Vajar…

Od vrelog kamena te vajah..

Ugrubo…

Da ostavi konture…

Vrelim voskom napravih obline i glatkoću tvoga lika… 

Svaki nerv tvoga bića, danima je urezivan nežnim perom.

Kišu sam na dlanovima skupljala i svu prašinu sa tebe skinula.

Led sam na šaci držala da sjaj nanesem na tebe.

Svi ti se dive i žele te.

Svi te vole i osuđuju me.

Kako ne volim ono što stvorih.

Kako se bahato ponašam nad svojim delom.

Gde će mi duša i srce koje nemam…

Svog „Bacača diska“,  dajem drugima na divljenje,  a svima ću na pitanja pokazati svoje dlanove.

U njima ipak mnogo piše.

Tri ptice…

U jednoj čudnovatoj šumi, negde ni na nebu ni na zemlji, živele su slobodne tri ptice…

Pevale, uživale svu slobodu, jutarnjeg proleća.

Naredni dan, u leto, delile su jednog crva na tri dela i cvrkutom veselile prolaznike.

Treći dan u jesen, jedna  ptica, tužno je podvila rep, da bi četvrti dan, u belu zimu, napustila čarobnu šumu triju ptica.

Pesma dve ptice u čarobnoj šumi jača je nego ikada.

U svakoj šumi postoje mi i vi. I nikada ne mogu postati svi. Ma koliko god to neko silno želeo. Kao kada u igri „papir, kamen, makaze“ kamen uvek ostaje kamen.

Ovo možda nema smisla, ali u ovoj noći, bez ičega, nešto što nema smisla ipak može biti smišljeno…

Lozinka…

Sedela je u maminom krilu naslonivši se tati na rame.

Njih troje, sveto trojstvo, vezano istom pričom.

-Šta si ti mamino? – upita je nežan glas…

- Ja cam mamin Andjeo!!! – odzvanjao je u noći dečiji glasić.

-A šta si tatino? – upitao je tiho čekajući da se seti…

- Ja cam tatino Cunce!!! – kroz ciku je odgovorio dečiji glasic, vodeći računa da je ne pojedu poljupcima kao prošli put…

- A kad padne mrak? – crne oci sijale su, pitajući se da li se seća tajne lozinke…

- Onda budem Mecec…

Otisak u tami…

Ostavljam otisak u tami…

Da me u istoj pronađete…

Udahnete…

I nastavite da se borite…

I nikad ne zaboravite da mi falite…

Ćutanjem biću oslonac…

Mislima saveznik…

A Mesečinom svetlost…

Lunamorena

Let’s write!

Zelenavrata

Sad cu ti pricam kako je mojoj buducoj snajki mozda, danas rodjendan. A kad pitam brata, kada ce da je zeni, zive zajedno vec 6-7 godina, on meni kaze: „Meni ce opstina da kaze da je ona moja zena?“ I cvrc, blizanac ga izblizanise, a moja draga, mozda, snajka, bikica, nikako da promeni staus kod ja, da ne bude vise mozda Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.

AUTOR :  ZELENA

*********************************************************************

Ivan B.

Budim se. Pitam se, kakav je ovo bio san.
Ustajem. U kupatilo jutarnje/popodnevno (kako se uzme) umivanje.
Dorucak/Rucak – pa zatim neka vocka obavezno
Ako je lep dan prosetas i odes do nekoga.
ako je ruzan dan – zoves DD da vidis da li imaju neki novi film
odes do njih
vratis se kuci nesto jedes – upalis komp i pocnes citati nesto na net-u
potom gledas mesec i posvecujes mu svoje reci
spava ti se. legnes da spavas

Jedan drugi dan
Budis se. Brzo se umijes i spremas za put
Koferi na stanici i karta u jednom smeru za put negde po Srbiji.
Obilazis grad, upoznajes nove ulice, sokake i lica

Pozz

AUTOR: IVAN B.

*******************************************************************

Dejan Pejčić

Taman sam se spremao da sednem da učim, kad, pogledam, a ono Lunamorenin dan! Crveno slovo, ne radi se…
Oh, well… Onda ću da leškarim ceo dan…

AUTOR: Dejan Pejčić

********************************************************************

Vjerujem – ne vjerujem

Ja bih danas na ovom mjestu stavila citat iz jedne knjige, ako je dozvoljeno:)
Post bi se zvao: vjerujem – ne vjerujem.

