U najstrašnijim pričama o snovima, uvek postoje one o kojima se ne priča. Koje ukoliko se sanjaju, ostaju zanavek potisnute u neki krajnji kutak, da miruju. Da se smire, zaborave, isčeznu.

Postoje i oni priče o snovima koje te progone. Javljaju se često, nekada su prizvani podsvesnim razmišljanjem a neprizvani umeju biti i te kako teški. Teški- samo za one koji ih sanjaju.

Danima sam uspevala da ih nadjačam. One snove o kojima se ne priča, od njih sam uvek bila jača. Bar sam tako mislila. Ove koji me progone sa njima sam bitku vodila. Da ih potisnem u ćošak. Da ih sakrijem od sebe. Da nestanu. Noću bi se, uprkos mojim višestrukim naporima, vraćali. Jači.  Nespretna u snu, da se na bilo koji način odbranim od misli i razmišljanja, ušetali bi u moje snove i pravili pakao od istih. Budila bih se jutrom umornija nego što sam zaspala. Izbezumljena. Uplasena. Na kraju, videvši da tako ne ide, bar ne daleko, granica ludila bila je na korak od mene, rešila sam da ih prihvatim. Šta više, postali su mi potreba.

Dozivla sam ih i zelela da ih sanjam. Da ih vidim u snu. Bar nekog od njih. Samo sam njega uporno zaobilazila.

Bio je san o kome se ne priča.

Ni sa one druge strane jastuka.

Skoro pa do kraja zabranjena tabu stvar. Ona koja se ne priziva. Samo jedne noći, u moru neprospavanih, preplakanih, buntovnih i bunovnih, polusvesnih noći – poželela sam da se nikada nisam probudila.

Sanjala sam ga.

Nepozvan ušetao je napravivši nezaboravnu noćnu moru. Sve potajne želje, kao po komandi skupio je i sa njima umarširao sigurnim korakom.

Parada ludila.

Ispod stola krila sam desnu ruku, nervozno okrećući burmu. Skidala bih je i ponovo vraćala na prst. Grešna što je imam, a opet grešna što je skidam. Nije mi bilo jasno zašto je burma na mojoj ruci ista kao i na ruci osobe koja je mirno sedela pored mene, naočigled svih ljudi koji su stajali tu ispred i posmatrali nas. Bile su iste. Moja manja, a njegova veća. Zelenkastog sjaja uokvirene zlatom. Jako me je nervirao nakit i loše sam se osećala zbog njega. Nije mi se ni sviđao. Bio je teret na mojim prstima. Koji sam morala neprestano da skidam i da vraćam.

A onda sam pogledala na levu ruku i ugledala mali verenički prsten sa sjajnim kamenom.

Neviđeni šok.

Ljudi neki znani, neki neznani – pogledali su u mene. Istovremeno. Odjednom. Da je zemlja mogla da se otvori večno bih joj bila zahvalna. Brzo sam skinula oba prstena i krenula da ih sakrijem u džep. Pogledala sam u oči osobe pored mene, tražeći podršku, oproštaj jer nakit skidam onako na kvarno, da niko ne vidi, ispod stola, pod budnim okom publike koja je nestremice zurila u mene. Al’ hoces vraga! Uhvatio me je za ruke, naglo okrenuo ka sebi, pogledao ubilačkim pogledom izvadio prstenje iz mog dzepa i vrativši na moje ruke rekao:

Tako treba da bude!

I ljudi su nestali. Mora da ih je zemlja progutala – hvala joj! I strah je u meni nestao jer sam shvatila da ništa drugačije i ne treba da bude. Srećna, napokon dođoh do tako vrednog saznanja, prepustila sam se uzivanju i sreći i probudila…

Da je san potrajao ja ne bih sad ovo pisala.

Srećom pa nije.

Srećom pa ja sad znam kako jedino treba da bude.

Srecom pa još uvek mogu u zemlju da propadnem.

Advertisements