Na/Uz recept…

Oznake

, ,


-Zdravo…

-Zdravo i tebi Meseče.. Ili bolje da kazem neka ti je vasiona upomoć?

-Ne dočekuju se tako gosti, draga moja, nema potrebe za ironijom.

-Ne dočekuju se, samo ti više nisi gost, ovde, kod mene. Nisi ni stari a ni novi.  Nemaš status za divno čudo. Ni etiketu. Svi te znaju a niko te ne zna. Mora da se  lepo zbog toga osećaš…

-Ti si večers gora od Pelinkovca. Gorka si.

-A ti me probao pa znaš?

-Dovoljno mi je što pričam sa tobom, otrovi se ne probaju.

-Ahm.. Pa šta? Ne nudim ti čašu da bi me se bojao, a ne teram te ni da piješ, tako da nema razloga da brineš.

-Pa ništa, nego, eto, konstatujem da čovek sa tobom ne može normalno da razgovara…

-Sve zavisi.

-..a nedostajala si mi.

-Ko je hteo mogao je da me nađe.

-Može li i sad?

-Zavisi koga traži. Onu „prethodnu“ neće naći. Ona je otišla. Ostala sam samo ja. Ako me trebaš tu sam.

-Opet mudruješ. Sve si to ti, samo sebi zagorčavaš zivot bez razloga… Uzimam te .. Takvu ili onakvu, moja si zvezda sazveždja, pa gorka ili slatka, medena ili čemerna, ko još mari za ukuse..

-Pazi, otrovi se uzimaju u maloj dozi.

-Znam, tebe su mi prepisali kao lek. Uz recept.

-Na koliko sati su me prepisali?

-Jako malo..

-Rekli su ti moguća neželjena dejstva?

-Jesu, malo glavobolje, malo nesanice, malo mučnine (dok svarim neke tvoje rečenice), malo nervoze koju svima moraš da podeliš, malo gorčine, teskobe, i tako… Dugačak je spisak nisam sve stigao da pročitam.

– Onda mu ja vise dodjem kao „depresiv“ nego antidepresiv.. ili lek..

-Tako nekako… Zato su mi i rekli da te uzimam PO POTREBI..

Nema te…


Nebom šaraju oblaci neke svoje „slikovnice“.

I tebe mi zaklanjaju.

A trebaš mi.

Da me greješ,  glupostima mojim da se smeješ.

I topli svoj  sjaj,  sa mnom da podeliš.

Meseče moj..

Namoćor si ti.

Veliki.

Nadam da ćes se javiti.

Kroz moj prozor u sobu pojaviti.

Ne moraš se prethodno najaviti…

Ionako ja volim  nezvane goste.

One retke, najviše.

Nisam ti nikad  rekla, a mogla bih večeras..

Od svih znakova pažnje, koje od tebe dobih,  znaš li koje su mi najdrže?

One, ispisane nevidljivim slovima, na prvoj stranici svake knjige..

Meseče moj..

Naj od naj…


Tražim pravu reč da te opišem.

I ne ide mi.

Ispunjavaš moje dane polako ali sigurno.

Radost donosiš kada te vidim, makar i u redak i dva.

Tako je mnogo stvari koje sete na tebe.

A ne znam te.

Bar ne onako kako se znaju ljudi.

Znam te tek toliko da sam sigurna da te poznajem bolje nego većina istih.

I da te razumem u potpunosti.

Svake noći preletim okeane i sretnem te.

Na ničijoj zemlji, između jave i sna.

Ti si moje ogledalo na kraju sveta.

Pred njega postiđena stanem i posramljena odem.

Jer prevelika je tvoja snaga kojom me obasipaš.

Prevelika ljubav koju mi nesebično deliš.

I drago mi je što si tu.

Jer upotpunjavaš moje verovanje da dobri ipak postoje.

Ostani zauvek na mom ramenu.

I neka ta večnost ne bude ograničena danima, satima, vremenom.

Želim da znaš da je svaki tvoj osmeh koji ne vidim i moj.

Svaka suza isplakana i moja.

I premda reči zamenjuju rukovanje duša, pružam ti svoju.

Dobronamerno, iskreno i potpuno.

Bori se a i ja ću sa tobom.

Za svaki dan, za svaki minut, za svaki dah..

Iako ovo ne radim nikad sada pravim izuzetak.

Najlepšoj osobi koju sam upoznala.

Koju sam zavolela bez dvoumljenja.

Odavde pa do beskraja.

Tebi.

Suze u boji…

Oznake

, , ,


Sala je blještala sva u sjaju.  Skupocene vaze, crveni tehpih, reprodukcije poznatih slikara, konobari u odelima, uštogljenost na svakom koraku bili su oličenje zabava ovakvog tipa. Utrkivali su se poznati vlasnici ko će više, bolje, skupocenije. Bitne su bile nule na kraju računa i koliko će se dugo ista zabava pamtiti.

Gosti, neki bogati poslodavci koji su poštenim radom došli tu gde su sada, drugi vlasncii u ekspanziji, treći „ugledni“ ljudi visokog sloja puni javnih tajni, neki umišljeni „creme de la creme“ društva, peti opet ex bogataši.. Jednostavno „papazijanija na nivou“.  Šta se sve dešavalo na tavkim zabavama znaju delom akteri a onim većim delom zidovi. Da mogu pričali bi jezivije priče i ispovesti nego u „Trenutku istine“.

Srećom po nas, pa ćute.

Iz globalne priče izdvaja se jedan par. Na vratima su se pojavili kada je  zabava bila već u punom jeku. Nikada nisu dugo ostajali, tek toliko da ih vidi svet, da priča krene da „kruži“, tek onoliko da ispoštuju domaćina i pozdrave uvažene goste.

Oboje raskošne lepote, aristokratskog držanja, tamne kose i očiju, srednjih godina, mamili su uzdahe kako starijih tako i onih mlađih. „Eh da mi je on/ona samo jedan dan“ proletalo je kroz mnoge glave a odražavalo se tek u nečijem požudnom pogledu. Ruku pod ruku, koračali su crvenim tepihom, blago osmehnuti.

