U životu svakog od nas postoje scene, događaji koje pamtimo uprkos vremenu. Ostanu nam urezani u sećanje, njhovi smo ponositi vlasnici, to je naša sigurna luka gde uvek možemo da se vratimo. Da uplovimo, jer tamo smo bezbedni. Ta sećanja i sa njima vezana osećanja predstavljaju temelj, nekih budućih događaja, želja i nadanja. Bogat je onaj koji ih je imao. 

***

Na stolu je stajala gomilica sa sveskama roze i plave boje. Polovinu je pregledala ostalo je još pola. Domaći rad iz srpskog jezika. Tema uobicajena po planu i programu Ministarstva. Događaj sa zimskog/letnjeg raspusta koji ću dugo pamtiti. Skinula je naočare, protrljala oči, odmorila glavu na par sekundi, vrativši nazad okvir crvene boje, dohvatila narednu svesku po redu, otvorila i počela da čita.

***

Nedaleko od centra grada, udaljena kaldrmom od glavne ulice, (tata je u šali uvek govorio da je mama iz sela, jer ni asfalt još nije tu stigao), u sredini među par istih,  stajala je stara zgrada. Pored trotara koji je vijugao na „G“, živa ograda. Iza ćoška smo se često „plašili“ u mraku. Najčešće baku i mamu jer bi se one zapričale zaboravivši da smo se sestra i ja sakrile. Guram staklena, teška vrata, na ulazu broj 36, polupana u donjem ćošku. Tapkam sigurnim koracima uz crne stepenice na treći sprat. Prethodno sam „virnula“ po običaju u drugi gornji sandučić sa prezimenom bake i dede… Nema pošte.. Brojim stepenike, znam, da na drugom spratu moram da pronadjem svetlo jer prvi klik nije dovoljno dugo trajao od početka penjanja. A kada stepenica nestane, stigla sam – odmah na desna vrata sa špijunkom malom i gumeni otirač na kom piše nešto što ne razumem. Kada bih pozvonila, popevši se na gelender (jer moja visina nije dovoljna za zvonce) čula bih jedno glasno zvono, zatim vrata od dnevne sobe, svetlo kako se pali u hodniku i baku koja pita „ko je“ jer je bila brža od dede željno isčekujući nas. 

Ali ne zvonim još.

Samo tiho prislonim uvo na vrata ili pak kroz špijunku, polagano se provučem i stanem u hodnik. Sa strane žuti plakar sa bakinim cipelama, imalinom, četkama. Tu su one njene zelene sandale koje smo redovono nosili sestra i ja po stanu (imitirajući manekenke) i jedne crvene sa otvorom na prstu. Bile su nam velike, iako je baka imala malu nogu, ali kaiščići bi se dali podesiti, pa smo mi „šljapetali“ u njima kao odrasle. Na crnom čiviluku stoji dedin kišobran, vojnički prsluk i braon šuškava jakna koja u rukavu krije kratak braon šal. Ispred ogledala mali žuti češljić za popravljanje lokni koji bi baka „provukla“ brzo kroz kosu popravivši firzuru pre svakog izlaska napolje.

Zelene sandale

S leve strane je mala sobica, mamina devojačka. Hladna je. Ima braon ormar na čijem centru stoji mamina slika iz mlađih dana, dok je bila učenik. U vitrini su knjige od Mir Jam, staklena vaza, negativi slika Postojnske jame, koje smo odmotavali i sa njima se igrali, jedan stalagmit za koji baka kaže da je vredan a meni deluje tako obično.. nekako žućkasto i svetlucavo. Preko kauča je prostrt beli čaršaf na kom se suše cvetovi lipe koje je baka ubrala za čaj. Cela soba ispunjena je mirisom lipe koju ja baš zbog tog jakog mirisa nisam volela. Ima tu u ćošku još kamilice i nekih drugih travčica.

