Danas je kap prelila času. Previše svega je u meni ostalo da bih mogla mirno da zaspim. Sela sam u ćošak, mrak je oko mene. Stavljam ruku na srce i priznajem..

Mogu još uvek da uživam u jednostavnosti dana i noći. Jer ne starimo mi, samo vreme. Ako i ostarimo, sami smo za to krivi – jer smo dopustili vremenu da nam uzme nas. Meni još uvek treba sve kao i pre. Možda čak i više nego pre.

Strah me je samo od leda po kom hodam. Tanak je. A ja teška, puna života. Mrdam se samo u mislima, kada po istom ne mogu da igram. Da skačem i radujem se. Da živim. Zamišljam toliko stvari da ponekad imam osećaj da živim dupli život. Ovaj stvarni i onaj u mislima. Naprono je to.

U kupovinu ne idem često. A i kada odem, uglavnom uzimam samo vreme. Na grame. Dođem kući, pa ga obogatim – ubacim u njega i što može i što ne može. Išaram ga bojama, to bezlično vreme, ukrasim šljokicama, dodam i sva svoja osećanja koja su „višak“.  Da mi sutra ne kaže da mi je danas propalo. Odem blažena na spavanje kako sam dobro utrošila investiciju. I onda klimnem glavom, potapšem sebe po ramenu i kažem svaka ti čast.

Svako veče založim svoj jedan san. Prodam ga. I obećam sebi da ću mu se vratiti, a znam da neću. Škrinju sa snovima ne otvaram, bojim se da unutra više nema ništa. Život, koji je bogatstvo samo po sebi se ne kupuje skromnim snovima. Za život, onaj sa mnogo daha, potrebno je i mnogo skupoće. Zato ja u nekom smislu, nista i ne vredim.

I meni je hladno. Kao i tebi. Prsti mi zebu od promrzlina. Jedino još duša kuca, nada se da može opstati mimo „minusa“.el camino

Advertisements