Njene haljine, jednostavnog kroja, bile su predmet priča mnogih „dama“. On redovno uredan, šarmantan, kavaljer pa gospodin budio je poštovanje kod gospode. Jedina zajednička stvar koja je fascinirala oba pola bila je dijamantska ogrlica na njenom vratu. Iako su se dame utrkivale u nakitu, ta ogrlica  je ostajala uvek nekako „nedostižna“. Da li zbog onoga ko ju je nosio ili stila kojim je nošena, bila je u svakom smislu zabranjena. Različiti kompleti, haljine, toalete nisu menjale nakit. Tu ogrlicu, njena vlasnica nosila je uvek.

Dvanaest ukrasnih cvetova nicali su iz kruga na njenom vratu. Svaki od  12 cvetova sadržao je dijamant različite boje. Dobila ju je od muža kao bračni poklon zajedno sa porukom.

„Život je draga moja, kao ova ogrlica. Ograničena krugom, povezana prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Iz tog vremena cvetaju dvanaest različitih cvetova koji predstavljaju 12 različitih meseci.

Neka ti cvetovi ogrlice budu najlepši buket ljubavi kojim ti ukrašavam vrat.

Znaj i ovo.

Naša ljubav će imati trenutke procvata kao što u proleće, dok su na kalendaru mart, april i maj – priroda cveta. Biće to najlepši trenuci – kada ćemo pamtiti poglede, boje očiju, reči i pokrete onog preko puta nas. Setićemo se i mirisa noći, dodira srca, pevaćemo zajedno sa jutarnjim pticama. I sve će biti lepo, naše, u dvoje. Slusaću tvoj umili glas i pamtiću tonove kojim si rekla određene reči. Imaću svo vreme ovog sveta za tebe. Pa ja sam te čekao ceo svoj život!

Doćiće i leto. Ljubav naša biće zrela i vrela kao letnji dani u junu, julu i avgustu. Hladićemo je nekim koktelom na obali mora, dok u daljini sa galebovima budemo preletali široka prostranstva uživajući u zalascima sunca. Pravićemo planove, temeljiti naše ideje i iste sprovoditi u delo. Brojaćemo zvezde Mesecu. Biće slatka i slasna ta naša ljubav kao kriška lubenice. Čak će i tišina između nas biti puna ljubavi. Topiće se na našim usnama kao sladoled. Hej! Pa mi ćemo se sigurno voleti!

Nemoj da te brine ako u jednom trenutku naša ljubav krene da menja „oblik i boju“ kao priroda u jesen. To je normalno, jer na kalendaru će igru zaigrati septembar, oktobar i novembar. Hladnoća će se sigurno postepeno uvlačiti u naša srca kao Košava koja će duvati Beogradskim ulicama donoseći sneg. Možda preko dana ne osetiš moju toplotu pogledom i verovatno ću kao i svi nemarni muževi zaboravljati one važne datume. Ali uveče ću biti tu da ti ruke ugrejem i poljupcem umirim te suze u kraju oka. Iako mnoge voćke budu ubrane i lišće opadne sa grana,  moja ljubav, ogoljena, biće  jaka i postojana. Znaćes ti već da te volim!

Veruj mi, znam da će doći i tri meseca zime. Decembar, januar i februar lediće nam duh i misli. Ne tako retko i srca. Bićemo stranci željni toplote, okovani ledom. Ni jutarnji čaj sa cimetom, ni kolač sa dunjama, ni ono „evo sada ću“ neće uspeti da nas „otkrave“ i utople. Rećiću ti hvala za pokušaje, a možda ih i prećutim. Biće grešaka sa obe strane i teških reči kao što je i sneg težak granama. Neke će nas pogađati kao ledenice, ranjavati ili će ostaviti modrice. O neke ćemo se sami raseći svaki put kada ih dodirnemo. Ali dušo moja, znaj da posle svake zime dođe proleće i da će se kad tad led otopiti i pupoljci opet procvetati. Vredi za to živeti!

Neka ti sjaj ovih dijamanata bude podsećanje na bledi sjaj u odnosu na moju ljubav prema tebi.

Volim te, sada i uvek..

I u vjeke vjekova…

Tvoj…“

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Došavši kući, sela je za skupoceni stočić, uzela crnu kutiju presvučenu somotom i spustila   dijamantsku ogrlicu sa   dvanaest cvetova.

I dok je muž ravnomerno   hrkao, uživajući u snu, suze   na njenom licu sjale bi istim   sjajem sa ogrlice. Pomešane  sa šminkom, suze su  dobijale  razne boje.

Na  trenutak, nije se  znalo,  da li su  raznobojni  dijamanti , na crnom   somotu ili na njenim grudima.

Padale su tu noć suze u boji.

Napolju je bio jul, vrela topla noć.

Samo je ljubav ovo dvoje ljudi  još uvek bila u januaru..

Zima se baš odužila..

To sam ja…

Oznake


Ne očekujte da ću reći sve što želite da pročitate.

Ali znajte da kasnim.

Redovno se izvinjavam, vama, sebi, Tebi..

Samo me On ne čuje.

A kažem mu sve  kao i ovde vama, na srpskom.

A planine između nas..

Urali?

Ne – nisu bas toliko visoki a opet se ne čujemo.

I ne volim buđenja.

Ne volim ni da spavam.

Volim da  ne volim.

Volim i da imam prava.

Iako se za njih ne borim.

Jako sam komplikovana.

Za razumevanje još i teža.

I ne znam šta hoću.

Ali znam šta neću.

Bar nešto.

Ne umem da kažem nista u „jednoj“ rečenici.

Uvek se „objašnjavam“.

Prvo sebi a onda i onome kome pričam.

Moje HOĆU jako je kao i pero na vetru.

Moje NEĆU uvek je jače od mene.

I uvek je Hoću-Neću.

