Čekam te..


Kasniš?

Predaješ se..

A samo sam želela da koračamo zajedno.

Sve do kraja besvesti u nadi da ćeš uhvatiti korak sa mnom.

Da ćemo se naći na onoj tački prepoznatljivosti, gde smo se nekoć razdvojili.

Nadam se još deličkom sebe da ćemo se pogledati i u onom drugom prepoznati svu snagu vetrova, koji pokreću vetrenjače, svu snagu mora koji drže u životu milione i miliarde organizama, da ću naći toplotu Sunca i ugledati onu meni potrebnu svetlost Meseca.

Da ćemo se pronaći a samo bi nam pogled bio dovoljan.

Kao u bajci.

Čemu onda reči kada se već znamo.

Potrebno je samo napraviti mali korak i premostiti paučinu vremena posutu prašinom udaljenosti..

Nije bitno okruženje i šta će ko da kaže..

Možda mi nikada i ne možemo odsanjati san, bitno je da znam da sve ovo nije bilo uzalud.

Da nisam na korak od ludila kada tvrdim da postojiš. Možda tumaraš po sobi i gledaš kod prozor, možda i ti zamišljaš iste slike, možda si ih i ti uredno složio u album sećanja…

Možda..

Dovoljan je jedan pogled, u kom ćemo se zamrznuti, dok vreme neumitno teče oko nas.

Gde ćemo boraviti čitavu većnost, i nastaviti dalje kao da nema nikog. U tvojim očima pronaćiću ceo svoj davno zamišljen svet, svoj život i svoje sne.

Videću ih poređane na policama kao vredne knjige, koje se prenose generacijama. Bićeš čuvar svih vrednosti koje će ležati na paperju i reči nikad neizgovorenih – okačenih svuda po zidu.

Napokon ću pronaći svoj mir.

Znam da ćemo se prepoznati, jer takve stvari se dešavaju jednom u celom univerzumu. A sve traje koliko i svetlosna godina..

Za neke mnogo, za mene premalo..

Kada trepnemo, sve će nestati kao balon od sapunice, raspući će se, ili samo odlepršati.

Ali ja ću taj trenutak uhvatiti…

I stvari će postati blistave..

Nevine..

Božanske..

Moje.

Ti možes onda nastaviti da koračaš, živiš, sve uobičajeno..

Možda ćeš se okrenuti da me još jednom pogledaš, a možda i ne.

Meni će zaigrati osmeh u uglu usana, tek neprimetno, tek slučajno..

A takve stvari su najslađe.

I opet ću krenuti da koračam, ritmom svog srca..

Da igram.. Da se nadam našem ponovnom susretu..

Jer jednom ćemo koračati zajedno..

U ritmu života na podijumu od zvezda, prateći Mesečev sjaj..

Pruži korak i požuri..

Odraz duse

 

 

 

 

Srećno, jer kako drugačije?


Dva smo sveta različita. Možemo se lako „izmešati“, a nekad smo bili isti. Rođenjem jedanki. Vremenom izmenjeni. Ili bar mi to tako „vidimo“.

Mi ćemo 15 dana pre Nove godine okititi celu kuću. Svaki prozor sa sjajnim lampicama, jelku lampionima, jedva čekajući da se smrači, kako bi zasijala ta naša soba. Zasenjeno ćemo posmatrati menjanje raznobojnog svetla, diviti se sjaju i potajno maštati šta bismo sve voleli da doživimo u Novoj godini.

Oni će sačekati da se jelke okite po tržnim centrima i da krenu sniženja, pa će pohrliti da se slikaju uz iste, obavezno praveći izraze lica kao da su ispred profesionalnog fotografa i pod „must have“ (pod obavezno) će imati napućena usta, pogled „dobrice“, ili pak pućenje uplakanog deteta. Radovaće ih broj ispred procenta, jer će im on omogućiti što bolju kupovinu. Kupiće uvek više nego što treba. Dilema je čudo.

Mi ćemo kupovinu za Novu godinu ostaviti za neka bolja vremena. Pazarićemo dan pred veličanstven događaj, u obliznjem marketu, samo osnovne stvari, koje ćemo otplaćivati na rate u godini koju jedva čekamo da dođe.

Oni će otići na neku planinu, gde ima snega, ili pak preći granicu u želji da im taj dan bude veličanstven. Par dana ranije – da bi se privikli na promenu sredine.

Mi ćemo nestrpljivo gledati da li će prognoza ispuniti našu želju, da u toploj prostoriji gledamo kao sneg pada. A ako ga i ne bude, setićemo se „one“ godine kada je baš napadao veliki sneg.

Oni će ludu noć dočekati sređeni, sa novom frizurom, u novom kompletu sa gomilom poklona, lepih želja, nasmejani, naspavani, odmorni, nazdravljati skupocenim pićima, jesti najbolja jela, u ponoć će se istinski obradovati, nošeni euforijom i do dugo u noć pevati sve one lepe pesme.

Mi ćemo biti najverovatnije previše umorni, jer smo taj dan imali više mušterija za feniranje nego obično, više šminkanja nego nekih meseci zajedno, radićemo do kasno na kasama  u prodavnicama, pitajući se da li je moguće da ima toliko ljudi koji čekaju poslednji dan u godini da nešto kupe, onda ćemo otići kući i spremiti večeru, u koju ćemo uneti svo moguće znanje, kako bi izgledala posebno, trudićemo se da deci ispunimo po neku želju, a sve one koje su izvan domašaja, ostavićemo deda Mrazu. Oni retki, biće konobari i muzičari koji će zaraditi „malo više“, trudeći se da njima omoguće atmosferu, koja bi im otvorila novčanike i ostavila neki bakšiš više.

Oni će jutro sačekati nasmejani, tek pred zoru otići u hotele, umorni od sreće, doček će dugo prepričavati, i već će praviti planovi za reprizu.

Mi ćemo zaspati odmah nakon ponoći, uzalud se trudeći da ispratimo sav Novogodišnji program, ili bar da odgledamo neki flim do kraja, budiće nas u više navrata buka petardi, ili glasna muzika iz nekog kafića.

I jedni i drugi, jurićemo za životom. Da ga uhvatimo, upijemo, uživamo i živimo.

Bili jedni ili drugi, možda neki između, ili neki treći, budimo zdravi, nasmejani, srećni – kako god umeli i znali.

Srećno, jer kako drugačije?

Image

Put kojim moram proći..


Danas je kap prelila času. Previše svega je u meni ostalo da bih mogla mirno da zaspim. Sela sam u ćošak, mrak je oko mene. Stavljam ruku na srce i priznajem..

Mogu još uvek da uživam u jednostavnosti dana i noći. Jer ne starimo mi, samo vreme. Ako i ostarimo, sami smo za to krivi – jer smo dopustili vremenu da nam uzme nas. Meni još uvek treba sve kao i pre. Možda čak i više nego pre.

Strah me je samo od leda po kom hodam. Tanak je. A ja teška, puna života. Mrdam se samo u mislima, kada po istom ne mogu da igram. Da skačem i radujem se. Da živim. Zamišljam toliko stvari da ponekad imam osećaj da živim dupli život. Ovaj stvarni i onaj u mislima. Naprono je to.

U kupovinu ne idem često. A i kada odem, uglavnom uzimam samo vreme. Na grame. Dođem kući, pa ga obogatim – ubacim u njega i što može i što ne može. Išaram ga bojama, to bezlično vreme, ukrasim šljokicama, dodam i sva svoja osećanja koja su „višak“.  Da mi sutra ne kaže da mi je danas propalo. Odem blažena na spavanje kako sam dobro utrošila investiciju. I onda klimnem glavom, potapšem sebe po ramenu i kažem svaka ti čast.

Svako veče založim svoj jedan san. Prodam ga. I obećam sebi da ću mu se vratiti, a znam da neću. Škrinju sa snovima ne otvaram, bojim se da unutra više nema ništa. Život, koji je bogatstvo samo po sebi se ne kupuje skromnim snovima. Za život, onaj sa mnogo daha, potrebno je i mnogo skupoće. Zato ja u nekom smislu, nista i ne vredim.

I meni je hladno. Kao i tebi. Prsti mi zebu od promrzlina. Jedino još duša kuca, nada se da može opstati mimo „minusa“.el camino

Sećanje…


U životu svakog od nas postoje scene, događaji koje pamtimo uprkos vremenu. Ostanu nam urezani u sećanje, njhovi smo ponositi vlasnici, to je naša sigurna luka gde uvek možemo da se vratimo. Da uplovimo, jer tamo smo bezbedni. Ta sećanja i sa njima vezana osećanja predstavljaju temelj, nekih budućih događaja, želja i nadanja. Bogat je onaj koji ih je imao. 

***

Na stolu je stajala gomilica sa sveskama roze i plave boje. Polovinu je pregledala ostalo je još pola. Domaći rad iz srpskog jezika. Tema uobicajena po planu i programu Ministarstva. Događaj sa zimskog/letnjeg raspusta koji ću dugo pamtiti. Skinula je naočare, protrljala oči, odmorila glavu na par sekundi, vrativši nazad okvir crvene boje, dohvatila narednu svesku po redu, otvorila i počela da čita.

***

Nedaleko od centra grada, udaljena kaldrmom od glavne ulice, (tata je u šali uvek govorio da je mama iz sela, jer ni asfalt još nije tu stigao), u sredini među par istih,  stajala je stara zgrada. Pored trotara koji je vijugao na „G“, živa ograda. Iza ćoška smo se često „plašili“ u mraku. Najčešće baku i mamu jer bi se one zapričale zaboravivši da smo se sestra i ja sakrile. Guram staklena, teška vrata, na ulazu broj 36, polupana u donjem ćošku. Tapkam sigurnim koracima uz crne stepenice na treći sprat. Prethodno sam „virnula“ po običaju u drugi gornji sandučić sa prezimenom bake i dede… Nema pošte.. Brojim stepenike, znam, da na drugom spratu moram da pronadjem svetlo jer prvi klik nije dovoljno dugo trajao od početka penjanja. A kada stepenica nestane, stigla sam – odmah na desna vrata sa špijunkom malom i gumeni otirač na kom piše nešto što ne razumem. Kada bih pozvonila, popevši se na gelender (jer moja visina nije dovoljna za zvonce) čula bih jedno glasno zvono, zatim vrata od dnevne sobe, svetlo kako se pali u hodniku i baku koja pita „ko je“ jer je bila brža od dede željno isčekujući nas. 