Pored zida stoji dugačak, pravougaoni, niski, crni, stakleni stočić. Ispod njega još jedan samo kraći. Od tog seta, sa tri stočića, u upotrebi je bio samo najmanji kvadratnog oblika koji je stajao u dnevnoj sobi, ispod kog smo se krili i gledali jedni druge kroz staklo. Na zidu pored vrata je stari sat, drveni, sa velikim klatnom koje jedino ako pomerim oglasi se sa jednim dubokim (dong, dong, dong) a onda postaje sve tiše i tiše dok se ne umiri. Kazaljke na rimskim brojevima pokazuju 5 do 12h. I to stalno stoji. Vreme je u tom satu stalo.gustav_becker

Pravo iz predsoblja ulazi se u dnevnu sobu. Ona uvek miriše na lavandu, ljubičast sprej, koji baka voli da poprska kada dolazimo. Na plafonu je neobičan luster gde iz sveća izniknu sijalice. I uglavnom rade samo 4 jer su dve pokvarene još odavno. Tepih je tamno zelen sa velikom šarom na sredini. Trosed, dvosed, fotelja i tabure su oker boje, presvučeni čupavom narandžastom ambolijom. S druge strane nalazi se splet plakara celom dužinom.fotelja-starinska-slika-18666362

Iznad dedinog dvoseda je goblen, zalazak Sunca. Trosed je bakin, ne zato sto njoj treba više mesta, već zato što na tom trosedu baka voli da „odrema“ gledajući dnevnik. 

 Dedino mesto je dvosed, koji nikad ne rasklapa već se „pruži“ po njemu. Iako mu mu noge vise i  baka stalno ponavlja: „Vladane rasklopi dvosed nemoj se tako mučiti!“, on tvrdi da upravo tako najslađe spava. Iznad bakinog troseda stoje dva goblena. Konji u galopu i vodenica. Pored troseda je sklopljena mašina za šivenje, u kojoj se nalazi narandžasto malo ćebe i pegla. Na mašini je crveni telefon sa crnim dirkama sa koga smo se redovno javljali mami i tati, što da bi ubili vreme, što misleći da im nedostajemo, pa da referišemo šta se to dešava kod bake i deke, šta smo to preko dana radili. Tu su dva adresara,  mala tamno crvena posudica sa paprima i hemijske olovke. 

U produžetku na malom braon stočiću je stari televizor a ispod njega radio sa mnogo dugmića. Celu sobu greje velika TA peć. U sobi je uvek toplo, a ta velika peć ponekad bruji.

U plakaru koji se prostire celom dužinom zida postoje tri segmenta. Bakin deo, središni deo i dedin deo. Mogu sa sigurnošću dobrog poznavaoca da nabrojim gde je šta, jer smo sestra i ja dugo vremena provele istražujući te fioke, premeštajući i tražeći neke novotarije, ali vremenom smo nepogrešivo znale gde je šta u slučaju da oni zaborave. U najgornjoj bakinoj polici stajali su miljeji, stoljnjaci, par šalova. U donjem delu su bile haljine od kojih je baka najčešće oblačila ljubičasti ogrtač sa tamnim reverom – za po kuću. Na policama su stajale knjige o Titu, složene po bojama romani Agate Kristi i jedan veliki kuvar. Pored knjiga nalazile su se dve slike (sestre i mene) a njih su pridržavale dve porculanske mace. U bakinoj vitrini bilo je njeno omiljeno „tigrasto“ ogledalo, okruglog oblika sa drškom, zeleni češalj za kosu, mali zeleni fen, papilotne, grožđana mast, crkveni kalendar, par mirisa, gomila hartija koje nismo smeli da diramo i jedna braon tašna. 

Ispod vitrine u redu su stajale tri fioke. U trećoj koja nam je bila dostupna bio je lastiš sa kojim smo se igrale (vezale bi ga po dijagonali kroz sobu i „nežno skakale“ da ne smetamo stanarima ispod našeg stana). Bilo je tu i končića raznih boja i raznobojnih lastiša jer je baka često šila nešto. Iznad vitrine stajala je bakina posteljina koja je uvek mirisala na lep omekšivač. Središnja vitrina bila je za „specijalne prilike“. U njima su se nalazile čaše i tanjiri, escajg, poslužavnici i soliri, koje nikada nisam videla u upotrebi. To je sve bilo za „nekad“.