Nikad ne kažem ono što mislim.

Bar ne onda kada treba.

Nemam problem sa drugima.

Uvek imam problem sa samom sobom.

Ne tražim razloge, uvek tržim opravdanja.

Izdajem samo sebe.

Ne tražim da me vole.

Ne znam ni kako bi.

Više volim da me mrze.

Ali neka je sa razlogom.

Ne obećavam puno.

Obećanja ispunjavam, do kraja života..

Nemam rok.

Plašim se svega što možete da zamislite.

A i onog što ne možete.

Namćor sam.

Nema te stvari zbog koje ja ne mogu da se naljutim.

Ali jedna reč je dovoljna da sve zaboravim.

Čak i kako se zovem.

Obožavam reči.

One prave u pravo vreme još i više.

To sam ja.

Lunamorena.

Drago mi je da vas u/poznajem!

Još jedna „ona“ noć…

Oznake

,


Ove će noći mnogi jahati „pustinjskim ladjama“ snova, gledajući u večna konačišta velikih faraona, probaće tek na koji sekund da se u tišini pustinje beskraja prepuste njenoj lepoti i bar na tren postanu „robovlasnici“ – jer dovoljno su u ovoj godini „robovali“ vremenu..

Prepustiću se i ja..

Kapetani bele lađe snova, stićiće u luku.. Toliko svega ostaće na njihovim morima.. I njihova putovanja kroz sve i svašta.. Kada se odmore i požele nove plovidbe nadaće se mirnom moru, da ga prigrle kao neko, neku kašmirsku maramu, nežno, oko vrata.. Poželeće i oni neko drugo prostranstvo tek toliko široko da se nikad ne osete usamljeni u svojem postojanju..

Poželeću i ja..

A neki ratnici u nekim vekovima sigurno se sada bore jedni protiv drugih u istim noćima u kojima mene nemir stiže.. I krv se proliva.. I suze isto.. Nema razlike u boli.. Srušiće se mostovi nekih „povezanih veza“ i ratne igre će prestati. I svetli mačevi časti  će se spustiti a ono što će ostati – nije „nežnost“ svakako..

Ostaću i ja..

Jer noći su moja jutra.

Previše crna da bih u njima uživala.

Previše teška da bih ih sa lakoćom nosila.

Previše moja, da bih ih tebi dala.

Možda su crna jutra, ono što sam ja..

Krik/iz/očaja…

Oznake

, , ,


Život ste mi uništili!

Dosta mi je vaših nadanja, želja i ispravnih puteva.

Dobronamernih saveta i kompleksa uvijenih u „ne ponavljaj moje greške“.

Od „necu da se mešam“ i „odluči sama“ rečenica.

Vrištim u sebi jer ih znam napamet!

Gnušam se jednoličnosti koju toliko dugo gledam kao seriju u kojoj se jedna epizoda vrti u krug. Kanali su možda različiti ali sadržaj sam odavno naučila napamet. Toliko sam bila dokona da sam ga čitala otpozadi, unapred, svaku reč, pa svaku drugu, između redova pa svaki pasus! Sve znam jer nema iznenađenja! Sve i da je bilo „pokušaja“ iskakanja shvatila sam da se srž ne menja.

Da su to sve lažne provere da li sam tekst shvatila a jesam..

Ništa vam nije jasno?

Gledate me bledo jer mislite da ne znam šta je život i da je sve ovo govor „nezrele osobe“ u meni.. Kako vas vise ne mrzi da igrate tu igru? Vi živite za mene? Da mene vidite uspešnu? Mislite li da je meni lepo da znam da vam zivot zavisi od mog uspeha? Da strepim i drhtim od toga da budem „drugorazredna osoba“?

Zar je neuspeh toliko loš?

Zar se i od njega ne može mnogo naučiti?

Ne, ne, ne morate sad reći to čuveno: Pa ti budi loša ako želiš..

Jer svoje želje nikad nisam ni rekla a još manje sprovela u delo..

Pitam se kako žive u tom ćošku. I svako proleće se pitam hoće li procvetati nakon teške zime.

A ne morate sad ni reci tu konstataciju: Mi ne znamo šta ti hoćeš od nas, što ti već nismo pružili, verovatno ni ti ne znaš šta hoćeš…

Znam šta hoću! I znam sve i da Vam kažem vi to nećete razumeti. Ne zato što ne možete. Već jer ne želite.

Isuviše je teško pustiti nešto u šta ste toliko godina ulagali i gledati da propada.

Eto tu je greška!

Vi ste gradili kulu dugo godina, bila je moderna, atraktivna, lepa. Niste arhitekte, pa niste obratili pažnju da nije u skladu sa „vremenom“. I zastarela je. Da li zbog loše gradnje ili promenjenog ukusa ona vise nije ono što je nekad bila. Pustite je da miruje. Čemu nadogradnja na lošem temelju? Čemu nadnja da se stvari mogu ispraviti naknadnim znanjem? Neka je kupe i renoviraju! Neka je sruše do temelja i izgrade nešto novo!

Nemojte mi sad one priče „krivi su drugi“ i „eh da je drugo vreme ti sad ne bi mislila o glupostima“.

Zašto ceo život drugi moraju biti krivci za sadašnjost i prošlost?

Zašto prošlost u čijem stvaranju ste i vi učestvovali ne ostane ono što jeste – prošlo vreme.. Zašto se u sadašnjosti ne borite za budućnost nego se interesujete šta će se to desiti i slepo verujete pa sve i da vas lažu? Zašto sve radite naopako?

Jer to neko drugi tako hoće?

E pa da vam kažem i ovo!

Krivi ste samo vi! Jer ste to dopustili!

Nije mi samo jasno zašto ne stanete pred ogledalo i priznate sve one greške.

Očigledne.

One prave.

Ne one kojima meni mažete oči. Ili bar mislite da to radite.

Zašto ne priznate sebi da iz straha koji sad meni zamerate niste okrenuli leđa i otišli?

