Da je srednji vek, priču bih počela sa „Iza sedam gora i iza sedam mora…“. Ovako, u 21-om veku, priču započinjem jednim:

„Tamo daleko, u jednom malom brdovitom kraju, gde putuju čiste reke i plovi svež vazduh, gde su livade zelene a cveće šareno i mirisno, u jednom malom dvorištu stare kuće naslonjena nad korito, pored česme, stajala je baka Nada. Od milošte zvana Nale. Ugedavši goste, zažmirila je malo, podigla ruke mokre od vode i spustila ih na srce.

– Joj šćerko, koga to moje oči vide, joj, d’ umrem sad ne bi’ zalila. Jesi li to ti G’orgina? Joj, ćerko moja.. Privila nas je u topli zagrljaj, poželela dobrodošlicu i tek onda joj videh oči. Plave, kao sva mora. Sa rupicama u obrazima, mala, sićušna baka koja starost nosi na licu i pogrbljenim leđima a mudrost ispod sede kose pokrivene maramom.

– Ja, uzela malo robe, da operem, imamo ono sokoćalo kupio Mirko, imamo i struju, al’ meni lakše ‘vako. Uvela nas je u kuću, u veliku prostoriju koja je bila u isto vreme kuhinja, trpezarija i soba. Na zidovima slika krsne slave i kandilo, pored njih poređane jedna do druge, crno-bele slike sa venčanja, prvo svekra i svekrve a zatim i njena. Pričamo o svojima dok ona hitro vadi slatko i vodu da nas polsuži za dobrodošlicu. Iako je napolju svega 35 stepeni, unutra nas greje šporet na kom se kuva sveže mleko. Za divno čudo nije vrućina.

-Uzmi rano, uzmi ćerko…- nudi nas njen topao glas.

-Kako si Nale?-upitasmo je.

-Šćerko hvala kad si svratila, ja sam ćerko sa svakim dobro. Dok je Desimir bio živ, sve smo mi pravili pitanje. Sve ja to pitam za vas. Kažu, pa sve razavidesmo. A tamo, jesi kuću opremila?

-Jesam, nije mnogo ali dosta za nas dvoje.

-Šćerko, da ti je ceo grad, ako nemaš zdravlja, nema ništa. Deca samo neka su pametna a gde će poći s kim će doći… – pa pokaza rukom k vratima. Ovde ima 80 sela. Nema ko da te gleda. Vazda u onoj reci da prođeš nema ko da te vidi. Došlo kraj narodu. Niti može dva zajedno, niti može jednoj samoj.

-Znam, Nale, znam, ja eto s bratom ne pričam, a od iste smo krvi… sve razumem. Sa Dragicom se čujem ponekad, oni su dobro.

-Kuku majko, šta bi od onakog dečka. Šta to pričaš? Ako ti je brat, čemu se on nada.. Jest’ tvoja majka bila ljuta, ali je bila radnica za petoro. Njoj se, Bože oprosti, nije znao praznik, tako bilo onda…

-Nego, reci ti meni imaš li ti štogod para za sebe?

-Imam, unuko zlatna, rano moja, imam platu.

-Misliš penziju?

-Ja, to, penziju. Mirko ost’o bez posla. Niti je uzeo otpremninu, ništa sa golom dušom otiš’o.

-A on se nije ženio?

-Ne, govori selo, tiho, tuđokuća.. Šćerko, ja ne umem da ti pričam, neće ni jedna na selu. Koju d’ uzme? Ona nije znala ništa. Slušaj nevaljaštine.. Uz’o Velibor tako i oćela majku da mu istera, a ona jadna ne vidi na oči. On iš’o s njom 4 godine i bile se… Jadna Čedomirka, nije dala, kak’i s njom.. Laže narod. Izvoljevaju oni, ne dam da je uzme. O djete, slušaj ti, šta je ono radilo, o Svetoga mi Jovana ja mu rekla: Mirko, izvini šćerko što rečem, hvala ti što si došla, evo ti moje sise, ako si sa njom iš’o, idi uzmi dete.. A on meni rek’o: Majko, živo meso sa mnom spadalo ako je to tako.. Ne slušaj ti..

