -uspela je da samu sebe zamisli.

-Znam ja, lisica si ti a i one su mačke je l’ tako? – umiljavao joj se znajući njenu slabost prema životinjama.

– Ti si medved, druže moj, pijan .. al’  od svog meda.. -kvrcnu ga nežno po glavi.

Zagrlio je flašu kao najdražu ljubu i tiho joj šaputao:

– Draga.. eh.. najdraža moja..

– Ako te Nadežda čuje, bojim se da će ti ta flaša doći glave ali BUKVALNO. Nego, setih se još nečega.. slušaj ovamo… -pokuša da ga otrgne od flaše koju je zagrlio dok je on mumlao:

– Najdraža, bojim se .. da opet ima neku glupost na pameti.. sedi mi na usnu.. da otpijem gutljaj.. lakše ću ćutati..

-..volela bih da igra sa mnom kao one noći. I da mi peva .. na uvo.. eto samo još to bih volela.. ponovo da proživim..

Njegovo strpljenje bilo je pri kraju.. Ustao je demonstrativno i viknuo:

-Ma, idi, begaj.. ja jedva izdržah tvoju priču, ko zna kako su oni, mučeni, podneli tebe.. Sumnjam ja, draga moja, da bi te oni sad gledali, šaputali, plesali i pevali.. Sve su to prazne priče.. Akcija je na ceni, a to tvoje u neolitu ostalo..

– Mislis, u srednjem veku? – upita ga uvređena.

– Ma, to sam i mislio, evo odma’ se naljutila.. Evo.. Sad’ ću ja da ti pevam na uvo, samo da ispijem gutljaj, čekaj…. brzo ćeš ti zaboraviti te nesposobnjakoviće.. Ček.. evo.. Khm.. „Krčmarice, vina amo daj..“ – zaurlao je njegov hrapav glas.

– O neee! Ćuti, berkrijo, čuće te neko.. Psssttt! Vidiš da si pijan, opet će te Nadežda ribati.. a i mene zajedno sa tobom. Ajde pijanduro, polazi kući.. – uhvati ga ispod miške i povuče ka ulaznim vratima zgrade.

– Nisam ja kriv što ti nećeš da piješ sa svojim drugom, pa sve moram sam.. Ej.. ne znaš kakvu rajsku tekućinu propuštaš…

– Ne lupetaj, pivara ima najviše prihoda od takvih kao što si ti.. ajde još koji stepenik i tu smo..

Na vratima stana, pojavi se Nadežda namrgođena kao uragan. Slegnula je ramenima, jer više ništa nije mogla da uradi i predala joj „teret“, nadajući se da će ga ona otrezniti, pošto ona nije umela..

-Ulazi unutra, Gospod te ubio..Jao.. samo da može da se vrati onaj dan, kada mi te Gospod na put naneo, jao .. video bi ti svog Boga..“ – gunđala je Nadežda dok je nesretnik i dalje mumlao, više nego što je pevao, svoju verziju pesme „Krčma u planini“ siguran znak da je mrtav pijan..

Vraćajući se razmišljala je, kako po njenog druga ne bi bilo dobro da „vreme može da se vrati“ jer bi mu opet Nadežda sudila.

A ona je čeznula za tim vremenom, kratkim trenucima, tako blještavim, za nekim noćima, neponovljivim, kada je ljuteći se na sudbinu i Boga, jer nije po njenom, upadala duboko, duboko u nečije srce…

A ona se sećala svega, osim toga.

I ostaće ga večno željna..

Dok je bude.