Da vas je sprečio isti nedostatak odgovornosti koji meni sad prepisujete, da ste hladnokrvno ubili svoju želju misleći da radite pravu stvar, kao što sad ubijate moju iz najbolje namere… Zasto jednom umesto toga „za sve smo mi krivi“ ne kažete krivi smo iz konkretnog razloga, jednog, dva, tri.  Nemojte mi reći da nije imao koda vas posavetuje, jer znam da su vas stitili od nekih drugih grešaka.

To je bilo pogrešno- rećiće te.

I eto ga začarani krug.

Mi nikad ne grešimo u onome od čega su nas štitili.

Uvek se javljaju nove greške. A na njima nemate ni vi iskustva i od njih zazirete i bezite onim rečenicama koje paraju mozak.. „ko zna zašto je to dobro“, „nije ni prvo ni poslednje“, „bice ih još“… koje ničemu ne služe i nikakvu pouku ne donose od tišine koja više znači.

Šta ti više hoćeš od nas?-upitaće te me..

Da skinte maske, da budete iskreni prema sebi prvo a onda i prema meni. Da stvari zovete svojim pravim imenom. Da prekinete da se vraćate unazad jer ovaj život nije retrospektivan.  Da prekinte da ispravljate krive puteve i izigravate Bogove, jer ni vi ne znate sve.. Kao ni ja. Da učite svakim danom nešto novo, kako bi tekst bio bar malo promenjen, a ne da stečeno znanje vrtite u krug misleći da sa njim možete svaku rupu popuniti..

Jer ne možete..

Ali vi me i dalje bledo gledate..

Treba li da crtam da mi ponestaje vazduha?

Da ne mogu da dišem?

Da dobijam artimije od pogrešnih pitanja, premalo razumevanja i nimalo kompromisa? Znam, sve i da ćutite..

Opet ću ispasti teška za razumevanje i ćutljiva i povučena a sve sam vam u lice bacila!

I umesto da me shvatite vi ćete da kopate i rovarite po rečima tražeći neku skrivenu suštinu, dobićete je verovatno, samo što ja to nisam htela da kažem..

Sada ćete dići ruke od svega, od mene, pustiti me da radim šta hoću, obavezno podvlačeći da vas to- što ja radim ne zanima, da imam „odrešene ruke“..

I taman kada počinjem da ih gledam, premda osećam da sam još uvek vezana, nastavićete u istom ritmu dodajući i ton očajanja i besa, možda i po neku suzu..

..jer vi ste sve uradili za mene što ste znali i umeli, drugi nisu ni pola imali što sam imala ja (a meni se želdac grči, jer ja bih svakog trenutka svoje sve dala za njihovo ništa), verovatno ću kada lupim glavom se opametiti a možda tada bude kasno (a meni srce usporava ritam, jer svaki put do sada sam lupala glavom i bilo je kasno ali samo po mene, samu sebe sam ubijala da li ista „kasnije“ može da bude nego kada shvatite da je od vas ostala senka i to sve iz dobre namere) i na kraju teatralno kao da ništa drugo ne postoji izgovara se to SLOBODNA SI..

A ja odavno na podu, zgrčena u samoj sebi ležim..

Ni vazduha ni otkucaja..

Ucenjena slobodom, a krila odrezana, lancima okovana i lisicama vezana..

I onda krećem da udaram glavom o zid a znam da je kasno..

Naredni put ću ih zaustaviti kod prve reči i rećiću…

Dosta je bilo!

Zivot ste mi uništili!

Neću više da budem ničija marioneta pa zar vi mislite…

* * * * *

Umesto toga pogledala ih je i nekim tuđim glasom rekla:

U REDU.. NEKA BUDE KAKO VI KAŽETE…

Pitanje?

Oznake

,


Ne volim pitanja…

Obično su zatvorenog tipa,  ne daju ti nista drugo osim odgovora. 

Samo što ti retko  znaš da li si na svoje pitanje dobio dobar odgovor, sve i da ga dam.

Moraš biti jako vešt pa me „ispitati“ bez da primetim i da mi ukradeš istinu pitanjem.

A misliš li da ja kažem sve što mislim?

Evo pitah te jedno pitanje.

I tvoj odgovor može biti prost.

A možeš  ćutati.

Ćutanje mi više prija.

Jer da me znaš i poznaješ nikada me ništa ne bi pitao…

Ovako se osećam kao osuđenik, a nisam nikakav zločin počinila..

Nije ni on, a ipak bi ćutao jer me zna.

Ti i dalje nastavljaš…

Zašto, zbog čega, da li mislim, da li hoću, da li neću, volim li ili ne..

Ne čuješ me.

Razumem ja tvoju tremu, ipak nije ti lako da sediš sa mnom, unosim ti nervozu svojim mirom,  pometnju svojim pogledom koji prodire malo dublje u tvoje oči i čita ono što ni ti nećeš sam sebi da priznaš.

Nije lako razumem te u potpunosti.

Nemam ja lek protiv same sebe.

Takva sam.

Nije neko opravdanje ali eto..

Ne, nije stvar da želim da odeš.

Naprotiv, znam da kroz ovaj deo „upoznavanja“ moram da prođem, kad tad.

Mrsko mi je da nabrajam činjenice o sebi i da pričam šta volim a šta ne jer pola stvari nećeš zapamtiti.

Zurićeš u moj deklote, premda je košulja zakopčana do grla.

I ne moraš mi ugađati, nisam ja razmažena, ne moraš ni paziti šta pričaš jer tako više dolazi do izražaja ono što želiš da prećutiš.

Najbolje je da ništa ne radiš..

Najbolje je da ja sad odem…

Neću ti reći da nisi kriv da sam kriva ja, niti bilo šta slično.

Kriv si jer nisi on.

Kriva sam i ja- jer ga uporno tražim u tebi.

Po ko zna koji put…

Odoh.

Koktel…

Oznake


Ne umem da pijem.

A ni ne volim.

Nikad i nisam.