Ali ne zvonim još.

Samo tiho prislonim uvo na vrata ili pak kroz špijunku, polagano se provučem i stanem u hodnik. Sa strane žuti plakar sa bakinim cipelama, imalinom, četkama. Tu su one njene zelene sandale koje smo redovono nosili sestra i ja po stanu (imitirajući manekenke) i jedne crvene sa otvorom na prstu. Bile su nam velike, iako je baka imala malu nogu, ali kaiščići bi se dali podesiti, pa smo mi „šljapetali“ u njima kao odrasle. Na crnom čiviluku stoji dedin kišobran, vojnički prsluk i braon šuškava jakna koja u rukavu krije kratak braon šal. Ispred ogledala mali žuti češljić za popravljanje lokni koji bi baka „provukla“ brzo kroz kosu popravivši firzuru pre svakog izlaska napolje.

Zelene sandale

S leve strane je mala sobica, mamina devojačka. Hladna je. Ima braon ormar na čijem centru stoji mamina slika iz mlađih dana, dok je bila učenik. U vitrini su knjige od Mir Jam, staklena vaza, negativi slika Postojnske jame, koje smo odmotavali i sa njima se igrali, jedan stalagmit za koji baka kaže da je vredan a meni deluje tako obično.. nekako žućkasto i svetlucavo. Preko kauča je prostrt beli čaršaf na kom se suše cvetovi lipe koje je baka ubrala za čaj. Cela soba ispunjena je mirisom lipe koju ja baš zbog tog jakog mirisa nisam volela. Ima tu u ćošku još kamilice i nekih drugih travčica.

Pored zida stoji dugačak, pravougaoni, niski, crni, stakleni stočić. Ispod njega još jedan samo kraći. Od tog seta, sa tri stočića, u upotrebi je bio samo najmanji kvadratnog oblika koji je stajao u dnevnoj sobi, ispod kog smo se krili i gledali jedni druge kroz staklo. Na zidu pored vrata je stari sat, drveni, sa velikim klatnom koje jedino ako pomerim oglasi se sa jednim dubokim (dong, dong, dong) a onda postaje sve tiše i tiše dok se ne umiri. Kazaljke na rimskim brojevima pokazuju 5 do 12h. I to stalno stoji. Vreme je u tom satu stalo.gustav_becker

Pravo iz predsoblja ulazi se u dnevnu sobu. Ona uvek miriše na lavandu, ljubičast sprej, koji baka voli da poprska kada dolazimo. Na plafonu je neobičan luster gde iz sveća izniknu sijalice. I uglavnom rade samo 4 jer su dve pokvarene još odavno. Tepih je tamno zelen sa velikom šarom na sredini. Trosed, dvosed, fotelja i tabure su oker boje, presvučeni čupavom narandžastom ambolijom. S druge strane nalazi se splet plakara celom dužinom.fotelja-starinska-slika-18666362

Iznad dedinog dvoseda je goblen, zalazak Sunca. Trosed je bakin, ne zato sto njoj treba više mesta, već zato što na tom trosedu baka voli da „odrema“ gledajući dnevnik. 

 Dedino mesto je dvosed, koji nikad ne rasklapa već se „pruži“ po njemu. Iako mu mu noge vise i  baka stalno ponavlja: „Vladane rasklopi dvosed nemoj se tako mučiti!“, on tvrdi da upravo tako najslađe spava. Iznad bakinog troseda stoje dva goblena. Konji u galopu i vodenica. Pored troseda je sklopljena mašina za šivenje, u kojoj se nalazi narandžasto malo ćebe i pegla. Na mašini je crveni telefon sa crnim dirkama sa koga smo se redovno javljali mami i tati, što da bi ubili vreme, što misleći da im nedostajemo, pa da referišemo šta se to dešava kod bake i deke, šta smo to preko dana radili. Tu su dva adresara,  mala tamno crvena posudica sa paprima i hemijske olovke. 

U produžetku na malom braon stočiću je stari televizor a ispod njega radio sa mnogo dugmića. Celu sobu greje velika TA peć. U sobi je uvek toplo, a ta velika peć ponekad bruji.

U plakaru koji se prostire celom dužinom zida postoje tri segmenta. Bakin deo, središni deo i dedin deo. Mogu sa sigurnošću dobrog poznavaoca da nabrojim gde je šta, jer smo sestra i ja dugo vremena provele istražujući te fioke, premeštajući i tražeći neke novotarije, ali vremenom smo nepogrešivo znale gde je šta u slučaju da oni zaborave. U najgornjoj bakinoj polici stajali su miljeji, stoljnjaci, par šalova. U donjem delu su bile haljine od kojih je baka najčešće oblačila ljubičasti ogrtač sa tamnim reverom – za po kuću. Na policama su stajale knjige o Titu, složene po bojama romani Agate Kristi i jedan veliki kuvar. Pored knjiga nalazile su se dve slike (sestre i mene) a njih su pridržavale dve porculanske mace. U bakinoj vitrini bilo je njeno omiljeno „tigrasto“ ogledalo, okruglog oblika sa drškom, zeleni češalj za kosu, mali zeleni fen, papilotne, grožđana mast, crkveni kalendar, par mirisa, gomila hartija koje nismo smeli da diramo i jedna braon tašna. 

Ispod vitrine u redu su stajale tri fioke. U trećoj koja nam je bila dostupna bio je lastiš sa kojim smo se igrale (vezale bi ga po dijagonali kroz sobu i „nežno skakale“ da ne smetamo stanarima ispod našeg stana). Bilo je tu i končića raznih boja i raznobojnih lastiša jer je baka često šila nešto. Iznad vitrine stajala je bakina posteljina koja je uvek mirisala na lep omekšivač. Središnja vitrina bila je za „specijalne prilike“. U njima su se nalazile čaše i tanjiri, escajg, poslužavnici i soliri, koje nikada nisam videla u upotrebi. To je sve bilo za „nekad“.

Dedina vitrina je bila raznolika. U njoj su se nalazile paklice od cigara, prazni upaljači, rokovnici, puno hemijski, od kojih je malo koja pisala, kutija sa šahom, mnoštvo papira i kada je trebalo pronaći nešto deda bi se obično naslonio na dvosed i detaljno „pretresao“ tu svoju vitrinu, ali obično ne bi našao to što je tražio. Onda bi uzdahnuo par puta, pa pogledao u donjoj polici gde je bio alat, pa otpuhnuo, pa ponovo pogledao u vitrinu a na pitanje „Šta tražiš deda?“ samo bi odmahnuo rukom

„Pa ono… mora da ga je matora sklonila… sve ona to …“ zatvorio bi vitrinu i pitao baku:

-Goco a gde je?

Baka bi se pojavila iz kuhinje, ako je bila raspoložena za šalu, kroz smeh bi mu rekla:

-Evo baš ga dvojica proneše malopre…  

Ako bi pak bila zauzeta poslom, samo bi viknula:

- Tamo je Vlajko, gde si ga i ostavio.. Neće samo da se odazove… 

Takav komentar bi dedu još više razljutilo jer ga je već dovoljno ljutilo to što ne može da nađe, pa bi u oba slučaja kratko opsovao, zaokupljen traženjem i poslao baku tamo gde ne treba..

Oni se nisu nikada svađali. Samo bi se grdili međusobno, a onda nastavljali razgovor kao da ništa nije bilo.

Iz dnevne sobe povirujem u žutu kuhinju. Kroz veliki prozor koji je stalno otvoren ( baka često „luftira“) pojavljuje se velika krošnja lipe. Na simsu su i vrapci kojima ona baci mrvice od ručka, pa ih sluša kako pevaju. Na belom frizideru vaza sa bosiokom. U prvom elementu do frižidera nalaze se razni začini i plava posuda sa vanil šećerom. Kada baka otvori tu pregradu, cela kuhinja zamiriše. originalslika-9977356Na Slobodinom, uvek besprekorono čistom, šporetu, nešto se krčka. U rerni se peče korica za tortu. Baka pere sudove prateći redosled. Nakon pranja, prvo briše belu plastična posuda za ceđenje sudova, onda crvena plastika za pribor, zatim se cela površina obriše da se sija i na kraju dobro ispere žuta truleks krpa. Oko stola četiri stolice sa klimavim crnim nogarima. Deda sedi na jednoj i melje orase na plastičnoj ručnoj alatki koja malo „preskače“ pa ponekad mu proleti koje jezgro. Tiho puše u brkove.

Prethodni dan ih je krcao na terasi. Nakrcao je punu činiju da baka napravi tortu. 

-Trunto, (tako joj tepa) a ima li šta za mene? – pita dok ubacuje orase.

- Ne znam, nema sad ništa.. – baka je zauzeta pravljenjem korica za tortu, trudi se da joj svaka liči na onu prethodnu, da budu jednake visine, ravnomerno ispečene, lepog oblika.. Upravo vadi jednu koricu iz rerne, koja je malo tamnija u odnosu na prethodne dve. 

-Ih.. zeza me struja, čas je slaba, čas jaka, pa mi ova korica pregorela…

- Daj meni, trunto, da deda nešto „majstoriše“ dok radi.. Zaslužio je. 

- Evo ti .. a ja ću drugu da napravim…

Dedi se smeši brk jer zna da će dobiti celu „neuspelu“ koricu, a to najviše voli.

-Dobra ova korica.. A kad dolaze deca? – pita u isčekivanju..

-Sneška reče da će ih sutra dovesti, do sutra ću napraviti tortu taman da odstoji malo, mada mi je fil malo redak..