Dedina vitrina je bila raznolika. U njoj su se nalazile paklice od cigara, prazni upaljači, rokovnici, puno hemijski, od kojih je malo koja pisala, kutija sa šahom, mnoštvo papira i kada je trebalo pronaći nešto deda bi se obično naslonio na dvosed i detaljno „pretresao“ tu svoju vitrinu, ali obično ne bi našao to što je tražio. Onda bi uzdahnuo par puta, pa pogledao u donjoj polici gde je bio alat, pa otpuhnuo, pa ponovo pogledao u vitrinu a na pitanje „Šta tražiš deda?“ samo bi odmahnuo rukom

„Pa ono… mora da ga je matora sklonila… sve ona to …“ zatvorio bi vitrinu i pitao baku:

-Goco a gde je?

Baka bi se pojavila iz kuhinje, ako je bila raspoložena za šalu, kroz smeh bi mu rekla:

-Evo baš ga dvojica proneše malopre…  

Ako bi pak bila zauzeta poslom, samo bi viknula:

– Tamo je Vlajko, gde si ga i ostavio.. Neće samo da se odazove… 

Takav komentar bi dedu još više razljutilo jer ga je već dovoljno ljutilo to što ne može da nađe, pa bi u oba slučaja kratko opsovao, zaokupljen traženjem i poslao baku tamo gde ne treba..

Oni se nisu nikada svađali. Samo bi se grdili međusobno, a onda nastavljali razgovor kao da ništa nije bilo.

Iz dnevne sobe povirujem u žutu kuhinju. Kroz veliki prozor koji je stalno otvoren ( baka često „luftira“) pojavljuje se velika krošnja lipe. Na simsu su i vrapci kojima ona baci mrvice od ručka, pa ih sluša kako pevaju. Na belom frizideru vaza sa bosiokom. U prvom elementu do frižidera nalaze se razni začini i plava posuda sa vanil šećerom. Kada baka otvori tu pregradu, cela kuhinja zamiriše. originalslika-9977356Na Slobodinom, uvek besprekorono čistom, šporetu, nešto se krčka. U rerni se peče korica za tortu. Baka pere sudove prateći redosled. Nakon pranja, prvo briše belu plastična posuda za ceđenje sudova, onda crvena plastika za pribor, zatim se cela površina obriše da se sija i na kraju dobro ispere žuta truleks krpa. Oko stola četiri stolice sa klimavim crnim nogarima. Deda sedi na jednoj i melje orase na plastičnoj ručnoj alatki koja malo „preskače“ pa ponekad mu proleti koje jezgro. Tiho puše u brkove.

Prethodni dan ih je krcao na terasi. Nakrcao je punu činiju da baka napravi tortu. 

-Trunto, (tako joj tepa) a ima li šta za mene? – pita dok ubacuje orase.

– Ne znam, nema sad ništa.. – baka je zauzeta pravljenjem korica za tortu, trudi se da joj svaka liči na onu prethodnu, da budu jednake visine, ravnomerno ispečene, lepog oblika.. Upravo vadi jednu koricu iz rerne, koja je malo tamnija u odnosu na prethodne dve. 

-Ih.. zeza me struja, čas je slaba, čas jaka, pa mi ova korica pregorela…

– Daj meni, trunto, da deda nešto „majstoriše“ dok radi.. Zaslužio je. 

– Evo ti .. a ja ću drugu da napravim…

Dedi se smeši brk jer zna da će dobiti celu „neuspelu“ koricu, a to najviše voli.

-Dobra ova korica.. A kad dolaze deca? – pita u isčekivanju..

-Sneška reče da će ih sutra dovesti, do sutra ću napraviti tortu taman da odstoji malo, mada mi je fil malo redak..