Ako bas „mora“ onda je gutljaj sasvim dovoljan.

Ni više, ni manje.

Samo jednom svratila sam u koktel bar.

I popila više nego što je trebalo.

I to samo zato što sam morala.

Bio je to poslovni sastanak.

Bejah probuđena jako rano, I poslata sa Meseca na Zemlju. U sekundi, bez prethodne najave, zazvonio je alarm. Totalno nemilosrdno za moj nervni sistem. Jutro. Teška glavobolja morila me je. Sunce izlazi, a dan je čudan. Ne ustaje mi se iz kreveta a znam da moram. Čekaju me. I dok su mi se pitanja kao “Zašto baš ja?” i “Mora li baš danas?” vrtela po glavi, uspevam da se pokrenem I koraknem do ormara. Rekoše bela haljina. I skidam jednu od mnogih sa ofingera, na kome nevidljivim flomasterom piše “Obućiću je jednom, nekad, možda”. Pokupih kosu u neobaveznu punđu, mada osetih po pramenovima koji padoše na leđa, da moja kosa jutros I nije nešto poslušna. Ko mari. Ionako ne idem na modnu pistu. Posao je u pitanju. Sredih se još malo, I uzurbano stavljajući sjaj za usne, zaboravih telefon na stolu. Krenuh sa vrata po njega, pa se lupih po čelu, džabe mi, ionako niko ne zna da sam tu. Neće me ni tražiti. Uzeh bele baletanke sa satenskom trakom oko članka, I strčah niz stepenice, uverena da već uveliko kasnim. Ko me zna, neće se čuditi. Tačnost u mom slučaju meri se “nemogućom misijom”. Moguća je samo I jedino pod mnogo čudnim okolnostima.

Na opšte iznenađenje, bela kola ispred mog stana. Preslišah se brzo, nije mi rođendan, nisam ih sebi priuštila, ne mogu biti moja. Slegnuh ramenima I koraknuh tek nekoliko koraka, kada začuh iza sebe povik:

-Gospođice!!!

Okrenuh glavu, misleći se šta je moglo da mi ispadne ako ništa nisam ponela, kada ugledah uglađenog vozača kako maše za mnom.

-Gospođice, molim Vas, poslali su vozilo po Vas, kako ne biste kasnili na sastanak, znate, nemamo puno vremena, da li biste bili ljubazni da uđete?

-Naravno! – osmehnuh se i sedoh u kola.

Dok su ona promicala nekim poznatim I nepoznatim ulicama, razmišljala sam o tako sitnoj pažnji. Priznajem godila mi je. Nije to bila velika stvar poslati kola, ako znaš da osoba koja ti je potrebna može da se zaglavi u saobraćaju I da joj stane tramvaj baš u toj uličici gde joj je svejedno da li da se vraća nazad ili ide napred.  Glavobolja je malo minula kada mi vožač otvori vrata I pruži ruku:

-Izvolite stigli smo..

Osmehom mu se zahvalim na udobnoj vožnji, vidi se da je dugo godina u službi.

Ispred mene stajao je lokal, više nalik na dvorac iz bajki nego na pravu građevinu, svodovi I lukovi, prozori I terase, sve je bilo jako lepo. Uđoh u jedan dugačak hol sa puno vrata. Iako su rekli da odem do kraja pa desno, reših da pokucam na jedna od tih vrata I upitam za pravac, s obzirom da mi je orjentacija u prostoru još jedan minus više. Kucnuh I otvorih vrata ali tamo nije bilo nikog. U velikoj prostoriji stajaše velike, zapravo ogromne police sa raznim teglicama, I tečnostima. Raznih boja, oblika I veličina, odavale su šarenoliki kolaž. Ovo je koktel bar, ništa čudno rekoh sebi, otvorih I druga vrata ali videh isto ili slicno. Shvatih da se tu čuvaju svi potrebni sastojci za goste koji dolaze, jedino mi bi čudno to, što ni na jednoj bočici nije stajao naziv. Ali Bože moj, zar se tajne koktela otkrivaju tek tako? I nastavih do kraja hodnika pa desno. Sačekao me je veliki pult, I jedna barska stolica. Sedoh na nju, naslonih se na bar I uzdahnuh duboko.

-Izvolite, mlada gospođice, šta želite? – zacrvkuta mladi konobar sa krpom preko ruke.

-Dobar dan, pozvana sam na sastanak, rekli su bela haljina na današnji dan, zamislite čak su I kola poslali po mene. Danas sam ja na redu –rekoh pomalo zabrinuto.

-Da znam, ali mene zanima šta želite da popijete? – zbunjen mojim brzim odgovorom reče konobar.

-Ah, da, izvinite malo sam zbunjena… ne znam zaista, uzeću hladan nes, sa časom vode, ali molim Vas nemojte zaboraviti vodu –premda sam u sebi već napravila opkladu da ću mu vodu tražiti 100% najmanje jos dva puta jer će je zaboraviti. Iako gostiju, osim mene nije bilo, nisam znala da li postoji još neki separe, ili bar, ili je ovo jedan jedini. Skrenuh pogled sa svoje leve strane I ugledah jedno ogledalo, u kome se nisam videla, premda znam da sam stajala baš tik isped njega.. Počeh da se pomeram kako bi se lik odrazio u njemu, I dok se “tražih” čuh konobara kako uplašeno izusti:

-Zar ćete jedan ovakav dan zapoceti Nes-om????

-Pa da, zar Vi ne biste? – vratih pitanje.

-Naravno da ne, ovo je jedinstven dan za Vas, kada možete tražiti šta želite, a Vi krećete sa Nes kafom? Jako pogrešno, ali razumem Vas, zato ću ako dozvolite dati sebi za pravo da Vam spremim jedan koktel.

-Koktel?! Ne znam, priznajem nikada ih nisam pila, znate ja jako slabo konzumiram piće, sem vode I ponekog soka..

-Recite mi šta volite? –konobar je bio uporan stavljajući već jako lepu čašu ispred mene.