-Ako… ako .. napravi da deca imaju.. evo i ja sam orase samleo.. Ide deda da odmori malo.. na terasu..orasi

Terasa je dedino mesto gde on puši cigaru. Nasloni se na ogradu, gleda u zgrade, malo u komsinice, leti, dovikne koju Iki na prvi sprat susedne zgrade ili Grozdi u zgradi pored, našali se sa komšijama sa drugog sprata dok zimi mirno gleda kako pada sneg. Pikavce baca u staklenu teglu koja se crni i stoji pored sandučeta sa starim knjigama. Kada uđe u dnevnu sobu sa sobom uvek ponese miris cigara, koje mu se sakriju u džemper onako krišom.. nenamerno… Zbog čega često padne novo „luftiranje“ stana…

U celom stanu najslađe mesto je ostava. Tu se nalazi pravo blago i jedan namrgođeni čuvar. U ostavi na stiroporu stoje dva džaka. Jedan manji sa lešnicima i jedan veći sa orasima. Na najvišim policama nalazi se ono teško dostupno blago koje samo baka otvara i u koje mi gledamo netrepćući. Slatko od belih trešanja, malih šumskih jagoda, tamnih kupina i velikih crvenih jagoda. Pored toga su i sokovi od malina i ribizla u velikim staklenim flašama, povezani celofanom. Sa druge strane je džem od kajsija svetlo naranžaste boje i jedna velika tegla meda. A sa desne strane stoji veliki ekspres lonac, crni sokovnik, koji je kvario tu idilu često me plašeći svojim izgledom..ostava

     Deda je posle napornog dana zadremao na dvosedu, a baka ga nemilosrdno budi i tera na noćnu moru.

-Vladane, šta kunjaš tu kao mačak, idi obrij se kao čovek, doći će deca, nemoj takvog da te vide…

-Dobro ići ću.. – govori deda više za sebe, dok još uvek žmiri.

-Još sto puta ću morati da te opomenem, znam ja to tvoje dobro.. gunđa baka dok se deda uspravlja, nakanjujući se da ode u hladno kupatilo i izvrši to nemilo brijanje brade i skraćivanje brkova. 

Nakon šetnje celim stanom, znam, da sada mogu da pozvonim na vrata, da upadnem u zagrljaj bake, koja me ljubi i oslovljava tepanjem sa Loko moja i već utrčavam u dnevnu sobu gde me čeka deda sveže obrijan i nasmejan, ljubi me u glavu i čeka sestru da se i sa njom pozdravi pa da nas obe baci na trosed i „umesi“. Deda je od nas pravio pite, gnjavio nas je, golicao, pa opet nežno gnjavio i nabrajao sve pite ovog svega.. gibanice, savijače, zeljanice, burek pite, jabučare, a mi smo se smejale, otimale i uživale. Onda bi svi zaseli i posle slatkog i kafe, baka bi nas poslužila sa najlepšim slanim kiflicama za koje je deda tvrdio da ih je on ručno nogama mesio.. I da noge nije prao nekoliko dana. Onda bi baka na sto iznela tortu i svima odsekla veliko parče. Da mi na ovom svetu poređaju sve torte, uvek bih nepogrešivo znala koja je bakina, jer je svaku ukrašavala isto, poznatom šarom uz pomoć viljuške.

Kada bi smo ostajale više dana kod bake i deke, svaki dan je imao dobro poznat redosled. Budili smo se oko 8h čuvši njihov šapat, koji su tiho razgovarali, kako je protekla noć. Nas tri smo spavale na trosedu, redom, baka, sestra i ja. Glavna preokupacija bila bi da deca budu pokrivena, da se ne prehlade iako je u sobi uvek bilo toplo. Deda bi rekao kako je on baš dobro spavao. I naspavao se. Probudio se samo jednom da „operiše“ malo po kuhinji. Umeo je deda tako da „smaže“ pola torte ili pojede pola vekne hleba (tokom operacija kuhinje) onda bi se vratio i nastavio mirno da spava. 

Jutarnje buđenje kreće golicanjem bake. Sestra i ja pokušavamo da se dokopamo bakine spavaćice, da je štipnemo, golicamo, ali baka se vešto brani, sakriva se ispod jorgana, zadirkujući nas. Mi se tu smejemo, utrkujemo i razbudimo. Na scenu tada stupa deda koji donosi slatko i vodu, u krevet, nama trima. Prvo se posluži baka, pa sestra a onda i ja. Zahvatamo što veće zalogaje da pokupimo sve šumske jagode, ali kaščica je mala, pa moramo da „ponovimo“.  Baki uključujemo televizor da čuje vesti i obično ima neki komentar na novosti pa izusti jedno:

-Hm, vidi ti to.. – koje deda uglavnom čuje na pola uva, jer kuva kafu u kuhinji pa je onda pita:

-A šta to kažu Goco? – a baka mu onda ukratko, prepričava šta su to rekli na vestima. On joj pruža kafu, nekad samo crnu, nekad sa pola mleka, u zavisnosti da li baku taj dan hvata gorušica ili ne, a sebi sipa punu šolju i uvek poklopi džezvu jer u njoj je ostalo repete, koje će piti sigurno do podneva. Za popodne će skuvati još jednu kafu koju  gustira do uveče. Deda je uvek bio oran za kafu. Više nego za vodu. 

Nakon vesti, peć se pokriva ćebetom da sačuva toplotu, prozori se otvaraju, soba se luftira, a deca teraju pod jorgan da nenazebu. To traje par minuta, dok se vazduh ne promeni, a neki novi, ne uđe u stan. Onda se svi oblačimo, baka se češlja, sa zelenim češljom, sredi obrve, ogledne se na tigrasto ogledalo, izusti jedno „Uhuj…“ (to znači da je spremna za nove radove), dok deda prevrće po džepovima jer ne zna gde je ostavio pare za prodavnicu. Kada ih pronađe kreće u potragu za ključevima koje traži prvo po vitrini, pa po džepovima, pa u jakni.. a onda uzme bakine ključeve jer svoje ne može da nađe tog trenutka.

-Mleko kupi kod Jelice, a hleb kod Simpa, njihov je bolji, deca imaju voće i tortu, ja odoh da spremam doručak… referiše baka dok se mi spremamo da sa dedom idemo u kupovinu. 

Ulicu prelazimo tako što ga obe uhvatimo za po jednu ruku, tako nas je naučio,  gledamo prvo levo, pa desno ima li kola, pa opet levo pa desno i ako nema onda prelazimo ulicu. Preslišavanje vršimo naglas i kada se obe usaglasimo prelazimo ulicu. Ispada kao da mi vodimo dedu a ne on nas. Idemo u prodavnicu, uzimamo mleko, a po povratku svraćamo kod Simpa, gde nas prodavac poznaje i još sa vrata radosno kaže dedi:

- Eeee.. Srbo da i ti dovedeš unuke kod mene.. sad će meni biti pazara.. Kažite dedi šta sve hoćete da vam kupi, da se i ja malo obogatim … (Šali se na dedin račun, smejući se.)

- Ajde, birajte šta hoćete, kaže deda..

Ja uzimam žvaku, a sestra prstom pokazuje na lizalicu izgovarajući jedno sigurno „to“.. Stavljamo na pult koji je viši od nas i gledamo u prodavca koji je iskolačio oči neverujući.

-Samo to??? Pa kako samo to, ja rek`o, sad ću da napravim dobar pazar a vi samo to.. E Srbo, Srbo, mnogo ti fina ova deca… kaže dok pakuje hleb a onda uzima po dve čokoladice i daje nam …

-E kad ste toliko fine evo da vas ja častim cokoladom..

Deda stavlja čokolade u kesu sa hlebom, mi se zahvaljujemo prodavcu i krećemo ka stanu. Dedi se brk nakrivio u desnu stranu i smeši se.

U kuhinji baka je već spremila doručak. Viršle, jaje na oko i jogurt. jaja-i-virsleNajbolji doručak svih vremena. Deda obično preskače doručak, ali sedi sa decom, dok mi jedemo, da se pobrine da smo sve pojeli, prepričavši baki događaj iz prodavnice. Glavni strah njih dvoje je da deca ne ostanu gladna. Zato posle doručka ide torta, pa voće, pa sok od maline, koji ja obično preskačem… ali ga zato sestra u slasti pije. 

Dok baka ubeđuje sebe kako smo slabo jele i samo kao „mačke liznule malo“ mi zajedno sa dedom idemo u dnevnu sobu na gledanje crtanih filmova. Deda je po tom pitanju bio nenadmašan. Nije bilo te utakmice, niti tih vesti, zbog koje bi on propustio crtani Toma i Džerija. Uvek se smejao nestašlucima mačka kao i mi. Nakon crtanog mi bi se igrali, a deda bi dremao na dvosedu. 

 

Za ručak bi svi sedeli za stolom u kuhinji. U dedinom tanjiru bi se uvek našla neka „ljuta papričica“ koja bi ga naterala da hvata vazduh i prozbori koje »Uh, uh..« ali ih je jeo uprkos ljutini.

Večernje okupljanje bilo je opet uz dnevnik, dok je baka dremala na trosedu, deda je ispijao svoju drugu kafu na dvosedu. Dremku bi prekinula zvonjava na vratima kada bi se u kratkom roku pojavile komšinice Ika i Grozda na kafi. Ika je bila niska ženica, crvene kose, brzog jezika, dok je Grozda sa plavom kosom, uvek našminkana malo otezala dok priča i uvek zadirkivala dedu… Unakrsne šale, dobronamerne, nezajedljive cirkulisale bi sobom. Da nismo mi tu, oni bi igrali karte, malo varali, malo se ljutili, malo psovali, malo više se domunđavali ispod stola dodajući „keca iz rukava“ kome treba i ludo se zabavljali. 

