Ne umem da pijem.
A ni ne volim.
Nikad i nisam.
Ako bas „mora“ onda je gutljaj sasvim dovoljan.
Ni više, ni manje.
Samo jednom svratila sam u koktel bar.
I popila više nego što je trebalo.
I to samo zato što sam morala.
Bio je to poslovni sastanak.
Bejah probuđena jako rano, I poslata sa Meseca na Zemlju. U sekundi, bez prethodne najave, zazvonio je alarm. Totalno nemilosrdno za moj nervni sistem. Jutro. Teška glavobolja morila me je. Sunce izlazi, a dan je čudan. Ne ustaje mi se iz kreveta a znam da moram. Čekaju me. I dok su mi se pitanja kao “Zašto baš ja?” i “Mora li baš danas?” vrtela po glavi, uspevam da se pokrenem I koraknem do ormara. Rekoše bela haljina. I skidam jednu od mnogih sa ofingera, na kome nevidljivim flomasterom piše “Obućiću je jednom,
nekad, možda”. Pokupih kosu u neobaveznu punđu, mada osetih po pramenovima koji padoše na leđa, da moja kosa jutros I nije nešto poslušna. Ko mari. Ionako ne idem na modnu pistu. Posao je u pitanju. Sredih se još malo, I uzurbano stavljajući sjaj za usne, zaboravih telefon na stolu. Krenuh sa vrata po njega, pa se lupih po čelu, džabe mi, ionako niko ne zna da sam tu. Neće me ni tražiti. Uzeh bele baletanke sa satenskom trakom oko članka, I strčah niz stepenice, uverena da već uveliko kasnim. Ko me zna, neće se čuditi. Tačnost u mom slučaju meri se “nemogućom misijom”. Moguća je samo I jedino pod mnogo čudnim okolnostima.
Na opšte iznenađenje, bela kola ispred mog stana. Preslišah se brzo, nije mi rođendan, nisam ih sebi priuštila, ne mogu biti moja. Slegnuh ramenima I koraknuh tek nekoliko koraka, kada začuh iza sebe povik:
-Gospođice!!!
Okrenuh glavu, misleći se šta je moglo da mi ispadne ako ništa nisam ponela, kada ugledah uglađenog vozača kako maše za mnom.
-Gospođice, molim Vas, poslali su vozilo po Vas, kako ne biste kasnili na sastanak, znate, nemamo puno vremena, da li biste bili ljubazni da uđete?
-Naravno! – osmehnuh se i sedoh u kola.
Dok su ona promicala nekim poznatim I nepoznatim ulicama, razmišljala sam o tako sitnoj pažnji. Priznajem godila mi je. Nije to bila velika stvar poslati kola, ako znaš da osoba koja ti je potrebna može da se zaglavi u saobraćaju I da joj stane tramvaj baš u toj uličici gde joj je svejedno da li da se vraća nazad ili ide napred. Glavobolja je malo minula kada mi vožač otvori vrata I pruži ruku:
-Izvolite stigli smo..
Osmehom mu se zahvalim na udobnoj vožnji, vidi se da je dugo godina u službi.
Ispred mene stajao je lokal, više nalik na dvorac iz bajki nego na pravu građevinu, svodovi I lukovi, prozori I terase, sve je bilo jako lepo. Uđoh u jedan dugačak hol sa puno vrata. Iako su rekli da odem do kraja pa desno, reših da pokucam na jedna od tih vrata I upitam za pravac, s obzirom da mi je orjentacija u prostoru još jedan minus više. Kucnuh I otvorih vrata ali tamo nije bilo nikog. U velikoj prostoriji stajaše velike, zapravo ogromne police sa raznim teglicama, I tečnostima. Raznih boja, oblika I veličina, odavale su šarenoliki kolaž. Ovo je koktel bar, ništa čudno rekoh sebi, otvorih I druga vrata ali videh isto ili slicno. Shvatih da se tu čuvaju svi potrebni sastojci za goste koji dolaze, jedino mi bi čudno to, što ni na jednoj bočici nije stajao naziv. Ali Bože moj, zar se tajne koktela otkrivaju tek tako? I nastavih do kraja hodnika pa desno. Sačekao me je veliki pult, I jedna barska stolica. Sedoh na nju, naslonih se na bar I uzdahnuh duboko.