-Kako mislite šta volim?

-Tako lepo, kažite mi koja su Vam omiljena osećanja, sećanja, bilo šta, da bih znao kakav koktel da Vam spremim.

-Zaista ne znam – bih iskrena – tehnički ja još uvek nisam stvarna, probuđena sam jutros jako rano, ustala sa glavoboljom zbog pada sa Meseca, dovežena ovde, čekam Njega da održimo sastanak o mojoj budućnosti, I pojavljujete se Vi I želite da mi napravite koktel koji nikad I ne pijem. Mislim, sve je jako čudno, tako da ne možete očekivati od mene da Vam sada izdikitram šta volim a šta ne, kada ni sama to ne znam!!!- završih vidno iznervirana povišenim tonom.

-U pravu ste, neću Vas forsirati, vidim da ste zbunjeni. Hajde ovako, otićiću po sastojke, a Vi se smirite, pa kada probate koktel možda će Vam biti lakše? U redu? – I dalje nasmejan konobar iscvrkuta svoju repertoar.

-U redu- više zlovoljno izustih, besna što moram da čekam Njega koji kasni, a znam da to tako ne bi trebalo da bude, bar mislim, I što moram da trpim ovog veselog konobara koji ocigledno nije morao da ustane rano, ili se bar naspavao ako je radio noćnu smenu, voljnog da uvek nekome napravi neki koktel “po meri”.

Nestao je na par minuta I vratio se nosivši na staklenom poslužavniku male bočice raznih boja. Bilo je onih I u tečnom stanju, koje su u sebi nosile neko zrnevlje, kockice, neke su sadržale prah, neke bile naizgled prazne, druge opet sadržale šarenoliku paučinu, sve u svemu bile su jako zanimljive za posmatrati.

-Evo mene I Vašeg koktela. Vidim zaintersovale su Vas bočice?-upita konobar podižući neprimetno obrvu na desnoj strani.

-Jesu!- priznajem osmehnuta, kao malo dete opčinjena svim tim šarenilom ispred sebe.

-Da krenemo polako. Uzeću šejker I u njega sipati tamno crveni sok koji će ti dati život. Neka bude otprilike, pa ćemo videti kako I koliko će trajati. Ni jedan koktel ne pravim sa merama, a siguran sam, koliko dugo radim, da ni u jedan nisam stavio iste sastojke. Trudim se da svaki koktel bude jedinstven na svoj način. Elem, stavićemo jednu kockicu žutog sećanja. Dovoljnu da pamtiš ono što budeš zelela, srećno ili ono drugo to ću ostaviti tebi na izbor, staviću I zrnce zelenog razumevanja, crnog straha I narandžaste volje, dodaću I četvritine tuge, milostinje, uzurbanosti, ljubaznosti, srdačnosti, mržnje, gađenja, tuge, I jednu kockicu leda vremena kako bih ublažio to tvoje kašnjenje. U početku ćes sve stizati, a onda vremenom kako se led bude topio moraćeš naučiti da izbaciš nebitno a ubaciš bitno.

-Priznajem da ništa ne razumem od tih sastojaka, ali vidim da jako spretno radite, pa mi je zabavno gledati Vas, dok vadite te sastojke iz teglica I ubacujete. Uzgred hvala Vam, prekraćujete mi ovo čekanje koje se, priznaćete odužilo.

-Nema na čemu, svima u početku bude zabavno, a posle se često lupe po glavi I kažu nešto kao: Eh da mi je ova pamet a ono vreme. A ja sam ih sve, kao I tebe pitao šta žele. Uostalom tako mora biti. Nego, da mi nastavimo, stavićemo malo tananih stvari kao što su istina, razocaranje, izdaja, prevara, a evo malo I nade, vere, mudrosti da ne bude sve tako gorko. Staviću I ovo zrno, tamno kao kafa da bude malo crnog, ali ću zato ubaciti ovaj cvet belila da napravi krem kafu, pitku koja gorči, ili gorku koja se ipak može popiti. Još na vrh kaščice čemera I meda, malo šećera, I uzimamo supenu kašiku za crvenu ljubav, zdravlje, sreću, umerenost, odmerenost, neka bude tu I gordosti, borbe, želje, evo I tri četvrtine plave ljubomore, laži, spletki, videćemo sa čim će se to pomešati. Dodaću još par stvari a ti ćeš ih naknadno prepoznati, kada spoznaš I sve ostalo.. – osmehnuo se meni začuđenoj, svim tim nazivima, bočicama koje su se praznile sa poslužavnika, I bile stavljene na jedan drugi. Šejker se polako punio svim raznobojnim stvarima, mnogima ni dan danas ne znam ime.

Kako se kraj bližio vrhu, konobar uze poklopac zatvori šejker I promućka ga. Uzeo je neobičnu čašu sa pulta, krivudavu I nepravilnog oblika, okvasio spoljnu stranu i potopio je u posudu sa lomljenim kristalima. Mali beličasti kristali, ravni odsjaju zvezda, skupili su se po površini u jedinstven oblik. Beše to iscrtan pejzaž koji se svakim pomeranjem čaše menjao u neki drugi oblik I crtež. Bio je dovoljan I minimalan pokret da se crtež promeni. Konobar je uzeo šejker, otvorio ga I sipao beličastu tečnost u času. Kristali su zasijali a mene sjaj zaslepeo.

-Izvoli, nadam se da će ti se svideti, ako I ne bude, sačekaj da malo odstoji gutljaj u ustima, promeniće ukus zasigurno.

-Hvala Vam, moram da ga probam, jako me zanima kakav je taj Vas koktel, ali pre nego što ga probam da li biste mogli da mi kažete kako se zove?

-Naravno draga moja, krstiću ga sa Luna Morenin koktel. Odgovara?

-Naziv obećava- priznah- uzeh pruženu čašu I otpih gutljaj.