“ Kada god ljudi stupe na naš put, donose nam neku poruku. Slučajni susreti ne postoje. Ali, da li ćemo biti u stanju da primamo poruku, zavisi od toga kako ćemo odgovarati na ove susrete. Ako razgovaramo sa nekim ko je stupio na naš put i ne vidimo poruku koja se odnosi na naš trenutni problem, to ne znači da poruka ne postoji. To samo znači da smo je iz nekog razloga propustili.“…

„CELESTINSKO PROROČANSTVO“ – Dzejms Redfild

AUTOR:  Dollybel

*******************************************************************

Me, myself and sky

Lep dan, ali ti se nije ustajalo iz kreveta… Ima dana kada možeš da se vrtiš po njemu i jednostavno ti se ne ustaje. Ipak, sunce je postalo toliko dosadno, grejalo, je, grejalo i nateralo te da ustaneš. Protežeš se, dlanovima trljaš oči, gledaš na sat…

11:30

„Dobro, nije baš tako kasno…“ – pomisliš.

Istuširaš se. Doručkuješ, pogledaš mejl i blogove uz kafu, ali posle par minuta izađeš iz Mozille. Razmišljaš o onome što te muči već dva meseca i da li da to konačno nekome ispričaš… Odjednom ustaješ sa stolice i kao hipnotisana obuvaš patike…

Ključ je već van brave, dok se kao devojčica sjuruješ niz stepenice. Zaboravila si da uymeš pare iz fioke, pogledaš novčanik – ipak će biti dovoljno onoliko koliko je u njemu. Usput svratiš da kupiš gumene bombone i pičiš ka Knezu…

Prilaziš šetalištu iz ulice na kraju koje je knjižara „Akademija“. Pažnju ti privlači knjiga s naslovom «Drugi poljubac Gite Danon». Jergovićeva… Razmišljaš da li da je kupiš i ulaziš u knjižaru. Ljubazna prodavačica pita da li je potrebno da ti pomogne…

- Ova knjiga iz izloga… Da li biste mogli nešto da mi kažete o njoj?
- «Gita Danon», a – da. Da vidimo, razlog zbog koga bi baš ovu knjigu trebalo da pročitate… Mogu da Vam kažem samo jedno: pripovedač. Malo je danas takvih. Nisam čitala baš ovu, ali me druge njegove knjige oduševljavaju. Delujete mi kao student, evo, ako želite, uzeću na svoje ime i dobićete popust. U ostalom, i nije skupa…

Deluje iskreno, ali znaš kakvi su već trgovci slatkorečivi…

«Ma dobro, 300 dinara stvarno nije tako puno.» – razmišljaš u sebi.

Napolju nikad veća gužva. Stojiš na vratima «Akademije», čije izloge još uvek krase posteri za film «Nadzirači». Razmišljaš da li da se spustiš do Kališa, ili da kreneš ka bulevaru… Noge same idu desno. Kupuješ kokice i nastavljaš.

Dečko i devojka, metalci, sa gomilom pirsinga na licu, traže ti 15 dinara. Za pivo. Par metara dalje, neki čovek izvodi «Hotel California» na gitari. Ostavljaš mu sitninu. Čuješ neko cijukanje, kad ono – s tvoje desne strane kevću kučići igračke. Toliko su ti slatki da zastaješ i uzimaš jedno u ruke i maziš ga kao da je pravo. Odlučuješ da uskoro kupiš jedno drugarici za rođendan. Svraćaš do apoteke po kapi za nos, jer te malo muči polenska kijavica. Tri devojke koje idu idspred tebe privlače pažnju prolaznika. Plavuša u sredini je na visokim štiklama i nosi izazovan šorcić. Svi se okreću, ali ti razmišljaš kako je samo uspela tako da pocrni, a tek je sredina maja.

«Čoveče, pa kakva će tek biti na leto, upropastiće kožu u solarijumu! Zato ja nikad ne idem u solarijum.»

Jedno Ciganče ti nudi najnoviji «Singidunum weekly», daješ i njemu neku sitninu. Kod Sremske zastaješ, videla si zanimljive patike u izlogu. Svraćaš i do pekare «Toma», kupuješ 100 g žu žua sa sirom i ne veruješ sama sebi da si i dalje gladna!