-Izvolite, mlada gospođice, šta želite? – zacrvkuta mladi konobar sa krpom preko ruke.
-Dobar dan, pozvana sam na sastanak, rekli su bela haljina na današnji dan, zamislite čak su I kola poslali po mene. Danas sam ja na redu –rekoh pomalo zabrinuto.
-Da znam, ali mene zanima šta želite da popijete? – zbunjen mojim brzim odgovorom reče konobar.
-Ah, da, izvinite malo sam zbunjena… ne znam zaista, uzeću hladan nes, sa časom vode, ali molim Vas nemojte zaboraviti vodu –premda sam u sebi već napravila opkladu da ću mu vodu tražiti 100% najmanje jos dva puta jer će je zaboraviti. Iako gostiju, osim mene nije bilo, nisam znala da li postoji još neki separe, ili bar, ili je ovo jedan jedini. Skrenuh pogled sa svoje leve strane I ugledah jedno ogledalo, u kome se nisam videla, premda znam da sam stajala baš tik isped njega.. Počeh da se pomeram kako bi se lik odrazio u njemu, I dok se “tražih” čuh konobara kako uplašeno izusti:
-Zar ćete jedan ovakav dan zapoceti Nes-om????
-Pa da, zar Vi ne biste? – vratih pitanje.
-Naravno da ne, ovo je jedinstven dan za Vas, kada možete tražiti šta želite, a Vi krećete sa Nes kafom? Jako pogrešno, ali razumem Vas, zato ću ako dozvolite dati sebi za pravo da Vam spremim jedan koktel.
-Koktel?! Ne znam, priznajem nikada ih nisam pila, znate ja jako slabo konzumiram piće, sem vode I ponekog soka..
-Recite mi šta volite? –konobar je bio uporan stavljajući već jako lepu čašu ispred mene.
-Kako mislite šta volim?
-Tako lepo, kažite mi koja su Vam omiljena osećanja, sećanja, bilo šta, da bih znao kakav koktel da Vam spremim.
-Zaista ne znam – bih iskrena – tehnički ja još uvek nisam stvarna, probuđena sam jutros jako rano, ustala sa glavoboljom zbog pada sa Meseca, dovežena ovde, čekam Njega da održimo sastanak o mojoj budućnosti, I pojavljujete se Vi I želite da mi napravite koktel koji nikad I ne pijem. Mislim, sve je jako čudno, tako da ne možete očekivati od mene da Vam sada izdikitram šta volim a šta ne, kada ni sama to ne znam!!!- završih vidno iznervirana povišenim tonom.
-U pravu ste, neću Vas forsirati, vidim da ste zbunjeni. Hajde ovako, otićiću po sastojke, a Vi se smirite, pa kada probate koktel možda će Vam biti lakše? U redu? – I dalje nasmejan konobar iscvrkuta svoju repertoar.
-U redu- više zlovoljno izustih, besna što moram da čekam Njega koji kasni, a znam da to tako ne bi trebalo da bude, bar mislim, I što moram da trpim ovog veselog konobara koji ocigledno nije morao da ustane rano, ili se bar naspavao ako je radio noćnu smenu, voljnog da uvek nekome napravi neki koktel “po meri”.
Nestao je na par minuta I vratio se nosivši na staklenom poslužavniku male bočice raznih boja. Bilo je onih I u tečnom stanju, koje su u sebi nosile neko zrnevlje, kockice, neke su sadržale prah, neke bile naizgled prazne, druge opet sadržale šarenoliku paučinu, sve u svemu bile su jako zanimljive za posmatrati.
-Evo mene I Vašeg koktela. Vidim zaintersovale su Vas bočice?-upita konobar podižući neprimetno obrvu na desnoj strani.
-Jesu!- priznajem osmehnuta, kao malo dete opčinjena svim tim šarenilom ispred sebe.