-Ako… ako .. napravi da deca imaju.. evo i ja sam orase samleo.. Ide deda da odmori malo.. na terasu..orasi

Terasa je dedino mesto gde on puši cigaru. Nasloni se na ogradu, gleda u zgrade, malo u komsinice, leti, dovikne koju Iki na prvi sprat susedne zgrade ili Grozdi u zgradi pored, našali se sa komšijama sa drugog sprata dok zimi mirno gleda kako pada sneg. Pikavce baca u staklenu teglu koja se crni i stoji pored sandučeta sa starim knjigama. Kada uđe u dnevnu sobu sa sobom uvek ponese miris cigara, koje mu se sakriju u džemper onako krišom.. nenamerno… Zbog čega često padne novo „luftiranje“ stana…

U celom stanu najslađe mesto je ostava. Tu se nalazi pravo blago i jedan namrgođeni čuvar. U ostavi na stiroporu stoje dva džaka. Jedan manji sa lešnicima i jedan veći sa orasima. Na najvišim policama nalazi se ono teško dostupno blago koje samo baka otvara i u koje mi gledamo netrepćući. Slatko od belih trešanja, malih šumskih jagoda, tamnih kupina i velikih crvenih jagoda. Pored toga su i sokovi od malina i ribizla u velikim staklenim flašama, povezani celofanom. Sa druge strane je džem od kajsija svetlo naranžaste boje i jedna velika tegla meda. A sa desne strane stoji veliki ekspres lonac, crni sokovnik, koji je kvario tu idilu često me plašeći svojim izgledom..ostava

     Deda je posle napornog dana zadremao na dvosedu, a baka ga nemilosrdno budi i tera na noćnu moru.

-Vladane, šta kunjaš tu kao mačak, idi obrij se kao čovek, doći će deca, nemoj takvog da te vide…

-Dobro ići ću.. – govori deda više za sebe, dok još uvek žmiri.

-Još sto puta ću morati da te opomenem, znam ja to tvoje dobro.. gunđa baka dok se deda uspravlja, nakanjujući se da ode u hladno kupatilo i izvrši to nemilo brijanje brade i skraćivanje brkova. 

Nakon šetnje celim stanom, znam, da sada mogu da pozvonim na vrata, da upadnem u zagrljaj bake, koja me ljubi i oslovljava tepanjem sa Loko moja i već utrčavam u dnevnu sobu gde me čeka deda sveže obrijan i nasmejan, ljubi me u glavu i čeka sestru da se i sa njom pozdravi pa da nas obe baci na trosed i „umesi“. Deda je od nas pravio pite, gnjavio nas je, golicao, pa opet nežno gnjavio i nabrajao sve pite ovog svega.. gibanice, savijače, zeljanice, burek pite, jabučare, a mi smo se smejale, otimale i uživale. Onda bi svi zaseli i posle slatkog i kafe, baka bi nas poslužila sa najlepšim slanim kiflicama za koje je deda tvrdio da ih je on ručno nogama mesio.. I da noge nije prao nekoliko dana. Onda bi baka na sto iznela tortu i svima odsekla veliko parče. Da mi na ovom svetu poređaju sve torte, uvek bih nepogrešivo znala koja je bakina, jer je svaku ukrašavala isto, poznatom šarom uz pomoć viljuške.

Kada bi smo ostajale više dana kod bake i deke, svaki dan je imao dobro poznat redosled. Budili smo se oko 8h čuvši njihov šapat, koji su tiho razgovarali, kako je protekla noć. Nas tri smo spavale na trosedu, redom, baka, sestra i ja. Glavna preokupacija bila bi da deca budu pokrivena, da se ne prehlade iako je u sobi uvek bilo toplo. Deda bi rekao kako je on baš dobro spavao. I naspavao se. Probudio se samo jednom da „operiše“ malo po kuhinji. Umeo je deda tako da „smaže“ pola torte ili pojede pola vekne hleba (tokom operacija kuhinje) onda bi se vratio i nastavio mirno da spava. 

Jutarnje buđenje kreće golicanjem bake. Sestra i ja pokušavamo da se dokopamo bakine spavaćice, da je štipnemo, golicamo, ali baka se vešto brani, sakriva se ispod jorgana, zadirkujući nas. Mi se tu smejemo, utrkujemo i razbudimo. Na scenu tada stupa deda koji donosi slatko i vodu, u krevet, nama trima. Prvo se posluži baka, pa sestra a onda i ja. Zahvatamo što veće zalogaje da pokupimo sve šumske jagode, ali kaščica je mala, pa moramo da „ponovimo“.  Baki uključujemo televizor da čuje vesti i obično ima neki komentar na novosti pa izusti jedno:

-Hm, vidi ti to.. – koje deda uglavnom čuje na pola uva, jer kuva kafu u kuhinji pa je onda pita:

-A šta to kažu Goco? – a baka mu onda ukratko, prepričava šta su to rekli na vestima. On joj pruža kafu, nekad samo crnu, nekad sa pola mleka, u zavisnosti da li baku taj dan hvata gorušica ili ne, a sebi sipa punu šolju i uvek poklopi džezvu jer u njoj je ostalo repete, koje će piti sigurno do podneva. Za popodne će skuvati još jednu kafu koju  gustira do uveče. Deda je uvek bio oran za kafu. Više nego za vodu. 