Zvoni ti telefon. «O, ne. Opet ona!» – mrmljaš sebi u bradu.

- Halo, gde si? Je l’ ideš danas na predavanja?
- Ne, danas je moj slobodan dan.
- Tek tako?
- Tek tako.
- Dobro, hoćeš onda da se nađemo negde u gradu i odemo na kafu?
- Ja sam već u gradu… – odgovaraš smušeno, jer je ovo samo tvoj dan i nisi ni za kakvo društvo.
- Šta to znači, da dođem? Tu sam za pola sata… – navaljuje ona.
- Ali ja neću biti ovde za pola sata…
- Znači imaš već nešto dogovoreno?
- Tako nekako…
- Dobro, onda izvini što postojim.
- Izvini ti, ali danas sam stvarno u nekom čudnom raspoloženju.
- Vidim, ne zameram ti. Nije ti prvi put. Čujemo se.
- Ćao.

Crkva Svetog Marka danas ti izgleda nekako neobično.

«Da li da pređem ulicu, ili da upadnem u Springfield da vidim šta je na rasprodaji?»

Poslednje pare daješ za jednu crnu majicu kratkih rukava, ali nije ti žao.

Prelaziš preko, ostalo ti je taman toliko novca da kupiš nekoliko sveća. Prekrstiš se, upališ sveće, pomoliš i izlaziš iz crkve. Osećaš vibraciju telefona, poruka. Vraćaš telefon u torbicu, i ugledaš 50 dinara. Vraća ti se osmeh na lice, opet prelaziš ulicu i u pekari preko puta Taša kupuješ rolnicu sa višnjama. Vraćaš se nazad u park i odsutno posmatraš decu koja se voze na rolerima, dekice koje igraju šah, parove koji se drže za ruke, devojku koja džogira, mladića koji šeta psa…

«Danas mi je baš lepo. Just me, myself and sky!»

AUTOR: Gil-galad

********************************************************************

Lunamorenin day…

______________________________

_________________________________

________________________________________

_____________________________________________________________

____________________________________________________________

____________________________________________________________

Ovo je #Lunamorenin dan#

Svako može dopuniti linije kako želi.

Jer svako ima svoje mesto na ovom blogu koje nije ograniceno samo komentarima.

Danas uređujte ovaj post umesto mene…

Let see šta će biti ….

Svemir…

Ako ste ikada upoznali nekog kome ni ceo svemir ne bi bio dovoljan onda znate o kome pričam. O osobi kojoj je ponekad tesno ne samo u sebi, u sobi u kojoj je, u gradu, zemlji I državi, kontinentu, planeti, već bi I svemir menjala.

Bilo je I onih koji su je gledali sa strane I govorili da je skrenula. Bela košulja. Predlagali su. I onih koje je zadivljavala stalnim promenama raspoloženja, humora, misli i ubeđenja.
Svi su je doživljavali na svoj način.

Ja na svoj.

Ne sećam je se od vajkada. Recimo da znam tek po neku stvar koju je volela. U početku njenu pažnju zaokupljali su puževi, trava i cveće, zemlja jer nas hrani. Obožavala je da strči niz strmu livadu dok joj vetar mrsi kosu. “Zauvek osećaj potpune slobode“. Redovono isprljane odeće uzivala je u prirodi. Ležala na travi da bi čula šta joj zemlja kaže. Gledala mrave kako marljivo rade. Smejala sam joj se kako može biti dete u toliko velikoj meri…

Onda je počela da priča o Suncu, lepoti neba i oblaka. Fascinirana prostranstvom. Nije dugo potrajalo već je bila zaokupljena mrakom i zvezdama. Volela je strah dok se šunjala sa mačkama noću. Hvatala je svice, ali samo da bi ih držala na dlanu. Nikad ih nije stavljala u kutiju jer čemu ? Osećaj dok joj dlan svetli, bio je mnogo bolji.

Kako je vreme odmicalo drveće je postalo njen omiljeni prijatelj. Ni dan danas ne znam odakle joj tolika snaga u malom biću da se penje na tolika stabla. Savladala ih je sve. Da je tu upitala bih je da li je ikad gledala gore ili se samo pela želeći da vidi pogled sa vrha.