-Da krenemo polako. Uzeću šejker I u njega sipati tamno crveni sok koji će ti dati život. Neka bude otprilike, pa ćemo videti kako I koliko će trajati. Ni jedan koktel ne pravim sa merama, a siguran sam, koliko dugo radim, da ni u jedan nisam stavio iste sastojke. Trudim se da svaki koktel bude jedinstven na svoj način. Elem, stavićemo jednu kockicu žutog sećanja. Dovoljnu da pamtiš ono što budeš zelela, srećno ili ono drugo to ću ostaviti tebi na izbor, staviću I zrnce zelenog razumevanja, crnog straha I narandžaste volje, dodaću I četvritine tuge, milostinje, uzurbanosti, ljubaznosti, srdačnosti, mržnje, gađenja, tuge, I jednu kockicu leda vremena kako bih ublažio to tvoje kašnjenje. U početku ćes sve stizati, a onda vremenom kako se led bude topio moraćeš naučiti da izbaciš nebitno a ubaciš bitno.
-Priznajem da ništa ne razumem od tih sastojaka, ali vidim da jako spretno radite, pa mi je zabavno gledati Vas, dok vadite te sastojke iz teglica I ubacujete. Uzgred hvala Vam, prekraćujete mi ovo čekanje koje se, priznaćete odužilo.
-Nema na čemu, svima u početku bude zabavno, a posle se često lupe po glavi I kažu nešto kao: Eh da mi je ova pamet a ono vreme. A ja sam ih sve, kao I tebe pitao šta žele. Uostalom tako mora biti. Nego, da mi nastavimo, stavićemo malo tananih stvari kao što su istina, razocaranje, izdaja, prevara, a evo malo I nade, vere, mudrosti da ne bude sve tako gorko. Staviću I ovo zrno, tamno kao kafa da bude malo crnog, ali ću zato ubaciti ovaj cvet belila da napravi krem kafu, pitku koja gorči, ili gorku koja se ipak može popiti. Još na vrh kaščice čemera I meda, malo šećera, I uzimamo supenu kašiku za crvenu ljubav, zdravlje, sreću, umerenost, odmerenost, neka bude tu I gordosti, borbe, želje, evo I tri četvrtine plave ljubomore, laži, spletki, videćemo sa čim će se to pomešati. Dodaću još par stvari a ti ćeš ih naknadno prepoznati, kada spoznaš I sve ostalo.. – osmehnuo se meni začuđenoj, svim tim nazivima, bočicama koje su se praznile sa poslužavnika, I bile stavljene na jedan drugi. Šejker se polako punio svim raznobojnim stvarima, mnogima ni dan danas ne znam ime.
Kako se kraj bližio vrhu, konobar uze poklopac zatvori šejker I promućka ga. Uzeo je neobičnu čašu sa pulta, krivudavu I nepravilnog oblika, okvasio spoljnu stranu i potopio je u posudu sa lomljenim kristalima. Mali beličasti kristali, ravni odsjaju zvezda, skupili su se po površini u jedinstven oblik. Beše to iscrtan pejzaž koji se svakim pomeranjem čaše menjao u neki drugi oblik I crtež. Bio je dovoljan I minimalan pokret da se crtež promeni. Konobar je uzeo šejker, otvorio ga I sipao beličastu tečnost u času. Kristali su zasijali a mene sjaj zaslepeo.
-Izvoli, nadam se da će ti se svideti, ako I ne bude, sačekaj da malo odstoji gutljaj u ustima, promeniće ukus zasigurno.
-Hvala Vam, moram da ga probam, jako me zanima kakav je taj Vas koktel, ali pre nego što ga probam da li biste mogli da mi kažete kako se zove?
-Naravno draga moja, krstiću ga sa Luna Morenin koktel. Odgovara?
-Naziv obećava- priznah- uzeh pruženu čašu I otpih gutljaj.
U prvom gutljaju osetih miris nekih dunja na ormaru, I osetih paučinu na starim albumima, videh tugu u pogledu jednog čoveka, osmeh na licu neke devojke, osetih radost zbog nekog dešavanja I suze zbog nekog poraza.
U drugom gutljaju već sam koračala rosnom travom, sunčala se mesečinom u burnoj noći, osetila mraz I jesen, videla sva predela I prostranstva, dodirnula klas žita, I osetila poljubac za dobro jutro.