Nakon vesti, peć se pokriva ćebetom da sačuva toplotu, prozori se otvaraju, soba se luftira, a deca teraju pod jorgan da nenazebu. To traje par minuta, dok se vazduh ne promeni, a neki novi, ne uđe u stan. Onda se svi oblačimo, baka se češlja, sa zelenim češljom, sredi obrve, ogledne se na tigrasto ogledalo, izusti jedno „Uhuj…“ (to znači da je spremna za nove radove), dok deda prevrće po džepovima jer ne zna gde je ostavio pare za prodavnicu. Kada ih pronađe kreće u potragu za ključevima koje traži prvo po vitrini, pa po džepovima, pa u jakni.. a onda uzme bakine ključeve jer svoje ne može da nađe tog trenutka.

-Mleko kupi kod Jelice, a hleb kod Simpa, njihov je bolji, deca imaju voće i tortu, ja odoh da spremam doručak… referiše baka dok se mi spremamo da sa dedom idemo u kupovinu. 

Ulicu prelazimo tako što ga obe uhvatimo za po jednu ruku, tako nas je naučio,  gledamo prvo levo, pa desno ima li kola, pa opet levo pa desno i ako nema onda prelazimo ulicu. Preslišavanje vršimo naglas i kada se obe usaglasimo prelazimo ulicu. Ispada kao da mi vodimo dedu a ne on nas. Idemo u prodavnicu, uzimamo mleko, a po povratku svraćamo kod Simpa, gde nas prodavac poznaje i još sa vrata radosno kaže dedi:

– Eeee.. Srbo da i ti dovedeš unuke kod mene.. sad će meni biti pazara.. Kažite dedi šta sve hoćete da vam kupi, da se i ja malo obogatim … (Šali se na dedin račun, smejući se.)

– Ajde, birajte šta hoćete, kaže deda..

Ja uzimam žvaku, a sestra prstom pokazuje na lizalicu izgovarajući jedno sigurno „to“.. Stavljamo na pult koji je viši od nas i gledamo u prodavca koji je iskolačio oči neverujući.

-Samo to??? Pa kako samo to, ja rek`o, sad ću da napravim dobar pazar a vi samo to.. E Srbo, Srbo, mnogo ti fina ova deca… kaže dok pakuje hleb a onda uzima po dve čokoladice i daje nam …

-E kad ste toliko fine evo da vas ja častim cokoladom..

Deda stavlja čokolade u kesu sa hlebom, mi se zahvaljujemo prodavcu i krećemo ka stanu. Dedi se brk nakrivio u desnu stranu i smeši se.

U kuhinji baka je već spremila doručak. Viršle, jaje na oko i jogurt. jaja-i-virsleNajbolji doručak svih vremena. Deda obično preskače doručak, ali sedi sa decom, dok mi jedemo, da se pobrine da smo sve pojeli, prepričavši baki događaj iz prodavnice. Glavni strah njih dvoje je da deca ne ostanu gladna. Zato posle doručka ide torta, pa voće, pa sok od maline, koji ja obično preskačem… ali ga zato sestra u slasti pije. 

Dok baka ubeđuje sebe kako smo slabo jele i samo kao „mačke liznule malo“ mi zajedno sa dedom idemo u dnevnu sobu na gledanje crtanih filmova. Deda je po tom pitanju bio nenadmašan. Nije bilo te utakmice, niti tih vesti, zbog koje bi on propustio crtani Toma i Džerija. Uvek se smejao nestašlucima mačka kao i mi. Nakon crtanog mi bi se igrali, a deda bi dremao na dvosedu. 