Uveče se soba luftirala po drui put, da uđe opet svež vazduh da može lepše da se spava…

 

 Letnji raspust provodili bi na placu, na vikendici sa puno voća. Baka i deda potovarili bi sve stvari i nas dve u malog „Fićka“ žute boje a dan bi proveli tako što bi se prskali vodom sa bunara, pomagali dedi da bere jagode i maline, pravili ručak „kobojagi“ od kupina (krišom od bake, jer se sa voćem ne igra, ono se jede), igrali sa peskom koji takođe nije smeo da se dira jer je od toga trebala da bude sagrađena kuća na placu, mada smo mi pravili bolje zamkove od „te bakine kuće“. Ručak bi bio serviran sve u minijaturi. Četiri zelene stolice i mali stočić, četiri činice i viljuškice, spremno smo zaposeli i sa uzivanjem jeli mladi krompir sa zelenom salatom koji je baka pekla u staroj šupi na šporetu. Uveče bi se vraćali u stan, sestra i ja pozadi u malom fići, baka napred, dok smo čekali dedu da zaklopi ogradu, pokrene ljutu mašinu, punu voća i povrća sa placa, koja se malo nećka, malo stenje ali ipak uspostavlja svoj ritam i kreće polagano…

-Da čuje deda sad pesmu.. – bio je znak da treba svi da pevamo. Baka prva počinje, njen glas je mekan i nežan.. Sestra i ja pokušavamo po malo koliko znamo reči, ali pesme su narodne, čule smo ih već nekoliko puta, pa se uklapamo.. Krećemo sa »Hajde Kato, hajde zlato«… onda prelazimo na »Leptiriću šareniću«, »Gde si da si moj golube« je naredna pesma gde više peva baka zbog visokih tonova koje mi teško pratimo, a završavamo dedinom pesmom, pomalo izmenjenom »Tri livade«.. Na poslednji stih dedi se smeje brk, a baka ga gleda ispod oka, smeska se i zadirkuje ga… Dok deda uparkirava ljutu mašinu u maslinasto zelenu garažu, gde pored fiće sa obe strane stoje ogromne gomile alata, mi se polako penjemo u stan.

Na povratku kući, nakon mnogo lepih trenutaka, pozdravljamo se sa bakom i dekom ispred zgrade, sedamo u kola. Okrećem se pozadi, popevši se na zadnje sedište, mahanje0709da im kroz prozor zadnjeg stakla mahnem još koji put.. Vidim bakin i dedin osmeh, cigaru u uglu dedinih usana koja gori u noći.. Odmahuju obadvoje i mašemo jedni drugima sve dok mi ne postanu samo jedna tačka i dok ne izađemo na glavnu ulicu.. Znam da su zajedno otišli u stan i da će sabirati utiske..

Ovo je samo par slika koje ću večno pamtiti.

***

Uzela je hemijsku, napisala ocenu, skinula naočare i protrljala oči. Ostatak će ostaviti za sutra, već je kasno a sutra je novi nastavni dan. Isključila je stonu lampu, napustila sobu i zatvorila vrata.

***

Više se ne okrećem kada odlazim. Mašem preko ramena, stisnem zube, zadrzavam suze i zamišljam da je sve kao pre.

Koreni…


Da je srednji vek, priču bih počela sa „Iza sedam gora i iza sedam mora…“. Ovako, u 21-om veku, priču započinjem jednim:

„Tamo daleko, u jednom malom brdovitom kraju, gde putuju čiste reke i plovi svež vazduh, gde su livade zelene a cveće šareno i mirisno, u jednom malom dvorištu stare kuće naslonjena nad korito, pored česme, stajala je baka Nada. Od milošte zvana Nale. Ugedavši goste, zažmirila je malo, podigla ruke mokre od vode i spustila ih na srce.

- Joj šćerko, koga to moje oči vide, joj, d’ umrem sad ne bi’ zalila. Jesi li to ti G’orgina? Joj, ćerko moja.. Privila nas je u topli zagrljaj, poželela dobrodošlicu i tek onda joj videh oči. Plave, kao sva mora. Sa rupicama u obrazima, mala, sićušna baka koja starost nosi na licu i pogrbljenim leđima a mudrost ispod sede kose pokrivene maramom.

- Ja, uzela malo robe, da operem, imamo ono sokoćalo kupio Mirko, imamo i struju, al’ meni lakše ‘vako. Uvela nas je u kuću, u veliku prostoriju koja je bila u isto vreme kuhinja, trpezarija i soba. Na zidovima slika krsne slave i kandilo, pored njih poređane jedna do druge, crno-bele slike sa venčanja, prvo svekra i svekrve a zatim i njena. Pričamo o svojima dok ona hitro vadi slatko i vodu da nas polsuži za dobrodošlicu. Iako je napolju svega 35 stepeni, unutra nas greje šporet na kom se kuva sveže mleko. Za divno čudo nije vrućina.

-Uzmi rano, uzmi ćerko…- nudi nas njen topao glas.

-Kako si Nale?-upitasmo je.

-Šćerko hvala kad si svratila, ja sam ćerko sa svakim dobro. Dok je Desimir bio živ, sve smo mi pravili pitanje. Sve ja to pitam za vas. Kažu, pa sve razavidesmo. A tamo, jesi kuću opremila?

-Jesam, nije mnogo ali dosta za nas dvoje.

-Šćerko, da ti je ceo grad, ako nemaš zdravlja, nema ništa. Deca samo neka su pametna a gde će poći s kim će doći… – pa pokaza rukom k vratima. Ovde ima 80 sela. Nema ko da te gleda. Vazda u onoj reci da prođeš nema ko da te vidi. Došlo kraj narodu. Niti može dva zajedno, niti može jednoj samoj.

-Znam, Nale, znam, ja eto s bratom ne pričam, a od iste smo krvi… sve razumem. Sa Dragicom se čujem ponekad, oni su dobro.

-Kuku majko, šta bi od onakog dečka. Šta to pričaš? Ako ti je brat, čemu se on nada.. Jest’ tvoja majka bila ljuta, ali je bila radnica za petoro. Njoj se, Bože oprosti, nije znao praznik, tako bilo onda…

-Nego, reci ti meni imaš li ti štogod para za sebe?

-Imam, unuko zlatna, rano moja, imam platu.

-Misliš penziju?

-Ja, to, penziju. Mirko ost’o bez posla. Niti je uzeo otpremninu, ništa sa golom dušom otiš’o.

-A on se nije ženio?

-Ne, govori selo, tiho, tuđokuća.. Šćerko, ja ne umem da ti pričam, neće ni jedna na selu. Koju d’ uzme? Ona nije znala ništa. Slušaj nevaljaštine.. Uz’o Velibor tako i oćela majku da mu istera, a ona jadna ne vidi na oči. On iš’o s njom 4 godine i bile se… Jadna Čedomirka, nije dala, kak’i s njom.. Laže narod. Izvoljevaju oni, ne dam da je uzme. O djete, slušaj ti, šta je ono radilo, o Svetoga mi Jovana ja mu rekla: Mirko, izvini šćerko što rečem, hvala ti što si došla, evo ti moje sise, ako si sa njom iš’o, idi uzmi dete.. A on meni rek’o: Majko, živo meso sa mnom spadalo ako je to tako.. Ne slušaj ti..

-Znam, ali sad se oni žene Albankama i Ruskinjama samo da ne ostanu sami.

-Sve hladne kuće ovde, sitnocveće.. Evo, dov’o jedan Vasović, nema dece, vele da je velika radnica… A djete, ko moja da si, da ti rečem, dok si neka si, samo za sobom zvono nosi.

-Nale, pa ti se ništa ne menjaš, a bila si najlepša devojka u selu. Kada su svatovi krenuli po nju u drugo selo,(počeše da se prisećaju starih dana), jedan stariji čovek sedeo je na brdu gledao svatove i rekao tada: Bože, bože, koliko belih konja, nekog će da ubije grad. I samo što su je doveli pade grad veliki kao jaje.. Sve je uništio u selu…

- Pamtiš mile, andjele moj, ako bilo tako.. A imaš li kola?

-Imala sam, prodala ih pa me sad drugi voze.

-Ako rano, šćerko, nije ni kola sve važno, ali ja kad krenem dva dana u mesto, ja poslen ne mogu da ustanem. A jadna Cana pogibe?

- Jeste, ali je bar zadnji put videla decu.. Eto, zivela je do tog trenutka.. Radila je ona kao crtač, bila kod sestre i onda se razbolela..

-Jevđo nam pričao, videli ga naši u gradu. Znam sve. Eeee jadna.. Kaže bila umetnik.. Joj Bože.

Razgovor prekide, njen sin Mirko, stariji čovek, milog pogleda i prijatnog glasa, koji nas srdačno pozdravi i mi ubrzo krenusmo, dok je sunce polako zalazilo iza brda. Htedoh da pomazim mače, koje je stajalo na kućnom pragu, kraj dovratka ali je baka Nale otera..

-Iššš… ćerko, unuko zlatna, nemoj poganiti ruke, teram ih ja stalno, ali poganštine, one dođu jopet. Osmehnuh se samo „poganštinama“ i produžismo uzbrdo sa Mirkom. Baka je otišla da obiđe krave i tele.

-Ja ih za mene kupio, da ih hranim, a ona ih jadna voli, pa radi oko njih. Sve mi je jasno, vreme grabi i prolazi, a godine već stigle. Kada dođu nije lako biti sam. Bilo je, hajde da napravim kuću, bilo je vreme tak’o, imalo je devojaka, ona je laka i nežna, ne bi preživela da ja odem, terala me da učim zanat, onda je bilo „uči da se ne bi mučio“. I da je ona srećna, da ja sad radim, to što sam učio, al’ eto… – sleže ramenima a mi i sa ono malo reči sve razumesmo.

-Danas je lako kupiti kuću. Samo pitas toga što prodaje jesi je ti pravio? On ti  kaže: „Prodajem, ali je nisam ja pravio“. E onda se možete pogoditi. Onaj ko je jednom kućio taj je nikad prodati neće.

-E rano moja, šćerko lepa, (pridruži nam se baka), ako ne znaš da pletes i predes nisi im’o oprelo, nisi mog’o maramu d’ ispleteš. Sve bilo golo k’o prst. Danas je drugo vreme.

Na rastanku poželesmo joj sve najbolje, puno zdravlja i još mnogo godina. Ona se osmehnu, onim divnim osmehom, odmahnu rukom i počasti nas još jednom „mudrošću“ za kraj.

-Šćerko, sitnocveće, hvala što si došla, a ja ‘vako ću, ‘nako ću – lako ću.“

* * *

Prepričah priču o istinskoj mudrosti, tamo, negde daleko. Odakle svi mi potičemo, a malo ko se seća. Većina je sve zaboravila. Nekolicina pamti ali samo ono loše. Ja želim da se sećam samo onog lepog. Baka Nade, jednog dana, i mnogo mudrosti. Zapisah da ne zaboravim.