U trećem gutljaju ljubomora na sebičnost izjedala mi je dušu, nepravednost me je kosila kao bolest drage mi osobe, nemoćnost je uveliko kucala na vrata dok me je nada hrabrila da nastavim dalje, I želja da osvane neko beličasto jutro, odmorno za moje umorne kapke.
U četvrtom gutljaju osetih bakine kolače, morsku so, I masline, čežnju za vrhom I bol od pada, videh život koji se rađa I upoznah hladnoću onog koji odlazi I mnogo drugih osećaja za koje bi mi trebale stranice I stranice da ih ispišem.
Narednih gutljaja se I ne sećam, znam samo da sam bacivši pogled na svoju levu stranu videla odraz u ogledalu I jednu devojku koja je bila spremna na sve što je čeka.
Bejah, tek tako, opijena životom.
Eto, ispricala sam ti pricicu o mojoj familiji, i svi smo taki, svuda po telu 
Meseceva curice, nemoj da budes dobra, budi nevaljala, tako je bolje.
dubokom snu. Javlja se samo da mi kaže da joj je soli malo, da dosolim. Zaboli na promenu vremena, dok nekim mostovima duvaju čudni vetrovi… Osamljeni kao što je i ova rana na mojim grudima… I kada se zora radja i kada mrak pada ona je uvek tu, da mi poželi dobar dan ili laku noć… Ironično. Jer zna da moja ni jedna noć nije laka…
Imam jednu sudbinu sa kojom zore dočekujem, koja ide sa mnom i leči me, kojoj se predajem kada me svi napuste. Pokazuje mi put i zadnjim trzajem mi pokrene zupčanike moje mašine… Dok rad ne preuzmu neki talasi dalekih mora, iza sedam gora… Nalazi se u prašumi moje duše i pustinji moga srca, pojavi se kad i kovitlac misli da mi javi da nastavim dalje…
opominje da ne lažem sebe… Da sve nestaje istog trenutka kada se i stvori. Trajanje je proporcionalno određeno stvaranjem. A taj ključ je malo kome poznat. Ne pojavljuje se često ta sena koju imam. Pojavi se zrnce, ponesem ga sa sobom u kosmose i vratim na mesto postojanja. Ta senka se bas kao i svi peščani satovi ovog sveta troši. Više nema prvobitan oblik, ali i te kako ima stalnu zamisao. Da me podseti da sve teče – sa mnom ili bez mene…
Imam jednu sliku… Nedocrtanu. Koja ostaje da boli u tišini onako osamljena na stalku života. Osenčenu. Naznačenu senkama koje me muče u besanim noćima. Neobojenu. Kao što ni nebo se već duže vreme ne boji tvojom svetlošću. Imam tu sliku kojoj fali i početak i kraj, koja lebdi negde i čeka moje prste da je završe. Da je oboje u belo i ostave da je prekrije neki novi crtež. Ili da je prekriju crnom kao još jedan portret lošeg sećanja.
Imam novčić sa dve strane – na kojima baš ništa ne piše. Ni
pismo. Ni glava. Olakšava mi moja dvoumljenja, trenutke biranja i odabira, jer u zavisnosti od strane i mog trenutnog raspoloženja uradim stvari onako kako hoću. A udeo u izboru, prepišem sreći, kocki, sudbini… I sve se odvija mnogo lakše bez trunke kajanja. Jer ipak ja na to ne utičem…
svet. Neke su rogobatne, neke jednostavno ruzne, treće su strašne i mračne, a neke kao „zvončica“ vesele. Ima i teških i lakih. I onih koje se lako skidaju i stavljaju i one za koje treba dugačka priprema. Plakar jos uvek nije pun…
ostati zarobljena tu, uopšte ko sam ja da joj sudim, možda joj je tu lepo, pa umesto „zarobljena“ stavljam „ušuškana“ tankim nitima mog grla… Ne znam ni kako zvuči, ni koliko slova ima, ni da li se izgovara u jednom dahu ili ju je potrebno razložiti. Ne znam…Zatreperi nežno u napadima ljutnje i sreće kada krećem iz krajnosti u krajnost Ne znam ništa više o njoj… A kako vreme prolazi sumnjam da ću i saznati.