 

Za ručak bi svi sedeli za stolom u kuhinji. U dedinom tanjiru bi se uvek našla neka „ljuta papričica“ koja bi ga naterala da hvata vazduh i prozbori koje »Uh, uh..« ali ih je jeo uprkos ljutini.

Večernje okupljanje bilo je opet uz dnevnik, dok je baka dremala na trosedu, deda je ispijao svoju drugu kafu na dvosedu. Dremku bi prekinula zvonjava na vratima kada bi se u kratkom roku pojavile komšinice Ika i Grozda na kafi. Ika je bila niska ženica, crvene kose, brzog jezika, dok je Grozda sa plavom kosom, uvek našminkana malo otezala dok priča i uvek zadirkivala dedu… Unakrsne šale, dobronamerne, nezajedljive cirkulisale bi sobom. Da nismo mi tu, oni bi igrali karte, malo varali, malo se ljutili, malo psovali, malo više se domunđavali ispod stola dodajući „keca iz rukava“ kome treba i ludo se zabavljali. 

Uveče se soba luftirala po drui put, da uđe opet svež vazduh da može lepše da se spava…

 

 Letnji raspust provodili bi na placu, na vikendici sa puno voća. Baka i deda potovarili bi sve stvari i nas dve u malog „Fićka“ žute boje a dan bi proveli tako što bi se prskali vodom sa bunara, pomagali dedi da bere jagode i maline, pravili ručak „kobojagi“ od kupina (krišom od bake, jer se sa voćem ne igra, ono se jede), igrali sa peskom koji takođe nije smeo da se dira jer je od toga trebala da bude sagrađena kuća na placu, mada smo mi pravili bolje zamkove od „te bakine kuće“. Ručak bi bio serviran sve u minijaturi. Četiri zelene stolice i mali stočić, četiri činice i viljuškice, spremno smo zaposeli i sa uzivanjem jeli mladi krompir sa zelenom salatom koji je baka pekla u staroj šupi na šporetu. Uveče bi se vraćali u stan, sestra i ja pozadi u malom fići, baka napred, dok smo čekali dedu da zaklopi ogradu, pokrene ljutu mašinu, punu voća i povrća sa placa, koja se malo nećka, malo stenje ali ipak uspostavlja svoj ritam i kreće polagano…

-Da čuje deda sad pesmu.. – bio je znak da treba svi da pevamo. Baka prva počinje, njen glas je mekan i nežan.. Sestra i ja pokušavamo po malo koliko znamo reči, ali pesme su narodne, čule smo ih već nekoliko puta, pa se uklapamo.. Krećemo sa »Hajde Kato, hajde zlato«… onda prelazimo na »Leptiriću šareniću«, »Gde si da si moj golube« je naredna pesma gde više peva baka zbog visokih tonova koje mi teško pratimo, a završavamo dedinom pesmom, pomalo izmenjenom »Tri livade«.. Na poslednji stih dedi se smeje brk, a baka ga gleda ispod oka, smeska se i zadirkuje ga… Dok deda uparkirava ljutu mašinu u maslinasto zelenu garažu, gde pored fiće sa obe strane stoje ogromne gomile alata, mi se polako penjemo u stan.

Na povratku kući, nakon mnogo lepih trenutaka, pozdravljamo se sa bakom i dekom ispred zgrade, sedamo u kola. Okrećem se pozadi, popevši se na zadnje sedište, mahanje0709da im kroz prozor zadnjeg stakla mahnem još koji put.. Vidim bakin i dedin osmeh, cigaru u uglu dedinih usana koja gori u noći.. Odmahuju obadvoje i mašemo jedni drugima sve dok mi ne postanu samo jedna tačka i dok ne izađemo na glavnu ulicu.. Znam da su zajedno otišli u stan i da će sabirati utiske..

Ovo je samo par slika koje ću večno pamtiti.

***

Uzela je hemijsku, napisala ocenu, skinula naočare i protrljala oči. Ostatak će ostaviti za sutra, već je kasno a sutra je novi nastavni dan. Isključila je stonu lampu, napustila sobu i zatvorila vrata.

***

Više se ne okrećem kada odlazim. Mašem preko ramena, stisnem zube, zadrzavam suze i zamišljam da je sve kao pre.

Advertisements