Vreme unazad…


Sedeli su na stepenicama jedne zgrade obavijene noćnim mirnom, nakon iscrpljujuće večeri. Najednom, posle dužeg perioda tišine, na pamet mu je pala današnja vest o mogućnosti da se vreme „može“ vratiti unazad. Rekao joj je, zamišljeno gledajući u jednu tačku:

- Znaš, izgleda da je ova „nova“ čestica poremetila teoriju relativiteta. Izgleda da je moguće vratiti vreme..

- Unazad? – upita ga, prenuvši se iz svojih misli.

- Pa.. valjda.. Da to zaista može, gde bi ga vratila?

- Vreme? Ne znam.. Ima dosta stvari koje bih ponovo proživela.. Tada mi ti trenuci nisu mnogo značili ali su mi se neminovno urezali u mozak..

- Kao šta, na primer? – bio je uporan.

- Evo, vratila bih vreme na onu noć u školskom dvorištu. Stajala bih duže kod drveta i bolje osmotrila dečka koji je trčao za loptom. Nikad ga više nisam videla da igra fudbal, a opet pamtim taj pokret „driblanja“ koji je izveo, kada mu je ogrlica ispala na crnoj majici.. Bio je u tamnoj trenerci, sav crn, mističan.. Volela bih da sam ga duže posmatrala iza drveta.. – rekla je sve tiše i tiše dok su kola prolazila nepovratno u noć.

- Bezveze, daj reci nešto konkretno, gledaš u nekoga duže nego što jesi.. baš traćenje vremena.. baš bezveze..

- U pravu si, šta ja pričam sa tobom o tome kada ti ne znaš koliko tako male stvari mogu da znače.. Naprosto, volela bih da sam zapamtila svaki detalj tog upoznavanja, trenutak kada sam mu pružila ruku i držala njegovu tih nekoliko trenutaka.. Sećam se, doduše kao kroz maglu, da sam se iznenadila njenom mekoćom naspram savršenog rukovanja, napokon je to bio pravi stisak.. Odmeren.. Volela bih da sam mu tada videla oči.. Sada bih znala šta kriju, kako sijaju, sada bih znala sve. Ne bih se, kao tada, smejala i radovala što je otišao, već bih ga zadržala pričom i pamtila sve ono što je rekao.. Jer pola stvari se i ne sećam… I kada je bio tu ja ga nisam čula.. A znam da je zbog mene te noći stradala njegova trenerka..

- Ti jesi moj omiljeni lik, ali ti nisi pri sebi sad.. Pogledi? Smejanje? Trenerka? Oooo svašta!

- Dobro, kada ja nisam pri sebi gde bi se ti tako „priseban“ vratio? – upita, ljutito pogledavši ga.

- Eto, ja bih se vratio u noć kada sam se prvi put ljudski napio.. E..e..e…  nikad kao tad.

- Sumnjam da si ti ikad od tad i bio trezan.. – nasmeja se ona šeretski.

- Ili onda kada sam smuvao onu plavojku. Bila je bre, riba i po a ja to uradio zbog gajbe piva, jest’ baš me briga za nju..

- Jao!!! Nemoj meni to da pričaš molim te! Znaš da te tvoje „šeme“ ne volim..

- Ma, znam.. da Vi.. princezo „na zrnu graška“ imate sofisticirani ukus.. Da slučajno nemate još neku želju, Visočanstvo? Da li su sva „pogledavanja“ bila u odgovarajućem intervalu? – upitao ju je, podrignuvši od piva koje je cirkao…

- O..o..o..! Sve žabe ovog sveta ti nisu ravne! Životinjo!! Ne znam.. pored tebe teško da nečeg i mogu da se setim.. Volela bih.. eto.. da me nikada nisu probudili u onom belom jugu te hladne noći.. Mojoj je glavi na njegovom ramenu bilo i te kako toplo.. Mada pitanje je bilo da li sam uopšte i spavala.. Možda sam i budna sanjala.. Ko bi ga znao.. -uspela je da samu sebe zamisli.

-Znam ja, lisica si ti a i one su mačke je l’ tako? – umiljavao joj se znajući njenu slabost prema životinjama.

- Ti si medved, druže moj, pijan .. al’  od svog meda.. -kvrcnu ga nežno po glavi.

Zagrlio je flašu kao najdražu ljubu i tiho joj šaputao:

- Draga.. eh.. najdraža moja..

- Ako te Nadežda čuje, bojim se da će ti ta flaša doći glave ali BUKVALNO. Nego, setih se još nečega.. slušaj ovamo… -pokuša da ga otrgne od flaše koju je zagrlio dok je on mumlao:

- Najdraža, bojim se .. da opet ima neku glupost na pameti.. sedi mi na usnu.. da otpijem gutljaj.. lakše ću ćutati..

-..volela bih da igra sa mnom kao one noći. I da mi peva .. na uvo.. eto samo još to bih volela.. ponovo da proživim..

Njegovo strpljenje bilo je pri kraju.. Ustao je demonstrativno i viknuo:

-Ma, idi, begaj.. ja jedva izdržah tvoju priču, ko zna kako su oni, mučeni, podneli tebe.. Sumnjam ja, draga moja, da bi te oni sad gledali, šaputali, plesali i pevali.. Sve su to prazne priče.. Akcija je na ceni, a to tvoje u neolitu ostalo..

- Mislis, u srednjem veku? – upita ga uvređena.

- Ma, to sam i mislio, evo odma’ se naljutila.. Evo.. Sad’ ću ja da ti pevam na uvo, samo da ispijem gutljaj, čekaj…. brzo ćeš ti zaboraviti te nesposobnjakoviće.. Ček.. evo.. Khm.. „Krčmarice, vina amo daj..“ – zaurlao je njegov hrapav glas.

- O neee! Ćuti, berkrijo, čuće te neko.. Psssttt! Vidiš da si pijan, opet će te Nadežda ribati.. a i mene zajedno sa tobom. Ajde pijanduro, polazi kući.. – uhvati ga ispod miške i povuče ka ulaznim vratima zgrade.

- Nisam ja kriv što ti nećeš da piješ sa svojim drugom, pa sve moram sam.. Ej.. ne znaš kakvu rajsku tekućinu propuštaš…

- Ne lupetaj, pivara ima najviše prihoda od takvih kao što si ti.. ajde još koji stepenik i tu smo..

Na vratima stana, pojavi se Nadežda namrgođena kao uragan. Slegnula je ramenima, jer više ništa nije mogla da uradi i predala joj „teret“, nadajući se da će ga ona otrezniti, pošto ona nije umela..

-Ulazi unutra, Gospod te ubio..Jao.. samo da može da se vrati onaj dan, kada mi te Gospod na put naneo, jao .. video bi ti svog Boga..“ – gunđala je Nadežda dok je nesretnik i dalje mumlao, više nego što je pevao, svoju verziju pesme „Krčma u planini“ siguran znak da je mrtav pijan..

Vraćajući se razmišljala je, kako po njenog druga ne bi bilo dobro da „vreme može da se vrati“ jer bi mu opet Nadežda sudila.

A ona je čeznula za tim vremenom, kratkim trenucima, tako blještavim, za nekim noćima, neponovljivim, kada je ljuteći se na sudbinu i Boga, jer nije po njenom, upadala duboko, duboko u nečije srce…

A ona se sećala svega, osim toga.

I ostaće ga večno željna..

Dok je bude.

Lažna istina


Teško mi je suze izmamiti. Jako teško padaju. Ali kada se sliju, žare i pale više od bilo koje suše. Sagore sve što se sagoreti može. Dušu ponajviše. I uvek se pitam, potajno u sebi, vredi li? Vredi li ih prolivati? Teatralno, obećam sebi da neću više. A znam da sam sebe slagala.. Jer u ovakvim noćima, samo plamen može me podsetiti da postojim. Samo preveliki bol u duši može me trgnuti i ja ću odahnuti.

U redu je..

Mogu ja to..

I laž me guta polako.

Dugo me nije bilo. Ne mojom krivicom, ne bilo čijom, jednostavno nije bilo potrebe da nešto kažem. Taložila sam slike u sebi, misli i razmišljanja tako da me sada svaki delić sebe boli. Napunjene su pregrade duše do maksimuma i jednostavno moraju da se isprazne. Moram ući unutra i napraviti raspored. Nebitno (ako bilo šta što se u duši nalazi može biti nebitno) ide napolje, a ono bitno i suštinski ostaje. Računam da ako se obračunam prvo sa sobom i sa dušom, posle ću lakše sa ostalima. Lakši će snovi biti, lakše ću zaspati.

A znam da opet lažem sebe.

Kako dani prolaze svakodnevno te se setim. Krenu misli da se roje i ja krenem da pričam sa tobom. Iako znam da nisi tu, mada se sve nadam da me čuješ. Da i ja tebi nedostajem bar delic mog nedostajanja tebe. Iako ti šetaš, možda nekim drugim kaldrmama i nekim drugim stazama budućnosti. Iako se možda više ni ne igraš mačke i miša, iako se možda nećemo ni sresti onako u mislima, kao što smo umeli. A možda umemo to još uvek, samo čekamo korak onog preko puta nas.. . Naprosto ostale su one tvoje rečenice urezane u moj mozak, uklesane kao znamenje. Više ih se ne bojim toliko, šta više mislim da sam uspela da ih pobedim. Da pobedim laž u sebi. Sada mogu da ti se osmehnem i kažem: “U pravu si.., tako dobro si u pravu”. Ovde bi više odgovarala neka dobra, sočna psovka ali ja ne psujem, još uvek.

I znam da neće zbog toga lakše biti ni tebi ni meni..

U mojim razgovorima sa tobom, primećujem da ima puno praznog prostora. Premda znam da bi se on ispunio u par rečenica. Jer pravim ljudima više i nije potrebno. Mogli bismo o tim događajima da razglabamo na sate ali suštinski one bi stale u par rečenica. Gole, nage, odavale bi umetnost događaja prethodnih vremena. I znam da bi bilo teško. Da se pogledamo u oči posle sati i sati razgovora. Naprosto, u nama bi stalno bilo pitanje… Da li je moralo ovako?