Čula sam od drugih ljudi da je jedno vreme volela da se ljulja. Dugo i visoko. Tu je jela, učila, a onda postavila šator da bude blizu svoje ljuljaške. Kako ništa dugo nije potrajalo već je lišće bilo u njenim rukama. Jesen i eto ti nove opsesije. Sve manje aktivnosti spolja izazvalo je jednu veliku unutra. Lutala je mislima tamo gde nije mogla stopalima.

Pričala mi je da je sa Alisom u Zemlji Čuda popila čaj. I da je Zver ipak samo dobra cica-maca. Hvalila se da je i ona probala staklenu cipelicu samo što joj se nije svidela. Obećala je patuljcima da će napraviti specijalan autobus za njih da ne idu pešaka. Bila je dete još uvek.

Brojala je zatim pahulje koje su padale. Hvatala ih na dlan da ne umiru pod stopalima. Sigurna da toplota ipak jeste bitna stvar kad neko umre. Pravila je ledeni grad, od snega i od sebe. Grejala se toplim cajem od cimeta i meda, ušuškana u uglu sobe, na bakinoj fotelji. Volela je dugo vremena to mesto. Valjda jer je bilo bakino.

Onda je dugo nisam videla. Rekli su mi da je tad i te kako bila srećna. Malo više odsutna mislima, malo više povučena i svoja nije lako objašnjavala šta je fascinira. Rekli su mi da me je pozdravila i rekla da pokušava da sve što oseća da pretoči u reč. Ali da nikad nije verovala da će joj upravo to faliti.

I onda je krenula čuvena opsesija knjigama. Jurila je reči u tišini. Kada sam je pitala čemu sve to rekla mi je da je to beg u sigurne kule njenog grada. I šta je meni drugo preostalo nego da joj verujem. Bila je srećna kada bi se osmehnula.

Stvari koje je volela sada su bivale ređe.. Školjke i putovanja, pesak i more, mada ju je ono stalno plašilo. Zbog dubine i beskonačnosti. Nije volela plavu boju. Visina i mravi su prestali da je fasciniraju. Sada ih se bojala.

Onda je počela da posmatra ljude. Diskretno u prevozu, na ulici. Da smišlja price o njima u sebi. Mislim da sve što je radila bilo je da prekrati vreme. Da učini sebi dan lakšim. Jer za nekog kom se “dan” meri svetlosnim godinama verujem da 24h i nije neko vreme… A opet je teško.

Na kraju kada sam je srela jutros pitah je I ŠTA ĆES SAD? Slegnula je ramenima. Nije znala. Rekoh joj da ću joj napisati priču i podsetiti je na sve što je volela. Suze su joj krenule niz obraze.
- Ne sećam se više… Sve što sam radila bilo je kratkog veka. Svu svoju dušu i srce bezbroj puta sam davala iznova i iznova ne tražeći ništa za uzvrat. Ako mi kažeš da sam bila srećna evo verujem ti.. ali ja se ne sećam…

Gledala sam je dok je odlazila nakon kratkog pozdravljanja, i videh da sad voli nešto čemu još nije pronašla ime. Pogled joj beše dalek i prazan premda me je gledala u oči kao i uvek. Sigurna sam da je zamenila svemir nekim novim. Žao mi je samo što ne verujem da ću je razumeti kada počne da mi priča, a sigurna sam da traga za pravim rečima da mi ga opiše.

Maska od papira…

Igraćemo se.

U redu.

Sve je dozvoljeno.

Uostalom ko nam još danas može bilo šta zabraniti.

Stavi svoju masku od papira, i ja ću svoju  - specijalno napravljenu za tebe.

Prišunjaću se kao i gledati tačke.

Najslabiju znam.

Najjače nema.

U ruci mi strela, u srcu bes i ljutnja, pa da vidimo ko će da pobedi.

Dajem ti šansu da sam skineš svoju masku i pokažeš se u pravom svetlu.

Ostavljam ti i mogućnost da nastaviš sa svojom farsom.

Liberalna sam ja kad ikad…

Pitaš se šta dobija pobednik? Pitam ja tebe sa čim odlazi gubitnik, a uostalom rećićeš mi to kad osetiš jer znaj moj špil još uvek ima jake karte.

Blef ti nikad nije bio jača strana. Kvarne igre igraš, no dobro tvoj izbor..

****************************************************************

A kada kiše budu pale, nečije suze u nepovrat otišle, skini masku od papira, jer će se boje razlivene sliti u tvoju dušu..