U prvom gutljaju osetih miris nekih dunja na ormaru, I osetih paučinu na starim albumima, videh tugu u pogledu jednog čoveka, osmeh na licu neke devojke, osetih radost zbog nekog dešavanja I suze zbog nekog poraza.

U drugom gutljaju već sam koračala rosnom travom, sunčala se mesečinom u burnoj noći, osetila mraz I jesen, videla sva predela I prostranstva, dodirnula klas žita, I osetila poljubac za dobro jutro.

U trećem gutljaju ljubomora na sebičnost izjedala mi je dušu, nepravednost me je kosila kao bolest drage mi osobe, nemoćnost je uveliko kucala na vrata dok me je nada hrabrila da nastavim dalje, I želja da osvane neko beličasto jutro, odmorno za moje umorne kapke.

U četvrtom gutljaju osetih bakine kolače, morsku so, I masline, čežnju za vrhom I bol od pada, videh život koji se rađa I upoznah hladnoću onog koji odlazi I mnogo drugih osećaja za koje bi mi trebale stranice I stranice da ih ispišem.

Narednih gutljaja se I ne sećam, znam samo da sam bacivši pogled na svoju levu stranu videla odraz u ogledalu I jednu devojku koja je bila spremna na sve što je čeka.

Bejah, tek tako, opijena životom.

Sweet…

Oznake


Ti nisi moje slatko od kupina,

ni od belih i crvenih trešanja,

što stajaše na vrh police zabranjeno…   

Nisi ni ono od šumskih jagoda,

što nežno krcka između zuba.

Ni od lubendinja onako slatko i sočno.

Ni od malih oraha koje nikad nisam ni jela…

Ali znam da nisi od takvih šećera sazdan.

U tebi je nektar najlepših cvetova,

slatkih trenutaka kao najmedenije srce od čokolade…

Umotan si u preliv od šećerne vune…

I čim te dohvatim, svog ću poljupcima da te pojedem…

Meseče.

Vajar…

Oznake

,


Od vrelog kamena te vajah..

Ugrubo…

Da ostavi konture…

Vrelim voskom napravih obline i glatkoću tvoga lika… Vajar

Svaki nerv tvoga bića, danima je urezivan nežnim perom.

Kišu sam na dlanovima skupljala i svu prašinu sa tebe skinula.

Led sam na šaci držala da sjaj nanesem na tebe.

Svi ti se dive i žele te.

Svi te vole i osuđuju me.

Kako ne volim ono što stvorih.

Kako se bahato ponašam nad svojim delom.

Gde će mi duša i srce koje nemam…

Svog „Bacača diska“,  dajem drugima na divljenje,  a svima ću na pitanja pokazati svoje dlanove.

U njima ipak mnogo piše.

Tri ptice…

Oznake

,


Šuma

U jednoj čudnovatoj šumi, negde ni na nebu ni na zemlji, živele su slobodne tri ptice…

Pevale, uživale svu slobodu, jutarnjeg proleća.

Naredni dan, u leto, delile su jednog crva na tri dela i cvrkutom veselile prolaznike.

Treći dan u jesen, jedna  ptica, tužno je podvila rep, da bi četvrti dan, u belu zimu, napustila čarobnu šumu triju ptica.

Pesma dve ptice u čarobnoj šumi jača je nego ikada.

U svakoj šumi postoje mi i vi. I nikada ne mogu postati svi. Ma koliko god to neko silno želeo. Kao kada u igri „papir, kamen, makaze“ kamen uvek ostaje kamen.

Ovo možda nema smisla, ali u ovoj noći, bez ičega, nešto što nema smisla ipak može biti smišljeno…

Lozinka…

Oznake

, ,


happy...

Sedela je u maminom krilu naslonivši se tati na rame.

Njih troje, sveto trojstvo, vezano istom pričom.

-Šta si ti mamino? – upita je nežan glas…

– Ja cam mamin Andjeo!!! – odzvanjao je u noći dečiji glasić.

-A šta si tatino? – upitao je tiho čekajući da se seti…

– Ja cam tatino Cunce!!! – kroz ciku je odgovorio dečiji glasic, vodeći računa da je ne pojedu poljupcima kao prošli put…

– A kad padne mrak? – crne oci sijale su, pitajući se da li se seća tajne lozinke…

– Onda budem Mecec…

Let’s write!

Oznake

,


Zelenavrata

Sad cu ti pricam kako je mojoj buducoj snajki mozda, danas rodjendan. A kadgreen heart pitam brata, kada ce da je zeni, zive zajedno vec 6-7 godina, on meni kaze: „Meni ce opstina da kaze da je ona moja zena?“ I cvrc, blizanac ga izblizanise, a moja draga, mozda, snajka, bikica, nikako da promeni staus kod ja, da ne bude vise mozda 🙂 Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu 😆 Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.

AUTOR :  ZELENA

*********************************************************************

Ivan B.

srce u koferu

Budim se. Pitam se, kakav je ovo bio san.
Ustajem. U kupatilo jutarnje/popodnevno (kako se uzme) umivanje.
Dorucak/Rucak – pa zatim neka vocka obavezno 😀
Ako je lep dan prosetas i odes do nekoga.
ako je ruzan dan – zoves DD da vidis da li imaju neki novi film 😀
odes do njih
vratis se kuci nesto jedes – upalis komp i pocnes citati nesto na net-u
potom gledas mesec i posvecujes mu svoje reci
spava ti se. legnes da spavas 😀

Jedan drugi dan
Budis se. Brzo se umijes i spremas za put
Koferi na stanici i karta u jednom smeru za put negde po Srbiji.
Obilazis grad, upoznajes nove ulice, sokake i lica

Pozz

AUTOR: IVAN B.