A nadam se da ti je dobro. Da možda, krišom svratiš da me vidiš, da se u šetnji nekim prevojima ipak mene setiš, da razmišljaš još uvek o onome što smo pričali i onome što nije ostalo ispričano.. Da sam i ja tebi vredela bar upola onoga što si ti meni. Jer biti čovek u današnje vreme je đavola rabota. Biti sve ostalo je mnogo teže. Zato mi je i teško kada te se setim.

Da tu je.. Još uvek me prati Mesec. Naprosto ne mogu bez njega. A volela bih da mogu da ga se oslobodim. Padaju mi na pamet razne destinacije, ali na Zemlji takva ne postoji.. Mada verujem da bih na bilo kojoj drugoj planeti opet bila pod njegovim uticajem. Svesno ili ne. Kada bih nekad, do druge planete stigla.

Do daljnjeg ostajem ovde, među svojima. Još uvek se tešim da je sve moje. Prisvajam i što treba i što ne, samo da osetim pripadnost nekoj normalnoj grupi. Nečemu ispravnom i tačnom u moru ludila.

Izdržaću, uspeću, mogu ja to.. 

I opet lažem sebe.

Jer znam da ne mogu tebe..

Jutarnjim svitanjem ti želim laku noć.

P.S

Ostani bar tu još ovu jesen. Da mogu da svratim. Nemoj me napuštati..

U zimu ću se već nekako snaći…

Znam to…


Mrzim kada stvari znam unapred. Kada se kockice naprosto slože same u mislima i to uvek mimo logike, po osećaju i instinktu naprava nakaradnu sliku kojoj tako malo treba da se izobliči i postane jasna.

Samo onda kada je neko izgovori.

Mrzim kada vode računa da me ne povrede. Kada ćute i skrivaju stvari. I umesto da nož zariju brzo i izvade ga još brže oni ćutanjem dopuštaju da me ranjavaju polako i natenane. Da ih ne znam pomislila bih da uživaju u tome.

Blagoslovena prokletstvom zvanim „znanje unapred“ uvek udahem vazduh kada osetim da nadolazi talas izoštrenja. On očisti mutnu sliku i ostavi onu izoštrenu do najsitnijih detalja koji se lepe za mene. Zarivaju te slike svoje kandže pravo u srce i mozak i tu ostaju. Nikada se ne izborim sa njima do kraja. Jer te gamadi nemaju ni početak a ni kraj. Sa njima je najbolje ne sklapati nikakve dogovore. Dozvolim im onoliko prostora da mi ne stoje ni na srcu ni na pameti i trudim se da ih ne vidim.

Blaženi bili ljudi koji ne razmišljaju brze nego što treba.  Koji nemaju tu „falinku“ da nakon prve rečenice čuju još tri naredne koje će uslediti nakon te prve, nepogrešivo i tačno. Koji ne jure unapred. Ispred vremena. Čije vreme teče po taktu.

Jer ako pričamo o vremenu čemu onda uzgredno pominjanje broja i boje? Svaka uzgred spomenuta stvar mora imati neki sled i događaj. I dok ti i dalje pričas o vremenu, ja razmišljam o brojevima i boji. Svaki broj ima svoj razlog. I svaka boja je iznenadna. Kada znam da je veliki jaz između pređašnje i sadašnje teme  i da su ovi podaci umetnuti, sigurno je da treba da mi saopštiš neki iznenadni razlog. A on se ne kaže tek tako. Pogotovu ako znaš mene. I ako znaš da mi ta vest neće dobro doći. Udahni vazduh. Klik, klik, klik…

Slika se sklapa. Pričaš o brojevima, neobazirući sa na mene koja ni ne trepćem. Fali mi jedan deo mozaika. Tražim ga munjevito po sećanju. Odakle izvadi sad tu temu.. Ukraden pogled. Pa da! Znam. Opet ona. Opravdanje pod nos. Da nikad ne pitam odakle je. A verovatno ću. Nesvesno ili slučajno. Da se izbegne svaki mogući problem. A biće. Vrati se u priču.

Čujem da si sad tek stigao do boje. Objašnjavaš i dalje izokola. A ja još uvek stojim i čekam. Ključnu stvar koju znam unapred. Prolaze minuti u kojima ti i dalje pričaš. Ja još uvek čekam. I ne dišem. Ne trepćem. Dve sekunde. Nemoj. Tri. Ne radi to. Demantuj me. Četiri. Ne opet.. Pet. I onda čujem..

Ona meni da broj i boju.

I talas prešao preko slike. Izoštrio i nju i još pet složenih i povezanih u međuvremenu. One se već u miliseknudi lepe za mene sveže okupane, dave me polako. Nemam snage ni da trepnem. Obamrla. Uključujem se na „automatik“. Ne razmišljaj. Diši. Klimni glavom. Premosti. Nastavi.

I taman pomislm gotovo je novi udar je na pomolu. Sekundu pre videh sliku. I opet u krug! O prokleta vrteško! Stani! Zaglavi se! Ja još uvek vrištim od prve „ture“ a ti me i dalje vrtiš!

Nižu se slike i ređaju. Spajaju se. Klik. Nesvesno. Klik. Hvatam informacije i povezujem namerno ostavljene sa strane. Klik. Svaka vrteška će stati. Klik. Pa i ova će. I ja ću sići. Srećna i mirna. Klik. Nema više. Klik.

Neke stvari je najbolje nikad ne saznati.

Neke stvari naprosto nikad ne znati.

Neke stvari je idealno nikada ne videti…

…… unapred.

 

Osmeh…


Da vam život pokaže pravac kada se „izgubite“ smatrala sam besmislicom. Da može da vas nagradi posle mnogo  suza pokajanja još i većom.

Sve je zabluda. Moja zabluda.

Sunce je zalazilo nagde oko 17h. Vožnja autobusom nakon teškog dana. Ušavši na zadnja vrata obrela sam se nekako na sredini autobusa. Srećom pa nije bilo gužve. Na prvoj stanici jedna gospođa je ustala i ja sedoh.

Posmatrajući slike kroz prozor koje su se ređale, ličila  sam na otrovanu mačku koja izlazi na sunce da je ogreje, svesna da će ubrzo lipsati. Tako sam se i osećala.

Preko puta mene sedele su majka i ćerka. Lepuškasta devojka sa problemom u govoru i gospođa divnog pogleda. Devojka mi se osmehnula i mahnula mi. Osmehnuh se i ja njoj i pružih joj ruku. Rukovale smo se dok je autobus prolazio nekim ulicama novim i nepoznatim.

Ona je i dalje nastavila da mi se osmehuje dok sam ja „skliznula“ u svoje probleme uozbiljivši se. Trebalo je nastaviti dalje. Nekako.

Devojka je nešto nerazgovetno izgovorila u pravcu mene. Gospođa me je pogledala i na moj upitan pogled, jer devojku nisam razumela kazala  je:

-Rekla Vam je da ste lepši kada se smejete.

Osmehnula sam se devojci od srca i sa suzom u oku zahvalila. Izašli su na sledećoj stanici i devojka mi je ponovo mahnula. Uzvratila sam joj mahanjem i osmehom.

Kada svane novi dan trudim se da budem lepša nego juče. Da se osmehnem više nego dan pre toga. Osmeh je jedina stvar koja vas može učiniti lepim i ne košta mnogo.

Budite i vi lepi!

Laku noć…


Ovo nije priča za laku noć i mirne snove, ni za one ljude koji bezbrižno spavaju nakon odluke da upropaste mnoge živote, sudbine i pre svega snove.

Ovakvih priča čula sam mnogo. Sve ih prigrlila u svoj zagrljaj iako ni u jednoj nisam učestvovala, bar ne direktno. Za svaku sam našla određeno mesto, ublažila njene ivice, smirila ih da ne bole toliko i ponosno ih čuvam u svojoj duši. Ipak su meni poverene kao najdragocenije zdanje.

Samo nad ovom sam zaplakala u trenutku. Iznenada. I samu sebe sam iznenadila. Ali slika je jednostavno preovladala. Pojavila se odjednom, iznenada, kao mozaik od ono malo izgovorenih reči, dotakla mi dušu, pogodila direktno u srce, ranila zanavek.

„..Iz nekog čudnog razloga sećam se svih životinja. I crne krave, skroz crne koja je davala belo mleko i njenog teleta koje je kasnije postalo mlada krava i opet njenog mladunčeta sa tri boje. Bilo je mnogo slatko. Imalo je podvoljak i bilo baš lepo. Kada smo otišli njih je uzela jedna naša žena udata za Hrvata. A naša.

(Meni u glavi slike mnogih životinja koje su uginule gladne, koje nije imao ko da uzme, a onda još gora slika svih gladnih ljudi, pa gutam knedle i govorim suzama da stanu, da ne lete..)

I psa sam morao da odvežem. Trčao je nesretnik dugo za nama, trčao i onda stao kada je shvatio da nešto nije u redu.

(da je napušten, ostavljen.. leti negde u vazduhu.. lete i moje suze na oči)

Imaćeš ti još pasa i još životinja, kažem, a znam da to nije isto, naprosto moram da lažem.

Sebe samo.

Ne može tako da bude.

Ne sme.

I onda svi moji problemi se minimiziraju, postanu jadni i bedni.

A mene bude sramota.

I slike zaigraju kolo.

Krenu da me muče i proganjaju.

Javi se i strah koji čuči tu u ćošku i kezi mi se u lice.

I onda tako ostanem budna…

Vama želim laku noć…

Kad dođe oktobar..


Stvar je naizgled komplikovana, a vrlo prosta.

Da bih sačuvala sebe ubila sam nju.

Nisam mogla biti ja na dve različite strane.

Naprosto nije išlo.

Pribavila sam sebi malo snage tek po koje zrnce i mnogo boli.

Sada moj udah jednak je izdahu.

Kapacitet smanjen ispod granice minimuma.

Svakim udahom osetim kako mi se stomak puni vazduhom – znači živa sam.

Brzo izdahnem vazduh da ne remeti konstantnu bol u utrobi.

Grudni koš, srce i dušu već odavno ne osećam. Jaka bol u desnom predelu javi se kada osetim da nadolazi talas boli. Onda udahnem duboko, čekam da me zapljusne, okupa, zaledi i prođe. Šta ostane posle plime boli bolje da ne objašnjavam.