Nije mi žao boja, ni papira..

Žao mi je, što se nadam da će ti se duša obojiti..

Crno je ipak samo crno.

Sponzoruša…

Kupi me, nisam skupa..

Pogledom, tim parom dobrih očiju..

Jednim stolom u uglu jednog malog sveta..

Baci neku hranu pred mene kao pred gladnog psa..

Napoj me pićem, tamnim, kao krv u mojim venama..

Licitiraj me, onako baš jeftino..i dopusti da se predam užtiku postepeno..

Kupi me.. jer još uvek stoji FREE na mojoj kartici..

Zakupi me na par dana, meseci, godina, na par večnosti zar je bitno?

Okupiraj moju misao i reč, tek toliko da je slobodna u okovima..

Budi moj u svojem JA..

Fasciniraj me svojom tišinom… da jecam u sebi što nisam tvoja..

Jer nećeš da me kupiš..

A znam da…

Garantovano  i ovog puta nemaš novca.

Bilans stanja…

Imam ranu na grudima… Otvorenu. Zjapi i jede me kad ikad u nesanici ili u dubokom snu. Javlja se samo da mi kaže da joj je soli malo, da dosolim. Zaboli na promenu vremena, dok nekim mostovima duvaju čudni vetrovi… Osamljeni kao što je i ova rana na mojim grudima… I kada se zora radja i kada mrak pada ona je uvek tu, da mi poželi dobar dan ili laku noć… Ironično. Jer zna da moja ni jedna noć nije laka…

Imam jednu sudbinu sa kojom zore dočekujem, koja ide sa mnom i leči me, kojoj se predajem kada me svi napuste. Pokazuje mi put i zadnjim trzajem mi pokrene zupčanike moje mašine… Dok rad ne preuzmu neki talasi dalekih mora, iza sedam gora… Nalazi se u prašumi moje duše i pustinji moga srca, pojavi se kad i kovitlac misli da mi javi da nastavim dalje…

Imam jednu senku nastalu od zrnca svih pesčanih satova ovog sveta koja me opominje da ne lažem sebe… Da sve nestaje istog trenutka kada se i stvori. Trajanje je proporcionalno određeno stvaranjem. A taj ključ je malo kome poznat. Ne pojavljuje se često ta sena koju imam. Pojavi se zrnce, ponesem ga sa sobom u kosmose i vratim na mesto postojanja. Ta senka se bas kao i svi peščani satovi ovog sveta troši. Više nema prvobitan oblik, ali i te kako ima stalnu zamisao. Da me podseti da sve teče – sa mnom ili bez mene…

Imam jednu sliku… Nedocrtanu. Koja ostaje da boli u tišini onako osamljena na stalku života. Osenčenu. Naznačenu senkama koje me muče u besanim noćima. Neobojenu. Kao što ni nebo se već duže vreme ne boji tvojom svetlošću. Imam tu sliku kojoj fali i početak i kraj, koja lebdi negde i čeka moje prste da je završe. Da je oboje u belo i ostave da je prekrije neki novi crtež. Ili da je prekriju crnom kao još jedan portret lošeg sećanja.

Imam novčić sa dve strane – na kojima baš ništa ne piše. Ni pismo. Ni glava. Olakšava mi moja dvoumljenja, trenutke biranja i odabira, jer u zavisnosti od strane i mog trenutnog raspoloženja uradim stvari onako kako hoću. A udeo u izboru, prepišem sreći, kocki, sudbini… I sve se odvija mnogo lakše bez trunke kajanja. Jer ipak ja na to ne utičem…

Imam konstantne stvari. Svemir u sebi. Samoću u danu. Tišinu u travi. Šušanj u moru. Cveće na nebu. Sveće u noći. Suzu u ledu. Žar na dlanu. Lepotu u pogledu. Istinu u kutiji. Sreću u trenutku. Laž na videlu. Imam sve što ne treba i ono što nikad i neće trebati.