 

 

*******************************************************************

Dejan Pejčić

kuliranje

Taman sam se spremao da sednem da učim, kad, pogledam, a ono Lunamorenin dan! Crveno slovo, ne radi se…
Oh, well… Onda ću da leškarim ceo dan… 😀

AUTOR: Dejan Pejčić

********************************************************************

Vjerujem – ne vjerujem

 

Ja bih danas na ovom mjestu stavila citat iz jedne knjige, ako je dozvoljeno:)
Post bi se zvao: vjerujem – ne vjerujem.

amistad
“ Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.“…

„CELESTINSKO PROROČANSTVO“ – Dzejms Redfild

AUTOR:  Dollybel

*******************************************************************

Me, myself and sky

Lep dan, ali ti se nije ustajalo iz kreveta… Ima dana kada možeš da se vrtiš po njemu i jednostavno ti se ne ustaje. Ipak, sunce je postalo toliko dosadno, grejalo, je, grejalo i nateralo te da ustaneš. Protežeš se, dlanovima trljaš oči, gledaš na sat…

11:30

„Dobro, nije baš tako kasno…“ – pomisliš.

Istuširaš se. Doručkuješ, pogledaš mejl i blogove uz kafu, ali posle par minuta izađeš iz Mozille. Razmišljaš o onome što te muči već dva meseca i da li da to konačno nekome ispričaš… Odjednom ustaješ sa stolice i kao hipnotisana obuvaš patike…

Ključ je već van brave, dok se kao devojčica sjuruješ niz stepenice. Zaboravila si da uymeš pare iz fioke, pogledaš novčanik – ipak će biti dovoljno onoliko koliko je u njemu. Usput svratiš da kupiš gumene bombone i pičiš ka Knezu…

Prilaziš šetalištu iz ulice na kraju koje je knjižara „Akademija“. Pažnju ti privlači knjiga s naslovom «Drugi poljubac Gite Danon». Jergovićeva… Razmišljaš da li da je kupiš i ulaziš u knjižaru. Ljubazna prodavačica pita da li je potrebno da ti pomogne…

– Ova knjiga iz izloga… Da li biste mogli nešto da mi kažete o njoj?
– «Gita Danon», a – da. Da vidimo, razlog zbog koga bi baš ovu knjigu trebalo da pročitate… Mogu da Vam kažem samo jedno: pripovedač. Malo je danas takvih. Nisam čitala baš ovu, ali me druge njegove knjige oduševljavaju. Delujete mi kao student, evo, ako želite, uzeću na svoje ime i dobićete popust. U ostalom, i nije skupa…

Deluje iskreno, ali znaš kakvi su već trgovci slatkorečivi…2_Love-letter

«Ma dobro, 300 dinara stvarno nije tako puno.» – razmišljaš u sebi.

Napolju nikad veća gužva. Stojiš na vratima «Akademije», čije izloge još uvek krase posteri za film «Nadzirači». Razmišljaš da li da se spustiš do Kališa, ili da kreneš ka bulevaru… Noge same idu desno. Kupuješ kokice i nastavljaš.

Dečko i devojka, metalci, sa gomilom pirsinga na licu, traže ti 15 dinara. Za pivo. Par metara dalje, neki čovek izvodi «Hotel California» na gitari. Ostavljaš mu sitninu. Čuješ neko cijukanje, kad ono – s tvoje desne strane kevću kučići igračke. Toliko su ti slatki da zastaješ i uzimaš jedno u ruke i maziš ga kao da je pravo. Odlučuješ da uskoro kupiš jedno drugarici za rođendan. Svraćaš do apoteke po kapi za nos, jer te malo muči polenska kijavica. Tri devojke koje idu idspred tebe privlače pažnju prolaznika. Plavuša u sredini je na visokim štiklama i nosi izazovan šorcić. Svi se okreću, ali ti razmišljaš kako je samo uspela tako da pocrni, a tek je sredina maja.

«Čoveče, pa kakva će tek biti na leto, upropastiće kožu u solarijumu! Zato ja nikad ne idem u solarijum.»

Jedno Ciganče ti nudi najnoviji «Singidunum weekly», daješ i njemu neku sitninu. Kod Sremske zastaješ, videla si zanimljive patike u izlogu. Svraćaš i do pekare «Toma», kupuješ 100 g žu žua sa sirom i ne veruješ sama sebi da si i dalje gladna!

Zvoni ti telefon. «O, ne. Opet ona!» – mrmljaš sebi u bradu.

– Halo, gde si? Je l’ ideš danas na predavanja?
– Ne, danas je moj slobodan dan.
– Tek tako?
– Tek tako.
– Dobro, hoćeš onda da se nađemo negde u gradu i odemo na kafu?
– Ja sam već u gradu… – odgovaraš smušeno, jer je ovo samo tvoj dan i nisi ni za kakvo društvo.
– Šta to znači, da dođem? Tu sam za pola sata… – navaljuje ona.
– Ali ja neću biti ovde za pola sata…
– Znači imaš već nešto dogovoreno?
– Tako nekako…
– Dobro, onda izvini što postojim.
– Izvini ti, ali danas sam stvarno u nekom čudnom raspoloženju.
– Vidim, ne zameram ti. Nije ti prvi put. Čujemo se.
– Ćao.

Crkva Svetog Marka danas ti izgleda nekako neobično.

«Da li da pređem ulicu, ili da upadnem u Springfield da vidim šta je na rasprodaji?»

Poslednje pare daješ za jednu crnu majicu kratkih rukava, ali nije ti žao.

Prelaziš preko, ostalo ti je taman toliko novca da kupiš nekoliko sveća. Prekrstiš se, upališ sveće, pomoliš i izlaziš iz crkve. Osećaš vibraciju telefona, poruka. Vraćaš telefon u torbicu, i ugledaš 50 dinara. Vraća ti se osmeh na lice, opet prelaziš ulicu i u pekari preko puta Taša kupuješ rolnicu sa višnjama. Vraćaš se nazad u park i odsutno posmatraš decu koja se voze na rolerima, dekice koje igraju šah, parove koji se drže za ruke, devojku koja džogira, mladića koji šeta psa…

«Danas mi je baš lepo. Just me, myself and sky!»

SUNNY-DAY-800X600

AUTOR: Gil-galad

********************************************************************