Dani se vuku, stalno  mislim da je baterija kriva što se kazaljka  ne mrda. A onda shvatim da je to moje vreme. Ostarilo je. Umesto gipkog mladića koji leti i za kim se trči, postalo je  umorni starac iza koga koračam. Polako i dugotrajno.

Noći su još u celoj priči i najlakše. Tada i budna mogu da sanjam. Mrak je odlična pozorišna zavesa, a moje misli vandredni glumci. Samo tada kada gledam u noći predstavu, bol utihne. Valjda je budno prati i on. Kritičar je to opasan. Njegova kritika neumoljivo donosi suze na moje lice i onaj jecaj koji me rasparča. Ne možete zamisliti na koliko majušnih delova atomske veličine se možete raspasti.

Jutro dočeka luđakinju pre nego mene. Ni mrtva a još uvek kvazi živa. Smrt je tako dobra stvar kada ne znate kako živeti. Šteta što mi ne odlučujemo o tome. Samo zora zna kako izgleda molitva sa „Bože samo da preživim još i ovaj dan“.  Samo ona zna kako se gutaju džinovske knedle „na suvo“ i metode kojima uzalud pokušavam da zagrejem noge.

Obamrle. Hladne.

Pipnem ruke one postale Arktik.

U pogledu odavno se topi poslednji ledeni breg, a magla se napolju razdanjava.

Ulične svetiljke se gase, usne su već pomodrele,  zraci sunca pojavljuju se na istoku, pogled se ukočio, dan je svanuo.

Oktobar je došao.

Ja sam, eto, otišla.

Prsten…


U najstrašnijim pričama o snovima, uvek postoje one o kojima se ne priča. Koje ukoliko se sanjaju, ostaju zanavek potisnute u neki krajnji kutak, da miruju. Da se smire, zaborave, isčeznu.

Postoje i oni priče o snovima koje te progone. Javljaju se često, nekada su prizvani podsvesnim razmišljanjem a neprizvani umeju biti i te kako teški. Teški- samo za one koji ih sanjaju.

Danima sam uspevala da ih nadjačam. One snove o kojima se ne priča, od njih sam uvek bila jača. Bar sam tako mislila. Ove koji me progone sa njima sam bitku vodila. Da ih potisnem u ćošak. Da ih sakrijem od sebe. Da nestanu. Noću bi se, uprkos mojim višestrukim naporima, vraćali. Jači.  Nespretna u snu, da se na bilo koji način odbranim od misli i razmišljanja, ušetali bi u moje snove i pravili pakao od istih. Budila bih se jutrom umornija nego što sam zaspala. Izbezumljena. Uplasena. Na kraju, videvši da tako ne ide, bar ne daleko, granica ludila bila je na korak od mene, rešila sam da ih prihvatim. Šta više, postali su mi potreba.

Dozivla sam ih i zelela da ih sanjam. Da ih vidim u snu. Bar nekog od njih. Samo sam njega uporno zaobilazila.

Bio je san o kome se ne priča.

Ni sa one druge strane jastuka.

Skoro pa do kraja zabranjena tabu stvar. Ona koja se ne priziva. Samo jedne noći, u moru neprospavanih, preplakanih, buntovnih i bunovnih, polusvesnih noći – poželela sam da se nikada nisam probudila.

Sanjala sam ga.

Nepozvan ušetao je napravivši nezaboravnu noćnu moru. Sve potajne želje, kao po komandi skupio je i sa njima umarširao sigurnim korakom.

Parada ludila.

Ispod stola krila sam desnu ruku, nervozno okrećući burmu. Skidala bih je i ponovo vraćala na prst. Grešna što je imam, a opet grešna što je skidam. Nije mi bilo jasno zašto je burma na mojoj ruci ista kao i na ruci osobe koja je mirno sedela pored mene, naočigled svih ljudi koji su stajali tu ispred i posmatrali nas. Bile su iste. Moja manja, a njegova veća. Zelenkastog sjaja uokvirene zlatom. Jako me je nervirao nakit i loše sam se osećala zbog njega. Nije mi se ni sviđao. Bio je teret na mojim prstima. Koji sam morala neprestano da skidam i da vraćam.

A onda sam pogledala na levu ruku i ugledala mali verenički prsten sa sjajnim kamenom.

Neviđeni šok.

Ljudi neki znani, neki neznani – pogledali su u mene. Istovremeno. Odjednom. Da je zemlja mogla da se otvori večno bih joj bila zahvalna. Brzo sam skinula oba prstena i krenula da ih sakrijem u džep. Pogledala sam u oči osobe pored mene, tražeći podršku, oproštaj jer nakit skidam onako na kvarno, da niko ne vidi, ispod stola, pod budnim okom publike koja je nestremice zurila u mene. Al’ hoces vraga! Uhvatio me je za ruke, naglo okrenuo ka sebi, pogledao ubilačkim pogledom izvadio prstenje iz mog dzepa i vrativši na moje ruke rekao:

Tako treba da bude!

I ljudi su nestali. Mora da ih je zemlja progutala – hvala joj! I strah je u meni nestao jer sam shvatila da ništa drugačije i ne treba da bude. Srećna, napokon dođoh do tako vrednog saznanja, prepustila sam se uzivanju i sreći i probudila…

Da je san potrajao ja ne bih sad ovo pisala.

Srećom pa nije.

Srećom pa ja sad znam kako jedino treba da bude.

Srecom pa još uvek mogu u zemlju da propadnem.

Par-ne-par


Nikada nisam volela parne brojeve.

Delovali su mi „punačko“ nekako deljivo.   

Što sam kasnije shvatila i da jesu.

Neparne sam volela više jer su bili usamljeni, pa sam osećala da ih upotpunjujem onako potajno, da ne budu sami.

I sve lepe stvari su se dešavale na neparne brojeve.

Htela ja to ili ne.

Planirala ili ne.

Ja sam planirani neparni broj.

Koji kada podelite N puta uvek će ostati neki sitni deo, majušan ali ipak dovoljan da to budem ja.

Koji teži nuli – doduše.

Caka nastaje onog trenutka, kada svojim postojanjem upotpunim još jedan neparan broj.

Postajemo parni, deljivi.

Kada me iz takvog skupa, podelite N puta, od mene ne ostaje ništa.

Tada sam ja nula.

Iza mene ostaju parne godine okrugle, reklo bi se potpune.

A tako prazne.

Ispred mene neke nove.

Nadam se neparne.

Sada i da hoćete jedan deo mene – nulom se ne deli ništa.

Samo zato jer to nema smisla.

U nekoj višoj logici možda i ima.

U ovoj,  kojom se ja bavim trenutno,  sve je odavno postalo besmisleno.

Bogatstvo…


Nisam bogata toliko da imam snage da ubeđujem ljude da nisu u pravu kada gledaju samo sebe. Nemam ni toliko zivaca da objašnjavam sebe onima koji nemaju uši da čuju i tiše stvari od mog srca. Nemam baš ništa čime bih mogla da se pohvalim ovako javno a da i vama to služi na priznanje što me znate i poznajete. Ili samo čitate.

Moje cveće ne raste u saksijama na mom prozoru, ni u mojoj bašti već u mojoj duši. U raznim kutovima iste možete pronaći one retke vrste starog cveća i neke nove sadnice. I uvek ću vam dati rasad, sa nadom da ćete i vi cvetati i da će i vaše duše biti sigurno sklonište, oaza mira svima onima koji požele u istu da se sakriju.

Nemam ni metre na kvadrat, ni kvadratne metre ograđenog prostora, onog životnog da bih vas u isti pozvala i častila svim i svačim. Imam samo sve livade ovog sveta i sva brda i doline koje će nas primiti čak iako ste iznenadni gosti. Prostranstvo je moj dom. Neograničen i beskonačan. Jer jedino tako mogu da živim. Bez lanca, katanca i vezice ključeva kako bih sačuvala sve što imam.

Nemam ni bazen u kući, ni ceo sprat pod vodom, čak ni vodeni krevet. A svaki potok i svaka reka, pa i more, me dočeka široko u zagrljaj. Igraju se sa mnom i rashlade me u vrele dane. Talasi mi odnose tugu, setu i „poruke u boci“ na drugi kraj sveta. I uvek im kazem hvala na tome.

Nemam ni ptice u dvorištu a ni kanarinca u kavezu,  imam samo prijatelje na nebu koji mi mašu treptajem krila i pozdravljaju pesmom. Imam raspevan dan i pričljivu noć.

Nemam ni skupa kola. U nedostatku vremena da svojim stopalima obiđem određena mesta služim se maštom. Obišla sam tako više mesta koje možete i koje ne možete da zamislite. Bilo je sjajno i uvek se nekima rado vraćam.

Nemam kreditne kartice, bankovne račune, novce i novčanice. Nemam čak ni novčanik. Jedino što mogu da mi ukradu su reči. I nije im neko bogatstvo jer ukrasti tuđu reč nije „nauka“. Napraviti takvu reč da drugi požele da je ukradu jeste sposobnost. Ali opet ne za pohvalu. To je dar, a darovima se ne hvali. Na njima se zahvaljuje.

Nemam prijatelje u brojkama i  „like“-ove na fotografijama. Imam samo bezbroj zvezda koje me prate i jedan odsjaj koji pratim ja. Prijatelji su mi širom sveta gde god je razumevanje i poštovanje onog preko puta tebe. Bilo da su ljudi, bilo da su životinje.

Nemam ni plastične operacije na sebi, ni skupe krpice, ni markirane torbe i cipele. Imam dva oka na koje sam ponosna, osmeh koji volim da pokažem,  telo totalno nesavršeno u moru savršenstva. Ali znam da je samo moje. Jedno i jedinstveno.

Nemam etiketu na sebi, ni cenu. Čak ni šifru pod koju bi ste mogli da me svrstate. Da me ukalupite. Totalno sam vanstandardna. Samim tim ne možete me kupiti, imati posedovati. Na vašu žalost. Možete se igrati sa mnom na mom igralištu, ako umete da budete dete u odelu odraslog čoveka. Daću vam i kantice i pesak. Biću od pomoći kada poželite da sagradite kulu.