Imam plakar maski raznih boja i dezena, sa šljokicama i bez njih. Obojene stoje složene jedna do druge. Tanani su njihovi krojevi. Svilenim koncem napravljeni. Nevidljivim značenjem oslikani. One su moj „make up“  za ovaj  svet. Neke su rogobatne, neke jednostavno ruzne, treće su strašne i mračne, a neke kao „zvončica“ vesele. Ima i teških i lakih. I onih koje se lako skidaju i stavljaju i one za koje treba dugačka priprema. Plakar jos uvek nije pun…

Imam reč zarobljenu u grlu koja stoji nepomično i sudeći po vremenu stajanja nikad je neču izgovoriti. Kako vreme prolazi sigurna sam da će ostati zarobljena tu, uopšte ko sam ja da joj sudim, možda joj je tu lepo, pa umesto „zarobljena“ stavljam „ušuškana“ tankim nitima mog grla… Ne znam ni kako zvuči, ni koliko slova ima, ni da li se izgovara u jednom dahu ili ju je potrebno razložiti. Ne znam…Zatreperi nežno u napadima ljutnje i sreće kada krećem iz krajnosti u krajnost  Ne znam ništa više o njoj… A kako vreme prolazi sumnjam da ću i saznati.

Imam jednu beskonačnost, više planeta, i more zemalja, imam i jednu samo jednu plažu, planinu, pustinju. Imam i par reka, jedno more, jedan brod i svetionik. Imam i par livada, nekoliko šuma i prašumu. Imam sve što žele mnogi.

Imam sebe…

Samo mi ti fališ…

Za osmeh jednog mališana…

Pruzila nam se mogucnost da Filip dobije pravu sobicu samo za njegove mastarije ali nam je potrebna i Vasa pomoc!

Jednostavno je, samo idite na link:

http://www.pampers.rs/profile/6437

i dajte svoj glas Filipu, ostavljanjem broja mobilnog telefona bice vam poslat KOD koji je potrebno ukucati u prikazano polje (naravno nista se ne placa)

i time ste po pravilniku nagradne igre ucestvovali u glasanju.

Jedan broj mobilnog telefona je jedan glas u tekucoj nedelji.

Svake predstojece sedmice, mozete da glasate opet sa istih brojeva mobilnih telefona i time povecate nase sanse da osvojimo pomenutu nagradu.

Takmicenje traje do 19 aprila, i do tada ste u mogucnosti da glasate.

Mi smo vam zahvalni na pomoci, a Filip bi Vam sigurno rekao, da zna sta ste ucinili za njega, H`ALA

Grupa na Face Book-u

Lane moje..

Čekaću te ovde, tamo, na onom istom mestu gde razmenismo reči večnosti, u tišini jedne male sobe, u prostranstvu jednog zelenila pored reke, u buci neka dva grada, udaljena kilometrima ili samo pola sata, jedan od drugog a u hitnim slučajevima tako blizu…

Čekaću te bez pitanja, kada I da li ćeš doći…

I kada ne budemo imali ni  minutu vremena da se  pogledamo I nađemo neku  davnu ili novu „sebe“ u  očima onog preko puta nas,  ja ću znati da si tu…

Neću se ni pitati da li se  sećaš, boja onih haljina sa  modne revije, koju  organizovasmo nesvesni  svojih mogućnosti ali itekako svesni svojih želja..

Od svojih želja sam davno odustala kao I od mnogo drugih stvari, ali tebi želim ostvarenje svakog sna, jer ti to možeš!

Vreme ne može, sve i da hoće, da izbriše onaj optimizam naspram mog večitog pesimizma…

U sećanju će, čak i da sve izbledi, ostati jedna kutija, plava kao nebo, u kojoj beše Viktor Igo…

I ona dva sedišta, radio stanica, ostaće upisani u samo jednoj noći..

Ili ih je bilo mnogo više..

Jedno „T.D“ i poljubac na belom papiru, kada svi gledaše od koga ruže stigoše, odolevaće vremenu sve dok ne sklopim oči…

A i duže…

Uzvracam recima MOJOJ TEBI za sve ovo vreme!

I jos mnogo vremena!

S.R.Z.T.T.B.

Dilema…

I svaki pokušaj biva uzaludan,

Svaka „kula od peska“ urušena,

Svaka želja kao sidro,  na dno bačena.. 

Ni tišina više prostor ne ispunjava.

Ostaje samo nemir na duši, da kolo vodi beskonačnim putem…

A kraj se zna, samo se razlog čeka..

Ako svaki uzrok ima posledicu, da li svaka nada ima nemoć?

Modro tkanje..

Jutrima heklam neprospavane noći tankim koncem mislima o tebi..

I nema te..

