Čekam te..

Kasniš?

Predaješ se..

A samo sam želela da koračamo zajedno.

Sve do kraja besvesti u nadi da ćeš uhvatiti korak sa mnom.

Da ćemo se naći na onoj tački prepoznatljivosti, gde smo se nekoć razdvojili.

Nadam se još deličkom sebe da ćemo se pogledati i u onom drugom prepoznati svu snagu vetrova, koji pokreću vetrenjače, svu snagu mora koji drže u životu milione i miliarde organizama, da ću naći toplotu Sunca i ugledati onu meni potrebnu svetlost Meseca.

Da ćemo se pronaći a samo bi nam pogled bio dovoljan.

Kao u bajci.

Čemu onda reči kada se već znamo.

Potrebno je samo napraviti mali korak i premostiti paučinu vremena posutu prašinom udaljenosti..

Nije bitno okruženje i šta će ko da kaže..

Možda mi nikada i ne možemo odsanjati san, bitno je da znam da sve ovo nije bilo uzalud.

Da nisam na korak od ludila kada tvrdim da postojiš. Možda tumaraš po sobi i gledaš kod prozor, možda i ti zamišljaš iste slike, možda si ih i ti uredno složio u album sećanja…

Možda..

Dovoljan je jedan pogled, u kom ćemo se zamrznuti, dok vreme neumitno teče oko nas.

Gde ćemo boraviti čitavu većnost, i nastaviti dalje kao da nema nikog. U tvojim očima pronaćiću ceo svoj davno zamišljen svet, svoj život i svoje sne.

Videću ih poređane na policama kao vredne knjige, koje se prenose generacijama. Bićeš čuvar svih vrednosti koje će ležati na paperju i reči nikad neizgovorenih – okačenih svuda po zidu.

Napokon ću pronaći svoj mir.

Znam da ćemo se prepoznati, jer takve stvari se dešavaju jednom u celom univerzumu. A sve traje koliko i svetlosna godina..

Za neke mnogo, za mene premalo..

Kada trepnemo, sve će nestati kao balon od sapunice, raspući će se, ili samo odlepršati.

Ali ja ću taj trenutak uhvatiti…

I stvari će postati blistave..

Nevine..

Božanske..

Moje.

Ti možes onda nastaviti da koračaš, živiš, sve uobičajeno..

Možda ćeš se okrenuti da me još jednom pogledaš, a možda i ne.

Meni će zaigrati osmeh u uglu usana, tek neprimetno, tek slučajno..

A takve stvari su najslađe.

I opet ću krenuti da koračam, ritmom svog srca..

Da igram.. Da se nadam našem ponovnom susretu..

Jer jednom ćemo koračati zajedno..

U ritmu života na podijumu od zvezda, prateći Mesečev sjaj..

Pruži korak i požuri..