-Znam, ali sad se oni žene Albankama i Ruskinjama samo da ne ostanu sami.

-Sve hladne kuće ovde, sitnocveće.. Evo, dov’o jedan Vasović, nema dece, vele da je velika radnica… A djete, ko moja da si, da ti rečem, dok si neka si, samo za sobom zvono nosi.

-Nale, pa ti se ništa ne menjaš, a bila si najlepša devojka u selu. Kada su svatovi krenuli po nju u drugo selo,(počeše da se prisećaju starih dana), jedan stariji čovek sedeo je na brdu gledao svatove i rekao tada: Bože, bože, koliko belih konja, nekog će da ubije grad. I samo što su je doveli pade grad veliki kao jaje.. Sve je uništio u selu…

– Pamtiš mile, andjele moj, ako bilo tako.. A imaš li kola?

-Imala sam, prodala ih pa me sad drugi voze.

-Ako rano, šćerko, nije ni kola sve važno, ali ja kad krenem dva dana u mesto, ja poslen ne mogu da ustanem. A jadna Cana pogibe?

– Jeste, ali je bar zadnji put videla decu.. Eto, zivela je do tog trenutka.. Radila je ona kao crtač, bila kod sestre i onda se razbolela..

-Jevđo nam pričao, videli ga naši u gradu. Znam sve. Eeee jadna.. Kaže bila umetnik.. Joj Bože.

Razgovor prekide, njen sin Mirko, stariji čovek, milog pogleda i prijatnog glasa, koji nas srdačno pozdravi i mi ubrzo krenusmo, dok je sunce polako zalazilo iza brda. Htedoh da pomazim mače, koje je stajalo na kućnom pragu, kraj dovratka ali je baka Nale otera..

-Iššš… ćerko, unuko zlatna, nemoj poganiti ruke, teram ih ja stalno, ali poganštine, one dođu jopet. Osmehnuh se samo „poganštinama“ i produžismo uzbrdo sa Mirkom. Baka je otišla da obiđe krave i tele.

-Ja ih za mene kupio, da ih hranim, a ona ih jadna voli, pa radi oko njih. Sve mi je jasno, vreme grabi i prolazi, a godine već stigle. Kada dođu nije lako biti sam. Bilo je, hajde da napravim kuću, bilo je vreme tak’o, imalo je devojaka, ona je laka i nežna, ne bi preživela da ja odem, terala me da učim zanat, onda je bilo „uči da se ne bi mučio“. I da je ona srećna, da ja sad radim, to što sam učio, al’ eto… – sleže ramenima a mi i sa ono malo reči sve razumesmo.

-Danas je lako kupiti kuću. Samo pitas toga što prodaje jesi je ti pravio? On ti  kaže: „Prodajem, ali je nisam ja pravio“. E onda se možete pogoditi. Onaj ko je jednom kućio taj je nikad prodati neće.

-E rano moja, šćerko lepa, (pridruži nam se baka), ako ne znaš da pletes i predes nisi im’o oprelo, nisi mog’o maramu d’ ispleteš. Sve bilo golo k’o prst. Danas je drugo vreme.

Na rastanku poželesmo joj sve najbolje, puno zdravlja i još mnogo godina. Ona se osmehnu, onim divnim osmehom, odmahnu rukom i počasti nas još jednom „mudrošću“ za kraj.

-Šćerko, sitnocveće, hvala što si došla, a ja ‘vako ću, ‘nako ću – lako ću.“

* * *

Prepričah priču o istinskoj mudrosti, tamo, negde daleko. Odakle svi mi potičemo, a malo ko se seća. Većina je sve zaboravila. Nekolicina pamti ali samo ono loše. Ja želim da se sećam samo onog lepog. Baka Nade, jednog dana, i mnogo mudrosti. Zapisah da ne zaboravim.

Advertisements