Da te bar ima na tren, mesečevim sjajem dušu bih nahranila, a oči usnule od brojanja, tog sitnog veza uz blještav sjaj lagano uspavala.. Ionako sam, za sve ovo vreme, sebi spavaćicu od oblaka sašila..

Umivam se u zracima Sunca, a rane peku na toploti i ječe kao daire..

I nema te..

Ni onih vlasi koje vetar  nežno mrsi,  pa mi se javiš,  da ih prstima razmrsim..

Dodirnuvši ih, upadam u  mreže nebeskih alasa i  pravim  goblene od reči..

Skupljajući latice radnog dana, skidam umorno odelo i nadam se tebi…

I nema te..

A modri konci vukoše se cele noći u  mislima, utkah ih nevešto u jedan cvet i pokrih njime ranu na srcu..

Zatvarajući prozore, nada zadnja umire, gledajući na ulicu gde i dalje..

Nema te..

Da su konci dugi kao beskrajan svemir i da u tkanju potrošim čitavu večnost, ne bih njima pokrila sve rane koje mi ostavi odlaskom…

I nema te Meseče…

Neprocenjiv trenutak

… Priznaću ti, bila sam to ja… Dok si sijao svom svojom površinom i obasjavao ko zna koje predele, svi su te gledali i divili ti se… Ćutala sam. Ne zato što mi reči behu oduzete od lepote koju poseduješ, niti zato što ne pronađoh pravu da njome iskažem sve što želim, a htela sam, već zato što spremah opak plan.

… Priznaću ti, namerno je bilo… Jer kada su svi sklopili snene oči, i u tami ukrali od tebe poslednju svetlost, koju će poneti „over the rainbow“ ja sam ostala budna. Brojala trenutke i sekunde kako me san ne bi prevario kao do sada.. Brojala sam unazad i unapred, sve parne i neparne, sabirala i oduzimala vadila te „nepotrebne“ integrale samo da bih misli održala budnim.

… Priznaću ti, nije bilo lako… I kada mi se kvadratni koren iz limesa nekog razlomka učini da teži beskonačnosti, osetih da te je san prevario. Pre mene.. I da si usnio.. A zora je već koračala da te zameni…  Prišunjah se polako do prozora svog pogleda i videh te na nebu.. Zvezde su se pritajile da te ne bi probudile.  Skoro da i ne dišu…

… Priznaću ti, zanemeh od lepote… Kada sam ugledala taj trenutak, neprocenjive vrednosti, trenutak kada te je san prevario, ali onaj kao vihor lagan. Gde se možeš svakog trenutka probuditi, i znati da sam te gledala, ja, kradljivac, neprocenjivih vrednosti stajala sam kod okna, tog starinskog, prozora…

… Priznaću ti, dvoumila sam se… I to ne minutu ili dve.. . Skoro čitave hiljade sekundi dvoumila sam se, da li da te probudim… Ili da probudim sebe.. I vreme je odmicalo a ja bivala sve bliža tebi… Nemo gledajući tu mirnoću i dobrotu kako spava…

… Priznaću ti, svašta sam ti rekla… Ali jedino i samo u sebi… Da te volim, da si mi nedostajao, da želim da večno ostaneš tako nežan, dalek, miran, uspavan…  I prizivala te da se probudiš, da me pogledaš i zagrliš, da me uzmeš gore, natrag na nebo, u zagrljaj, i da usnimo zajedno… Sigurna da se nećeš ljutiti što prekrših „pravilo“.. da se tuđi san ne dira…

… Priznaću ti, nije moja  krivica… One mačke,  nemirne i voljene,  napravile su buku..  Trepnula sam i tebe više  nije bilo.. Znam.. video si  me.. Možda se i  naljutio..  Ali zar to može izmeniti  lepotu te večeri.. Ne javljaš  se već poduže vreme..  Znam, ljut si na mesečevo  dete…

Priznajem, pogrešila sam,  priznajem, mislila sam da ako.. priznajem i što jesam i što nisam… eto, sve priznajem… I molim te  ne oduzimaj mi tu radost da te bar kada uspem da izvadim neki koren iz nekog tamo limesa ipak pogledam dok snivaš, na nebu.. dopusti mi bar da se nadam da ću jednom, nekad ili samo eto možda uspeti da usnim u tvom zagrljaju.. kao one mačke, koje umorne ipak zaspaše…