Sa mnom je lako..

Ja sam besplatna letka koja se deli slučajnim prolaznicima na kojoj ništa ne piše. A sa koje se može mnogo pročitati ako umete da vidite stvari koje niko ne vidi.

Ako sa tužnim možete suzu da podelite.

Ako siromašni umete sa siromahom  zalogaj hleba da prepolovite.

Ako sa radosnim možete da osmeh da delite.

Nemam ništa čime bih vas navela da pomislite da je moje bogatstvo materijalno. Da ga možete kupiti, zaraditi, dobiti, napraviti, ukrasti ili otuđiti.

Budite sigurni da ako posedujete bar malo ovog MOG BOGATSTVA vi nikada nećete biti siromašni duhom.

Ima li šta bolje od toga?

Hodočašće…


Priznajem nije mi se išlo.

Priznajem i da sam plakala od nezadovoljstva.

Zašto baš ja, mora li sada – kada sam se taman uhvatila u kolotečinu dešavanja, kada sam napokon uspela da pratim svoj sat i ritam, da mnogo ne razmišljam, da se jednostavno prepustim.

Izgledalo je kao da će mi ta tri dana sve poremetiti.

I jesu, da se ne lažemo.

Najteže za mene je kada ne znam gde idem. Kada treba da otvorim dušu i širom pustim tu „novinu“ da nađe svoje mesto u istoj. Kada treba da se iznenadim. A linija između šoka i iznenađenja je jako tanka. Uspevala sam toliko da zbunim sebe, da ponekada nisam bila sigurna da li sam iznenađena, šokirana ili nešto treće.

A bila sam dirnuta.

Trebao mi je mir a ne taj put. Premda ni sama nisam nikada uspela jasno da definišem kakav je to „mir“ za kojim čeznem. Najbliže rečeno, to je prostor koji je u svojoj tišini dovoljno glasan da se osećam prijatno. Dovoljno tih u isto vreme da svaka moja misao može da se čuje. Nešto što ne opterećuje, samo opušta. Nešto što ne vezuje, već daje svu svoju slobodu. Takav „mir“ nalazila sam u manastirima, u njihovim konacima, dvorištima. U pogledima ljudi i sitnim stvarima. I jako kratko je trajao. Svega trenutak. Nespretna da uhvatim više (možda više nisam ni zaslužila) bivala sam uskraćena za veću radost.

Svi utisci koje sam primala nisu se “taložili”, naprotiv, pronalazili su samo svoje mesto namenjeno u mojoj duši. Neka davna verovanja da dobri ljudi ipak postoje, da sve nije tako crno i da tamo negde sigurno postoji nešto za čim sam žudela. Kada sam „digla“ ruke, nakon dugogodišnje potrage pojavilo se ispred mene.

Nespremna, bila sam posramljena.

Mir za kojim sam tragala, pronašla sam tamo.

Na 1.200m nadmorske visine.

Asfaltirani put koji je vodio negde “ka vrhu” sagrađen je ne od putara, jer to bi bilo nemoguće, već od konja. Natovarena konjska zaprega putovala je kroz šume, a ljudi su išavši za konjem obeležavali put. Životinja je instiktivno znala kuda joj je najlakše da prođe kako bi teret donela do vrha. Njihovim tragom nastao je kolski put, koji su ljudi prelazili za jedan dan, pešaka, da bi sa nadmorske visine sišli u nizinu, gde je bio centar – nekada jedini grad. Mi smo taj put, prešli višečasovnim putovanjem autobusom. Sretali smo ljude koji idu neki uzbrdo, neki nizbrdo, pešaka, nogu pred nogu.

Treba li da napomenem da su ljudi bili zdravi, mršavi,u kondiciji, neopterećeni izgledom, prirodno lepi. Uvek nasmejani, a da se nikada zaista i nije sikdala ta “kriva” linija sa njihovih usana. Dobronamerni. Iskreni. Srdačni i gostoljubivi. Pravi LJudi sa velikim srcem i ogromnom dušom kao prostranstvo kojim sam pešačila.

Vreme se tamo meri Suncem i njegovim pomeranjem, a kilometri vremenom pešačenja. Sati i metri tu jednostavno ništa ne znače. Reklo bi se da vreme stoji, a opet protiče savršenim taktom ni brzo ni sporo. Prema “raspoloženju” planine, predviđa se sutrašnji dan. Ako su na vrhu oblaci –biće kiše. Ako je nebo vedro a vreme mirno bez daška vetra, biće promene u temperaturi. A ako je vetrovito i sveže onda će biti sunčan dan. I sve bi kao što rekoše.

Jedino tu ljudi ćute dok vi pričate i gledaju vas u oči. Slušaju reči, a pogledom skeniraju dušu. Niko se i ne trudi da vas prekine, ma koliko god dugo pričali, niti govori da vas razume, ni da vas shvata. A u njihovom pogledu vidite da se saosećaju sa vama. Ako i nekad nastane tišina (kada se sve teme potroše) ona nije mučna, već prijatna. Ti ljudi, govore kratko, sažeto i sve vam kažu, ako imate uši da čujete. Iz svake njihove reči izlazi prosta mudrost. Ne okićena, ne uvijena, nego rečena takva kakva jeste. Gola. I onda shvatite da se pred golotinjom mudrosti jedino postidite. Još i više ako ste mnogo vremena proveli “skidajući” stvari, ogoljavajući ih da bi do iste mudrosti došli.

Glas im je prijatan. Ni previše glasan, ni previše tih. Umeren. Ti ljudi ne viču, ne povisuju ton, da bi nadjačali onog do sebe, ne grde. Zašto bi? Reči su kod njh isuviše jake, a poštovanje duboko usađeno. Mimo “ne sme” i “ne valja se” dalje se ne ide. I to je tako.

Dogovor i planiranje su “doktorirali” teškim životom, a opet niko ih tome nije naučio. Postoje stvari koje se podrazumevaju. Da vas “svrate” sa puta, da se odmorite, okrepite. Da vas ponude, vodom, kafom, jelom, odmorom. Da nesebično podele sa vama ono malo što imaju, iako vas ne znaju. Da “prozbore” jednu, dve sa ljudima. Da kažu najlepšu reč za onog ko im prvo dolazi u kuću, da kažu najlepše o svima koje znaju, a ako tema izistkuje i nešto loše, to se govori tiho, u strahu da ne čuje zlo. Ispraćaju vas do “odredišta” makar sa vama prešli kilometre i kilometre pešaka. Pozdravljaju se, najlepšim rečima, razmene brojeve telefona i na vas poziv obećaju da će svratit ako tu budu prolazili. I obećanje ispune.

Kuće su ovde udaljene kilometrima jedna od druge. Zaseoci imaju par kuća grupisane blizu jedna druge. To su sve iste porodice. I svi se znaju. Ne bitno je “od kojih ste” zna se da li ste sa ove strane brda ili sa one. Da li ste od ove familije ili pak do neke druge. Znaju se čitavi rodoslovi porodica. Sramota je ako se ne zna od kojih si, gde su ti koreni, ko su tvoji, odakle su. Iako su udaljeni, ovde se vodi racuna o tome “šta će selo da kaže”. Jer dobar glas se daleko čuje, a lošiji još dalje.

Na trenutke se učini da ih je vreme preteklo, mada ovi ljudi imaju većinu stvari kao i bilo koji drugi čovek. Osnovne stvari za život. Ono nestanardno čime se ne hvale a što vidite čim ih upoznate su tradicija i kultura, premda su mnogi neuki i nepismeni. Njihove škole nisu završavane u klupi već na njivi, mudrosti nisu učene iz knjiga već kroz život, ovde i dan danas pružiti ruku znači pružiti sve što imate.

Deca su ovde umiljata, poslušna, vesela. Reklo bi se nemaju briga. U školi se uče osnovni predmeti, čak i engleski a omiljeni predmet dva put sedmično je i “nardoni običaji”. Imaju oni i televizori i video i telefon, i struju. Doslo je sve to “nedavno” a opet najveća radost za tu decu i ono čime će se uvek prvo pohvaliti je novo jagnje u stadu, malo tele koje je jutros krava otelila ili  pile što se izleglo. Nov život.

Bogatstvo ovih ljudi je u njivama, livadama, pašnjacima i šumama. Desetinama hektara istih. Reklo bi se ne zna se čija je čija. Ali se zna. Gaje se i maline i krompir. I samo ovde maline imaju ukus i miris, slatke su i mesnate. Pojedete šaku malina i rastopite se od miline. Hrana je zdrava a voda hladna. Izvire svuda i iznenada. Za one “najbolje” i “najlepše” vode neophodno je da poznajte kraj. Ali budite sigurni da će vam ta voda utoliti žeđ.

I dok su hladan vetar, svež vazduh i vrelo sunce vodili bitku (a u stvari pronašli savršen sklad u temperaturi, i “zlatnu sredinu”) sedela sam, na nadmorskoj visini oko 1.200m, u džemperu (iako je temeperatura bila oko 35stepeni) na jednoj livadi, udaljenoj od svega poznatog. Čitavih dva sata imala sam svoj mir. Stopila sam se sa prirodom, bila deo nje. I ona me je prihvatila. U daljini čula su se zvona medenica, okačena oko vrata stoke, mešajući se sa zvonom crkve i pesmom nekog pastira.

Gazila sam bosa travu, širila ruke i uzimala sve što mi je priroda dala, spoznala sam reč “zdravo”, kako je jesti ukusnu hranu , kako je spavati noću i kako doćekati zoru. Videla najlepši zalazak sunca, osetila svež vazduh, umila se na izvoru, osetila umor u celom telu.

Utvrdila svoja verovanja i dokazala sebi da ipak postoje. Da mnoge “bitne” stvari su u stvari jako nebitne. Da ono što je bitno možda nikad i ne spoznamo. Ja sam videla samo mali deo onog “bitnog”. Možda ni moja duša, ni ja još uvek nisu za više. Ali sada barem znam čemu ću težiti.

Postoje trenuci kada vam suze krenu od lepote, od previše lepote kojoj niste dorasli.

Priznajem i da sam plakala od zadovoljstva.

Priznajem ponovo bih se tamo vratila.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 40 drugih pratioca